Jovan Dučić

Na škrtoj ovoj grudi i suvoj podini,
Gde raste samo trnje i stena rapava,
Nema ni mrava da dođe u gladnoj godini,
Ovde i ljuta guja od gladi skapava.
Na obali se ovoj u kletvi grcalo,
I sve molitve nikle u suzi patnika;
Ali ti, sveta reko, tu beše zrcalo
Svakome našem plugu i štitu ratnika.
I silazeći hučna sa crne planine,
Spirala znoj sa čela i krv na sečivu;
Šumila pesmu carstva i priču davnine;
Hladila kosovsku ranu još neizlečivu.
Ti ljubičicu pojiš u šumi skrovitu.
I kaplju rose rađaš u žednoj latici.
I sav je svod nebeski u tvome koritu
I sva zvezdana kola na tvojoj matici.
A danas sva rumena od krvi detinje,
Tečeš u more pesme i mit o carima;
Zajedno streljahu ovde ljude i svetinje,
Trag su brisali ovde novim i starima.
Zemljo najlepšim suncem koja si zlaćena,
Ni žižak više nemaš od tvojih svetila!
Novom krvniku svome sada si plaćena,
Ali i zavetom novim opet posvetila.
Na gladnoj obali ovoj kuda smo patili,
I od prvog se dana sa bedom spojili,
Najpre su izrodi tvoji blatom te blatili,
A izdajice tvoje krvlju obojili.
Krvave zore sviću po praznim selima,
Krvavo izgreva sunce u divljim hajkama,
A još ti predačkih koplja ima po ždrelima,
O sveta stara reko slavna u bajkama.
Ti vučeš sad ovud sunčane odore,
I sramne vrte podlih i krivokletcima;
I krv nevinih nosiš kroz strašne prodore –
A pevaš napev slave o našim precima.
Nikad u more gorko tvoj mlaz ne uvire,
Već kao Mlečni put sjaji sa suncima!
Niti pod nebom strašnim kap srca umire
Što daje povest zemlji i mit vrhuncima.

Mladost jedina ostaje u nama kao praznični dan bez prestanka

Kad mi danas neko pomene tu čarobnu reč Mostar, koji sam u mladosti zanavek napustio, moje osećanje postaje naizmenično i bol i radost, gorčina i ushićenje, snaga i očajanje. Taj mali grad mog detinjstva i dečaštva, i danas zasvetli, kao fatamorgana koju sam jednog dana video, sedeći kraj neke ruševine hrišćanskog ili nehrišćanskog utvrđenja, na Libijskoj pustinji egipatskoj.
I za ovim gradom mladosti koji je danas samo u priviđenju, ja ne bih više smeo dalje poći, jer ga ne bih više nigde našao, a sebe bih izgubio. Ono što danas leži na dve obale Neretve, pod imenom Mostar, to je nešto drugo, i što sa ovim priviđenjem nema ničeg zajedničkog, i nešto zanavek izgubljeno.
Svako ima po jedan grad svoje dvadesete godine, koji je lepši, i melodičniji, i sunčaniji, nego svi drugi gradovi na zemlji. Grad mladosti, i to baš grad u takvoj jednoj gluhoj pokrajini, to izgleda jedna istina srca i mašte, više nego zemaljska istina i opšta stvarnost. Ako to nije grad gde smo se rodili, i prvi put videli rađanje sunca, to je ipak mesto rađanja svih naših početaka, svih iluzija, prvog ponosa pred životom, prvog prkosa među ljudima, prvog sna među ženama, prvog razočarenja među idejama i principima. Čovek, kojeg zapitate otkuda je, treba da odgovari najpre imenom grada koji je bio grad njegove mladosti, a tek zatim imenom mesta njegovog rođenja. Sve je drugo taština osim mladost. Ne pamti se detinjstvo ni po čemu ozbiljnom, a starost se opet pamati samo po bedi. Međutim, mladost jedina ostaje u nama kao praznični dan bez prestanka.
Iz knjige Sa Mediterana

(Jutra sa Leutara - O razocarenju @ Jovan Ducic)


Samo mladi veruju da je ceo zivot lep i svi ljudi dobri. Docnije,
svakih novih deset godina, covek pocinje sve u zivotu postupno menjati:
ideje, odela, vrste zabava, vrste zena, voleci s vremenom sto ranije
nije ni podnosio. Covek je uglavnom podeljen na decenije po puno
svojih strasti, ukusa i navika.


Prvo sto coveka ozlovolji prema zivotu, to je nesumljivo njegova
borba za opstanak. To bi znacilo da coveka najpre ozlovolji prema
zivotu rad koji je u najvise slucajeva naporan, cesto i veoma mucan...
Kad ljudi ne bi morali gladovati ne radeci, nikad se ne bi prihvatili
posla... Drugo, coveka ozlovolji prema zivotu njegovo osecanje da je
sve prolazno, a prema tome, i sve besciljno. Odista, sve sto covek
uradi, to vremenom sam pojede ili sam poobara; a svako zna da sve sto
su jedni pre nas uradili, drugi su to docnije oporekli ili ponistili...
Trece: coveka ozlovolji prema zivotu njegov strah od smrti, od bolesti,
od sirotinje, od starosti, od ljudi, od zivotinja.


Niko nije sebe drzao potpuno srecnim zato sto je nesto veliko
ostvario, cak se nije osecao stoga ni dovoljno zadovoljnim. Ipak
najbolnije covekovo razocarenje, to je kad izgubi veru u svoje
sopstveno delo.


Ka razocarenju su skloni ljudi prema njihovom temperamentu, a
ne prema njihovom intelektu; jer je razocarenje uvek blize krvi i
osecanju nego duhu i pameti. Ovo se najbolje vidi kod zaljubljenih,
koji nikad ne znaju ni zasto su ocarani, ni zasto su razocarani, jer
zaljubljenici zive u bolesnom naponu maste i potpunoj razuzdanosti
nerava.


Razocarenje, najkobnije osecanje, to je prav put u ocajanje i u
propast. Ima mnogo ljudi koji uobrazavaju ponore kojih nigde nije
bilo, i zamke gde one nikad nisu postojale. Ovo su obicno veliki
mucenici maste i srca, ljudi koje se bore sa samim prividjenjima.
Najmanja neprijatnost izgleda im pocetak krupne nesrece; a najmanja
bolest im izgleda katastrofa na pomolu. Ima bezbroj ljudi koji stoga
nista krupno ne smeju pocinjati, strahujuci od teskoce koje i ne
postoje, i od neprijatelja kojih i nema.


Covek celog zivota moze da pravi dobrote ili zloce, ali je pitanje
da li je ucinio puno sitnih dobara, a samo jedno krupno zlo, ili puno
sitnih zala a samo jedno veliko dobro. Da bi ste ga presudili, treba
znati da se covek jedino razaznaje u onom svom krupnom i bitnom potezu.
Preporucujem vam da od jednog coveka imate stoga na umu uvek njegov
najjaci potez u zivotu, nekakvu njegovu narocitu akciju, dobrotu ili
zlocu, i da se opredelite prema tome, jer je covek u tome glavnom
potezu stavio i izrazio i celog sebe.


Jedino sto spasava coveka od razocarenja, sto znaci i od ocaja, to
je opet nemanje straha ni pred ljudima ni pred dogadjajima. Napoleon
je mislio da na ovom svetu ima svega dve alternative: zapovedati ili
slusati tudje zapovesti. Stvarno, treca ne postoji. Covek je odista
rodjen ili da nosi sedlo ili da nosi mamuze.

Ogledala


Htela je da vidi svoju veliku lepotu, ali nije bilo ogledala na svetu. Tada reče svome dragom: "Otvori mi tvoje velike zenice da vidim svoju lepotu".
Velike zenice čoveka koji ljubi otvoriše svoja sjajna ogledala. Žena izvadi iz svoje kose cveće i čiode, ogrnu se vlasima kao senkom, i zaklikta od radosti.
I poče da igra kao plamen, kao zraci, kao senke, kao žito, kao talasi, kao zmije, kao mačke, kao noćne sablasti.
I u toj radosnoj i divljoj igri, ona razbi ogledala. A kada je razbila ta ogledala, nije više znala kakva je, je li lepa ili je odvratna. Jer je, u pomračenju tih ogledala, nestala i ona sama.

Jovan Dučić
("Plave legende")

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega –
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.
Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.
U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma…
I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.
Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko…
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje…

Jovan Dučić

O sreci

Jovan Ducic

Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim... Uzasi zivota postanu jednim delom nase sudbine samo ako se u njih narocito udubljujemo.
Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece... Ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost, ili nas porok... Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra. Sto uspemo svojom pamecu, pokvarimo nasom cudi; ali sto uspemo nasom dobrotom, upropastimo nasim porocima; i, najzad, sto postignemo svojom mudroscu, izgubimo nasim temperamentom.
Covek zna samo za dubinu i gorcinu nesrece koju je sam doziveo, kao i za tezinu bolesti koju je sam preboleo, ali niko ne zna nesrece ni bolesti koje drugi podnose.
Mi smo istinski dobri samo kad smo istinski srecni. Nesreca kvari srca i rusi karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesrece i produzili da vole druge ljude... Sirotinja je najveca nesreca zato sto otruje coveka takvim mrznjama, a jedna velika napast covekova, to je sto u nesreci dobije rdjavo misljenje o ljudima i pogubi prijatelje.
Izvor nesrece covekove lezi u njegovom egoizmu: u tome sto hoce da uvek drugi radi za njega. Beganje od rada i napore, to je najveci motiv borbe u ljudskom drustvu. Ne muciti se sam, a zaraditi bogatstvo, i postici veliko bogatstvo, da bi time postigao najvecu sigurnost; i to pre svega sigurnost da ni docnije nece morati praviti napor, posto je napor najveca gorcina ljudske sudbine!
Ljudi mogu da nesebicno vole, ali retko nesebicno mrze. Svaka mrznja je strah ili zavist. Mrznja je najcesce strah, jer covek ne mrzi nego samo onoga koga se boji. Covek odista hrabar ne mrzi nego prezire. U osecanju mrznje ima unizenja za nas same, a u prezrenju ima ponosa i uverenja da smo bolji i visi od onoga koga preziremo, i da mozemo bez njega, i da smemo protiv njega.
Najbedniji je covek koji zivi u mrznjama na druge ljude; taj se prvi isece nozevima koje je sam izostrio... Nase mrznje skode nama vise nego nasem protivniku. Govorite rdjavo o nekom coveku pola sata, i vi ste posle toga nesrecni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zasluzuje, i vi postanete mirni i blazeni, cak i ponosni na lepotu svojih osecanja, ili bar na lepotu svojih reci... Ako vam je neko ucinio zlo, sacuvajte se da ga ne omrznete, jer ce vas ta mrznja stati jos jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slucajnog mozete napraviti zlotvora stalnog i ubedjenog. Ukrstite maceve i pobijte se, ali ne iz mrznje prema neprijatelju, nego iz postovanja prema sebi.
Nesreca je sto niko ne meri srecu prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrecnijima. Manija svih ljudi je da usvajaju tudja merila i za svoj sopstveni zivot. Prava sreca covekova bice ako postigne svoje oslobodjenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tudjih primera, dajuci svom zivotu pecat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa.
Najveci broj ljudi ne znaju sta hoce, a veliki broj ljudi ne znaju ni koliko mogu. Najredji je slucaj coveka koji zna sta hoce i koliko moze.
U velikoj nesreci treba sve nesrece ponoviti u pameti, kako bi se ocelicili za dane kad jednom crni konji izmaknu isred belih. Treba ovde reci: ako sam mudar, nisam mlad i lep; ako sam bogat, nisam zdrav; a ako sam i mudar i zdrav, nisam bogat.
Nesumljivo, ljudstvu najvise nesrece prave glupaci. Najveca je beda sto glupak ne zna da je glup, kao sto ni rdjav ne zna koliko je rdjav; a svet bi mozda bio spasen kada bi glupaci znali kakva su nesreca za covecanstvo.
Vise coveku zagorcavaju zivot nesrece kojih se boji da ne dodju, nego one koje su vec dosle i od kojih vec pati. Od svih nesreca covek se najvise plasi sirotinje, koje je, medjutim, najmanje covekovo zlo. Mi celog zivota nesto cekamo, a nadati se, to je pomalo ocajavati.
Nikad covek ne moze da kaze onoliko mudrosti koliko moze da precuti ludosti, cak i gluposti. Jedino cutanje moze da prikrije kod coveka strasti koje su najnasrtljivije i najstetnije: sujetu, lakomislenost, mrzovolju, osvetljivost, mizantropiju. Jedino cutanje moze da sacuva coveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspolozenja, i nagle i nepromisljene impulsije.
Bogatstvo je, neosporno, polovina ljudske srece na zemlji. Najveci stepen srece to je nezavisnost, a bogatstvo je ipak coveku put da dodje do svoje slobode. Covek bogat, to je covek nezavisan bar od ljudi... Cak i zdravlje i pamet kupuju se ili odrzavaju novcem.
Sve bede medju ljudima to su nesrece koje ucini covek samom sebi, ili urade ljudi jedan drugom. U prirodi nema sreca i nesreca, nego ima samo smrt ili zivot. Covek je najveca stetocina na zemlji.
Od svega sto je covek posejao, nista nije radjalo brze nego mrznja.
Velika nesreca covekova jeste sto zivot pocinje mladoscu, a svrsava staroscu: jer bi zivot bio neizmerno savrseniji da, naprotiv, pocinje staroscu, a svrsava mladoscu... Ne znamo da smo mladi kad smo mladi. Mi saznamo sta je mladost tek onda kad nas je napustila.

O ljubomori


Ljubav i tuga su nerazdvojni, a nisu nerazdvojni ljubav i radost. Stoga je bol jedino merilo ljubavi. Ako smo nekoliko puta u zivotu bili zaljubljeni, a ovakav je slucaj odista sviju ljudi od srca, onda se najduze secamo ljubavi koja nam je najvise bola nanela.
Sujeta igra u zenskim ljubavima veliku ulogu, a ponekad i glavnu. Najveci broj zena ne ide za covekom koji se njima samima dopada, nego najpre za covekom za kojeg se zna da se dopada drugim zenama, narocito njihovim prijateljicama, ili cak njihovim neprijateljicama. Ovaj slucaj je vrlo zanimljiv u pogledu zenskih osecanja: zene vole ljude slavne medju zenama, vecma nego ljude slavne medju drugim ljudima. Zene koje vole ljude slavne medju drugim ljudima, sasvim su razlicne od onih zena koje vole ljude cuvene kao dopadljive ili zavodjacke u krugu drugih zena. Cini mi se cak da je vrlo cudna ova zbrka osecanja u jednom istom spolu.
Da zena nema nesto intuicije, ona nikad ne bi pogodila ni vrata na koja izlazi iz svoje kuce. A zena koja zna sta hoce, po karakteru je obicno muskobanjasta, kao sto je zena koja uvek zna bar ono sto nece, po karakteru uvek dete.
Makar izvesne zene i imale dosta vrlina, nikad ih nijedna nema dovoljno. Zenine su pogreske obicno malobrojnije nego covekove, ali obicno vece nego covekove. Zena napravi najvise pogresaka bas nastojeci da bude nepogresna i bezgresna. Kazu da na Malabaru na Madagaskaru zene ne lazu, zato sto rade sve sto hoce, i sto zive kako znaju, ne dajuci nikom nikakva racuna...
U ljubavi se treba boriti kao stari Skiti na bojnom polju: bezeci od neprijatelja... Odista, bezanje je jedini nacin da covek razazna u ljubavi da li je jos gospodar svoje pameti i svoje snage, otputovavsi kad hoce, i oslobodivse se kad mu je volja. Ali onog casa kad covek zaljubljen oseti da su mu djonovi postali tezi od olova, on je pobedjen. A to je cesto i dovoljno da ga zena vise ne voli; jer zena ne trpi pobedjenog i okrece glavu od svoje pobede. Zena se ne daje, nego se podaje; i uvek hoce da sama ima utisak, cak i izgled, da je oteta i silovana.
Zanimljivo je da se ljudi razumeju najbolje sa zenama u koje nisu zaljubljeni. O ljubavi sa takvim zenama govorimo uvek ubedljivo i razumno; i one su same ushicene da najzad cuju reci o takvim krupnim stvarima srca, bez ikakve zadnje pomisli onoga s kim razovaraju. Zena voli prijateljstvo vise nego covek. Za zenu je jedini odmoran i dobar covek onaj koji ne pokusava da je zaludjava i osvaja kad ona ovo ne zeli. Nezaljubljen covek cesto izgleda bez cara, ali i bez zloce; hladan, ali i human.
Ljubomoran covek zivi u kuci sa duhovima i vampirima, u sumi zivi sa azdajama, na vodi i kad je mirna, zivi u olujama. On se u svojoj ljubomori ni na jednom tlu ne oseca drugacije nego bi se osecao na vulkanu ili zemljotresu. Kad bi ljubomora trajala celog zivota covekovog taj bi zivot morao trajati vrlo kratko.
Ljubomora postoji i gde nema ljubavi. Neko je ljubomoran i pre nego je postao zaljubljenim, a ostao je ljubomoran cak i posle nego sto je bio zaljubljen.
Ljubomoran zeli nekom lucu u koje je zaljubljen zlo i nesrecu, cak i onda kad je inace tome istom licu u stanju da rado zrtvuje sve svoje sto ima, cak i zivot. A zivot mozda pre i brze nego li ma sta ista drugo.
Ljubomoran covek nikad nema srece u ljubavi; a najcesce se smatra nesrecnim i kad ima najvise uspeha.
Istina, najobicniji je slucaj da se zena sveti nevernom coveku time sto i sama postane nevernom.
O ljubavi prema zenama, danomice se pise i govori vec vekovima; a medjutim, obrnite se oko sebe da vidite sa koliko se malo ljubavi zivi na svetu.
Ima zena koje nisu nicije, i zena koje su svacije, i najzad ima zena koje su po prirodi samo zene jednog jedinog coveka. Ali ima i zena koje su pre svega majke svoje dece... Pogodite izmedju ovih koja je vasa, a koja vaseg neprijatelja, a koja je sposobna i da bude, u izvesnim slucajevima, i svacijom zenom! Utoliko, dakle, strasnije izgleda ljubomora covekova ako ona ne pogodi prestupnicu, nego prijateljicu ili nego majku