Tvrđave i utvrđeni gradovi Srbije

Vikend u Istočnoj Srbiji

Već duže vremena planiramo posetu Istočnoj Srbiji. Istočna Srbija za razliku od Zapadne Srbije nema svog Kusturicu da je promoviše u svetu, ali ima prebogatu kulturno istorijsku baštinu od koje se posebno izdvaja antičko nasleđe i srednjevekovne tvrđave. Ministarstvo kulture i Turistička organizacija Srbije pokrenule su dve kampanje pod nazivima Tvrđave na Dunavu i put kulture Rimskih Imperatora - Itinerarium Romanum Serbia. Uprkos fenomenu "Nemam vremena" društvo se okupilo, pa pogledajte kako je izgledao vikend na putu rimskih imperatora u Istočnoj Srbiji.

Krenuli smo od Viminaciuma. Zatim srednje-vekovna tvrđava Ram, kupalište Srebrno jezero, manastir Tuman, možda najlepša tvrđava u Srbiji Golubac, muzel Lepenski Vir, noćenje u Donjem Milanovcu, Đerdapska klisura, Tvrdjava Fetislam u Kladovu, Carska palata u Gamzigradu i posle malog predaha u Knjaževcu preko Tresibabe povratak za Niš.

Tvrđave na Dunavu se ubrajaju u najatraktivnije destinacije mnogih posetilaca Srbije. Njihova revitalizacija je vrlo bitna, jer treba da dovedu do očuvanja simbola našeg kulturnog identiteta.

Imajući ovo u vidu, Kalemegdan, Petrovaradin i Niška tvrđava su pre svega bezbedne turističke lokacije osposobljene za posetu ogromnog broja turista sa svim propratnim ugostiteljskim objektima.

Međutim, možda najlepša tvrđava Golubac, zatim Ram i Fetislam su potpuno prepuštene sebi i zubu vremena, pa iako prelepe, vrlo su opasne zbog neobezbeđenog šetališta, zmija u letnjoj sezoni i potpunog odsustva čuvara i turističkih vodiča. Zato veliki oprez, jer u ovim tvrđavama bićete bukvalno u srednjem veku!

Priroda i kulturno nasleđe nigde nisu tako jedinstveni kao u Đerdapskoj klisuri. O tome svedoči, Lepenski vir, praistorijski lokalitet od izuzetnog značaja.

izvor:tt-group

Golubac i tvrđava Ram - srednjevekovna utvrđenja na Dunavu

Na samom ulazu u Đerdapsku klisuru nalazi se spomenik kulture od izuzetnog značaja Golubački Grad ili Golubac, srednjevekovna tvrđava koja podseća na primorski gradić. Iako je zanimljiv za turiste preko cele godine, oko Golupca ne postoji ni jedan turistički objekat. O lepoti ove građevine govori i činjenica da se retko desi da neko prođe kroz Golubac, a ne zastane na prvom vidikovcu da uživa u lepoti ovog čuvara Đerdapa.



Golubac se prvi put se pominje u ugarskim izvorima datiranim u 1335, 1337, odnosno 1342 godinu. Ne zna se kada i ko ga je podigao, ali je njegovu osnovu tj. Gornji grad podigao srpski odnosno pravoslavni velikaš o čemu svedoči i pravoslavna kapelica u sastavu 4. kule.

Grad je potom proširen (na zadnji i prednji grad) tokom srpske ili mađarske vlasti, iako nije isključeno da je u startu izgrađen u ovoj veličini. Poslednju fazu u gradnji sproveli su Turci ojačavši 6,7,8 i 9. kulu i dodavši u produžetku spoljašnjeg bedema nisku artiljerijsku kulu (10.) koja je kontrolisala Dunav i štitila pristanište za šajke koje se uz nju nalazilo.

Nalazio se u sastavu države kneza Lazara,koji je sela u okolini davao kao metohe manastirima.Odmah nakon Kosovskog boja, 1389 godine, u njega ulazi Bajazit I. Našao se u rukama Mađara koji ga 1403 godine predaju despotu Stefanu, kada je on postao ugarski vazal.

Grad je trebalo, prema ugovoru iz 1426 godine, da po despotovoj smrti (Stefan umire 1427 godine), zajedno sa Beogradom, bude predat Mađarima. Međutim, komandant grada vojvoda Jeremija ga, iz nepoznatih razloga, predaje Turcima. Prema Segedinskom miru, iz 1444 godine, između Mađara i Turaka, srpska Despotovina biva obnovljena i u njen sastav ulazi i Golubac. Nakon smrti despota Đurađa 1456 godine, Turci ga osvajaju. Mađari uspevaju da ga osvoje 1481 godine, ali ga vrlo brzo napuštaju.

Golubac je građen lepezasto i sastoji se od tri dela: prednjeg, zadnjeg i gornjeg grada (sa citadelom).

Čini ga ukupno 10 (9+1) kule i dve velike kolske kapije. Kule su kasnije Turci ojačali otvorima za topove i dodavanjem još jedne kule(10.) oko 1480 godine.

Ispred grada se nalazi prednji zid koji čini spoljni zid šanca, a koji je verovatno bio pun vode, jer je povezan sa Dunavom koji ga je verovatno punio. Grad je teškim lancem povezan sa stenom Babakaj (koja i danas viri iz vode u sred Dunava), tako da je u potpunosti kontrolisao kako drumski, tako i rečni saobraćaj kroz Đerdapsku Klisuru. Ispred tvrđave je bilo civilno naselje, o čemu danas svedoče samo neki delimično istraženi objekti.













Tvrđava Ram - savršen pogled na Dunav

Srednjevekovna tvrđava Ram nalazi se kilometar nizvodno od sela Ram i oko 15 kilometara uzvodno od Velikog Gradišta. Ram je sagradio Bajazit II, 1483 godine. Tvrđava Ram se nalazi na steni koja se sa severoistočne strane spušta ka Dunavu, a pretpostavlja se da je grad podignut nasuprot tvrđavi Haram koje se nalazila na drugoj strani reke od koje danas nije ništa ostalo.



Danas, tvrđava predstavlja spomenik kulture u kategoriji arheoloških nalazišta. Pogled sa tvrđave je prelep, tako da je poseta obavezna, a dodatan oprez nije na odmet, jer leti ume da bude zmija, ali kako meštani kažu, ne diraju ljude.

Tvrđava je relativno očuvana, sli oko nje ne postoji čuvar, niti turistički vodič, kao ni prodavnica suvenira.

Ram ima osnovu nepravilnog petougla, najveće dužine 34m i širine 26m. Grad čini 5 kula na četiri nivoa (3 sprata i prizemlje), po jedna u svakom od temena odnosno 3 na istočnom i 2 na zapadnom bedemu.

U grad se ulazi kroz Donžon kulu smeštenu u jugozapadnom temenu utvrde. Tvrđava je opkoljena niskim bedemom i širokim suvim šancem. Šanac se prelazi mostom smeštenim podno kule u jugoistočnom temenu kojim se ulazi u prostor između tvrđave i niskog bedema oko nje.

Na svim bedemima (osim na zapadnom, koji je okrenut ka Dunavu) se na istom rastojanju od kula nalaze posebni otvori za topove.

Ram je danas dosta dobro očuvan. Kule su u dobrom stanju, izuzev jugoistočne čiji je prednji deo skoro u potpunosti uništen. Bedemi tvrđave su takođe u solidnom stanju, dok je mali bedem u tragovima. Unutar tvrđave, uz zapadni bedem ima ostataka građevine sa osnovom pravilnog osmougla sa stranicama dužine 3m.





Nedaleko od utvrde su Turci podigli karavan saraj oko koga se vremenom razvilo današnje mesto. Ceo prostor tvrđave je arheološki ispitan tokom 1980. godine. U nekadašnjem karavan saraju je izgrađena pravoslavna crkva.





Na kraju mala napomena. Svi koji često letuju na Srebrnom jezeru za samo desetak minuta vožnje mogu savršeno upotpuniti svoj program.

Literatura: Aleksandar Deroko, „Srednjevekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“, Beograd 1950

izvor:tt-group

Beogradska tvrđava podignuta je na grebenu iznad ušća Save u Dunav u razdoblju od 2. do 18. veka kao kompleks odbrambenog karaktera. Tvrđava je danas svojevrstan muzej istorije Beograda. Ovu celinu čini sama Beogradska tvrđava, podeljena na Gornji i Donji grad, i park Kalemegdan.

Zbog izuzetnog strateškog značaja, na ovom mestu je u 2. veku podignuto utvrđenje – rimski kastrum, kao stalni vojni logor IV Flavijeve legije.Posle rušenja od strane Gota i Huna, utvrđenje je obnovljeno u prvim decenijama 6. veka. Nepuno stoleće kasnije, razaraju ga Avari i Sloveni.

Uz utvrđenje na bregu iznad ušća Save u Dunav, nastao je antički Singidunum,
a na istom mestu i slovenski Beograd. Beogradska tvrđava često je rušena i obnavljana. Iznad rimskih zidina stoje srpski bedemi, a preko njih, turske i austrijske fortifikacije. U 12. veku vizantijski car Manojlo Komnin podigao je na rimskim ruševinama novi kastel. U prvim decenijama 14. veka. ovo malo utvrđenje na bregu prošireno je do rečnih obala.

Pod vlašću despota Stefana Lazarevića, kao novo središte Srbije, Beograd je ojačan prostranim utvrđenjima Gornjeg i Donjeg grada. U starom kastelu podignut je despotov dvor, a na Savi je dograđeno ratno pristanište. U okviru bedema razvio se napredan srednjovekovni grad.

Novo razdoblje započelo je austrijsko-turskim ratom.Kao ključno utvrđenje u središtu ratnih sukoba tokom 18. veka, Tvrđava je tri puta rekonstruisana. Porušen je stari kastel, a veliki deo srednjovekovnih bedema prekrile su nove fortifikacije. Pod austrijskom okupacijom, 1717-39. godine, posle izgradnje novih modernih utvrđenja, Beogradska tvrđava je predstavljala jedno od najjačih vojnih uporišta u Evropi. Građena je prema projektima generala Nikole Doksata Demoreza,Švajcarca u austrijskoj službi. Igrom sudbine, u svitanje jednog
martovskog dana 1738. godine, zbog poraza kod Niša, upravo pred bedemima Tvrđave streljan je njen graditelj. Povratku Turaka u Beograd 1740. godine, prethodila su rušenja svih novopodignutih utvrđenja. Do kraja 18. veka Beogradska tvrđava je dobila konačni oblik. U ratnim razaranjima tokom proteklih decenija porušeni su gotovo svi objekti u Gornjem i Donjem gradu, a bedemi znatno oštećeni.


Na prilazu Gornjem gradu nekada se širilo prostrano tvrđavsko polje – Kalemegdan. Posle povlačenja Turaka u drugoj polovini 19. veka, polje je pretvoreno u park. Iz pravca centra Beograda, preko Kalemegdana, u Beogradsku tvrđavu se ulazi kroz Stambol kapiju (unutrašnja i spoljna) i Sahat kapiju. U srednjovekovno utvrđenje ulazilo se sa istočne strane kroz Zindan-kapiju i Despotovu kapiju Gornjeg grada.

• Sahat kula – kula visoka 27,5 m sa satom, nastala od 1740. do 1789. sa naglašenim elementima baroka.
  
• Damad-Ali pašino turbe – manji mauzolej osmougaone osnove izgrađen 1783. godine, jedan od retkih sačuvanih spomenika islamske arhitekture u Beogradu.
  
• Rimski bunar – dubok oko 60 metara, a do nivoa vode (35 m) spušta se dvojno spiralno stepenište.
  
• Ostaci zamka despota Stefana Lazarevića – izgrađen je u 15. veku
  

Na Gornjem gradu se nalaze i simbol Beograda – spomenik „Pobednik“, spomenik despotu Stefanu Lazareviću, Crkva Ružica i Kapela svete Petke.


Celo priobalno područje Beogradske tvrđave, uz Dunav i Savu, obuhvata Donji grad, gde se u srednjem veku nalazio glavni deo beogradskog naselja, koji je bedemina opasao despot Stefan Lazarević. Donjem gradu prilazi se kroz Vidin kapiju i Mračnu kapiju, a među retkim sačuvanim objektima izdvajaju se:

• Ostaci Mitropolitskog dvora – otkriven je deo
  mermernog nadvratnika portala mitropolitske crkve Uspenja Bogorodice sa
  ktitorskim natpisom despota Stefana Lazarevića.
  
• Kapija Karla VI – podignuta je 1736. u duhu baroka
  
• Barutana – veliki barutni magacin ukopan od 1718. do 1720. u steni zapadnog podgrađa u vreme velike austrijske rekonstrukcije.
  
• Kula Nebojša – srednjovekovna topovska kula
  podignuta oko 1460. na samoj obali reke da bi štitila ulaz u
  pristanište. U vreme vladavine Turaka pretvorena je u tamnicu i
  mučionicu, gde je 1789. ubijen grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere.
  

Danas najlepši i najveći beogradski park, Kalemegdan je u vreme dok je Tvrđava bila glavno vojno uporište Beograda, služio da se neprijatelj osmotri i sačeka za borbu. Zbog toga i njegov naziv potiče od turskih reči „kale“ – grad, to jest tvrđava i „megdan“ – polje. Turci su Kalemegdan nazivali i Fićir-bajir što znači „breg za razmišljanje”.

Na Kalemegdanu se nalaze Spomen obeležje predaje ključeva Beogradske tvrđave, Spomenik zahvalnosti Francuskoj, Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Muzički paviljon, Veliko stepenište, Zoološki vrt, dečiji zabavni park, više spomenika i skulptura, sportskih igrališta i ugostiteljskih objekata.

Beogradska tvrđava je danas spomenik kulture od izuzetnog značaja, na kojoj se redovno održavaju kulturni, umetnički i zabavni događaji.

izvor:srbija.travel

Petrovaradinska tvrđava podignuta je kod Novog Sada, na desnoj obali Dunava, na mestu rimskog Kuzuma i srednjovekovnog Petrikona, čiji su ostaci srušeni 1690. Sagrađena je od 1692. do 1780. na uzvišici iznad Dunava Tvrđava, kao fortifikacioni objekat po sistemu francuskih utvrđenja graditelja Vobana, a prema projektu austrijskih vojnih inženjera Marsiljija, Kajzersfelda i Vamberga.

Sastoji se iz Gornjeg i Donjeg grada. Gornji grad je Tvrđava u užem smislu, opasana visokim bedemima sa strmim serpentinastim odsecima. Donji grad
čini malo naselje sa mrežom uskih ulica i višespratnih zgrada sa malim dvorištima. Zaštićen je otkopima i bedemima. U Gornjoj tvrđavi izgrađen je niz podzemnih laguma i galerija, ukupne dužine 16 km. Na njoj se nalaze: Arsenal, Jednostavna kasarna, Duga kasarna, Oficirski paviljon i Toranj sa satom, dok je Linhenštajnova kasarna porušena. U Donjoj tvrđavi – Vaserštatu, nalaze se oficirski stanovi sa magistratom, bolnice, stari arsenal, kasarna i druge javne zgrade. Ispod same Tvrđave je župna crkva Sv. Juraja, a pravoslavna je u gradu. Vodena kapija danas je porušena. U okviru bedema je nova Beogradska kapija.

Zaštitnim arheološkim istraživanjima početkom 21. veka otkriveni su kulturni slojevi od srednjeg paleolita do austrijskog perioda. Značajni su ostaci cistercitske opatije iz 1243. posvećene Blaženoj devici Mariji, otkriveni ispod zgrade Arsenala, sada Muzeja grada Novog Sada.

Petrovaradinska tvrđava je danas najpoznatija po muzičkom festivalu „Exit“, koji se tu održava svake godine tokom jula. Na tvrđavi se održava i niz drugih kulturnih i zabavnih događaja.

INFO

Muzej grada Novog Sada

izvor:srbija.travel




Manifestacija vinu u čast, samo je deo zanimljive i bogate ponude koja se u toku godine organizuje u Petrovaradisnkoj tvrđavi, najznačajnijoj fortifikaciji u nekadašnjem Habzburškom carstvu čija je gradnja počela 18.oktobra 1692. godine. Na kamenitoj hridini obronaka Fruške gore, iznad Dunava, vojna utvrđenja su građena još u doba Rimskog carstva, a Austrijanci su je izgradili u vreme ratova sa Turcima zbog prevlasti u Podunavlju i na Balkanu..



Zidana je prema projektu francuskog vojnog arhitekte Sebastijana Vobana, inače, vodećeg graditelja tvrđava toga vremena, a kao kuriozitet, u nekim dokumentima se spominje da je reč o ukradenom projektu. Nema dokumenata o tome ali je poznato da je izgradnja Gibraltara na Dunavu, kako je zbog položaja i važnosti nazvana Petrovaradinska tvrđava, trajala 90. godina. Gradila se etapno, sa
prekidima zbog nadiranja turske vojske, ali i jakog zemljotresa 1726. godine u kome su oštećeni neki bastioni. Bilo je to vreme vladavine Leopolda I, Josifa I, Marije Terezije, Josifa II, koji su i sami nadzirali radove..

Za Petrovaradinsku tvrđavu, danas simbol Novog Sada, mnogi kažu da je krunisana kraljica baroknih tvrđava, nikada vojnički osvojena, pa je zato Habzburška monarhija početkom 19. veka, posle poraza u ratu sa
Napoleonom, tu sakrila porodični arhiv i zlato. Kroz vekove tvrđava je menjala gospodare i vojske, a stručnjaci kažu da je najbolje očuvana tvrđava vojno-baroknog nasleđa u Evropi. Zauzima površinu od 112 hektara i ovo impresivno utvrđenje je građeno na tri povezana nivoa: na vrhu istoimene stene je Gornja tvrđava, u podnožju Donja, tzv Vaserštat sa Podgrađem, a na južnoj strani je istureno utvrđenje, bastion Hornverk. Ispred njega je nazidan zaštitni pojas.

U arhitektonskom smislu, atraktivnošću se ističu Podzemne vojne galerije, jer predstavljaju dosta komplikovan komunikacijski sistem koji se proteže podzemljem u dužini od 16 kilometara i na četiri nivoa.
Stručnjaci kažu da je projekat iziskivao ovakvo rešenje zbog terena koji ima brdovito uzvišenje, stepenaste padine i Dunav, uvek bogat vodom. Kada je sredinom prošlog veka Patrovaradinska tvrđava demilitarizovana i proglašena za spomenik kulture, gradski život se uselio u neka lepa zdanja, poput Oficirskog paviljona, Topovnjače, Jednostavne, kao i Duge kasarne. U nekim zgradama sačuvan je autentičan nameštaj i umetnički predmeti, pa su tu zaživele muzejske instucije, ali i galerije, hoteli i ugostiteljski objekti. Pravo mesto da se nazdravi dobrim vinom, kao što su to učinili mnogobrojni gosti i Novosađani koji su pretposlednjeg vikenda u oktobru uživali na manifestaciji Vinski lavirint.

izvor:glassrbije.org

Smederevska tvrđava nalazi se na prostranoj zaravni na ušću reke Jezave u Dunav. Podignuta je s ciljem da bude prestonica zemlje i utvrđeni dvor despota Đurđa Brankovića i da zameni Beograd koji je, nakon smrti despota Stefana 1427. godine, vraćen Mađarima. Građena je uz velike napore i predstavlja poslednje veliko ostvarenje srpske vojne arhitekture.

Tvrđava je trougaone osnove i čine je Veliki i Mali grad. U prvoj fazi, od 1428. do 1430.godine, podignut je Mali grad, opkoljen sa dve strane Dunavom i Jezavom, dok se sa treće strane nalazio rov ispunjen vodom. Veliki grad podignut je većim delom do 1439. godine, a utvrđen je u periodu od 1444.do 1453.

Turci su grad osvojili 1439. godine, da bi po Segedinskom dogovoru 1444. bio vraćen despotu Đurđu. Definitivno pada u Turske ruke 1459. godine, što je ujedno označavalo i pad srpske srednjovekovne države.Tokom 1480. Turci su pojačali ceo grad dodavši tri osmougaone niske topovske kule na uglovima, povezane spoljašnjim nižim bedemom. Veliki i Mali grad imali su ispred spoljnih bedema rovove ispunjene vodom.

Turska vojska napušta Smederevo 1867. godine, kada ga zajedno sa još šest srpskih gradova predaje knezu Mihailu.

Smederevska tvrđava danas predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja, popularnu turističku destinaciju, kao i ekskluzivan prostor za muzičko-scenske i druge kulturne događaje.

INFO

Smederevska tvrđava

izvor:srbija.travel

Srednjovekovni grad Maglič nalazi se na desnoj obali Ibra, oko 16 km južno od Kraljeva.Postavljen je na uskom platou stenovitog grebena koji dominira čitavom
okolinom. Ubraja se u najlepše spomenike srpske srednjovekovne vojne arhitekture. Maglič je verovatno podignut u 13. veku. Između 1324. i 1337. arhiepiskop Danilo II obnovio je bedeme, crkvu Sv. Đorđa i palatu čije ruševine su se sačuvale do današnjih dana. Danilo II je bio poznati biograf srpskih srednjovekovnih vladara i u Magliču je osnovao monašku školu.

Osnova utvrđenja je u obliku nepravilnog izduženog višeugaonika. Sa tri strane okruženo je rekom, a na istočnoj strani, kroz stenu, bio je prokopan rov. Utvrđenje ima sedam masivnih kula i donžon kulu, koja je bila stanište njegovog gospodara. Obimni zidovi debljine 2 metra sa snažnim kulama čine jedinstven odbrambeni sistem, koji je štitio prilaz Ibarskoj klisuri. Na vrhu bedema postojale su ograđene staze za šetnju. Crkva Sv. Đorđa bila je jednobrodna, sa elementima koji ukazuju na gotski stil.

Maglič je bio značajno uporište za odbranu manastira Žiče i Studenice.Nakon pada pod tursku upravu postaje sedište nahije šireg područja. Grad je bio značajan u vreme Bečkog rata (1683-1699) i Drugog srpskog ustanka.

izvor:srbija.travel

Nišku tvrđavu su početkom 18. veka sagradili Turci na desnoj obali reke Nišave,
u samom centru grada. Podignuta je na rimskim i srednjovekovnim temeljima. Osnova je u obliku nepravilnog poligona, sa stranama različitih dužina. Građena je od kamena iz obližnjeg Humskog majdana, mada su upotrebljavani i spomenici, sarkofazi i drugi građevinski materijal iz ranijih epoha.

Ima četiri velike kapije: Stambol, Beogradsku, Vidinsku i Veliku kapiju kroz koju se izlazilo na reku. Sve kapije su i danas dobro očuvane. Tvrđava je opasana velikim šancem koji se u slučaju potrebe punio vodom iz Nišave.

Unutar tvrđave nalazilo se naselje sa dućanima, bogomolja, kasarne i ostale građevine za vojne potrebe. Od svega je sada očuvano nekoliko barutana, džamija Bali bega iz 16. veka i jedna zasvedena građevina. Džamija je jednoprostorna građevina sa kvadratnom osnovom i kupolom, a glavni molitveni prostor ima dvokupolni trem, koji u Srbiji ima samo Altun-alem džamija u Novom Pazaru. Uz tvrđavu je i hamam, izgrađen u 15. veku, jedna od najstarijih građevina profane arhitekture sa početka turske vladavine. Na tvrđavi su
prepoznatljivi elementi arapske arhitekture.

Kako je prvenstveno imala strategijski karakter, tvrđava je u turskom posedu bila sve do 1877. godine, kada prelazi u srpske ruke. Velika kapija, poznata kao Vodena vrata, je rekonstruisana 1961-62.

Niška tvrđava je spomenik kulture od izuzetnog značaja, na kojoj se danas održavaju brojni kulturni i umetnički događaji.

izvor:srbija.travel

Utvrđeno naselje Novo Brdo nastalo je u vreme Vizantije, kralj Stefan Uroš II Milutin (1282-1321) ga je pripojio srpskoj Nemanjičkoj državi. Novo Brdo se spominje u zapisima rudara iz Saksonije iz 1326. godine kao važan rudarski i trgovački centar u kome se u to vreme vadilo 5-6 t srebra godišnje.

1412. god. Osmanlije napadnu Novo Brdo, ali iako je skoro cela Srbija od 1439. pod turskoj vlačću, Turcima je potrebno dve godine da osvoje utvrđenje. Novo Brdo je zajedno sa Vranjem bilo centar srpskog otpora u tom kraju.

Zato se prvi Arbanci (Albanci) sa Kavkaza naseljavaju na Kosovo kako bi srpski otpor bio lakše slomljen. Osmansko carstvo i turska vladavina definitivno nestaju posle Drugog Balkanskog rata (1913), ali zato nakog Drugog Svetskog rata sledi komunistički režim. Za vreme Titove vlasti vrši se denacionalizacija poseda Srpske Pravoslavne Crkve i bogatih zemljoposednika na Kosovu i Metohiji, a zakon o zabrani povratka srpskih izbeglica na Kosovo ostaje na snazi do početka 90-ih godina. Na ovaj način i kroz planski sprovedeno naseljenje Albanaca stvorena je osnova da se tokom sledećih decenija na Kosovu i Metohiji stvara Albanska većina.

Kosovo i Metohija je od 1999 na osnovu rezolucije 1244 UN 1244 međunarodni protektorat. Trupe KFOR-a i UNMIK-a imaju zadatak da očuvaju mir i da srpskom stanovništvu i njegovim mnogobrojnim hrišćanskim svetinjama i spomenicima kulture pruže zaštitu.

izvor:vaskrsenje



Jedan od najvećih srpskih srednjovekovnih gradova, a po broju stanovnika i jedno od najvećih naselja u unutrašnjosti Balkana, Novo Brdo, nalazi se na vrhu Male planine, 40 km istočno od Prištine.

Grad je osnovan početkom 14. veka da bi se zaštitilo već postojeće naselje rudara, trgovaca i zanatlija koje se razvilo zahvaljujući bogatim nalazištima, olova, gvožđa, a naročito srebra sa primesama zlata. Kao nepresušan izvor prihoda, novobrdski rudnici omogućili su srpskim vladarima da podižu utvrđenja, manastire i crkve, kao i dugotrajnu odbranu od Turaka.

Najveći procvat grad je imao za vreme despota Stefana Lazarevića, kada je dobio statut, odnosno poseban zakon. U vreme cara Stefana Dušana radila je kovnica novca, a od 1349. kovali su se groševi sa nazivom grada. Među mnogobrojnim zanatima naročito razvijena bila je umetnička obrada metala.
U njemu, pored Srba, živeli su Dubrovčani, Sasi, Grci, Kotorani i Albanci. Grad je održavao intenzivne trgovačke veze sa primorskim gradovima. Turci su grad zauzeli 1455. i od tada on propada, da bi početkom 17. veka bio definitivno napušten.

Tvrđavu čine dva dela. Gornji grad na vrhu planine je poligonalnog oblika. Utvrđen je snažnim zidom sa šest pravougaonih kula. Drugu celinu predstavlja veći, Donji grad,postavljen zapadno od Gornjeg grada. Opasan je obimnim zidom sa dve kule i dubokim zaštitnim rovom. To je bio središnji deo urbanizovanog
naselja, sa četvrtima i ulicama.

U Novom Brdu je bilo sedam srpskih i dve katoličke crkve. Najznačajnija je crkva Sv. Nikole, koja je bila saborna gradska crkva. Sagrađena je sredinom 14. veka,
duga je 30 m i ima neobičnu osnovu: proširen prostor naosa, zasveden poluobličastim svodom, na istoku se završava sa dve nejednake polukružne apside, a asimetrična priprata je imala kupolu i tri reda stubova. U crkvi i porti otkriveno je 900 grobova zidanih ili usečenih u stenu. 1466. godine je pretvorena u džamiju. Južno od grada otkriveni su ostaci „Saške crkve“, koju su podigli Dubrovčani, Sasi i drugi stanovnici katoličke veroispovesti.

Nalazi se na teritoriji AP Kosovo i Metohija, koja je trenutno pod upravom UNMIK-a.

izvor:srbija.travel

Srednjovekovni grad Zvečan, sada u ruševinama, nalazi se u blizini ušća Sitnice u Ibar, kod Kosovske Mitrovice.Postavljen je na stenovitom kupastom brdu i dominira dolinom u kojoj su se ukrštali važni karavanski putevi. Nije poznato kada je izgrađen, a prvi put se pominje u vezi borbi na Kosovu Polju između 1091. i 1094. godine, koje je predvodio župan Vukan. Tada je bio pod srpskom vlašću.

Kada je Stefan Nemanja 1170. kod Pantina pobedio Vizantiju, naložio je da se u crkvi Sv. Đorđa na Zvečanu održi molitva za srećan ishod bitke. Do kraja 14. veka
Zvečanom su vladali različiti gospodari, a od sredine 15. do 18. veka ovde se nalazila turska posada.

Osnova tvrđave prilagođena je konfiguraciji terena i ima nepravilan, izduženi oblik. Sastojala se iz tri dela. Gornji grad se nalazio na samom vrhu brda. Niži pojas se sastojao od zidina ojačanih kulama, a obimni zid je obuhvatao južne padine i podnožje brda. Gornji grad, okružen sa pet kula, čuva ostatke glavne – dinžon kule osmougaone osnove, crkve Sv. Đorđa i cisterni. Crkva je imala osnovu u
obliku sažetog upisanog krsta, manju oltarsku apsidu, kube nad središnjim delom i bila je živopisana. Unutar Donjeg grada postoji nekoliko građevina čija namena nije precizno utvrđena, a na zapadnom kraju nalazio se glavni ulaz u grad.

Nalazi se na teritoriji AP Kosovo i Metohija, koja je trenutno pod upravom UNMIK-a.

izvor:srbija.travel

LAZAREV GRAD

Arheološki park Lazarev grad je ostatak srednjevekovnog grada u Kruševcu, koji je podigao knez Lazar kao svoju prestonicu i vojno utvrđenje, po svemu sudeći 1371. godine, kada kao najmoćniji oblasni gospodar učvršćuje vlast na čitavoj osvojenoj teritoriji. Svestan da je njegova država neposredno ugrožena od Turaka, knez Lazar je odlučio da svoj dvor izgradi na severu, u Kruševcu, daleko od glavnih pravaca mogućeg nadiranja turske vojske.

Na ušću Rasine u Zapadnu Moravu, nepunih 14 kilometara udaljeno od Južne Morave, gospodarilo je jako utvrđenje, debelih kamenih zidova i odbrambenim kulama, u podnožju besputnog Jastrebca, koji se s juga mogao zaobići samo kroz klisuru između njega i Kopaonika.



Na osnovu očuvanih ruševina i delimične rekonstrukcije, teško je zaključiti kako je grad izgledao u doba kneza Lazara. Obimna arheološka istraživanja kompleksa, od 1961. do 1971. godine, uz saznanje da su svi srednjovekovni gradovi slično građeni, stvorila su približno vernu sliku srednjovekovnog grada i života koji se u njemu odvijao.

Građen po modelu i na iskustvima vizantijske i srpske odbrambene arhitekture prethodnog perioda, kompleks je najverovatnije podignut u dve faze: "mali grad" (glavna kula, rampa, rov i jedna manja kula) i palata sa pratećim objektima u jugozapadnom delu, zidani su istovremeno inešto ranije u odnosu na ostale profane građevine, utvrde "velikog grada" i crkvu Lazaricu. Pored ostataka više kula u bedemima utvrđenja, među mnogobrojnim objektima "velikog grada" značajem i veličinom izdvajaju se pridvorna crkva, palata i konjušnica.



Na lokalitetu nekadašnjeg Lazarevog prestonog grada, sačuvani su autentični ostaci glavne (donžon) kule, crkva Lazarica iz XIV veka, ostaci kneževog dvora, spomenik knezu Lazaru i Narodni muzej.

Crkva Lazarica posvećena je arhiđakonu Stefanu, patronu dinastije Nemanjića. Građena je u periodu od 1377/78. do 1380. godine, u slavu prvorođenog sina kneza Lazara, despota Stefana, naslednika prestola. Prilikom obnove Lazarice, posle oslobađanja od Turaka, crkva je ponovo oslikana 1843. godine. Autor tog živopisa, požarevački slikar Živko Pavlović, uradio je i ikonostas crkve, tokom 1844. godine, pred posetu kneza Aleksandra Karađorđevića Kruševcu. Karađorđe je crkvi poklonio zvono koje je sačuvano do danas.

Unutar kompleksa Lazarevog grada smešten je Narodni Muzej u zgradi podignutoj 1863. godine za potrebe Kruševačke gimnazije. Postojeći muzejski fond obuhvata blizu 22 000 predmeta razvrstanih u sedam zbirki -arheološku, istorijsku, etnografsku, numizmatičku, kulturno – istorijsku, prirodnjačku i zbirku likovne i primenjene umetnosti.


izvor:glassrbije.org

U severoistočnom delu Srbije, na ulazu Dunava u najveću evropsku klisuru, Đerdapsku, smešten je grad Golubac, koji je dobio ime po staroj tvrđavi Golubački grad.Naime u I veku pre nove ere, Rimljani su na obali Dunava sagradili utvrđenje u kome je 299. godine boravio rimski car Dioklecijan.

Padom rimskog carstva, na ovom području koje je oduvek imalo važan geografski položaj, sukobljavale su se razne vojske i svaka je, pri tom,uništavala ovo rimsko utvrđenje koje u jednom trenutku nije vredelo više obnavljati pa je srušeno i sagrađeno novo. Kada, tačno se ne zna, kao ni to da li su ga gradili Srbi, Vizantinci ili, čak, Mađari, ali se prvi put pominje 1335. godine u Ugarskim poveljama, a nešto kasnije i u turskim letopisima gde je zapisano da je Golubački grad bio u rukama Srba sve do 1389. godine, kada ga, posle poraza srpske vojske na Kosovu,zauzima sultan Bajazit. To je samo još jedna potvrda strateškog značaja Golubačkog grada.



Tvrđava u osnovi ima nepravilan položaj sa bedemima koji prate konfiguraciju terena. Zbog bolje odbrane, unutar zidina, grad je podeljen na celine koje su se branile sa 9 kula međusobno povezanih bedemima. U donjem delu tvrđave koja je na obali Dunava, nalazila se palata, zaštićena osmougaonom kulom. Prvobitno je građena za odbranu hladnim oružjem, a pronalazak baruta i razvoj ratne tehnike uslovili su naknadno utvrđivanje Golubačkog grada. Kameno zdanje na litici nad Dunavom, nedaleko od Srebrnog jezera, samo je jedan od 21-og utvrđenog grada u Srbiji koji su simbol burne istorije srpskog naroda. Golubački grad je jedno od manjih utvrđenja u poređenju sa Kalemegdanom u Beogradu, Petrovaradinom u Novom Sadu ili Smederevskom tvrđavom, ali zbog izgleda i položaja i ono godinama privlači pažnju turista koji uz reku rado provode letnji odmor.


U projektu UNESCO-a nazvanom „Kulturno nasleđe – most ka zajedničkoj budućnosti“, Srbija učestvuje zajedno sa još šest zemalja iz okruženja, a najvažniji segment tog projekta su „Tvrđave na Dunavu“. Cilj ove međunarodne inicijative je jačanje regionalne saradnje u oblasti zaštite i promocije kulturnog nasleđa u jugoistočnoj Evropi.

Od 21 tvrđave u Srbiji, sedam se nalazi na obalama Dunava, a u svetu slove za najznačajnije evropske spomenike vojne arhitekture i značajan resurs održivog turizma, kao i važan segment kulturnog koridora na jugoistoku Evrope. Jedna od tih tvrđava je i Golubac, na samom ulazu u nacionalni park Đerdap, na visokim liticama, dok najniži delovi tvrđave gotovo ulaze u Dunav.

Tvrđava stara osam vekova, verovatno nastala na temeljima keltskog naselja, a prema nekim istorijskim izvorima, prvo mesto gde je na tlo Srbije stupio srpski vladar despot Stefan Lazarević vraćajući se posle Angorske bitke, uskoro će dobiti novi izgled – kaže ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić.

„Republika Srbija, zajedno sa Evropskom unijom, uskoro započinje projekat revitalizacije Golubačke tvrđave, izgradnje novog puta, novih turističkih kapaciteta i amfiteatra za kulturna događanja. Zahvaljujući novim sadržajima na Dunavu biće to pravi primer evropskih integracija, što će omogućiti posetiocima iz okolnih zemalja i EU da dođu i da se dive onome što možemo da ponudimo. Istovremeno, to je način da pokažemo da smo odgovorno društvo koje čuva i obogaćuje turističku ponudu svoje zemlje“.

Projekat je deo Dunavske strategije, čija potpisnica je i Srbija, a sredstva su obezbeđena iz evropskih fondova. Izdvojeno je više od šest miliona evra, od čega će manji deo biti potrošen za izmeštanje puta, a veći za rekonstrukciju deset kula, postavljanje krovova. U planu je i izgradnja pristana, vizitorskog centra, apartmana za smeštaj gostiju. Država i lokalna samouprava imaju cilj da Golubac postane centar kulturnih događanja, a tvrđava simbol donjeg Podunavlja.

izvor:glassrbije.org




Golubački Grad ili Golubac je monumentalna srednjovekovna tvrđava na desnoj obali Dunava, na samom ulazu u Đerdaosku klisuru.Ne zna se tačno ko i kada ga je podigao, a prvi put se pominje 1335.godine. Postoje razne legende o poreklu imena grada. Prema jednoj, umestu je živela lepa devojka po imenu Golubana. Priče o njenoj lepoti stigle su i do turskog paše. Donosio joj je darove ne bi li se udala za njega. Sve je Golubana odbijala, pa je paša naredio da se kazni, tako
što ju je vezao za stenu koja je bila u Dunavu. Mučili su je i ostavili pticama koje su unakazile njeno telo. Prema drugoj, u glavnoj kuli, koja dominira gradom, bila je zarobljena vizantijska princeza Jelena, koja je, da bi svoju tugu i samoću ublažila, gajila golubove, po čemu je kasnije grad dobio ime. Ima i onih koji tvrde da ime potiče od divljih golubova kojih je na liticama bilo puno. Postoje i priče da je grad dobio naziv po izgledu kula na liticama koje deluju kao golubovi na steni.




I pored toga što je podignut na visokoj steni, na strmim liticama, menjao je gospodare puno puta. Nalazio se u sastavu države kneza Lazara(mada je po nekim izvorima Srbiji pripadala samo okolina grada) , a posle Kosovskog boja u njega ulaze najpre Turci, a ubrzo zatim zauzimaju ga Mađari. Oni ga 1403.godine predaju despotu Stefanu i po ugovoru je bilo predviđeno da posle despotove smrti (1423.godine) bude vraćen Mađarima zajedno sa Beogradom.Ipak, iz nepoznatih razloga grad je predat Turcima. Postoji mišljenje da je zapovednik grada Jeremija predaju uslovio isplatom 12.000 dukata što mu je, navodno, dugovao despot Stefan Lazarević. Kako mu zahtevi nisu ispunjeni predaje ga Turcima. Od tada pa do 1867.godine Golubački grad se uglavnom nalazio u njihovom posedu.



izvor:discoverserbia.org/sr

 
    Na severozapadu Srbije, deo Vojvodine koji se naziva Bačka, dobio je ime po naselju Bač. Mesto je na levoj obali Dunava, a sa druge strane reke je Hrvatska. Istorija Bača počinje u doba neolita o čemu svedoče brojne iskopine. U Budimpešti se čuva mač iz tog perioda nađen u okolini današnjeg Bača, a iskopine iz rimskog perioda pokazuju da je tu nekada bila veća rimska naseobina, koja je srušena u napadu Varvara.

Prvi pisani tragovi o drevnom gradu na Mostongi, pritoci Dunava koja je danas isušeno korito reke, su iz perioda Justinijana, kada gospodar Carigrada i car Istočnog rimskog carstva, pominje Bač u pismu iz 535. godine.


Sledeći pisani trag o Baču je iz 869. godine, kada je Metodije, jedan od dvojice slovenske braće iz Soluna koji su širili pismenost i hrišćanstvo među Slovenima, postao episkop današnjeg Srema. Kao predan misionar, posebno među Slovenima za koje je sa bratom Ćirilom sročio novu azbuku, Metodije je propovedao i pokrštavao Slovene u Bačkoj.

Bač spominje i arapski geograf Idris, kao važan i značajan grad u Ugarskoj, u kome živi mnogo trgovaca i zanatlija, poznat po sajmovima pšenice. Iz srednjeg veka datira utvrđenje - zamak Bač, koji slovi za najznačajnije i najbolje očuvano utvrđenje iz tog perioda na području Vojvodine. Izgrađeno je na ostrvcu nastalom od reke Mostonge, a spada u tzv. Vodene gradove, jer je sa svih strana bilo opkoljeno rekom. U tvrđavu koja ima petougaonu osnovu ulazilo se sa pokretnih mostova. Na svakom uglu nalaze se isturene kule, a u unutrašnjosti tvrđave je
najviša, centralna, tzv.donžon ili branič kula. Služila je i za osmatranje.

Utvrđenje Bač je zidano od 1338. do 1342. godine u vreme vladavine ugarskog kralja Roberta Anžujskog, a konačni izgled dobija u 15. veku. Nadbiskup Petrus de Varda je zaslužan za lepši izgled tvrđave, a po njegovoj naredbi je reka Mostonga produbljena kako bi dunavske šajke mogle da doplove do Bača. Prilikom radova na rekonstrukciji zamka, krajem 15. veka, u južnim i severoistočnim kulama napravljeni su široki topovski otvori. Nekoliko decenija kasnije turska vojska je zauzela utvrđenje, a ubrzo posle Mohačke bitke, početkom 18. veka tvrđava je
spaljena, razrušena i napuštena.

I pored tog varvarskog čina, posetioci i danas mogu da se dive ovoj građevini zidanoj od opeke. U nekadašnjem dvorištu zamka dominira visoka, dobro očuvana kula koja predstavlja jedan od najlepših primera pozno-srednjovekovnog donžona u ovom delu Evrope.

izvor:glassrbije.org



     Средњовековно утврђење – замак Бач налази се у истоименом граду у Бачкој, на северозападу Србијe. Представља најзначајније  и најбоље очувано средњовековно утврђење на подручју Војводине. Подигнуто је на  малој узвишици у односу на град, на острву између реке Мостонге (сада  пресушиле) и једног од њених рукаваца.
       
У  изворима Бач се помиње почетком 14. века   као угарски краљевски град. Настанак утврђења, односно замка, датује се  у период од 1338 – 1342. године, у  време  владавине угарског краља Роберта Анжујског, међутим, коначни облик Бач добија  тек у 15. веку.  Надбискуп Петрус де Варда га је повећао и улепшао, а реку Мостонгу продубио да би дунавске лађе  могле да доплове до Бача. Приликом радова на реконструкцији Бач је, крајем 15. векa, у двема јужним кулама, као и у  североисточној,  добио закошене, широке  топовске отворе. Турци га запоседају 1529. године, убрзо после Мохачке битке, а  од времена Ракоцијеве буне, 1703 - 1710. године, бива спаљен, разрушен и  напуштен.

Утврђење трапезоидне  основе у  потпуности je грађено  опекама. У југоисточном делу дворишта замка налази се висока, добро очувана  главна кула, слободно постављена, која представља један од најлепших примера позносредњовековних донжона у овом делу Европе.
     

     Назив и  место локалитета: Тврђава и подграђе у Бачу, Општина Бач, Србија
       Врста  споменика: Споменик културе од изузетног значаја
       Власништво:  Република Србија
       Брига о  комплексу: Покрајински завод за заштиту споменика културе Нови Сад

izvor:sekcijatvrdjava.org

Sredjovekovni gradovi

Pod pojmom grad u antičkom svetu pa i srednjem veku, nije se podrazumevalo samo uređeno naselje za život već i utvrđenje čiji je zadatak bio odbrana naseljenog mesta, rudnika, karavanskog puta ili celog regiona. U Srbiji su pronađeni ostaci preko 200 srednjovekovnih gradova. Svaki od njih, u većoj ili manjoj meri omogućava da rekonstruišemo način života naših predaka. Za mnoge od njih ne zna se koi kada ih je sagradio. Nekima se čak ni ime ne zna. Iz tih gradova upravljali su župani, kasnije vojvode (župani u Srbiji nestaju od XV
veka). I dok je u zapadnim zemljama unutrašnjost starih gradova sačuvana, od srpskih srednjovekovnih gradova ostale su samo zidine.
Petovekovna Turska okupacija učinila je da nijedan grad nema sačuvan krov, slike, odela, nameštaj i druge stvari na osnovu koje bi olakšali rekonstrukciju okruženja u kom se živelo. Utvrđenih gradova je bilo verovatno manje nego na zapadu. Tako arhiepiskop Gijom Adam u svojim zapisima o Srbiji iz 1332 godine kaže „Ovo kraljevstvo ima malo ili skoro nikavih utvrđenih mesta, sve sama sela i zaseoci bez rovova i zidova.“

Vladari su podržavali crkvu da bi imali njenu podršku u borbi sa vlastelom. S obziroma da su pljačke bile veoma česte, a manastiri uglavnom bogati, bilo je prirodno da se kao i gradovi zaštite zidinama. Treba još napomenuti da naši stari gradovi nisu po svom obliku i koncepciji direktnin naslednici utvrđenja starih slovena. Sloveni su podizali kružna utvrđenja od drvenih palisada, ali na žalost sem zabeležinih opisa nema materijalnih ostataka. Drvenih gradova bilo je i u
zapadnoj Evropi u celom IX i X veku. Tek prvi krstaši sa povratkom iz krstaških ratova (XI-XII vek), u feudalnu Evropu donose ideju kamenih utvrđenja.

Celokupna arhitektura grada zavisila je od načina napada, odbrane i borbe oko grada. U početku je glavna vojna sila bila pešadija sastavljena od seljaka, kasnije je uvedena konjica. Gradovi su imali minimalnu posadu u mirno doba, a straža je čuvala grad i danju i noću. U slučaju napada, okolno stanovništvo se sklanjalo u grad koji je zbog toga morao imati rezerve hrane. U periodu hladnog oružja, za napad su se koristili mačevi, noževi, koplja, sekire, buzdovani, strele, opsadne sprave. Prostije hladno oružje izrađivano je u zemlji (današnji nazivi sela Strelari, Kopljari, Štitkovo govore koji su zanati u njima bili razvijeni), dok se naprednije oružje uvozilo. Protiv hladnog oružja grad se podizao na uzvišenju kako bi neprijatelj bio uočen na vreme i zato što je bilo teško izbacivati kamenje u vis. Naši srednjovekovni gradovi se nalaze uglavnom na uzvišenjima, dok je mali broj onih u ravnici. Gradovi u ravnici bili su opkoljeni vodom da bi se postigla
nepristupačnost.

Nabrojaćemo samo neke srednjovekovne srpske gradove: Borač, Brvenik, Golubac, Ždrelo, Kulina, Koznik, Koprijan, Maglič, Lešje, Merošinsko Gradište. Za više informacija preporučujemo knjigu „Srednjovekovni gradovi u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji“ - A.Deroko.

izvor:discoverserbia.org/sr

U Srbiji postoje ostaci tridesetak, od nekadašnjih čak dve stotine utvrđenih srednjovekovnih gradova i tvrđava.

Priredio: Jovo Simišić
Fotografije: PUBLICA Agency

Širom nekadašnjih srpskih zemalja ima više stotina lokaliteta sa ostacima starih utvrđenja, ali retko toliko očuvanih da na osnovu njih može precizno da se utvrdi kako su onaizgledala. Bolje su očuvane tvrđave koje su svoju funkciju zadržale i u
kasnijim razdobljima, pod vlašću Turaka. Većina ovih utvrda dograđivana je i prilagođavana razvoju ratne tehnike, pri čemu su gubile izvorne srednjovekovne oblike. Neke od njih su bile preteče savremenih gradova, koje i danas krase delovi starih bedema i kula.

Mnoga utvrđenja su u programu ozbiljne obnove i restauracije prema projektima stručnjaka Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, ali je nemali broj još zapušten, zasut šutom, obrastao vegetacijom, i posustaje pod zubom vremena.

Zajedničko svim ovim drevnim zdanjima jeste to što su na listi kulturnih spomenika od velikog ili izuzetnog nacionalnog značaja, dok suneka visoko pozicionirana i na svetskim listama kulturne baštine.


Tvrđave, zamkovi i utvrđeni gradovi za srednjovekovne srpske zemlje imali su izuzetan značaj ključnih uporišta odbrane. Jaka utvrđenja garantovala su opstanak države, a njihovim osvajanjem zaposedala se teritorija i sticali ili gubili posedi. Po pravilu su podizana na strateški važnim mestima, ili teže pristupačnim položajima na vrhovima brda. Utvrđenje je ograđivano bedemom sa stazom na vrhu i zupcima koji su štitili branioce. Ispred bedema je kopan dubok rov, koji je kod ravničarskih utvrđenja obično bio ispunjen vodom. Na pojedinim mestima
bedemi su ojačavani visokim kulama.

Tvrđave su bile isključivo vojna uporišta, a zamkovi manja utvrđenja ukojima se nalazio vladarski ili vlastelinski dvor. Najprostraniji su bili utvrđeni gradovi sa više posebno branjenih delova. U njima je, osim zamka, postojalo i bedemima opasano civilno naselje. To su u srpskim zemljama, pored primorskih gradova, bili Skoplje i Novo Brdo, kao i prestoni gradovi Beograd i Smederevo.

Stara utvrđenja davno su izgubila svoje nekadašnje funkcije. Vojne posade napustile su drevne bedeme prepuštajući ih zubu vremena i nehatu.No, iako zapuštene, tvrđave se i dalje opiru vremenu i ljudima, svedočeći o minulim epohama, a odskora se odnos prema ovim dragocenim ostacima prošlosti promenio pa se stara utvrđenja sve više tretiraju kao deo kulturnog nasleđa.

U poslednje vreme probuđen je interes istraživača, arheologa, arhitekata i konzervatora da se drevne ruševine sačuvaju od daljeg propadanja i tako, uz obnove i uređenje, prilagode potrebama savremenog čoveka. Ipak, slažu se svi stručnjaci, neophodnost i urgentnost zaštite ovakvih spomenika prevazilaze mogućnosti lokalnih zajednica i lokaliteta na kojima se nalaze.

Utvrđenja i zamkovi po evropskim gradovima na vrhu su interesovanja turista u celom svetu i donose značajne prihode svojim lokalnim zajednicama. Izuzev Beogradske tvrđave, kod nas toga još nema, pa je, pored organizovane brige o utvrđenim gradovima i objektima, potrebno obezbediti i povećanje turističke ponude Srbije a, na osnovu toga, i značajan prihod od turizma u kulturi — novog razvojnog programa od državnog interesa za Srbiju.

U nizu aktivnosti s takvim ciljem, u Beogradu je u septembru i oktobru organizovana izložba fotografija "Tvrđave i ostaci utvrđenih gradova Srbije". Izložba je bila deo velikog projekta koji je pokrenula "Beogradska tvrđava", u saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i opština: da se ta utvrđenja otrgnu od zaborava i prezentuju javnosti kao deo kulturnog i istorijskog nasleđa, ali i kao moguć turistički potencijal zemlje.



Utvrđenje na bregu i u priobalju uz ušće Save u Dunav, slojevit i veoma složen
spomenički kompleks, nastao je u vremenskom rasponu od II do XVIII stoleća. U II veku na prostoru današnje tvrđave podignuto je prvo utvrđenje – rimski kastrum, kao stalni vojni logor IV legije Flavija. Posle najezde Gota i Huna i razaranja 378. i 441. godine, utvrđenje je obnovljeno u prvim decenijama VI veka. Nepuno stoleće kasnije, razaraju ga Avari i Sloveni.

Na ruševinama antičkog utvrđenja nastala je prva slovenska naseobina,koju već krajem IX veka savremenici poznaju pod imenom Beograd. Tek sredinom XII veka, pod vizantijskom vlašću, podignuto je prvo novo srednjovekovno utvrđenje – kastel, u zapadnom uglu današnjeg Gornjeg grada.

Za vreme vladavine kralja Stefana Dušana, u četvrtoj deceniji XIV veka, gradi se novo utvrđeno podgrađe na obali Save, povezano sa kastelom na bregu. Glavna srednjovekovna utvrđenja podignuta su početkom XV veka kada je Beograd postao prestonica Srbije.

Posle turskog osvajanja 1521. godine, pa sve do kraja XVII veka Beogradska tvrđava nije u značajnijoj meri obnavljana. Novo razdoblje započelo je sa Austro-turskim ratom 1688. godine. Kao ključno utvrđenje u središtu ratnih sukoba, koji su trajali tokom XVIII veka, Tvrđava je u tom periodu tri puta rekonstruisana. Za vreme austrijske vladavine 1717–1739. godine izgrađene su novi bastioni artiljerijske fortifikacije. Međutim, ratni poraz i austrijski gubitak Beograda, prema
odredbama mirovnog ugovora, pratilo je rušenje svih novopodignutih fortifikacija. Turski radovi na obnovi razorenih fortifikacija predstavljali su pokušaj da se ovo važno uporište osposobi za odbranu. U tom razdoblju, do kraja XVIII veka, Beogradska tvrđava je dobila svoj konačni oblik. Poslednji turski garnizon napustio je Beogradsku tvrđavu aprila 1867. godine.

Tokom XIX i XX veka, Beogradska tvrđava postepeno gubi svoj nekadašnji vojni značaj. Za vreme Prvog i Drugog svetskog rata teško je postradala.



Srednjovekovno utvrđenje – zamak Bač nalazi se u istoimenom gradu u Bačkoj, na
severozapadu Srbije. Predstavlja najznačajnije i najbolje očuvano srednjovekovno utvrđenje na području Vojvodine. Podignuto je na maloj uzvišici u odnosu na grad, na ostrvu između reke Mostonge (sada presahle) i jednog od njenih rukavaca.

U istorijskim izvorima Bač se pominje početkom XIV veka kao ugarski kraljevski grad. Nastanak utvrđenja, odnosno zamka, datuje iz perioda 1338–1342. godine, u vreme vladavine ugarskog kralja Roberta Anžujskog; međutim, konačni oblik Bač dobija tek u XV veku. Nadbiskup Petrus de Varda povećao ga je i ulepšao, a reku Mostongu produbio da bi dunavske lađe mogle da doplove do Bača. Prilikom radova na rekonstrukciji Bač je,krajem XV veka, u dvema južnim kulama, kao i u severoistočnoj, dobio zakošene, široke topovske otvore. Turci ga zaposedaju 1529. godine, ubrzo posle Mohačke bitke, a od vremena Rakocijeve bune, 1703–1710. godine, biva spaljen, razrušen i napušten.

Utvrđenje trapezoidne osnove u potpunosti je od opeke. U jugoistočnom delu dvorišta zamka nalazi se visoka, dobro očuvana glavna kula, slobodno postavljena, koja predstavlja jedan od najlepših primera poznosrednjovekovnih donžona u ovom delu Evrope.

Nalazi se u samom centru grada, na desnoj obali reke Nišave.

Srednjovekovna tvrđava podignuta je na temeljima ranijeg antičkog i vizantijskog utvrđenja. Krajem XI veka u njemu se nalazila jaka vizantijska posada.

Veliki župan Stefan Nemanja osvaja ga 1183. godine, a 1189. godine sreće se u Nišu s nemačkim carom Fridrihom I Barbarosom. Od 1203. godine utvrđenje se nalazi pod bugarskom vlašću, da bi od vremena cara Dušana konačno ušlo u sastav Srbije. Turci ga konačno zaposedaju 1427. godine.

Tokom treće i četvrte decenije XVIII veka na mestu starog utvrđenja Turci grade sasvim nov bastion – artiljerijsku tvrđavu po Vobanovom sistemu, u cilju odbrane nove granice prema Habzburškoj monarhiji. Austrijanci privremeno osvajaju Niš 1737. godine, ali tvrđava i kasnije ostaje značajno tursko uporište sve do 1877. godine, kad je konačno oslobođena.


Petrovaradinska tvrđava nalazi se u savremenom arealu grada Novog Sada, na omanjem brdu, na desnoj obali Dunava.

U prvoj polovini XIII veka, dozvolom ugarskog kralja Bele IV (1235–1270), na ovom prostoru je podignut cistercitski manastir krstoobrazne osnove nazvan Belakut. Nakon provale Tatara manastir je ojačan bedemima, koji su obuhvatali površinu pravougaone osnove. Fortifikacije manastira posebno su ojačavane krajem XV veka u okviru priprema za odbranu od Turaka.

U pohodu prema Mohaču, Turci 1526. godine osvajaju Petrovaradin. Posle turskog poraza pod Bečom, Austrijska vojska oslobađa Petrovaradin i započinje izgradnju novih fortifikacija.

Podizanje novih bastionih artiljerijskih fortifikacija po sistemu maršala Vobana započinje oko 1690. godine, kada se ruši stara srednjovekovna tvrđava i na njenom mestu podiže današnji Gornji grad. Veliki broj objekata iz tog perioda sačuvao se u okviru Gornjeg grada i do današnjih dana. Započeti radovi trajali su uz prekide gotovo jedan vek, a posebno su intenzivirani posle 1739. godine, kada Turci ponovo zauzimaju Beograd. U okviru novih fortifikacija izgrađene su podzemne vojne galerije i komunikacije u dužini oko 16 km, koje danas predstavljaju zanimljivu pojedinost ovog utvrđenja. Posle 1739. godine Donji grad, pod istočnom padinom citadele, proširen je i utvrđen bedemima u vidu petougla.

Petrovaradinske fortifikacije svrstavaju se među najbolja ostvarenja evropske vojne arhitekture druge polovine XVIII veka.



Smederevska tvrđava nalazi se na prostranoj zaravni na ušću reke Jezave u Dunav. Podignuta je s ciljem da bude prestonica zemlje i utvrđeni dvor despota
Đurđa Brankovića i da zameni Beograd koji je, nakon smrti despota Stefana 1427. godine, vraćen Mađarima. Građena je uz velike napore i predstavlja poslednje veliko ostvarenje srpske vojne arhitekture.

Tvrđava je trougaone osnove i čine je Veliki i Mali grad. U prvoj fazi, od 1428. godine do 1430. godine, podignut je Mali grad, opkoljen sa dve strane Dunavom i Jezavom, dok se sa treće strane nalazio rov ispunjen vodom. Veliki grad podignut je većim delom do 1439. godine, a utvrđen je u periodu od 1444. do 1453. godine.

Turci su grad osvojili 1439. godine, da bi po Segedinskom dogovoru 1444. godine, on bio vraćen despotu Đurđu. Definitivno pada u Turske ruke 1459. godine, što je ujedno označavalo i pad srpske srednjovekovne države.

Tokom 1480. godine Turci su pojačali ceo grad dodavši tri osmougaone niske topovske kule na uglovima, povezane spoljašnjim nižim bedemom. Veliki i Mali grad imali su ispred spoljnih bedema rovove ispunjene vodom.

Turska vojska napušta Smederevo 1867. godine, kada ga zajedno sa još šest gradova predaje knezu Mihajlu.

izvor:jat.com

Srednjevekovni utvrđeni grad Srebrnica -  Stragari, Kragujevac


Kulturna dobra

Lokalitet se nalazi na uzvišenju iznad reke Srebrnice,  a južno od Stragara, nas trmom, dominantnom uzvišenju. Najraniji izvori potiču iz 1395.godine, kao Srebrnica vojvode Nikole. Prema izvesnim dubrovačkim zapisima u Srebrnici je boravio i despot Đurađ Branković. Grad ima nepravilan potkovičas oblik osnove sa moćnom donžon kulom na istočnoj strani. Građen je od lomljenog kamena u alternaciji sa krupnozrnim malterom. Danas je grad u ruševinama. Najbolje je očuvana jedna kula 10m visoka, kvadratne osnove, građena od lomljenog  kamena povezanog malterom. Ostali deo je prekriven šumom. Srednjovekovni utvrđeni grad Srebrnica ima istorijske i arhitektonske spomeničke vrednosti značajne za
proučavanje srednjovekovnih gradova - utvrđenja.Rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kuluture u Kragujevcu br.95/1 od 19. marta 1969.godine Srednjovekovni utvrđeni grad Srebrnica utvrđen je za spomenik kulture od velikog značaja.Lokalit je ugrožen jer je godinama nezaštićen i izložen atmosverskim promenama i visokim rastinjem. Neophodne je u što kraćem roku izvršiti zaštitu ovog retkog spomenika.





izvor:zaprokul.org.rs

RESAVA,

Utvrdjenje je podignuto izmedju 1408. i 1418.godine, za vreme despota Stefana Lazarevica,radi zastite manastira Resave-Manasije.



U njemu je bio jedan od najznacajnijih centara u XV veku u kojem su pisane i prevodjene knjige i usavrsavan pravopis starog srpskog jezika.Turci su prvi put zauzeli tvrdjavu 1439.,a definitivno 1458.godine.Tvrdjava ima nepravilnu poligonalnu osnovu sa 11 kula. Najveca je donzon kula poznatija kao "Despotova kula". I na zidovima i na kulama izgradjen je veliki broj odbrambenih ekera, masikula, koji su povezani unutrasnjim hodnicima. Sve kule su imale zubce za strelce.Pored crkve Svete Trojice, u unutrasnjosti utvrdjenja bila je velika manastirska trpezarija i zgrade za stanovanje monaha.


pravoslavlje.nl

Borač - u srednjem veku je bio veliki grad u kome se trgovalo, radilo i dogovaralo. Ugostio je brojne vlasteline, careve i kraljeve, a mletački kartograf fra Mauro ga je ucrtao u mapu poznatih svetskih gradova.
Nažalost, sem tragova istorije, malo je šta preživelo vekove


Tridesetak kilometara jugozapadno od Kragujevca, na samom obodu Gruže, smestilo se selo Borač. I verovatno bi se malo razlikovalo od drugih šumadijskih sela da se u njemu ne nalazi i čuveni srednjovekovni grad Borač. Svojim visokim stenama i hridima se nadvio nad samu varošicu. Doduše, od samog srednjovekovnog grada je malo
šta ostalo. Rušilo ga je vreme, ratovi i borbe. Ipak, svaki kamen ovog krša bi i danas mogao da priča kako se nekada ovde živelo, kako se za Srbiju nekad borilo.




Borač su tokom vekova posećivali i u njemu živeli brojni vlastelini, carevi i kraljevi. U njemu su sklapani važni istorijski dogovori, potpisivani paktovi, a za sam grad su se
otimali Bugari, Mađari, Turci i Srbi. I sama legenda kaže da je ime nekadašnjeg grada, a današnjeg sela, poteklo od reči „boriti se“. Voleli su Borač i u njemu često boravili i despot Stefan Visoki, Đurađ Branković, Jerina...




Spisi kažu da je ovaj srednjovekovni grad obnovljen na rimskim temeljima. U sastav srpske države je ušao 836. godine, u doba vladavine kneza Vlastimira. Ugarski kralj Žigmund ga zauzima 1389. godine, da bi ga Srbi, uz pomoć Turaka, povratili već
narednog leta. Zanimljive iskopine kazuju da je grad star barem dve hiljade godina. Pripadao je mnogima, ali je najveći procvat i značaj dobio u srednjem veku. Ovdašnji meštani rado prepričavaju njegovu istoriju, ne krijući ponos što su velika imena srpske istorije baš ovaj krš iznad sela odabrali za mesto svoje vladavine. Priča se da je izgradnji grada najviše doprineo despot Stefan Lazarević. Svedoči o tome
i povelja koju je izdao Dubrovčanima. S kolena na koleno se prenosi priča da se Stefan, primivši goste iz daleka, popeo na najvišu stenu sa koje pogled puca na Šumadiju, pokazao rukom na polja, šume, reke i plodne oranice, i onako, više za sebe, rekao: „Ima li još negde takve lepote? Kad dođoste videste samo kamen, a kad stadoste na kamen videste i rodne njive, i šljive, i žito. Bog sve dade gradu Borču“.



Upravo je ovde, 2. decembra 1405. godine, Stefan Lazarević potpisao sa Dubrovčanima hrisovulju o slobodnojtrgovini. Nažalost, nema previše podataka o tome kako je izgledao sam grad. Sa nadmorskom visinom od 507 metara, lako se može zaključiti da je dominirao nad čitavom okolinom. Knjige su zabeležile da je bio podeljen na Gornji i Donji grad. Veruje se da je u gornjem delu grada bila
smeštena vojna posada i uprava, a u donjem skladišta, stanovi i drugi objekti. Borački grad je služio da se u njega skloni srpsko stanovništvo, odnosno građani Gruže od najezde neprijatelja.




Kada je Đurađ Branković zavladao Srbijom, 1427. godine, Smederevo je počelo da se gradi kao nova srpska prestonica. Uporedo sa njim je podizano i utvrđenje Ostrovica na Rudniku i Borač u Gruži. Puno je kamena i truda utrošeno za ove poslove. Narod
je kulučio i noću i danju, a za sve nedaće je optuživao Jerinu, Đurđevu ženu. Međutim, baš tada je Borač imao svoj najveći privredni značaj. Koliko značajan, možda dovoljno govori i podatak da ga je mletački kartograf fra Mauro ucrtao u mapu sveta. Ovdašnji narod rado pominje i Radiča Postupovića, čelnika kneza Lazara, koji je i sam jedno vreme ovde živeo. Koliko su meštani voleli svog kosovskog junaka govori i to da su mu poklonili dve čizme dukata od kojih je on kasnije podigao manastir Vraćevšnicu. Puno se radilo, ali i trgovalo. Prodavala se stoka, žito, vosak, vuna... Ovde su se pisale i crkvene knjige, crtani projekti za srpske manastire, a u samom Borču, od 13. do 15. veka, bila su dva manastira i čak devet crkava.




Borač su Turci osvojili 1. jula 1438. godine. Namera cara Murata Drugog je bila da osvoji Gružu, ali je Borač dugo odolevao. Okomite visoke stene su bile prevelika prepreka osvajačima. Pošto su Turci spalili varoš ispod grada, počeli su da tuku
gornji deo i besno jurišaju, ali su odbijani od hrabrih branioca. I ko zna kako bi se na kraju to završilo da nisu, prema predanju, uhvatili jednu staricu. Pod pretnjom smrti žena im je pokazala put kroz gustu šumu, kojim se stizalo na brdo iznad grada. Odatle je Turcima bilo znatno lakše da osvoje Borač, a brdo koje se do tada zvalo Crni vrh, nazvaše Zlatnim vrhom. To ime je zadržalo i do današnjih dana.


Turci su grad osvojili, ali ga nisu koristili.. Od njega su ostale samo zidine i priča o teškoj izgradnji i još težim borbama oko njega. Osim tragova istorime, malo se šta ovde može videti. Tu je crkva iz 1359. godine, a u selu je danas i jedna škola, kafana i nekoliko prodavnica. A nekada davno, još u srednjem veku, bio je to slavni grad Borač...

izvor:eKapija

Utvrđeni gradovi u srednjem veku garantovali su opstanak države. Pogledajte deset najlepših srpskih srednjovekovnih tvrđava.



Beogradska tvrđava

Nastanak Beogradske tvrđave vezuje se za prisustvo Rimljana krajem stare i početkom nove ere. Slovensko ime grada-tvrđave, Beograd, prvi put se pominje 878. godine u pismu pape Jovana III. Današnji njen izgled prošao je dug period formiranja. Za vreme despota Stefana Lazarevića (1404-1427) dobila je oblik razvijenog utvrđenja. Pod vlašću Turaka počela je da se razvija izvan zidina, a sa dolaskom Austrijanaca 1717. otpočela je modernizacija. Konačno, 1867. godine Srbi su dobili ključeve Beogradske tvrđave, piše "Blic magazin".

Utvrđenje Bač

Utvrđenje Bač smešteno je na manjem rečnom ostrvu u meandru Mostonge, a grad su činili tvrđava i podgrađe. Pretpostavlja se da je u vreme kralja Karla Roberta Anžujskog (1338-1342) izgrađeno novo utvrđenje, prema zapadnim uzorima, tako da se na objektima pojavljuju i gotski građevinski elementi. Krajem 15. i početkom 16. veka tvrđava je obnavljana i ojačavana u vidu renesanse pod zapovedništvom Petra Varadija i Pavla Timorija. Turci su Bač zauzeli 1529. godine, a oslobođen je 1687.



Srednjovekovni grad Maglič

Maglič je izgrađen na platou, na uzvišenju stenovitog grebena koji dominira čitavaom okolinom. Smešten je jugozapadno od Kraljeva. Pretpostavlja se da je podignut u 13. veku. Arhiepiskop Danilo II je između 1324. i 1337. godine obnovio Crkvu svetog Đorđa, bedeme i druge objekte, opremivši ih potrebnim stvarima. Osnova utvrđenja je u obliku nepravilnog izduženog višeugaonika sa sedam masivnih kula i donžonom. Na vrhu bedema postojale su ograđene šetne staze. Uz bedeme su bili postavljeni objekti za smeštaj straže i druge namene, dok je rov bio direktno uklesan u stenu radi odbrane. U unutrašnjosti grada sačuvani su ostaci palate i Crkve svetog Đorđa.



Golubačka tvrđava

Vreme nastanka grada nije ustanovljeno, dok prvi pisani dokumeti potiču iz daleke 1335. godine. Golubac je imao burnu istoriju, a oko njega su se dugo sporili i ratovali Ugari i Turci. Grad je sagrađen na desnoj obali Dunava, na kamenitom obronku. Dosadašnjim istraživanjima, naročito prema obliku kula, ukazuje se da je grad sagrađen u vreme borbi sa hladnim naoružanjem. Kasnije, upotrebom i korišćenjem vatrenog oružja, dolazi do izmena na zapadnim kulama.

Smederevska tvrđava

Sagradio ju je despot Đurađ Branković u nameri da u nju smesti crkvenu i civilnu vlast i učini je prestonicom. Iz tog razloga prostorno je podeljena na Veliki i Mali grad. U velikom gradu postojao je mitropolijski kompleks sa pratećim sadržajima i objektima za stanovništvo. U Malom gradu nalazi se šest kula, od kojih je na jednoj natpis iz kojeg se jasno vidi da je grad podigao Đurađ Branković. Veliki grad opasuje 19 kula rađenih od lomljenog kamena. Debljina zidova dostiže i do 4,5 metara, a najdeblji su prema kopnenoj strani.

Srednjovekovni grad Koznik

Pretpostavlja se da je Koznik bio aktivno utvrđenje još za vreme Kelta i Rimljana. Nalazi se na putu koji vodi iz doline Rasine u dolinu Ibra osam kilometara severozapadno od Brusa. Pominje se u povelji kneza Lazara za Lavru svetog Atanasija na Svetoj gori 1381. godine kao plemeniti Koznik. U narodu je još poznat kao Jerinin grad jer je u to vreme žena despota Đurđa Brankovića po predanju zavela veliki kuluk i angažovanje i ljudi i životinja za iznošenje materijala na ovaj teško pristupačan vis. Sagrađen je na kupastom uzvišenju i opasan jakim bedemom koji prati konfiguraciju terena.

Tvrđava Ram

Prve detaljnije opise Ramske tvrđave ostavio je turski putopisac iz 17. veka Evlija Čelebija. O njenom nastanku postoje različita predanja. Neka od njih se vezuju za Romila i Rema, kao i dolazak Slovena koji su tu podigli paganski hram. Tvrđavu je sagradio Bajazit II 1483. godine na desnoj obali Dunava. Utvrđenje je podignuto na steni i nalazi se 30 kilometara severoistočno od Požarevca. Građena je kao vojničko-artiljerijsko utvrđenje. U centralnom delu tvrđave nalaze se ostaci džamije, dok se u njenoj neposrednoj blizini nalazi karavan saraj koji je sagrađen u sito vreme.

Niška tvrđava

Nalazi se na desnoj obali Nišave, na ostacima rimskih i srednjovekovnih temelja, na mestu gde se nalazio logor rimskih legionara i egzistiralo keltsko naselje. Sagradili su je Turci početkom 18. veka, na tek izgrađenom Hisaru koji je bio predviđen za smeštaj vojske. Ima četiri velike kapije: Stambol, Beogradsku, Vidinsku i Veliku kapiju kroz koju se izlazilo na reku. Untar zdanja nalazilo se naselje sa dućanima, bogomolja, kasarne i objekti za vojne potrebe. Uz tvrđavu je i hamam koji je sagrađen u 15. veku i jedna je od najstarijih građevina profane arhitekture sa početka turske vladavine.

Tvrđava Fetislama

Nalazi se zapadno od Kladova, na samoj obali Dunava. Sastoji se od Malog i Velikog utvrđenja. Malo utvrđenje je podignuto 1524. godine, dok je Veliko utvrđenje podignuto između 1717. i 1739. godine i imalo je šest kamenih bastiona i palisadne bedeme. Oko utvrđenja se pruža rov širine između 13 i 30 metara koji se završava zidom od lomljenog kamena. Fetisalamsa utvrđenja bila su u upotrebi do 1867. godine, kada su ih Turci predali Srbima.



Petrovaradinska tvrđava

Sa najvišom kotom od 125 metara nadmorske visine zauzima dominantan položaj nad Panonskom nizijom. Današnja tvrđava građena je prema planovima austrijskih vojnih inženjera od 1692. do 1780. godine. Ovaj složeni kompleks razvijan je istovremeno na tri povezana visinska nivoa u skladu sa najsavremenijim dostignućima evropske fortifikacijske škole tog doba. Sastoji se od Gornje tvrđave, Dvorožnog bastiona i Donje tvrđave.

(MONDO)

Najlepše tvrđave Srbije

Tvrđave su zamišljene kao oblik vojne građevine, sa prvenstveno odbrambenim i zaštitnim zadatkom. Za tvrđave je karakterističan sistem kula, kao i jaki bedemi, ne bi li opravdale svoju namenu. One oduzimaju dah na prvi pogled – njihova prostranost i način izgradnje su zadivljujući! Sama pomisao na to koliko ruku je gradilo velelepnu građevinu i kakav kulturno-istorijski značaj ona ima, jednostavno očarava. U današnje vreme, kada tvrđava ne ispunjava svoju prvozamišljenu namenu, ona predstavlja destinaciju za sve one koji žele da osete duh prošlih vremena, priušte sebi prijatnu šetnju, ili obraduju oči panoramom grada.

Petrovaradinska tvrđava

Petrovaradinska tvrđava se nalazi u Novom Sadu, u mestu Petrovaradin, na desnoj obali reke Dunav i na obroncima Fruške gore.

Prema jednoj legendi, ime Petrovaradin je dobijeno iz više reči – “petra” što na latinskom jeziku znači stena, “var” što na mađarskom jeziku znači grad, i “din” što na turskom jeziku predstavlja veru. Iz ovih reči, izvedeno je ime Petrovaradin i ima značenje “grad na steni čvrst kao vera”.

Gradnja petrovaradinske lepotice trajala je 88 godina, do 1780. godine, za vreme vladavine austrijskih careva Leopolda I, Josifa I, Karla IV, Marije Terezije i Josifa II. Sistem po kojem je građena Petrovaradinska tvrđava, korišćen je i u izgradnji mnogih drugih tvrđava u Evropi, ali je Petrovaradinska najveća i najočuvanija, kako mnogi tvrde.

Toranj sa satom je prepoznatljiv znak, kako tvrđave, tako i Novog Sada. Posebnost ovog sata je to što velika kazaljka pokazuje sate a mala minute, jer su za lađare na Dunavu bili umnogome značajniji sati i bilo je potrebno da ih vide iz daleka.

Gibraltar na Dunavu, kako mnogi nazivaju Petrovaradinsku tvđavu, proglašen je sredinom 20. veka istorijskim spomenikom i stavljen je pod zaštitu države.

Danas se na tvrđavi nalaze Muzej i Arhiv Novog Sada, hoteli i restorani, ateljei i galerije likovnih umetnika, Akademija umetnosti, Planetarijum, i još mnogo toga. Takođe, Petrovaradinska tvrđava je domaćin dobro znanog muzičkog festivala “Exit” koji se već 13 godina održava u letnjem periodu.



Sremska lepotica – Petrovaradinska tvrđava

Kalemegdanska tvrđava

Kalemegdanska tvrđava se nalazi iznad ušća Save u Dunav i pripada kulturno-istorijskom kompleksu Kalemegdan. Podignuta je u razdoblju od II do XVIII veka, kao kompleks odbrambenog karaktera.

Ime Kalemegdan potiče od turskih reči “kale” što znači tvrđava i “mejdan” što znači bojište. “Breg za razmišljanje” ili izvorno iz turskog Fićir-bajir je takođe naziv koji su Turci upotrebljavali za Kalemegdan.

Tvrđava je podeljena na Gornji i Donji grad, i park Kalemegdan. Kao celina, predstavlja svojevrstan muzej prošlosti Beograda.

Tvrđava je otvorena za posetioce i u okviru nje se danas može videti Vojni muzej, Narodna opservatorija, Prirodnjački muzej, Crkva svete Petke, Beogradski zoološki vrt i još mnogo toga.



Kalemegdan je uvek dobra ideja!

Smederevska tvrđava

Istorija propoveda da je 1427. godine, nakon smrti despota Stefana, glavni grad Beograd bio vraćen Mađarima. Nova prestonica države, ali i utvrđeni dvor despota Đurđa Brankovića, građena je u Smederevu, na ušću reke Jezave u Dunav.

Smederevska tvrđava je građena po uzoru na Carigrad i carigradske bedeme i predstavlja poslednje veliko ostvarenje srpske vojne arhitekture.

Osnova tvrđave je trougaonog oblika i čine je Veliki i Mali grad.

Danas, smederevska tvrđava predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja, popularnu turističku destinaciju, ali i ekskluzivan prostor za muzičko-scenske i druge kulturne događaje.



Lepota smederevske tvrđave

Tvrđava u Baču

Grad Bač se nalazi u jugozapadnom delu panonske nizije, šezdesetak kilometara od Novog Sada. Preveliku sličnost između imena ovog grada i imena plodne ravnice između Dunava i Tise – Bačke, naučnici su objasnili. Oni tvrde da je ime oblasti u Vojvodini poteklo od imena grada Bača.

Tvrđava u Baču, sagrađena je u periodu između 1338. i 1342. godine, za vreme vladavine ugarskog kralja Roberta Anžujskog. Ono što je interesantno kod ovog utvrđenja, jeste to da predstavlja jedan od takozvanih “Vodenih gradova”. Ovaj tip izgradnje podrazumeva građevinu okruženu rekom, u ovom slučaju rekom Mostongom. Prilaz “Vodenom gradu” omogućen je uz pokretne mostove.

Bačka tvrđava ima petougaonu osnovu na čijim se uglovima nalaze isturene kule, dok se u unutrašnjosti tvrđave nalazi još jedna, najviša kula. Ta kula se zove donžon ili branič kula, i služila je kao važan deo odbramenog sistema, ali i kao osmatračnica.

Nažalost, kompleks tvrđave u Baču nije dovoljno istražen, što čini da su pojedine zone utvrđenja nedostupne i nesigurne za obilazak.

S obzirom na to da je tvrđava u raznim istorijskim razdobljima bila na udaru mnogih naroda, kultura i civilizacija, možemo da tvrdimo da je bačka tvrđava jedan od najuverljivijih svedoka burne istorijske prošlosti. Samim tim, tvrđava predstavlja veoma vredan spomenik srednjovekovne kulture.

Danas, kao najstarija tvrđava na prostoru Vojvodine, bačka tvrđava je otvorena za posetioce.



Bačka – em mirna, em lepa

Niška tvrđava

Niška tvrđava, simbol grada Niša, smeštena je u samom centru grada, na desnoj obali reke Nišave. Tvrđava predstavlja jedno od najlepših i najočuvanijih turskih vojnih zdanja na srednjem Balkanu. Zapravo, zasluga ne pripada samo Turcima. Tvrđavu su gradili Rimljani, Vizantinci, kao i Srbi. Ona je rušena i obnavljana više puta, a konačan izgled su joj dali Turci 1723. godine.

Turci su za izgradnju tvrđave angažovali oko 40 kamenorezaca iz Carigrada, i oko 400 zidara iz Niša i niške okoline. Prostor na kojem su gradili utvrđenje, prepoznali su kao važan strateški položaj. Osim korisnog, sazidali su i krajnje lepo zdanje. Sa spoljne strane, tvrđava je bila okružena rovom koji se u slučaju potrebe punio vodom iz Nišave.

Osnova tvrđave je poligonalna sa osam bastionih terasa i četiri velike kapije – Stambol, Beogradskom, Vidinskom i Velikom kapijom.

Osim dobro očuvanih kapija i zidina, na tvrđavi možete pogledati i mnoge druge znamenitosti – hamam (tursko kupatilo), barutane, Bali-begovu džamiju, spomenik knezu Milanu Obrenoviću i oslobodiocima Niša, i još mnogo toga.

Danas, niška tvrđava je spomenik kulture od velikog značaja. Takođe, tvrđava je domaćin mnogih kulturnih i umetničkih događaja.



I jugoistočna Srbija ima svog kandidata

Užička tvrđava

Tvrđava u Užicu izgrađena je na visokoj oštroj steni koja se strmo spušta u reku Đetinju. Upravo Đetinja okružuje tvrđavu sa tri strane i onemogućava prilaz istoj.

Prema istorijskim podacima, tvrđava je podignuta u drugoj polovini XIV veka, kako bi štitila Užice i karavanski put koji je povezivao Moravsku dolinu sa Bosnom i Hercegovinom, obalom Jadranskog mora, ali i Dubrovačkom republikom.

Užičku tvrđavu čine tri visinski različita dela: citadela na vrhu sa glavnom kulom, Srednji grad i Donji grad sa Vodenom kulom.

Nekada moćne i značajne kamene utvrde danas su obrasle sitnim rastinjem, i teško je odgonetnuti kakva se lepota, u stvari, tu krije.

Danas, užička tvrđava predstavlja jednu od turističkih atrakcija na kojoj se ponekad, tokom letnjih večeri, postavi improvizovano pozorište. Uz mesečinu i reflektore, tvrđava izgleda prosto neopisivo.



Užičke gore list

Grad cara Lazara

U gradu Kruševcu, na ušću Rasine u Zapadnu Moravu, opasana debelim kamenim zidinama i odbrambenim kulama, izgrađena je krajem XIV veka prestonica cara Lazara. Sudeći po istorijskim činjenicama, izgradnja ovog utvrđenja bila je dobra strateška ideja. Naime, car Lazar se za izgradnju u Kruševcu odlučio jer je ovaj grad bio udaljen od svih potencijalnih nadiranja turske vojske.

Ono što je interesantno za grad cara Lazara, ili Šaren grad (od turskog Aladža Hisar), jeste to što je izgrađen na relativno pristupačnom terenu, za razliku od dotadašnjih tvrđava koje su bile građene na teško dostupnim mestima. To nam potvrđuju ostaci srednjovekovnog grada koji se nalazi u užem centru sadašnjeg Kruševca.

Utvrđenje je građeno po modelu vizantijske i srpske odbrambene arhitekture i pretpostavlja se da je kompleks podignut u dve faze – “mali grad” i “veliki grad”. Takođe, u okviru kompleksa se nalazi dvorska crkva posvećena svetom Prvomučeniku Stefanu, poznata kao Lazarica.

Danas je od grada ostalo vrlo malo ruševina – delovi jedne kule donžona, kroz koju se u grad ulazilo i jedan deo gradskog zida.

Unutar kompleksa Lazarevog grada, smešten je i Narodni muzej, čiji fond obuhvata oko 22,000 predmeta.



Ostaci tvrđave u Kruševcu

Golubačka tvrđava

Golubačka tvrđava se nalazi na desnoj obali Dunava, na samom ulasku u Đerdapsku klisuru. Tvrđava je sagrađena na stenovitim padinama manjeg uzvišenja, na kraju Homoljskih planina. Tačna godina izgradnje Golubačke tvrđave nije poznata u istoriji, ali prvi pisani dokument u kojem se ona pominje datira iz 1335. godine.

Tvrđava je podeljena na Unutrašnje i Spoljašlje utvrđenje i čini je devet masivnih kula, visine do 25 metara, koje su međusobno povezane bedemom i raspoređene tako da brane grad, kako sa kopna tako i sa vode.

Postoji nekoliko legendi o nastanku imena Golubac, a jedna od njih je da je u glavnoj Šešir kuli, koja dominira gradom, bila zarobljena vizantijska princeza Jelena. Princeza je svoju samoću i tugu ublažavala gajeći golubove, po čemu je kasnije grad i dobio ime.

Danas je Golubačka tvrđava obrasla rastinjem, unutrašnji drveni prilazi kulama su truli, pa je posmatranje tvrđave bezbedno samo spolja, odnosno sa vode. U budućnosti se planira izmeštanje dela magistralnog puta koji prolazi kroz Golubačku tvrđavu, kao i osvetljenje ovog jedinstvenog utvrđenja na Dunavu.



Golubačka lepotica

Vršačka kula

Vršačka kula je utvrđenje na Vršačkom bregu iznad grada, koje datira iz XV veka. Naime, Vršac se prvi put pominje 1427. godine, u pismu kralja Žigmunda, pod imenom Podrvšan, koji ukazuje da se naselje nalazilo ispod vrha planine. Kulu je, po istorijskim pretpostavkama, podigao Đurađ Branković, a to dokazuje i arhitektonska sličnost između Vršačke kule i Smederevskog grada.

Od celog kompleksa najočuvanija je Donžon kula, koja ima pravougaonu osnovu sa ulazom na spratu. Do ulaza se dolazi stepenicama koje se lako mogu skloniti u slučaju opasnosti.

Ovaj spomenik kulture od velikog značaja rekonstruisan je u nekoliko faza u proteklih par godina.



Zlata vredan spomenik u Banatu

Legenda o Vršačkoj kuli



„Tvrđava se nalazi na jednom bregu koji „dopire do neba“, izgrađena je u obliku bedema i to je lepa građevina od kamena, koja je pak na nekim mestima tako oštećena, da u zimskim danima pastiri u nju kroz razvaline uteruju ovce. U njoj ne obitavaju ljudi. Od tvrđave može se videti u daljinu 7 dana konaka.“
Ovako je turski putopisac i vojni nadzornik Evlija Čelebija pisao 1664. godine o vršačkoj kuli, sa čijeg su se vrha mogla videti mesta koja su od nje udaljena čak sedam dana putovanja.

Iz jednog drugog rukopisa saznajemo da „jedan vrh Karpatskih izdanaka krasi prastara kula, građevina poslednjega srpskoga poslekosovskoga vladara Đurđa Brankovića Smederevca i dobre mu gospođe Jerine.“ Zabeleženo je i da se kula nalazi na bregu visokom 409 metara i da je grad bio u posedu srpskih vladara, počev od kralja Dragutina do despota Đurđa Smederevca.

Dopire do neba



Nije poznata godina izgradnje utvrđenja na vršačkom bregu, ali je po istraživanjima gotovo izvesno da je podignuta posle Smederevskog utvrđenja, posle 1430. godine. Kada su 1439. g. Turci zauzeli Smederevo, despot se povukao u Banat, koji se tada nalazio u južnoj Ugarskoj. Despotova obaveza prema Ugarskoj bila je da učestvuje u borbi protiv Turaka, a kako je u Banatu imao velike posede i da bi prvenstveno njih zaštitio, podigao je na bregu utvrđenje. Skoro dva veka kula je imala strateški značaj. Vojne posade je, več znatno oštećenu, napuštaju u prvoj polovini 17. veka. Vršac gubi stratešku ulogu, jer turskim osvajanjem jednog dela Erdelja prestaje da bude pogranično mesto.

Kula Đurđa Smederevca nije bila prvo utvrđenje na ovom bregu. Zbog dominantnog položaja u prostranoj ravnici, breg koji „dopire do neba“ još u davna vremena koristile su mnoge vojske i ratnici za osmatranje i odbranu. Tako su i Rimljani u drugom veku n.e. imali tu svoju kulu osmatračnicu, sa koje se svako približavanje neprijatelja moglo na vreme uočiti.
Kroz Vršac su u prošlosti, pored vojničkih, prolazili i važni trgovački putevi. Jedan od njih bio je i čuveni ćilibarski put koji je spajao Baltik i Transilvaniju sa Sredozemljem i Malom Azijom. Tokom vekova mnogi narodi su prohujali ovom ravnicom, ali najviše tragova o sebi ostavili su Sarmati. U osmom veku doseljavaju se Sloveni, tako da je ime grada, koje je prvobitno bilo Podvršan, slovenskog porekla. Kolonizacija Mađara počinje u narednom veku, a velike seobe Srba posle Kosovske bitke. Smenjivali su se ovde mnogi narodi i kulture: Dačani, Rimljani, Sarmati, Avari… Arheološka nalazišta svedoče o postojanju najranijih civilizacija. Kako je svima bilo važno da zaštite svoja naselja, kojih je bilo još u praistoriji, sasvim je sigurno da je na bregu koji nosi ime Kula uvek bila neka osmatračnica ili utvrđenje za odbranu od neprijatelja.

Svetlost na mestu stradanja

Kula Đurđa Smederevca podignuta je na temeljima rimske kule osmatračnice. Debljina masivnih zidova je od 2 do skoro 4 metra i za njenu izgradnju koriščen je kamen sa Vršačkih planina. Sa visine od oko 20m pogled doseže, po lepom vremenu, čak do Avale i Temišvara. Utvrđenje je štitilo južnu Ugarsku od prodora Turaka. Tek 1552. konačno je zauzeto. Osvojio ga je Ahmed paša u pohodu na Temišvar. Vršac je postao deo Temišvarskog vilajeta, a turska vlast će u ovim krajevima trajati više od jednog i po veka. Kada su banatski Srbi i Rumuni 1594. podigli ustanak, zapovednik tvrđave, turski aga, izazvao je na dvoboj vođu ustanika Janka Halaburu. Podno kule Janko je posekao agu, pa će se ovaj događaj i kula naći kao sadržaj na grbu grada Vršca s početka devetnaestog veka. Buna je brzo ugušena. Po naređenju temišvarskog paše, Turci su pogubili vladiku Teodora Nestorovića, jednog od organizatora ustanka. U svojoj surovoj osveti živog su ga drali. Povremeno bi ga polivali hladnom vodom da bi što duže ostao pri svesti, a samim tim i njegove muke bile što veće. Iznad mesta stradanja pojavila se svetlost. Kako bi onemogućili hodočašća na grob stradalnika, vladiku su Turci tajno pokopali na nepoznatom mestu. Četiri veka kasnije, 1994. godine, kanonizovan je u Svetog Teodora Vršačkog.
Posle više od jednog i po veka, Turci su proterani sa ovih prostora. Po odlukama Karlovačkog mira, utvrđenja su se rušila ili onesposobljavala. Od nekadašnjeg utvrđenja koje je podigao Đurađ Branković Smederevac, sin Vuka Brankovića i unuk kneza Lazara, ostala je samo ruinirana kula.
Dolaskom austrijske vojske u Banat 1717.godine stvorena je vojna granica i sprovedena velika kolonizacija Nemaca. Vršac, nekada tipično seosko naselje, dobija prve odlike varoši. Znalci koji su proučavali ove krajeve, kažu da se obično nastanak i razvoj Vršca vezuje za vršačku kulu. „Međutim, kada je kula bila u funkciji, Vršca nije bilo. Kada je Vršac nastao kao varoško naselje, kula je bila samo ruina.“ U doba kule postojala su u podnožju mala, tipično seoska naselja, a u vreme kada kula više nije bila u funkciji, grad doživljava svoj najveći prosperitet.
Zahvaljujući velikoj proizvodnji vina sa jednog od najvećih kontinuiranih vinogorja u Evropi, mala varoš se bogati, razvija se zanatstvo i trgovina, da bi veoma brzo Vršac postao jedan od zanatskih centara južne Ugarske. Najviše je bilo bačvara, kazandžija, kalajdžija, kolara… Kako je potreba za vinskim sudovima rasla, tako sve više u varoš pristižu bačvarske kalfe iz Nemačke, Austrije, Češke. Godine 1789. napravljeno je oko 12.000 novih buradi za vino.



Zatočena princeza

U 18. i 19. veku podižu se i najlepše građevine: Vladičanski dvor, Saborna crkva, impozantna katolička crkva, zgrada opštine. To je i vreme nastanka i razvitka jedne nove klase, građanske klase. Grade se prostrane kuće, sa bogato ukrašenim fasadama, čime se iskazuje njihova moć i prestiž.
Kula, već odavno napuštena i uglavnom zanemarena, samo je nemi posmatrač i svedok događanja u njenom podnožju. Pošto u njoj ne obitavaju ljudi, stvarnost je ustupila mesto legendi. Umesto vojnih posada, među starim zidinama je već vekovima zatočena jedna princeza. Nekada davno neko ju je začarao i pretvorio u zmiju. Prepoznaje se po maloj kruni na glavi i pojavljuje se svakih sto godina, tačno u ponoć. Još niko nije uspeo da je oslobodi zlih čini.
Zaštitnica grada, sv.Cecilija, čuva vrščane od zla, pa kulu napušta samo kada gradu preti neka opasnost, da bi visoko u nebesima razapela nevidljive niti i zaustavila nadolazeću nevolju. Legenda se nije zadržala samo na kuli. Otišla je i dalje, pa kaže da je despot Đurađ prokopao podzemni put od kule do Smedereva, da bi volovskom zapregom odvozio svoje blago.
Vršačko utvrđenje se danas rekonstruiše. Vrh brega koji „dopire do neba“, polako gubi svoj prepoznatljiv izgled. Stara kamena kula dobila je krov, nazire se utvrđeni grad. Umesto nekadašnjih vojnih posada, oživeće je posetioci. Moći će sa njenog vrha da vide „u daljinu 7 konaka“, ili da čuju topot volovske zaprege koja, podzemnim putem, vekovima prevozi Đurđevo blago.


Info.

Jos malo o Jerininoj tvrdjavi..


Дан који није требало да сване

Пре 550 година Османлије су заузеле Смедерево.
Тај догађај означио је пад српске средњовековне државе. С турске стране
био је то само један у низу успеха у другој половини 15. и првим
деценијама 16. столећа



Илустровао Горан Горски


Реч је о времену кад су једно за другим падала последња упоришта хришћанског света на источном Средоземљу и у југоисточној Европи: Цариград 1453, Смедерево и српска средњовековна држава 1459, византијска Мореја (Пелопонез) 1460, Трапезунтско царство на југоисточним обалама Црног мора 1461, средњовековна босанска држава 1463, острво Еубеја 1470, Херцеговина 1482, славни Египат 1517, Београд 1521, острво Родос 1522, Будим 1541. године.
На другој страни, био је то крај српске средњовековне државе
која је постојала неколико столећа.

Нова престоница на Дунаву

Смедерево је било последња престоница српске средњовековне
државе. Овај град помиње се први пут већ почетком 11. века, али онда извори о њему ћуте све до 1381. године кад је остало забележено да је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. С померањем тежишта српске државе према северу и поготово с преношењем престонице у Београд, за владе деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), до које је дошло у првим годинама 15. века, Смедерево добија на значају. Међутим, истински успон овог града започиње
изградњом велике тврђаве.

Будући да је остао без Београда, који је враћен Угарима, као и
осталих већих градова, деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456) био је
приморан да подигне нову престоницу. Било је то време неспокоја јер је Србија за само две године (1427–1428) изгубила неке важне градове, међу њима и две престонице – Крушевац и Београд. Уз то, Ђурађ Бранковић који се између две силе, Угарске и Турске, налазио као између чекића и наковња, био је двоструки вазал и владар државе која је умногоме зависила од њихових односа.


Попут свог ујака и претходника на престолу Стефана Лазаревића, и
деспот Ђурађ се у избору места за нову престоницу одлучио за саму
границу с Угарском. Разлози су били једноставни: с те стране могао је брзо да добије помоћ, а у случају најгорег имао је где да се склони. У последњим десетлећима постојања српске средњовековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова престоница била је животно везана за Дунав, реку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смештено између две снажне утврде, симболично раздвајало непомирљиве такмаце.

Претходно је султан Мурат II (1421–1451), по уговору с деспотом, 1428. године дозволио српском владару да при ушћу Језаве у
Дунав подигне тврђаву која је Угарима требало да затвори улаз у моравску долину. Као што је речено, Ђурђева рачуница била је другачија и он је у борби против турског надирања полагао наде у савез са Угарима.
Занимљиво је да је план града израђен по угледу на цариградску тврђаву јер се и у овом случају радило о троуглу. Једна његова страна била је паралелна с Дунавом (550 м), друга с реком Језавом (400 м), док је трећа(502 м) била окренута ка југу. Припреме за градњу почеле су у јесен 1428, сама градња у пролеће 1429, а радови су завршени 1430. године.
Најпре је у раздобљу од 1428. до 1430. године настао Мали град, где је био двор Ђурђа Бранковића, а затим и Велики град који је штитио градско насеље смештено уз двор. Смедерево је према Дунаву у прво време имало скромнија утврђења, али су онда куле додаване на постојећи бедем. Међу капијама које су обезбеђивале везу с реком једна се издвајала и ширином –7,20 м с унутрашње стране – и наменом: данас постоји мишљење да је служила за извлачење бродова у брањени простор Великог града. На постојање бродоградилишта указују и каснији турски подаци као што су
мајстори калафатџије, зграда за чување чамаца и тако даље.


Проклета Јерина



Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији
брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина”. Подизање нове престонице у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и њених поданика, па су житељи Србије кривицу бацили на дошљакињу из Византије. Сва је прилика да је на тако великом градилишту коришћена радна снага из целе државе. Одмах треба нагласити да је Смедерево, које има површину од 10 хектара, највећа
средњовековна српска тврђава. Изградња нове престонице била је исход снажне привреде и великог богатства владара. Истовремено, смедеревски град био је мерило техничког нивоа средине у којој је саграђен и одраз могућности оновремене српске државе.

Због знатног напретка у ратној технологији и свеприсутној
употреби артиљерије, морало се водити рачуна о томе да дебљина
смедеревских зидина премаши до тада уобичајене димензије. Бедеми су широки од два до преко 4,5 метара, док су куле високе преко 20, широке више од 11, а дубоке више од 10 метара. У нову престоницу, која се веома брзо развијала, убрзо је смештено и седиште главних органа државне управе, а град је имао и ковницу новца. Уз владарев двор налазиле су се све службе средишње управе и деспотове канцеларије, како српска тако и латинска. Помиње се и судија господина деспота:
једно време на том положају налазио се Ђорђе Големовић. Смедерево је постало не само политичко већ и културно средиште државе српских деспота. Ту су преписиване и превођене књиге, а настајала су и књижевна дела. Тако је непознати књижевник делимично преписао, а делимично саставио оригиналну Службу и Опис преноса моштију светог Луке. Уз то, утврђено је да је Стефан Ратковић такође делимично преписао, а делимично саставио „Трећи опис преноса” моштију у Смедерево.
У новоподигнутом граду дошло је и до привредног полета, па су га
дубровачки трговци све више посећивали и у њему се задржавали због својих послова, нарочито после 1439. године. Њихов број бележио је у Смедереву непрекидни раст и у четрдесетим годинама 15. столећа премашио је друге градове Србије – Приштину, Ново Брдо, Рудник и Трепчу. Поједини Дубровчани ступали су у службу Ђурђа Бранковића и чак су заузимали веома високе положаје на српском двору. Тако је, на пример, Паскоје Соркочевић управљао свим деспотовим финансијским пословима. Он је у Србији боравио дуги низ година, имао је поседе у њој, а, што је нарочито занимљиво, његов породични грб, вероватно по деспотовој жељи, био је постављен на смедеревском граду. Према неким сачуваним сведочанствима
тај грб могао је да се види још почетком 17. века. Ипак, већина
Дубровчана у Србији се пре свега бавила уносном трговином, која је
најчешће обухватала више градова, а често се ширила и на суседну
Угарску. У смедеревском насељу, које се временом распрострло и ван градских зидина, посао и будућност тражили су досељеници из свих крајева српске државе. Као и у случају Београда, и овде се образовало подграђе које су настањивали дошљаци не само из околних села, него и из удаљенијих крајева. На ове миграције српског живља неретко је утицала и ратна опасност. У Смедереву је било и занатлија странаца, а међу њима и оних из градова с обале Јадранског мора.

Успон новог града, као места у коме обитава владар и налази се
двор, био је праћен и стицањем високог ранга у цркви. Смедерево је после 1434. године постало средиште митрополије, а катедрална црква Свете Богородице изграђена је на простору Великог града. У турско време она је преобраћена у џамију, а затим порушена. Смедеревски митрополит Атанасије био је значајна личност на двору деспота Ђурђа Бранковића.
Нешто касније, 1453. године, српском владару пошло је за руком да уз сагласност султана Мехмеда ИИ Освајача (1451–1481) откупи мошти светог апостола и јеванђелисте Луке. Ова драгоцена реликвија на свечан и достојанствен начин ношена је кроз Србију, а онда је положена у припремљену гробницу, десно од светих двери у митрополитској цркви.

Стари деспот Ђурађ Бранковић преминуо је у
децембру 1456. године, а његовом смрћу, како је то у научној литератури
запажено, „нестало је најзначајније политичке личности тога доба међу
Србима и балканским хришћанима”. Наследио га је син Лазар Бранковић
(1456–1458) који је владао само нешто више од годину дана. Убрзо је
дошло до раздора у владарској кући Бранковића. После смрти Ирине
(Јерине) Кантакузин, удовице деспота Ђурђа, у мају 1457. године, Србију
су напустили њен најстарији син, слепи Гргур Бранковић, кћи Мара, бивша
султанија, и Иринин брат Тома Кантакузин. Мехмед II Освајач благонаклоно
је прихватио угледне избеглице. У Србији су остали деспот Лазар и његов
слепи брат Стефан Бранковић, ослоњени на савез с Угарском. У
предвечерје велике турске офанзиве међусобна трвења у дому Бранковића
само су повећавала неспокој.

После смрти деспота Лазара Бранковића, у јануару 1458. године, у
Смедереву су се сукобиле проугарска и протурска струја које никако нису
могле да се сложе око будућности земље. Истовремено, обе суседне
државе, и Османско царство и Угарска, намеравале су да се докопају
српске престонице. На другој страни, босански краљ Стефан Томаш
(1443–1461) одмах је запосео Сребреницу и једанаест околних тврђава.
Јелена Палеологина, удовица Лазара Бранковића, штитећи интересе својих
малолетних кћери, као и њен девер, слепи Стефан Бранковић, тражила је
подршку у Угарској. Важну улогу имао је и веома утицајни велики војвода
Михаило Анђеловић који је разрешење тешког стања видео у саставу Турске.
Управо пример двојице браће Анђеловића – Михаила и Махмуда – потомака
угледне византијске породице из Тесалије, а по мајци српског порекла,
симболично говори о жалосним приликама међу хришћанима на Балканском
полуострву оног времена. Михаило Анђеловић текао је успешну каријеру на
српском двору, а његов брат Махмуд Анђеловић, још у детињем узрасту
одведен и потурчен, доспео је на највише положаје у Османском царству –
био је беглербег Румелије и велики везир.

У међувремену су се у Смедереву настављале размирице између
протурске и проугарске струје. У марту 1458. године превладали су људи
Михаила Анђеловића што је довело до тога да одред Турака уђе у српску
престоницу. Међутим, то није прошло без сукоба с мештанима који су били
озлојеђени због истицања турске заставе на градским бедемима. Турски
војници су побијени, а Михаило Анђеловић бачен у тамницу. За деспота је
признат слепи Стефан Бранковић (1458–1459). Ни Османлије нису оклевале:
Стефану су супротставили слепог брата Гргура и у априлу 1458. године
довели га у Крушевац. Подсетимо се да је браћу Стефана и Гргура, синове
Ђурђа Бранковића, ослепео султан Мурат II још 1441. године. Будући да
преговори султана и угарског краља о неким разменама територија нису
донели резултата, Мехмед ИИ прешао је у напад.

Турска војска је продрла у преостале српске земље с пролећа
1458. године и том приликом освојила манастир Ресаву, град Вишесав на
Дунаву (код Пореча), Жрнов (Авалу), затим Белу Стену код Ваљева, касније
и Голубац. У Угарској су с крајњом забринутошћу гледали на вишемесечно
ратовање Османлија у Србији, а као одговор уследило је само појачано
обезбеђивање границе дуж Дунава. Смедерево се одржало више од пола
године након што је Махмуд-паша Анђеловић у лето 1458. године освојио
читаво преостало подручје српске државе. Ни очајнички покушај да се
стање смири довођењем босанског краљевића Стефана Томашевића, сина
босанског краља Стефана Томаша и потоњег последњег владара босанске
средњовековне државе (1461–1463), није уродио плодом. Босански краљ
преговарао је 1458. године са смедеревским двором о браку свог сина
Стефана с кћерком деспота Лазара Бранковића. Рачунало се да би на тај
начин ојачао фронт пред Османлијама. Нови угарски краљ Матија Корвин
(1458–1490) подржао је ове планове. Крајем марта 1458. године власт у
Смедереву преузео је Стефан Томашевић, док је слепи Стефан Бранковић
убрзо протеран из земље.

Овакав развој догађаја у Смедереву никако није одговарао
интересима Мехмеда II Освајача, па је одлучио да војним походом реши
српско питање. Преко Софије и Поморавља стигао је до српске престонице
и, пошто је после краћих преговора утаначено да Стефан Томашевић с
породицом може да се повуче из опседнутог града, Турци су ушли у
Смедерево у среду 20. јуна 1459. године. Како каже једна грчка тужбалица
поводом пада Цариграда у руке Османлија – „Био је то дан који никако
није требало да сване!” Српска средњовековна држава престала је да
постоји и наступила су дуга столећа турске превласти. Тврди град на
Дунаву од 1459. до турског освајања Београда, 1521. године, био је
средиште Смедеревског санџака.
Politikin zabavnik

Ostaci starih gradova otkrivaju dramatičnu priču o usponu, padu i obnovi srpske države. Srbija u srednjem veku imala više od 200 „tvrdih gradova“


POZNATO je više od 200 imena utvrđenih gradova sazdanih samo u nemanjićkoj Srbiji. Mnogi od njih već su nestali, a i najpoznatijima i najbolje očuvanima zbog zaborava preti slična sudbina. Priča o tvrđavama otkriva tajnu istoriju srednjovekovne Srbije, koja do danas nije ispričana.


- Dok je o svim drugim materijalnim spomenicima iz naše davne prošlosti već prilično obimno pisano, o srednjovekovnim gradovima još nemamo potpun prikaz - zapisao je davne 1950. akademik Aleksandar Deroko. On je poslednji pokušao da na celovit način prikaže ogromnu mrežu srednjovekovnih srpskih gradova i utvrda od Stona do Skoplja.

Gradom su Srbi u srednjem veku nazivali sva utvrđenja koja su nešto „gradila“, današnjim rečnikom - branila. Neki gradovi su štitili državne administrativne centre, neke utvrde su čuvale trgovišta gde su se sretali karavani s primorja i unutrašnjosti, „tvrdi grad“ se dizao oko manastira koji su bili prosvetni i kulturni centri. Gradovima su nazivane i usamljene tvrđave, čuvari važnih puteva.

Do danas smo uskraćeni za sagu o tvrđavama, u kojoj se prepliću politika, ratovi, tehnološke promene i sudari civilizacija, na način veoma sličan današnjem.


Početak priče je na Pešteru, na uzvišenju Klik gde se na 1.330 metara nadmorske visine nalazio centar grada Dostinike. U to vreme, početkom 9. veka, Srbi se pominju u franačkom letopisu kao „silan narod“ koji je držao veliki deo bivše rimske provincije Dalmacije. Tri debela kamena bedema s kulama štitila su Dostiniku u kojoj su arheolozi pronašli ostatke crkve, kuća, topionica i kovačnica.

Uspon i propast srednjovekovne srpske države lakše se razume kad se prođe drevnim putem kroz dolinu Ljudske reke do ušća u Rašku. Iznad male delte zvane Trgovište uzdiže se planinska hrid na kojoj se nalaze ostaci moćne tvrđave, koja je čuvala raskršće puteva ka gradu Rasu kraj Crkve svetih apostola Petra i Pavla, na mestu današnjeg Novog Pazara.

Staza ka tvrđavi vodi pored pećinskog manastira arhangela Mihaila u kome su obitavali monasi prevodioci i prepisivači književnih dela. Nemanjići su tvrđavama štitili i pismenost i prosvetu. Krivudava, uska i strma staza, koja povremeno ide ivicom ponora, bila je nepremostiva prepreka za osvajače koji bi pokušali da pod grad donesu opsadne sprave.

Utoliko veće divljenje izazivaju ostaci masivnih zidina, cisterni, zgrada i kula na vrhu vetrovitog brega odakle se kao na dlanu vide ostaci trgovačkog centra u podnožju.

Sa zidina puca pogled i na utvrđeni manastir Đurđeve stupove, prvu vladarsku zadužbinu Stefana Nemanje. Njegovi nekada visoki zidovi su garantovali utočište za građane, sveštenstvo i riznicu iz Crkve svetog Petra i Pavla, najstarije srpske episkopije i sabornog mesta, gde se odlučivalo o najvažnijim državnim pitanjima Rasa.

Sve tvrđave Rasa bile su u neprestanom vizuelnom kontaktu i vatrama se moglo signalizirati na opasnost. Širenje Nemanjine države prema Pomoravlju ostavilo je raške tvrđave ubrzo u sigurnoj dubini zemlje. Zahvaljujući miru, u centru Rasa do danas je ostao dobro očuvan grad Maglič u klisuri Ibra.