Sećanje na Leonida Šejku u galeriji "Haos"

Sećanje na Šejku u galeriji "Haos"
IZVOR: TANJUG

Povodom 80 godina od rođenja osnivača umetničkog kolektiva Mediala, Leonida Šejke, beogradska galerija "Haos" prirediće mu omaž izložbom crteža pozajmljenih iz 30 privatnih kolekcija i Muzeja savremene umetnosti i Istorijskog muzeja Srbije.



Leonid Šejka - Soba Split 1961

Leonid Šejka (1932-1970) je bio jedan od najintrigantnijih umetnika na ovim prostorima, svojevrsni ezoterik i vizionar, teoretičar umetnosti 60-h i 70-ih godina prošlog veka.

Na izložbi, koja će biti otvorena u utorak, 13. marta, biće izloženo 90 radova - od kojih neki prvi put u javnosti - podeljenih u pet osnovnih tema kojima se Šejka bavio - "Multiplikacije predmeta", "Đubrišta", "Skladišta", "Enterijeri i Mrtve prirode".

Poznato je da je Leonid Šejka uništio jedan broj svojih crteža iz ranih faza, a na izložbi će biti prikazani svi crteži koji se u ovom trenutku mogu pozajmiti, pa čak i neki (iz 1953) koji po prvi put izlaze na svetlost dana. Njegovi crteži su često vežbe duha, studije rasporeda predmeta, skice za sliku, likovne zabeleške, katkad nevešte a nekad izvedene do perfekcije.

"Među crtežima ima i onih koji su dokazi njegovog umeća i svojevrsnog vizuelnog promišljanja. Pojedina autonomna crtačka ostvarenja predstavljaju čak vrstu dragulja, baštovanstva nad deponijama", piše u najavi iz Galerije "Haos".

Radoznalac u njemu razvio je sklonost prema najrazličitijim proučavanjima i podelio ga na više ličnosti sa više imena: Reg Talbot – fotograf i registrator, Leon Leš – geolog i slikar, Leon van Kis – slikar i pesnik koji traži Zamak i teži suštini, centru, "srednjoj tački vrhunskih usmerenja“.

Leonid Šejka spada u značajne likovne stvaraoce srpske umetničke scene druge polovine XX veka. Iako je pred kraj života gubio veru u viziju svoga stvaralaštva i pravio serije crteža drugačijim minimalističkim postupkom, ipak je svoju likovnu misiju završio na njemu svojstven način. Ostavio je dela za različita tumačenja, pa je u isto vreme i avangardista i tradicionalista, neonadrealista, lirski metafizičar, modernista i postmodernista i slikar fantastike, jer mu je svaka stilska odrednica bila pretesna za građenje sopsvenog umetničkog izraza.

Tekst za katalog je napisala mlada istoričarka umetnosti mr Dijana Metlić, a izložba u Galerij "Haos" će trajati do 13. aprila.

Super!

Premeravanje odsjaja

Na sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta,
simulakrum stvarnosti i opšti besmisao,
Šejka je imao samo jedan odgovor – kreaciju



Umetničko je ono delo u kojem ruka, glava i srce idu zajedno”, rekao je Džon Raskin. Čini se da je Leonid Šejka, jedan od najznačajnijih likovnih umetnika druge polovine dvadesetog veka sa ovog područja, stvarao u skladu sa ovim postulatom. Baš kao i Aleksandar Blok, Šejka je smatrao da „umetnosti, kao ni životu, slabi nisu dorasli”. Sama imena Šejkinih slika, poziv su na san, košmarni, trzav, ali san o istini sveta: „Soba s mapom vulkanske zone”, „Inkubus alhemičara Fausta”, „Ostrvo Patam”, „Kameleonske igre”, „Vermerov krčag ili mleko ikona”, „Skladište”... (Jedna knjiga prozne ostavštine Danila Kiša zove se „Skladište”. Između Kiša i Šejke postojala je srodnost dublja od krvne: srodnost dara).

Studiozno delo posvećeno Leonidu Šejki, „Leonid Šejka – apokaliptičar i interpretator” iz pera Dejana Đorića (Službeni glasnik) otkriva Šejku – „slikara, vizionara, filozofa, estetičara, fotografa, arhitektu, pesnika i, nadasve, ezoterika”. U monografiji Dejan Đorić analizira Šejkin neuobičajeni razvojni put slikara: od Đubrišta, preko Skladišta, do – Zamka, „od sumorne poetike odbačenih predmeta moderne civilizacije, preko njihove revitalizacije posredstvom umetnosti do harmonije života, obavijenog atmosferom pobožne svetlozarnosti”. Na sveopšte otuđenje, agresiju tehnokratije i potrošačkog mentaliteta, simulakrum stvarnosti i opšti besmisao, Šejka je imao samo jedan odgovor – kreaciju.


Šejka je rođen aprila 1932. u Beogradu, od oca Trofima Vasiljeviča, strogog ukrajinskog oficira i srpskog generalštabnog topografa, izbeglog u Srbiju nakon sloma carske Rusije. Šejkina majka bila je blaga Katarina Zisić, koja je poticala iz ugledne valjevske cincarske porodice Zisijadis. Dve različite roditeljske krvi slile su se u jednu i procvetale u jednu, stvaralačku. Šejka uči rusku osnovnu školu, potom gimnaziju i srednju tehničku školu, da bi upisao Arhitektonski fakultet u Beogradu. Ovo je genetska predispozicija – naime, Šejkina majka je veoma volela operu i uz nju je Šejka muziku doživeo kao blisku, srodnu umetnost. Prirodno je da je posle toga izabrao arhitekturu, koju drugačije zovu – zaleđenom muzikom. No, slikar je već postojao u njemu. Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Tvrdio je da je „zvezdano nebo takav prostor na kome misli mogu da slobodno lutaju”. No, pored umetnosti, proučavao je i atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Smatrao je da nije potrebno naći sebe, već – doći do sebe.




Sam Šejka uneo je sasvim novi duh u srpsko slikarstvo, fantastiku postnadrealizma, težnju ka integralnoj slici. Čitavog života, Šejka je eksperimentisao; bavio se „skupljanjem senki, osluškivanjem školjki, premeravanjem odsjaja”, i zalagao se za slikarstvo koje bi integrisalo sve tekovine modernog doba.

Sa puta po SAD, gde je boravila godinu dana, Olja Ivanjicki je donela 1968. godine nešto sasvim novo – slikanje na telu, jednu od tvorevina hipi pokreta. Postoji fotografija snimljena na Kosančićevom vencu, gde Šejka slika zmaja na koži Olje Ivanjicki. Ivanjicki, Šejka i pesnikinja Marija Čudina, slikanjem na telu izražavali su potrebu da slikar postane deo slike koju stvara, da likovnoj umetnosti jednom i doslovno – pozajmi sebe.

Šejka je svirao gitaru (još jedna analogija sa Kišom), muziku smatrao oblikom metafizičke molitve, koja nas, spajanjem manifestovanog i nemanifestovanog zvuka, dovodi u direktnu vezu sa božanskim kreativnim principom univerzuma. Ako je za Čarlsa Simića Bog – kritičar, za Šejku, on je bio muzikalni kreator svemira.



Leonid Šejka, Soba Lajbnica, ulje na platnu, 1960.


U svetu u kome je metastazirala materija u meri u kojoj je sada čitav svet postao deponija, u kome je otpad prenaselio čovekove snove, svesno i nesvesno, Šejka je smatrao da se predmet mora spojiti sa ritualom i da je umetnost jedini putokaz u drugi, jedini stvarni, stvaralački život. U trenutku kada je objavljena smrt morala, Šejka je tvrdio da je slikarstvo „moralni čin” i pisao: „Ovaj atelje svojim blistanjem pokazuje da se tu zbiva jedan svečani čin, čin slikanja. To je svetao čas života, života ispunjenog, osmišljenog, stvaralačkog, među stvarima koje su ogledalo spokojstva i unutrašnje ravnoteže”.
Šejkin odlazak takođe nosi pečat rituala i simbolike. Omiljeni Šejkin slikar, uzor i učitelj, bio je Vermer van Delft, rođen 1632, tačno tri stotine godina pre Šejke. Petnaestog decembra 1970, u snežni, sivi dan, zauvek je otišao Leonid Šejka, istog datuma kada i Vermer. Šejkin atelje i dalje je simbol za tajnoviti „red i lepotu, raskoš, tišinu i nasladu”, a u Traktatu o slikarstvu, on kaže: „Sada odlazeći poručujem svima koji ovo slede da nastave, ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve”.

(Sanja Domazet
objavljeno: 23/08/2008,
politika.rs)