Žene koje su menjale svet

Žene srpskih kraljeva, prinčeva i predsednika nesumnjivo su vekovima menjale istorijske tokove i utičući na svoje muževe vladale su iz senke.
Uticaj koji su imale srpske kraljice u velikoj meri je odredio politički tok srpske istorije, a tu moć su imale sve, počevši od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića.
Pojedine žene srpskih vladara su bile izuzetno pobožne, neke nisu imale uticaja na političke odluke svojih supruga, a druge su zbog svojih kaprica, slabosti vladara i hirova menjale istoriju.

Poslednja građanka i srpskinja na srpskom prestolu, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, supruga Aleksandra Obrenovića, bila je poznata po raznim spletkama kojima je prvo uspela da se uda za Aleksandra Obrenovića, a kasnije da sa njim i ostane. Najveće prepreke za ovakvu udaju bile su njeno građansko poreklo i činjenica da je bila znatno starija od Aleksandra, a pritom i udovica. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Takođe, u narodu su ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze s imućnom i oženjenom beogradskom gospodom.

Patria Mercedes Mirabel (27.02.1924. – 25.11.1960.), Maria Argentina Minerva Mirabel (12.03.1926. – 25.11.1960.) iAntonija Maria Teresa Mirabel (15.10.1935. – 25.11.1960.) su žene koje su se vatreno suprotstavljale diktaturi Rafaela Truhilja. Belika Adela “Dede” Mirabel-Rejes nije ubijena tog dana kada su ubijene njene sestre. I dalje živi u Dominikanskoj Republici u gradu Salcedo. Živi u kući u kojoj su sestre rođene i radi na očuvanju uspomena na svoje sestre kroz “Museo Hermanas Mirabal” koji se nalazi u Salcedu.

Sestre Mirabel su odrasle u višoj klasi, dobrom kulturnom okruženju. Otac im je bio uspešan poslovan čovek. Kada je Truhiljo došao na vlast njihova porodica je izgubila skoro svo bogatstvo i verovali su da će on zemlju odvesti u ekonomski haos. Minerva je postala posebno strastvena u okončanju Truhiljove diktature nakon opsežnog razgovora sa svojim stricem i pod njegovim uticajem je postala sve aktivnija u “anti-Truhiljo” pokretu. Studirala je prava i postala pravnica, ali pošto je odbijala Truhiljovo udvaranje on je dozvolio da može da dobije diplomu, ali ne i licencu da se bavi advokatskom praksom. Sledeći njen primer sestre su na kraju formirale grupu protivnika Truhiljovom režimu koji je poznat pod nazivom «Pokret četrnaestog juna». Unutar te grupe one su bile poznate kao «Leptiri» (Las Mariposas na španskom jeziku). Po ovom nadimku su poznate jer je u ilegali to ime po kom je Minerva bila poznata u političkom delovanju. Dve od sestara, Maria Argentina Minerva Mirabel i Antonija Maria Teresa Mirabel su bile zatvarane i mučene u nekoliko navrata. Tri muža sestara Mirabel su bili zatvarani u “La Victoria” zatvoru u Santo Domingu.
Uprkos ovim smetnjama, bili su uporni u borbi kojom su pokušavali da okončaju Truhiljovu diktaturu. Nakon velikog broja pritvaranja sestara Mirabel, Truhiljo je odlučio da ih se reši. 25. novembra 1960. godine poslao je svog čoveka da presretne tri žene nakon njihove posete muževima u zatvoru. Nenaoružane sestre su odvedene u polje šećerne trske i ubijene zajedno sa njihovim vozačem. Automobil je kasnije bačen sa planine poznate kao “La Cumbre”, između gradova Santijago i Puerto Plata.
Truhiljo je verovao u to vreme da uklonio značajan problem. Ovo ubistvo mu se, međutim, vratilo kao bumerang – smrt sestara Mirabel izazvala je bes javnosti u njihovoj domovini. Posledica ubistva sestara Mirabel i izazavanog publiciteta je da je Dominikanska Republika postala više zainteresovana njima i njihovim ciljevima. Javna podrška i povećanje svesti doprineli su atentatu na Truhilja šest meseci kasnije, 1961. godine.
Sestre Mirabel su sahranjene na “Ojo de Aqua”, oblasti izvan grada Salceda u Salcedo Provinciji, na imanju njihovog drugog doma gde su živele poslednjih deset meseci njihovih života. Ovaj dom je pretvoren u muzej u njihovu čast i otvoren je za javnost. Ovde se takođe nalaze i biblioteka, knjižara i prodavnica suvenira. Sve tri su sahranjene zajedno, a i Manolo, Minervin muž je takođe sahranjen sa njima.
Preživela sestra Dede živi u blizini muzeja. Jedan od njenih sinova, Jaime David Fernández Mirabal bio je podpredsednik za vreme prvog mandata Leonela Fernandeza, predsednika republike između 1996 – 2000. godine. Mino Tavarez Mirabel, najstarija ćerka Minerve Mirabel, bila je kongresmenka od 1998. do 2006. godine i reizabrana je nakon prvog mandata na period do 2010. godine.

25. novembar proglašen je Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama na prvoj konferenciji feministkinja Latinske Amerike i Kariba (Feminist Encuentro) održanoj u Bogoti 1981. godine. Na konferenciji, žene su govorile o nasilju u porodici, silovanju i seksualnom zlostavljanju, te nasilju koje žene trpe pod režimima, uključujući torturu i nasilje nad političkim zatvorenicama. 25. novembar je odabran kao dan secanja na sestre Mirabel.
Godine 1999. Ujedinjene Nacije su rezolucijom 54/134 službeno potvrdile 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Ovaj datum takođe ozačava početak kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama.

1994. godine Dominikansko-Američka autorka Julia Álvarez je objavila roman «In the Time of the Butterflies» baziran na životu sestara Mirabel. 2001. godine roman je adaptiran za film pod istim nazivom u kojem Minervu igra Selma Hajek.
Glumica Mišel Rodrigez trenutno radi na adaptaciji filma, istinitoj priči o sestrama pod nazivom “Trópico de Sangre” i snimanje počinje u novembru..

“U vreme leptira”, Julia Alvarez
Kritika: Džil Braun, 2004.

“U vreme leptira” je herojska priča o sestrama Mirabel i njihovom suprotstavljanju diktatoru Truhilju. Mudro napisane sa stanovišta sve tri sestre, koristeći podatke koje su unosile u dnevnik, strahote života pod diktaturom su otkrivane jedna za drugom.
Četiri sestre, poznate kao “Leptiri”, bile su sastavni deo ilegalnog pokreta koji je radio na uklanjanju Truhilja sa vlasti. Sestre Dede, Minerva, Maria Tereza i Patria su bile obeležene kao jedna od dve najveće pretnje za Truhilja – druga je bila Crkva. Kroz knjigu sestre Mirabel pričaju svoju priču o torturi, gubitki, strahu i nadi. “Leptiri” su bile četiri sestre Mirabel spremne da se suprotstave diktaturi u vreme kada mnogi muškarci nisu imali takvu hrabrost. Sestre Mirabel nisu bile samo političke aktivistkinje; one su bile supruge, majke i sestre, uvek tražećie jedne druge. Od početka knjige Dede kao naratorka pojašnjava da priča nije od onih sa srećnim krajem. Ona je samo sestra koja i dalje živi – ali prošlost je uvek oko nje. Dede pripoveda kako su njene sestre nacionalno blago, besmrtni kipovi, priče i fotorafije i kako se od nje (Dede) očekuje da uvek bude voljna da ispriča njihovu priču. Nikada ne može da kaže ne nekome ko je pita da čuje priču i tako se priča nastavlja. Alvarez mudro tka istinu sa održivom fikcijom da bi kreirala “U vreme leptira”. “Ono što nađeš na ovim stranama nisu zaista sestre Mirabel, čak ni Mirabel sestre legende. Što se tiče sestara legendi, obavijene superlativima i uzdignute u mitove, one su na kraju takođe bile nedostupne za mene. Shvatila sam da je takvo obožavanje opasno, taj impuls stvaranja Boga koji je kreirao i našeg tiranina. Tako, ono što ćete naći ovde je moja kreacija sestara Mirabel, napravljenih kroz, ja se nadam, duh pravih sestara Mirabel.”(Komentar autorke 324)
Poznajući realnost iza fikcije knjiga kreira povišene efekte neizvesnosti i bola dok se čita. Opet, ulivanjem duha u svaki lik Alvarez ima sposobnost da zarobi srce čitatelja kao što zarobi um. Ovo je knjiga koju je teško spustiti kada se jednom počne sa čitanjem, ali je i knjiga koja neće biti zaboravljena jednom kada se pročita.

Preuzeto sa: Astra

Suzan Braunel Entoni (15.02.1820 – 13.03.1906, Adams, država Masačusets) je bila istaknuta liderka u borbi za Američka građanska prava. Odigrala je značajnu ulogu u 19 veku u borbi za prava žena i za uvođenje prava glasa žena u Sjedinjenim Američkim Državama. U toku celog svog života je bila izuzetno aktivna i davala je u proseku 75-100 govora godišnje o ženskim pravima, kako u Americi tako i u Evropi.

Rođena je kao najstarije od sedmoro dece u porodici Danijela Entonija i Lusi Rid. Jedan brat, Danijel Rid Entoni, je bio učitelj i aktivista u pokretu za borbu protiv ropstva u Kanzasu dok je sestra Meri Staford Entoni postala učiteljica i aktivistkinja za ženska ljudska prava. Suzan je u toku celog svog života ostala jako bliska sa svojim sestrama.

Suzanin otac je bio proizvođač pamuka i abolicionista, strog ali otvoren čovek. Njena majka Lusi, studentkinja, bila je žena veoma naprednih shvatanja. Učestvovala je na konvenciji za prava žena u Ročesteru u avgustu 1848. godine, dve nedelje nakon istorijske «Seneca Falls» konvencije (prve konvencije za prava žena u Sjedinjenim Američkim Državama – 19 i 20. jul 1848.) i potpisala je “The Declaration of Sentiments” (dokument koji je 1948. godine potpisalo 68 žena i 32 muškarca, učesnika “Seneca Falls” konvencije). Glavni autor “The Declaration of Sentiments” je bila Elizabet Kedi Stenton, a nastala je iz Američke Deklaracije o nezavisnosti. Prema pisanju “Nort Star” ova deklaracija je bila najveće dostignuće za ženska civilna, socijalna, politička i religijska prava.

Suzan je jako rano sazrela. Naučila je da čita i piše već u trećoj godini. U šestoj godini porodica se seli u Batenvil, Njujork. Suzan šalju u lokalnu školu u kojoj nastavnik odbija da je podučava jer je devojčica. Nakon ovog događaja Suzanin otac kreće sa njenim školovanjem kod kuće. Meri Perkins, druga nastavnica, je Suzan razjasnila sliku toga šta znači biti žena (u tadašnjem društvu) kao i to kako da neguje rastuće uverenje u važnost ženske jednakosti.

1837. godine Suzan je poslata u Debora Molson žensku versku školuu Filadelfiji. Ovim izborom nije bila zadovoljna, ali nije se dugo zadržala tamo. Nakon velike krize poznate i kao Panika 1837, njena porodica je bila finansijski uništena i ona je bila prinuđena da prekine formalno školovanje. Od 1939. godine, da bi pomogla porodici, počinje da radi kao nastavnica u nekoliko različitih škola. U dvadeset devetoj godini prekida sa podučavanjem i seli se na porodičnu farmu u Ročesteru, Njujork.

U mladosti, Suzan je bila veoma svesna svog izgleda i sposobnost govorništva. Dugo vremena je odbijala da se bavi javnim govorima zbog straha da nije dovoljno elokventna , ali uprkos ovoj nesigurnosti postala je poznata javna govornica i na kraju pomogla u vođenju ženskog pokreta.

U deceniji pre Američkog građanskog rata, Suzan je uzela aktivno ulešće i važu ulogu u pokretu za borbu protiv ropstva i pokretu za trezvenost.

1851. godine, na ulicama Seneka Folsa Suzan se upoznala sa Elizabet Kedi Stenton preko zajedničke poznanice, kao i sa drugaricom, feministkinjom Ameliom Blumer. Suzan se priključila Elizabet u organizaciji prvog državnog udruženja za trezvenost. Njih dve su veliki deo vremena provele putujuću kroz Ameriku i održavajući govore kojima su pokušavale da ubede vladu da društvo treba da tretira muškarce I žene jednako.

Nakon prve američke konvencije za prava žena koja je održana u Seneka Folsu 19. i 20. jula 1848, Suzan je iskoristila priliku da prisustvuje i podrži konvenciju za prava žena održanu u Sirakuzi, Njujork 1852. godine. To je bilo vreme kada je Suzan počela da bude prepoznata kao snažna javna zastupnica ženskih prava i kao novi i uzbudljiv glas za promene.

U 1856. godini Suzan je dalje nameravala da ujedini pokret za prava Afroamerikanaca i ženska prava, postala je zastupnica za Vilijem Lojd Gerison Američko udruženje za borbu protiv ropstva. Govoreći na Devetoj Nacionalnoj ženskoj konvenciji za ljudska prava 12. maja 1859. godine postavila je pitanje: “Gde, pod našom Deklaracijom o nezavisnosti, Saksonac nalazi svoju moć da liši sve žene i Crnce njihovih neotuđivih prava?”

1969. godine dugogodišnji prijatelji Frederik Daglas i suzan su se, po prvi put, našli na suprotnim stranama u debati. Asocijacija za jednaka prava koja je originalno bila stvorena kao asocijacija žena i crnaca za pravo glasa, glasajući da podrže petnaesti amandman u Ustavu koji garantuje pravo glasa za crne muškarce, ali ne i žene Suzan je postavila pitanje zašto žene treba da podrže ovaj amandman kada crni muškarci nisu nastavili da pružaju podršku za žensko pravo glasa. Delimično kao rezultat odluke Asocijacija za jednaka prava, Suzan je uskoro posvetila sebe skoro isključivo za zagovaranje ženskih prava. 1. januara 1968. godine Suzan je prvi put objavila nedeljnik nazvan “Revolucija”, štampan u Njujorku. Njegov moto je bio: “Prava Republika – muškarci, njihova prava i ništa više; žene, njihova prava i ništa manje”.

18. novembra 1872. godine uhapšena je bila od strane saveznog šerifa zbog navodnog nelegalnog glasanja na Predsedničkim izborima 1872. godine, dve nedelje ranije. U izbornoj noći pisala je Stentonovoj i rekla da je “glasala za republikance…”. Sedam meseci kasnije joj je bilo suđeno i osuđena je, uprkos uzbudljivom i elokventnom predstavljanju argumenata da je nedavno usvojeni Četrnaesti amandman, koji garantuje “svim rođenim ili naturalizovanim Amerikancima” pravo na državljanstvo, i koji ne pravi razliku prema polu, dao ženama ustavno pravo da glasaju na federalnim izborima.

Osuđena je na novčanu kaznu, ne i na kaznu zatvora, i dosledno svojoj reči koja je dala na sudu, nikad nije platila tu kaznu do kraja svog života. Suđenje je Suzan pružilo mogućnost da svoje argumente podeli sa širom publikom, više nego bilo šta drugo.
1893. godine, zajedno sa Helen Baret Montgomeri osnovala je ogranak Ženske Obrazovne i Industrijske Unije (Woman’s Educational and Industrial Union (WEIU)) u Ročesteru. 1898. takođe je sa Montgomerijevom prikupljala sredstva kako bi stvorila priliku studentkinjama da studiraju na Univeritetu u Ročesteru, što je i postigla 1900.
Suzan je koristila Revoluciju kao pokretač svoje borbe za jednakošću, stratveno pišući o različitim temama povezanim sa ženskim pravima.

Godine 1869. Suzan je sa Elizabet Kedi Stenton osnovala Nacionalnu asocijaciju žena za bravo glasa (NWSA), organizaciju posvećenu postizanju prava glasa žena. Suzan je bila podpredsednica asocijacije od datuma osnivanja pa do 1892. godine kada je postala predsednica.

U ranim godinama asocijacije, Suzan je napravila pokušaje da ujedini žene u radnički pokret sa ciljem prava glasa, ali sa malim uspehom. Ona i Stentonova su bile 1868 godine delegatkinje na konvenciji Nacionalnog sindikata.

1890. godine Suzan je rukovodila spajanjem Nacionalne asocijacije žena za pravo glasa sa konzervativnijom Američkom asocijacijom žena za pravo glasa kreirajuću na ovaj način Nacionalnu Američku asocijaciju žena za pravo glasa.

Suzanina potraga za savezom između umerenih i konzervativnih žena za pravo glasa stvorila je dugogodišnju tenziju u njenom odnosu sa radikalnijim ženama kao što je Stentonova. Suzan je imala jak osećaj da je umeren pristup ženskim pravima bolji od radikalnog i da će dugoročno više služiti za postizanje ženska prava. Stentonova ju je otvoreno kritikovala, pišući da Suzan i liderka Američke asocijacije žena za pravo glasa Lusi Stoun “samo se bore za pravo glasa. One ne vide žensko religijsko i socijalno ropstvo”. Suzan je ogovorila Stentonovos: “Mi brojimo 10.000 žena i svaka ima svoje mišljenje… jedino možemo da ih održimo zajedno da rade na tajnom glasanju ostavljajući na miru njihove bubice i predrasude”

U saradnji sa Stentonovom, Matildom Džoslin Gejdž i Idom Hasted Harper, Suzan je objavila “Istoriju žena za pravo glasa” (4 dela, Njujork, 1884-1887.).

Suzan B. Entoni je umrla u Roćesteru, Njujork u svojoj kući u ulici Medison broj 17, 13. marta 1906. i sahranjena je na groblju “Mount Hope”

“…Biljana je bila slobodna, uvek je birala, osim u onom delu pitanja slobode koje Hamlet formuliše jednom i zauvek – ‘Vi mi ne možete oduzeti ništa što vam ja ne bih dragovoljno dao, osim život svoj’. Rešena i odlučna da izvrši svoju slobodu, Biljana je bila nezaustavljiljiva u odbrani slobode drugog i drugih. Objavila je preki nalog duha vremena da je junaštvo braniti drugog… Jedna njena drama zove se Leti u goru kao ptica, a druga Centralni zatvor. Između te dve teme sažeo se i sumirao Biljanin život i poetika najplemenitijeg subverzivca, onog, naravno gde je romantizam u žestokom smislu plaćen nesanicom i bolom. (Borka Pavićević, govor na sahrani Biljane Jovanović, 13. marta 1996. godine na Novom groblju u Beogradu).

Biljana Jovanović će biti upamćena kao jedna od beskopromisnih buntovnica stasalih još 1968 da bi potom uvek bila u jezgru beogradske intelektualne javnosti koja se borila za građanske i ljudske slobode. Bila je potpisnica svih peticija nastalih sedamdestih i osamdesetih godina protiv represije i mitova komunističkog režima. Bila je među prvima kada je trebalo braniti “šestoricu” u Beogradu i “četvoricu” u Ljubljani, Šeksa ili Paragu u Zagrebu, Šešelja ili Izetbegovića u Sarajevu, ali i sve druge koji su odgovarali zbog zloglasnog čl.133. Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda osnovanog 1982. u odbranu pesnika Gojka Đoga u UKS u Francuskoj 7, tada najslobodarskijoj adresi jugoistočne Evrope. Među branjenima, prvi put je tada bio i Adem Demaći, za koga je Odbor za umetničke slobode tražio oslobađanje iz zatvora, u kome je ležao već 28 godina. Biljana Jovanović je bila predsednica prve nevladine organizacije – “Odbora za zaštitu čoveka i okoline” osnovanog 1984. godine takođe u Francuskoj 7. Godine 1987, dok su dugi u istoj Francuskoj 7 na protestnim večerima držali zapaljive govore o Kosovu ona je organizovala tribinu o članu 133 – neprijateljska propaganda, prekršaju poznatijem i kao “delikt mišljenja” ili “verbalni delikt”. Devedesetih bila je među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Bila je inicijator i učesnik svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona…1992. osnovala je LUR (Leteća učionica, radionica) za kulturno i intelektualno povezivanje negdašnjeg jugoslovenskog prostora. Dok su drugi ratovali uspelo joj je da u Mariboru, Skoplju, Titogradu, Beogradu i Prištini spoji slobodnomisleće ljude.

Proza Biljane Jovanović može se vezati za ono što Aleksandar Flaker naziva “proza u trapericama” ili jeans proza, ali takođe i za ono što teorijski nazivamo ženskim pismom a čija je prva praktična realizacija tog pojma u našoj literaturi bila Pada Avala.
Pojava Biljane Jovanović na knjževnoj sceni kasnih sedamdestih bila je pravo osveženje u jednom već poprilično zagužljivom ambijentalnom provincijskom prosedeu tada favorizovane tzv. stvarnosne proze, isto toliko i šokantna zbog sadržaja kojeg je sa sobom donosila necenzurisanim jezikom slobodne, savremene, osvešćene žene. Biljana Jovanović je malograđanskom miljeu i predrasudama vezanim za žensko pisanje suprostavila odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i pre svega slobodu izricanja onoga što je predstavljalo tabu za društvene, ideološke, seksualne konvencije i norme. Ona je romanima Pada Avala i Psi i ostali u našu literaturu uvela nov tip književne junakinje kakav do tada nismo imali. To su bili likovi drugačijeg senzibiliteta i drugačije psihostrukture, od one koje tradicionalno vezujemo za ženu, pa i književnu junakinju. Biljana Jovanović je stvorila urbanu, emancipovanu, buntovnu, nekonvencionalnu i pomalo neurotičnu ženu-devojčicu nasuprot do tada poznatim modelima književnih junakinja – milica-dugih-trepavica.

“Biljana Jovanović stupila je u srpsku književnost kao pojava koju ta književnost nije nikada imala, čak ni sedamdestih godina, kada su takve drske devojčice iskakale u francuskoj, engleskoj, američkoj književnosti. Devojčice u literaturu unose inat, razornu erotiku, nov jezik, nova pravila, naročito kad bolno ruše stara pravila. Kada je objavila svoj prvi roman Pada Avala, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika, nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja.”( Svetlana Slapšak, In memoriam, ProFemina, 5-6, 1996).

Trećim romanom Duša jedinica moja Biljana Jovanović proširuje svoje tematsko interesovanje fokusirajući rasulo jedne velike porodice kroz društvena previranja i istorijski metež, tako ulazeći u “muški” književno-politički rezervat da bi dokazala da i u tome nije ništa manje vična.
“Svaki od tri Biljanina romana na svoj način bio je izraz hipersenzibilnog, ali veoma preciznog, ogoljujućeg do bola pogleda na svet, i osnovna jedinica svakog je ljudska duša, sa svih strana stešnjena, varana, ubijana, razapinjana, ugrožena genetikom, drugima, samodestrukcijom, prošlošću, sadašnjošću, budućnošću. Duša, neuhvatljiva i nevidljiva mera svih stvari, sveobuhvatno Ništa ravno Svemu…” (Ljiljana Šop, Dok je neznanog junaka, Avala ne sme pasti, ProFemina, br.7, 1996.)
Postoji, međutim, i jedna druga ravan na kojoj se rana proza Biljane Jovanović danas čita kao aktuelno štivo. Energija pobune koju nose njene junakinje bila je artikulisana u vreme kada je jedna mlada, obrazovana generacija tražila svoj put nasuprot nerazumevanju svojih roditelja. U sedamdesetim godinama, ta se pobuna mogla prevoditi u termine očekivanog generacijskog jaza. U devedestim godinama, međutim, dubina tog nerazumevanja pokazala je svoju pravu meru. Simbolički govoreći, dok su studenti (dakle, deca) demonstrirali na Terazijama 9. marta 1991. godine, pokušavajući da preokrenu zastrašujući tok zbivanja koji je vodio u rat, neki drugi demonstranti (uglavnom starija generacija, dakle, očevi) su bili na drugim demonstracijama, na Ušću, podržavajući politiku koja će uskoro njihovoj sopstvenoj deci doslovno ugroziti budućnost. Energija pobune koju nose likovi Biljane Jovanović ista je ona energija koja je izašla na Terazije, i koja je potom vodila samu Biljanu Jovanović da piše, govori, protestvuje protiv neslobode, nacionalizma, mržnje, rata, bezumlja, od sredine osamdesetih sve do svoje prerane smrti, 1996. godine.
Ta pobuna nije bila samo generacijska, ona je bila i duboko rodno obeležena, duboko ženska, o čemu jasno svedoči knjiga Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (Beograd, 1994). Reč je o zbirci pisama koje su četiri žene, četiri spisateljice, Rada Iveković, Biljana Jovanović, Maruša Krese i Radmila Lazić, slale jedna drugoj u vreme kada su mržnja i rat zagospodarili na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
“Ova knjiga nastala je od pisama faksiranih između Ljubljane, Berlina, Beograda i Pariza… od početka juna 1991. godine, do kraja novembra 1992. godine, uprkos svim blokadama” stoji na njenom početku. Sama knjiga, kao i sve one akcije otpora koje se pominju u njoj, rezultat je iste one energije nepristajanja na laž, uskogrudost i samoobmanu koja karakteriše junakinje Biljane Jovanović. Da je Biljana Jovanović svoje junakinje smeštala u okvire devedesetih, one bi takođe bile na ulicama u nekim ključnim trenucima novije istorije, govoreći protiv mržnje, rata i zločina. Danas, ta energija pobune govori o potrebi da se uvek iznova postavljaju kritička pitanja o tome gde živimo i kako živimo, pitanja o odgovornosti za ono što se radilo i što se radi u naše ime, o tome kako mi želimo – ili bolje – ne želimo da živimo svoje živote. (Jasmina Lukić, u pogovoru novom izdanju romana Pada Avala)

Biljana Jovanović je rođena 28. januara 1953. godine u Beogradu, umrla je 11. marta 1996. godine u Ljubljani, a sahranjena je 13. marta na Novom groblju u Beogradu.
Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Objavila je zbirku pesama Čuvar (1977), romane: Pada Avala (Prosveta, 1978 i Nezavisno izdanje Slobodan Mašić, 1981), Psi i ostali (Prosveta, 1980) i Duša jedinica moja (BIGZ, 1984), drame: Ulricke Meinhof (osnova za predstavu “Stammheim”, SKC, Beograd, 1982, reditelji Ljubiša Ristić i Nada Kokotović), Leti u goru kao ptica (Atelje 212, Beograd, 1983, reditelj Zoran Ratković), Centralni zatvor (Naroden teater Bitola, 1922, reditelj Vlada Milćin) i Soba na Bosforu (objavljena u ProFemini br.1, Beograd, 1996).
Objavila i zajedničku antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić (nemačko izdanje za Suhrkamp 1993. i 1994. u ediciji Apatridi, Radija B92 u Beogradu).

Dijana Budisavljević (djevojačko prezime Obekser (njem. Obexer); Insbruk 15. januar 1891 — Insbruk, 20. avgust 1978) je humanitarka austrijskog porijekla koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila 12.000 djece iz ustaških logora smrti (uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare i hrvatskih i bosanskih sela). Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Ipak, od posljedica boravka u logorima, poslije spasavanja je umrlo oko 3200 djece.

Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, protjerivanja ili pljačke imovine za vrijeme tzv. NDH.

Da bi sačuvala identitet djece, tokom rata je vodila kartoteku o spasenoj djeci.


SMJEŠTAJ SPASENIH

Spasena djeca su bila smještena na razne načine. Dio njih je bio smješten po raznim hrvatskim porodicama, dio po objektima katoličke crkve, a dio po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smještaj su dobrim dijelom obezbijeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana.

Poslije rata mnoga djeca nisu ni saznala za svoje pravo porijeklo. Časopis Arena iz Zagreba je niz godina vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama.


ODUZIMANJE KARTOTEKE

Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama djece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Dijane Budisavljević je uzeta i cjelokupna kartoteka djece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.

Povodom toga je izjavila: "Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci".

Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja djece. "Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže". Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji djece, u Ministarstvu nije prihvaćena.


POSLIJE RATA

Poslije Drugog svetskog rata vratila se da živi u Inzbruk.


DNEVNIK

Kraći izvod iz dnevnika Dijane Budisavljević:

10. jul 1942, Stara Gradiška: Neka djeca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol (...) Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.


DJELA

Dnevnik Dijane Budisavljević. Originalno napisan na njemačkom, izdat u samo 700 primjeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. Na hrvatskom izdat kao Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945, priredila za štampu Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac, Zagreb, 2003.

vikipedia

NA primeru Diane Budisavljević trebalo bi napraviti edukativno svedočanstvo od nacionalne vrednosti. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova. Dosije "Novosti" o Diani Budisavljević je duboko potresan, i ne bi smelo da se desi da njeno ime, kao i tragična sudbina srpskog naroda, padne u zaborav.

Ovakvi komentari naših čitalaca na priču o Diani Budisavljević (a bilo ih je, samo na sajtu "Novosti", više od stotinu), i brojni telefonski pozivi preživelih logoraša i njihovih potomaka obavezuju nas da nastavimo da pišemo o hrabroj Austrijanki koja je iz ustaških logora spasla oko 12.000 dece. Nepodeljen apel naših čitalaca je da se Diana posthumno odlikuje, da joj se srpski narod u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Srbiji oduži i da se iz zaborava izvuče njeno veliko delo.

Prvi korak je već učinjen: Nino Jauz, načelnik opštine Kozarska Dubica, predložiće već na idućoj sednici Skupštine opštine da jedna ulica u Kozarskoj Dubici dobije ime po Diani Budisavljević.

— Lično ću pokrenuti inicijativu da jedna ulica dobije njeno ime, i to već na sledećoj sednici Skupštine opštine — kaže za "Novosti" Jauz.

Iako čuđenje i iznenađenje nekih naših čitalaca — ne samo da je postojao neko kao Diana, već i da su se takve strahote dešavale — idu u prilog tvrdnji da je priča o genocidu nad Srbima pomalo zaboravljena, redakciji "Novosti" stigle su i mnogobrojni pozivi ljudi koji su u našim tekstovima, u pomenu imena Diane Budisavljević, pronašli nadu da su njihovi braća i sestre još živi.

Javili su nam se ljudi koji su odavno bili izgubili nadu da će pronaći svoga brata ili sestru, razdvojene od porodice u ustaškom logoru. Vojinovićima iz Žitišta i Dragnićima iz Okučana, dosije Diane Budisavljević dao je novi polet da ponovo potraže svoju familiju. Možda baš njihovi najbliži i dalje žive u Zagrebu, a da i ne znaju da su deca sa Kozare, Like, slavonskih sela...

— Mnogo je neispričanih priča na ovu temu, to mi iz Potkozarja najbolje znamo — piše nam čitateljka Mirjana. — Mnogi naši su pobijeni, odvojeni od porodica. Mnogima su trajno izgubljeni tragovi, porodice zbrisane... A isti počinitelji su bez griže savesti nanovo izveli zločine identične onima iz kozarske ofanzive.

Nažalost, u udžbeniku istorije za osmi razred odrednica "Genocid u NDH" nema ni pola strane. Ne pominje se broj stradalih Srba. Samo su pobrojani dečji logori, a stradanje dece ne opisuje se ni jednom rečju.

— Imam četvoro dece i želim da o Diani i stradanju svog naroda uče u školi, iz svojih udžbenika. Neka joj je večna slava i hvala! — kaže u svom komentaru na sajtu "Novosti" jedna majka koja veruje da, ako zaboravljamo zlo, isto tako možemo da se zaboravi i ono dobro.

I Brigita Knežević, predsednica Udruženja logoraša i jedno od "Dianine dece", smatra da generacije koje dolaze malo znaju o genocidu nad Srbima:

— Nekada smo mi logoraši išli u škole i garnizone, pričali učenicima i vojnicima o zverstvima... Niko nas odavno ne zove.


POTRAGA
JAVILI su nam se čitaoci koji se nadaju da u "Dnevniku Diane Budisavljević" mogu da pronađu nešto o svojim najbližima. Upućujemo ih na kartoteku u Hrvatskom državnom arhivu, u Zagrebu, kome može da pristupi svaki logoraš ili potomak. Dobar deo kartoteke, iz fonda Dragoja Lukića, nalazi se i u Muzeju žrtava genocida, na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. "Novosti" će nastaviti da objavljuju sva nova saznanja vezana za Dianu i njenu kartoteku.

TIHOMIR STANIĆ: SNIMAMO FILM
PRODUCENT i glumac Tihomir Stanić najavljuje da će čudesna priča o Diani biti prenesena i na veliko platno.
— Planiramo da 2012. započnemo snimanje filma o njoj. Biće to igrani film, a centralna radnja će biti smeštena u tri julska dana 1942, kada je Diana boravila u Staroj Gradiški — objašnjava Stanić. — Hteli smo da pravimo film o Jasenovcu, ali onda smo, gotovo slučajno, naišli na tu čudesnu priču i Dianin "Dnevnik". Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ja smo se borili da pobedi baš tema o Diani...
Već se zna i datum kada će pasti prva klapa — 28. maj 2012. Ne slučajno — izabran je dan kada je Diani oduzeta kartoteka.
— Iza ostvarenja stoji "Balkan film" iz Kozarske Dubice, a izrada scenarija, koji se oslanja na "Dnevnik", poverena je Vladimiru Kecmanoviću i Đorđu Kadijeviću — navodi Stanić.

VEĆA OD ŠINDLERA

Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.


M. Prelević — A. Macanović
Večernje novosti

MILICA Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila“. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije.
Prva žena u Srba koja piše pesme, pritom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica.
Imala je prethodnica u poeziji, kao što su despotica Jefimija, Eustahija Arsić, Julijana Radivojević, ali se nijedna od njih, kao Milica, nije u potpunosti posvetila književnom radu.
Milica je rođena u Bukovcu, nadomak Novog Sada, 22. marta (ili 6. jula) 1828, iste godine kada i njena potonja bliska prijateljica Mina Karadžić, mada se negde u literaturi pominje i 1830. godina. Porodica Stojadinović se zatim preselila u Vrdnik, gde je Milica provela najveći i najmirniji deo svog života. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Na poziv seoske dece da se igra s njima odgovarala bi: „...Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču...“
Bila je veoma talentovano dete i tako lako savlađivala postavljene zadatke da je učitelj iz Banovaca žalio što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Školovanje je nastavila u Petrovaradinu, tadašnjem Varadinu, privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima.
Milica je odrasla uz braću Svetozara, Ljubomira, koji se mlad udavio, Petra, potom Ljubomira, koji je dobio ime po preminulom bratu, i sestru Katicu.
Svog školovanja u nemačkoj školi u Varadinu Milica se nerado sećala jer je tu trpela brojne uvrede: „...Ti si vrlo darovita, šteta što si iz racke (srpske) porodice“. A kad je jedna Nemica upitala „Zar ste i vi Cigani imali svoga cara?“ - odgovorila je: „Zar nije dosta što je moj narod izgubio svoju samostalnost? Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Ja se ponosim svojom narodnošću“.
Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Pa ako je Njegoš možda i rekao „...ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori...“, ta priča je ostala samo kao predanje. Upoznala ga je u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom on joj je poklonio jedan primerak „Gorskog vijenca“. Dugo se potom s njim dopisivala. A kad joj je Vuk javio da mladi crnogorski vladika više nije živ, zapisala je: „...Nema te više, ko da ne zaplače...“
I Branka Radičevića je upoznala u Beču kada je tamo prvi put boravila. Kasnije je obilazila njegov grob i sećanja na njega oživljavala u svojim književnim delima. O tome je pisala Ljubomiru Nenadoviću: „...Pre tri godine u isti dan, u isto doba, poznala sam se sa Brankom u Beču, a sad, posle tri kratke godine, o sudbo ljudi! Ja na grobu Brankovom!!!“

Milica je bila veliki rodoljub. Ugledajući se na podvige Jovanke Orleanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862, došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Ti njeni tekstovi smatraju se prvim zapisima „žene ratnog dopisnika“. Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo....Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu“ - pisao je kasnije austrijski pesnik i njen prijatelj Ludvig August Frankl - „s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova Polja i uzdignite opet carevinu!...“
Ostavljena od svih, rastrzana je brojnim porodičnim razmiricama oko imovine, koje su počele 1855. smrću majke, kada se, kako Milica beleži, „ugasila jedna zvezda“. Svoj bol izlivala je na hartiju pišući prijateljici Mini Karadžić:
„...Sa mojom majkom nestao je i onaj zid između mene i od mene tako različitih ljudi sa kojima sada po nuždi, kao domaćica, moram da dolazim u dodir. Mojoj duši, naklonjenoj samo uzvišenim stvarima, smeta već samo njihovo disanje, i moj duh tuguje i - slabi, polako slabi...“
Kada joj je 1864. godine umro i otac, napisala je pesmu „Opet crno proleće“, a potom se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode i u kojoj su živeli dragi ljudi. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. jula 1878. u teškom siromaštvu. Poslednjih meseci svog života nije uspela na vreme da dobije novac za prodati nakit - dar kneza Mihaila, tako da je sahranjena od milostinje, na Tašmajdanskom groblju. Godine 1905, prilikom prekopavanja groblja, njeni posmrtni ostaci su preneseni u Požarevac, gde joj je živeo brat. Na godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1912, Milici je podignut spomenik u Vrdniku, rad vajara naivca Jovana Pešića.
BOGATSTVO U DNEVNIKU
PRVU pesmu Milica je objavila 1847. u „Serbskom narodnom listu“, a prvu knjigu, o svom trošku, štampala je 1850. godine. Sledeće zbirke pesama ugledale su svetlost dana 1855. i 1869. godine. U međuvremenu je objavljen i njen dnevnik u tri knjige, njeno najpoznatije i najbolje delo, „U Fruškoj Gori 1854“. U tom dnevniku, koji je pesnikinja vodila od 3. maja do 22. septembra 1854, sakupljeno je mnoštvo različitog materijala: pisma dragim ljudima, pesme, narodni običaji, vračanja, prevodi iz stranih književnosti, narodne pesme..

PEVAM PESMU 

 na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje:
 
 Zvezde se kriju
 Nebo je mutno,
 Oblaci s' viju
 Po nebu žurno.
 
 Oblaci strašni,
 Ah, kuda, kuda?
 Nemojte nebo
 Natkriti svuda!
 
 U jednom kraju
 Beloga sveta
 S nadeždom blista
 Sad jedna zvezda.
 
 O, dalje, dalje
 Od zvezde one,
 Da ni oblačak
 Na nju ne klone.
 
 Da njeni zraci
 U noći ovoj
 Prosiplju nadu
 Majci tužećoj.
 
 Koja j' to majka
 Svi je mi znamo,
 Jer njenu tugu
 Davno slušamo.
 
14. avgusta 1854.