Vladimir Dunjić[You must be registered and logged in to see this image.]BiografijaVLADIMIR Dunjić je rođen u Čačku, 1957. godine.
Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu, u klasi profesora
Mladena Srbinovića, 1981. godine. Učestvovao je na više grupnih
i samostalnih izložbi, u zemlji i inostranstvu.
Član je ULUS-a od 1982. godine. Živi i radi u Beogradu.
Za poslednjih deset godina Vladimir Dunjić je svoj stvaralački opus obogatio sa nekoliko potpuno novih slikarskih ciklusa. Pre svih mislim na sledeće cikluse: Čekaonica, zatim slike noćnih voda i mesečine, potom Slike zemlje i neba, veliki skup dela sa motivom kose i temom češljanja, u koje spada i nekolicina malih formata intimne, poetske atmosfere, ovde nazvan "Strpljenje". Najnoviji ciklus, nastao po kotorskoj legendi, možemo nazvati "Tri sestre" i u njega spadaju brojna platna različitih formata.
Dela iz ciklusa Čekaonica nastajala su, u prvi mah, kao serija figura smeštenih u niše koje simbolizuju mesta božanske prisutnosti. Te slike, urađene u tehnici akrilika na platnu, kojom je Dunjić savršeno ovladao, nastajale su još počev od 1993. (U odajama), zatim one kobne 1999: Opština (triptih), Čekaonica, Fabrika, Noćni leptiri, Osiguravajuće društvo i Mala čekaonica (objekat, 2000). Ovaj ciklus zaokružen je slikama iz 2003. godine: Tito, Uprava, Služba i druge, koje su realizovane u 3-22 fragmenta čijim se kombinovanjem može dobiti veoma veliki broj legitimnih varijanti ovog dela. Svi radovi iz ciklusa Čekaonica odišu kafkijanskom duševnom teskobom. Tokom vojne akcije nazvane "Milosrdni anđeo" ta patološka ali apstraktna atmosfera u mahu preobrazila se u stvarnu skučenost betonskih skloništa u koja smo bili prinuđeni da se sklanjamo i da potražimo spas od te paklene samilosti.
Pre 1999. godine Dunjić je motive za slike iz ovog ciklusa pronalazio u svakodnevnim prizorima socijalističkog društvenog uređenja na zalasku (Opština, Fabrika, Osiguravajuće društvo). Duh birokratije i tehnokratije kružio je ovim prostorima, nadmen, sterilan, isprazan. Ovaj umetnik ne kritikuje to doba, niti mu se podsmeva. On jednostavno beleži, sa obeshrabrujućom preciznošću, ono što je sasvim očigledno. Akteri tog vremena glume činovnike, pretvaraju se da su stručnjaci, upinju se da ostanu autoriteti. To im nikako ne polazi za rukom jer je ceo sistem pogrešno postavljen i u samoj osnovi besmislen, besmisao se već obilato preliva preko skučene i uboge stvarnosti. Dunjićevi modeli ipak ostaju na svojim mestima, spremni da svoje dosadne igre i svoje male uloge odigraju do kraja, makar to bilo i do samog sudnjeg časa.
Dunjića impresionira voda kao simbol rastvaranja i smrti. On slika svet mrtvih voda (Poplava, 1996, Crno more, 2001) koje sadrže bezoblične sile zla i nesputane, nesvesne energije. U tamnom ogledalu noćnih voda uhvaćeno je hladno svetlo meseca. Zakon beskonačne periodičnosti i varijacija prelaska iz života u smrt (i obratno) uporno i monotono se ponavlja i važi i za dobro, ali i za zlo. U tom mračnom bespuću vladaju sile sna. Putnici u čamcima klize niz reku Stiks, a plivači i kupači slute da su pred vratima Pakla. Njihovo unutrašnje biće prepušteno je tihoj očaranosti podsvesnog. Ritam života zaustavljen je pred neizvesnošću beskonačnih kombinacija pretnji i obećanja.
Radovi iz kruga Slika zemlje i neba načinili su, čini mi se, značajan zaokret u razvoju ovog slikara i zaslužuju tretman bitnog umetničkog otkrića. Ovom ciklusu pripadaju dela iz 2001. godine: dakle Slike zemlje i neba (diptih), Obala leptirova, Naočari za sunce i Lasta (2000). Rešenje kompozicije je jednostavno i efektno: model, obično ženski akt, leži na tlu i, uz to, postavljen je obrnuto, sa glavom u donjem delu slike. Bilo na travi ili na pesku figura je kao srasla sa zemljom. Osmatrač se, odjednom, nalazi nagnut nad njom, negde visoko gore, u tački u kojoj je uprt pogled modela. Taj (pre)okret i zamena mesta izazivaju vrtoglavicu kod posmatrača. Tamo gde bi trebalo da bude nebeski svod i gde je Tvorčevo mesto - obitavalište duša, iznenada se našao posmatrač, skupa sa autorom. Radi se o neobičnom i upečatljivom osećaju koga se sećamo iz detinjstva. Umorni od dečijih igara pružili bi smo se poleđuške na travu i ostali opčinjeni beskrajnim plavetnilom. Bila je to čista vedrina bez i jednog oblačka. Savršeni nebeski sjaj i ništa osim toga. To nebo i taj sjaj prikovali bi nas za tle. Dodir zemlje pod nama i nebesa nad nama tako je jak i intenzivan da se ne može dugo izdržati. Hladno, tvrdo naspram otvorenog beskraja. Promaljanje glave kroz sferu između mikro i makro kosmosa. Tajna Sveta čiji smo krhki, ali bitni i nezamenljivi deo. Taj stari osećaj i ovaj koga izazivaju Dunjićeve slike meša se i koleba izmedu radosti i zebnje.
[You must be registered and logged in to see this image.]Motiv češljanja i rasute, raspletene kose javlja se na više Dunjićevih slika. Takva kosa je znak zaveta, pokornosti, ali i slobode. U kosi je stanište duše, ali i junakove snage. Češljati nečiju kosu znak je pažnje. Dati nekome da ti češlja kosu znak je poverenja, prisnosti i ljubavi. Dugo nekoga češljati znači uvoditi ga u san, uspavljivati. Slične intimnosti i poetične atmosfere jesu i nekolike Dunjićeve slike manjeg formata kao na primer: Majka i dete (96), Strpljenje (97), Sklonište (99), Zeleno kraljevstvo (2000), kao i dela iz 2002. godine:
Azurno plavo, Zaljubljena žena i Siva ruska mačka. Svaki od ovih radova, pohvala je odanosti i ljubavi, izveden je svedenim, jednostavnim i probranim slikarskim sredstvima.
[You must be registered and logged in to see this image.]Dunjić nikada u potpunosti nije ignorisao naraciju. Dokaz za to je i njegov najnoviji ciklus slika zasnovanih na staroj kotorskoj legendi. Priča kaže da su tri sestre čekale istog pomorca da se vrati s mora i da jednoj od njih uzvrati ljubav. Kapetan im je slao poklone, ali se nikada nije vratio na kopno. U svojoj palati sa trima vratima, prozorima, balkonima, sestre su ostale verne svom kapetanu... Dunjić ovu temu donosi u maniru renesansnih slikara. On slika divna lica tri zaljubljene sestre, kao što Botičeli slika tri gracijee. Na ovim manjim formatima dolazi do izražaja Dunjićevo shvatanje umetnosti kao večite potrage za skladom, za lepotom. Lirska mekoća i prozračnost boja sugerišu utisak čiste poezije.
Na Dunjićevim slikama u pozadini dat je pust grad sablasan i izgubljen. Na putu iz donjeg u gornji grad čovek je zalutao. Nema znakova da bi njegovo stanište ponovo moglo postati duhovni - nebeski centar. Lavirint je trebalo da posluži kao odbrana grada od demona i uljeza. Od svih puteva od kojih se lavirint sadrži teško je odabrati onaj pravi, koji vodi k središtu. Na Dunjićevim slikama lavirint ponekad ima floralnu formu. O njemu se brine vrtlar koji podrezuje šimšir i svojim makazama oblikuje lavirint. Duše, pretvorene u lastavice dospeće u rajsko središte ovog vrta samo ukoliko slede svoju plahovitost (intuiciju).
Kao što se poezija rađa iz poezije, tako se i slikarstvo rađa iz slikarstva. Dunjić svoje duhovne učitelje ne bira samo među slikarima (članovi Medijale, Baltus), nego i među piscima (Kiš, Borhes, Nabokov) i drugim umetnicima. Baltus propoveda lagano kretanje prema slici. On veli da slikarstvo postoji samo u metafizičkoj potrazi. Ono je umetnost blagog strpljenja i ljubavi prema zanatu. I Šejka i Baltus ponavljaju da je slikarstvo način molitve, a slika i molitva jedno te isto. Dunjić je od svojih uzora nasledio sakralni odnos prema umetnosti. On belini platna pristupa sa poštovanjem i skrušeno, a lagani nastanak slike prati i doživljava kao milost Tvorca.
Tokom decenije ispunjene predanim, posvećenim i skoncentrisanim radom Dunjić je definitivno postao ozbiljan i zreo umetnik. Nekoliko ciklusa je potpuno zaokružio, ali mu se neprestano otvaraju nove teme i nameću novi motivi. On je inteligentan stvaralac koji je sposoban da se menja i da neprestano napreduje. Na početku karijere umetnika Dunjić je slikao po ugledu na stare majstore (Vermera, Holbajna, Velaskeza), tehnički i zanatski perfektno. Tragao je za posebnim rešenjem koje bi trebalo da sadrži fantastiku jednog Dalija, metafiziku De Kirika i osećajnost Baltusa. Tokom vremena on je oformio svoju prepoznatljivu poetiku, ali je zadržao i zanatsko savršenstvo. U poslednje vreme on je unekoliko smanjio distancu, nepoverenje i uzdržanost u odnosu na doslignuća moderne i postmoderne umetnosti. Trenutno joj je bliži nego ikad. Dunjić se na izvestan način i u ograničenom broju elemenata vratio iskustvu konceptualizma iz 70-tih, sabranim u saradnji sa Studiom za novi strip. Pano nazvan Služba, sastavljen od 22 elementa, kombinovanjem fragmenata može se prilagodili bilo kom izlagačkom ambijentu. Njegov nastup sa ovim delom veoma je zapažen na Oktobarskom salonu u Beogradu 2003. godine. Kao što Borhes savetuje, Dunjić je prošao mnoge stilove iz istorije umetnosti, ali je uvek uspevao da ostane originalan i svoj.
avgusta 2004, u Požegi
Milenko Pajić
( Gradska galerija Uzice )
[You must be registered and logged in to see this image.]Tri sestre[You must be registered and logged in to see this image.]Gore i dole[You must be registered and logged in to see this image.]Siva ruska macka[You must be registered and logged in to see this image.]Plava ruska macka[You must be registered and logged in to see this image.]Marama[You must be registered and logged in to see this image.]Dvanaesti veo 
Sre 11 Apr - 20:44
