Lubardina pisma: Daleko od ćudljive Evrope[You must be registered and logged in to see this image.]GOTOVO da je potpuno zaboravljeno da je naš slikar Petar Lubarda bio jedan od prvih evropskih umetnika
koji je izlagao u Indiji. Malo je poznato i da su tri njegova dela bila prvi radovi uneti u tek otvoreno evropsko
odeljenje u Umetničkom muzeju u Nju Delhiju.
Osim oskudnih agencijskih vesti koje su tada „pokrile“ Lubardin boravak u zemlji rikši i karija, drugih beležaka
nije bilo. Sve donedavno, kada su u oronuloj vili u Ilićevoj 1 pronađena slikareva pisma koja je iz ove daleke
zemlje slao supruzi Veri. O kakvom otkriću je reč, govori i podatak da mnogi stručnjaci i proučavaoci Lubardinog
života o tom putovanju jedva da su ponešto i znali. Zato ova pisma predstavljaju prvorazredno i dragoceno otkriće.
Petar je pisma slao supruzi Veri, beležeći u njima utiske o svojim domaćinima, njihovoj kulturi, odnosu prema
umetnosti. „Novosti“ su ekskluzivno zavirile u ovu intimnu prepisku koju čuva Kuća legata iz Beograda.
Svetlost je kao u Titogradu, a i neka sličnost - pisao je Lubarda o Delhiju. - Sve se može naći kao i u Evropi.
Juče je, a i danas, štampa donela fotografije i dugačke članke o meni. To je senzacija, jer sam među prvim
umetnicima sa toliko slave koji ovde izlažu.
Lubarda je tokom 1963. godine u Indiji proveo više od tri meseca, kao gost Komisije za kulturne veze sa
inostranstvom. Interesovanje za izložbe u Nju Delhiju i Bombaju bilo je izuzetno. Tamošnji kritičari, govorio
je Lubarda, pisali su „samo kako čovek želi da čuje o sebi“.
Na izložbama su pored radova koji simbolizuju teme iz naše istorije, revolucije i izgradnje zemlje, bila i platna
koja je veliki umetnik stvorio u Indiji. Jedno od tih dela, „Slutnja boginje Kali“, poklonio je domaćinu, a sliku
„Nokturno“ premijeru Nehruu.
- Mogu da ti kažem - pisao je Veri - sve što sam imao prilike da vidim šta su evropski slikari slikali iz Indije - to
Indija nije, a i ovde što rade, isto se može reći. Ovo jeste istok, ali ne u ilustracijama, već u životu i njegovoj vrlo
čudnoj istoriji. Odmah se može videti da su rađanje i umiranje, ako ne isto, onda zajedničko. Svet u celini nije
halapljiv, odmeren je u svojim različitim okvirima, jako pristojan. Koliko ih je, da nije priličan postotak toga, jedn
i druge bi proždirali, a oni i životinju paze.
Lubarda je bio fasciniran time što Indusi čak i miševima kažu „hodi, hajde“ na pažljiv način.
- Majmuna na sve strane, pričali su mi kako oni pojedu hrane za oko 50 miliona ljudi i kada bi ih potamanili
toliko bi još ljudi mogli nahraniti. A, Indusi čak neće da ih prodaju za medicinske eksperimente u svetu. U svemu
ovome ima nečeg dubljeg nego što na prvi mah izgleda bar strogo racionalnom duhu.
[You must be registered and logged in to see this image.]Kako izgleda, pisao je Lubarda, Indija ima više obrađenog kamena nego čitava Amerika betona i gvožđa.
- Mi smo u Evropi naučili da gledamo, a ovde se ne gleda već čita i čuje. Danas sam video jednu veliku grobnicu -
čuvar je pustio nekoliko glasova i prvi put u životu nisam zvuk čuo, već takoreći video. Zvuk je proputovao ispod
svoda, ali na takav način kao da ga gledaš i dobijaš utisak kao da kruži ispod neba. Gledajući proporcije, da vidim
zašto je to tako, kasnije sam uočio da između kamenova i u samom kamenu postoje šupljine koje omogućavaju
beskrajne nijanse zvuka. Spolja se ne vide, to samo po kucanju možeš saznati.
Sve je za Lubardu u Indiji bilo novo. I drugačije. Putovanja ga nisu zamarala, naprotiv. Pisao je da su mu davala
izuzetnu energiju.
- Sunce i prostranstvo utiču na raspoloženje, ali rekao bih još nešto - daleko sam od ćudljive Evrope. Puta ovde
nema koji za mene nije interesantan.
Da bi što vernije dočarao prostor, Lubarda je u pismima Veri skicirao mesta koja je obilazio. Posebno je bio
impresioniran hramovima u Khajurahu iz 10. veka, koji se smatraju remek-delima indijske umetnosti.
- To su zapravo spomenici, a ne građevine - pisao je on. - To su jako mali prostori, ono što obično zamišljamo
da je skulptura, samo je sastavni deo građevine, jedna vrsta pisma pravljenog od kamena, vrlo mekanog. Sve je
to nekada bilo ofarbano u belo. Skulptura je od mermera, plasirana je u malim prostorima, bela je ili crna.
Kontrast ovoj mat materiji su scene u skulpturi, koje su u stvari pismo. Kako sam ti rekao, Indiju treba videti.
Čak preteče Inka treba tražiti ovde, što se i po nošnji vidi.
U jednom pismu Lubarda je ispričao da je, dok su obilazili hramove jedan ambasador primetio: „Zaista su ti
robovi radili“, na šta ga je njegov pratilac ispravio i rekao da to nisu dela robova.
Taj nije pomislio da je moguće bez slobode stvarati umetnost. Izgleda da mi u dvadesetom veku to zaboravljamo -
komentarisao je Lubarda.
Svojoj ženi dočaravao je čak i bazare.
- Kud god se pođe, kao da je dan vašara. Kad uđeš u neki dućan, sjate se i kažu ti „antika-antika“. Kad odgovorim
da nisam turista, već umetnik, oni se nasmeju - znaju odmah šta to znači. Ovde se trguje, ima svašta, zlatne stvar
i su zabranjene, tražim tkaninu, ali pravu, nešto stariju, jer nove nisu baš mnogo lepe...
[You must be registered and logged in to see this image.]Gledajući okom slikara, Lubarda primećuje da Indusi što god mogu oboje, pa čak i kamione.
- Skulpture su samo podloga za boju. Ima nečega u toj obojenosti zvučnoga, sve skupa pretvara
se u vatru i žeđ, kao neka neminovnost koja se ne može uhvatiti ni sagledati. Nailazio sam kada
prave rituale u hramovima, njih prati muzika puna jakih tonova i ritmova. Zvuk je sastavni deo svega -
ti bogovi zapravo su metamorfoze - razmišljao je on - a svaka igra simbolizuje neki pojam. Na svim
hramovima erotizam, Kađuraho je u tome najizrazitiji, sve sačinjava neku sunčanu moć, mešaju se
san i java, ne može se uhvatiti granica. U toj prastaroj muzici, ima svih zvukova što se daju naslutiti -
tigrova, zmija, ptica, mirisa, ritmova zadovoljstva, drame...
Svojoj ženi, Lubarda je napisao da je ovo putovanje povećalo njegovo bogatstvo, koje se ne nalazi ni u
džepovima, niti u rukama, već jedino u njegovoj glavi:
- Moja želja postala je šira, šire gledam na sopstveni život - napisao je Lubarda.
utovanje u Indiju unelo je novi zvučni kolorit u Lubardino delo koje počinje da dobija eho od raskošne boje
ove zemlje. Po povratku nastaju slike „Plamena ptica“, „Sunce“, „Magično ogledalo“, „Sa Indijskog okeana“,
ciklusi inspirisani tigrovima i bikovima... Njegovo delo „Iz hiljadu i jedne noći“ verovatno je bilo inspirisano
ovim pismima. Jedno od njih Lubarda je završio rečima: „Moram da prekinem, jer će ispasti kao 1001 noć.
Tebe voli tvoj Petar“...
VEČNOST DUHAIza Lubarde su ostali i njegovi kratki zapisi o umetnosti. I oni su tek nedavno pronađeni. U jednom od njih kaže:
„Umetnik koji ne može da odredi tačnu distancu između sebe i onoga što hoće da kaže - verovatno misaono
nema talenta ili sluha - ali ja bih to pre nazvao večnost duha. To što mi nazivamo smislom ili talentom uveren
sam nije retkost, ali ono što je zaista teško i retko, jeste imati živu intuiciju, onu koja ima takvu snažnu moć,
koja je mnogo ranije stvorila svoje delo, nego li njegovu fizički vidnu realizaciju. To je ono što nam liči na misteriju
kada vidimo čoveka koji nam začas reši komplikovane matematičke probleme. Arhitekta koji u pećini vidi prvo pećinu
a ne prostor sigurno nije dobar arhitekta.“
GORŠTAČKA ZEMLJAKriticar časopisa „Link“ u tekstu o izložbi u Delhiju, nazvao je Lubardu „folklornim apstrakcionistom,
umetnikom koji može apstrakcijom da izrazi borbu svoje zemlje protiv ugnjetača“. - Crna Gora je gorštačka
zemlja - napisao je on. - Ispresecana klancima. Razgledajući platna umetnika mogli smo da osetimo dah te
suncem opaljene zemlje u kojoj su ljudi bili i ostaće uvek slobodni.
INSPIRISAN PUTOVANJEMPO povratku iz Indije, Petar Lubarda, kako je kasnije izjavio novinarima, zbog bolesti gotovo da nije nigde izlazio,
sedeo je kod kuće i slikao. Dela inspirisana ovim putovanjem prvi put je pokazao publici u jesen 1964, na izložbi
u Domu JNA (današnjem Domu Vojske Srbije) u Beogradu.
( novosti.rs )
Pon 5 Mar - 21:41
