Talentovane Srpske arhitekte

Talentovana graditeljka Beograda Jelisaveta Načić


U prvom tekstu aktuelnog projekta CAB: Žene u arhitekturi istoričar umetnosti Bojana Ibrajter Gazibara upoznaje nas sa životom i delom Jelisavete Načić, prve žene diplomiranog arhitekte u Srbiji.

Odvažna dama Jelisaveta Načić, odabrala je za sebe u mnogome neobičan i nesvakidašnji životni put. Rođena je u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici u Beogradu 1878. godine, školovala se sa uspehom i nakon gimnazije odlučila da upiše fakultet. To je bila velika retkost u zemlji u kojoj je u vreme smene vekova jedva sedam procenata žena bilo elementarno pismeno. Baš te, 1896. godine, kada je Jelisaveta stasala za studije, u Beogradu je otvoren poseban arhitektonski odsek na novoosnovanom Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo, u velike srednjoevropske univerzitetske centre, pa se vraćali u domovinu i zapošljavali u Ministarstvu građevina. Tako Jelisaveta Načić postaje prva žena koja je u Srbiji upisala ovaj tipično muški fakultet, a 1900. godine deo prve generacije diplomiranih studenata i prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji.


Dve godine nakon diplomiranja Jelisaveta Načić stiče dragocenu praksu radeći kao tehnički pripravnik u Ministarstvu građevina, ali položivši državni ispit 1902. godine ne uspeva da se zaposli kao arhitekta u ovom Ministarstvu zbog zakona koji je predviđao da svojstvo dejstvitelnog činovnika ne mogu imati ženska lica, već samo muškarci i to oni koji su završili vojsku. Odlučnu Jelisavetu Načić ni to nije zaustavilo. Ona je svoj radni vek ipak provela u državnoj službi radeći u Inženjersko – arhitektonskom odeljku Beogradske opštine, otvorivši tako, uz doktorku Dragu Jočić, put zapošljavanju žena u javnom sektoru.

Već na samom početku svoje karijere, 1903. godine, Jelisaveta Načić postiže zapažen uspeh, treće mesto u izuzetno jakoj konkurenciji i kod veoma strogog i uglednog žirija, na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli. Ovaj uspeh ju je pozicionirao u okviru struke, ali joj je i doneo brojne privatne narudžbine tokom narednih godina.


Stepenište sa česmom na Kalemegdanu

Radeći kao arhitekta u Beogradskoj opštini Jelisaveta Načić se oprobala u različitim oblastima, bila je inovativna i smela, i sa velikim uspehom se bavila urbanizmom, projektovanjem i privatnih i javnih objekata. Baveći se realizacijom i razradom projekata drugih arhitekata, Jelisaveta Načić je učestvovala u uređenju parka Kalemegdan na Beogradskoj tvrđavi, čuvenom preuređenju Terazija 1911. godine, kao i nerealizovanom uobličavanju skvera ispred zgrade Beogradske zadruge na Malom pijacu. Tokom radova na ovim urbanističkim rešenjima projektovala je i samostalno, te su danas očuvane granitne, neobarokne stepenice sa česmom koje povezuju glavno šetalište (za koje je projektovala i dekorativnu ogradu stradalu u Prvom svetskom ratu) sa Pariskom ulicom.


Osnovna škola Kralj Petar Prvi u Beogradu



Crtež osnove Osnovne škole Kralj Petar Prvi

Svakako najpoznatije arhitektonsko ostvarenje Jelisavete Načić, pravo arhitektonsko remek-delo je zgrada osnovne škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane Kralj Petar Prvi u istoimenoj ulici. Izgradnja moderne školske zgrade, sa 16 učionica, električnim osvetljenjem, grejanjem, toaletima, svečanom salom, prostranim vestibilom, gimnastičkom salom, bilo je velik i ambiciozan poduhvat. Jelisaveta Načić je školsku zgradu projektovala u duhu akademizma, ali pomalo odstupajući od strogih načela simetrije, prilagođavajući objekat terenu. Pravim izborom arhitektonske i dekorativne plastike, najveću pažnju je posvetila centralnom delu sa zasečenom fasadom u čijoj je osovini glavni ulaz, a u nivou sprata prozori svečane sale. Ovim projektom Jelisaveta Načić je dokazala svoj neosporni talenat, a Beograd i Srbija su dobili potpuno savremenu školsku zgradu. Zgrada osnovne škole Kralj Petar Prvi je utvrđena za kulturno dobro.


Paviljon za tuberkulozne bolesti, srušen 1919.godine

Od javnih objekata delo Jelisavete Načić je bio i paviljon za tuberkulozne bolesti iz 1912. godine, srušen 1919. godine. Funkcionalan, sa velikom terasom za sunčanje pacijenata, paviljon je bio prva bolnica te vrste u Srbiji. Takođe, projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke u Prokopu, srušene tokom Prvog svetskog rata.


Kuća Marka Markovića u Gospodar Jovanovoj ulici u Beogradu

Projektujući privatne kuće, Jelisaveta Načić je ostvarila veliki uspeh kućom knjižara Marka Markovića iz 1904. godine, na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove ulice, koja je nedavno utvrđena za kulturno dobro. Uz male izmene iz četvrte decenije 20. veka, ova kuća i danas svedoči o kontinuitetu gradskog života na Dunavskoj padini. Brojne privatne kuće su tokom vremena zbog oštećenja u ratovima ili pak urbanističkim planovima srušene, ali na osnovu nekoliko sačuvanih, u manje ili više izvornom stanju, stičemo utisak o određenom tipu kuća, svojevrsnom projektantskom pečatu Jelisavete Načić.


Projekat kuće Arse Drenovca u Beogradu iz 1907. godine

Jelisaveta Načić se oprobala i u sakralnoj arhitekturi. Nakon uspeha na konkursu za crkvu u Topoli, projektovala je i crkvu Aleksandra Nevskog na uglu ulica cara Dušana i Francuske. Za današnji izgled crkve zaslužni su arhitekte Petar Popović i Vasilije Androsov na osnovi čijeg projekta je nastavljena gradnja, nakon prekidanja radova uslovljenih ratnim vremenima. Prema projektu Jelisavete Načić su započeti temelji, i danas nije poznato u kojoj meri projekat Popovića i Androsova ima dodirnih tačaka sa prvobitnim konceptom. Jedino sakralno ostvarenje koje je ostvareno u potpunosti prema projektu Jelisavete Načić je mala spomen crkva u Štimlju na Kosovu iz 1920. godine, koja je nakon oštećenja iz 2004. godine, obnovljena.


Kompleks radničkih stanova u Beogradu

Kompleks radničkih stanova iz 1910-1911. (između ulica Venizelosove, Komnen Barjaktara i Herceg Stjepana), prve namenski zidane stambene zgrade na Balkanu, takođe je delo Jelisavete Načić. Odlikuje ih jednostavna, gotovo bezornamentalna arhitektura, komfornih, funcionalnih, a jeftinih stanova. Blok je zatvoren drugim nizom objekata nastalim u trećoj deceniji 20. veka koji se dobro uklapa sa Jelisavetinim, čineći skladnu celinu. I ovo ostvarenje arhitekte Načić je utvrđeno za kulturno dobro.


Kompleks radničkih stanova u Beogradu

Godine 1913. Jelisaveta Načić projektovala je i terazijski slavoluk, postavljen na Terazijama u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova. Ostalo je predanje da je zbog natpisa „Još ima neoslobođenih Srba”, ispisanog na jednom delu tog slavoluka, prognana za vreme Prvog svetskog rata u logor Nežider. Prvi svetski rat prekinuo je njen plodan rad. Ipak, sve do progona u logor 1916. godine, radila je na obnovi oštećenih zgrada u Beogradu. U logoru se udala za albanskog revolucionara i pesnika Luku Lukaia i rodila ćerku. Puštena je iz logora i sa ćerkom se vratila u Beograd kod majke. Kasnije sa mužem odlazi u Skadar, pa u Dubrovnik. Tamo umire u maju 1955.godine. Nije se više bavila projektovanjem. Nikada nije dobila penziju.


Izgled kuće na uglu ulica Srebreničke i Kosančićevog venca iz 1907. godine

Jelisaveta Načić je bila veliki talenat. Često ističemo činjenicu da je bila prva žena diplomirani arhitekta, a o toj osobi, tom arhitekti bismo pričali i da nije bila prva i da nije bila žena. Toliki je njen talenat. Onome što je projektovala ne može se pronaći mana, a mora joj se priznati izuzetna hrabrost i upornost da bude deo prve generacije studenata arhitektonskog odseka i prva žena diplomirani arhitekta u zemlji, da bude jedna od prvih žena zaposlena u javnom sektoru, hrabrost da veoma mlada projektuje prvu modernu školsku zgradu, prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke, prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu. A sve to za veoma kratko vreme.


Stara razglednica Beograda sa novom osnovnom školom

Jelisaveta Načić prisutna je u urbanoj memoriji grada pre svega svojim izvanrednim projektima, ali postoje i neki konkretni potezi. Godine 2004. dobila je svoju ulicu baš prekoputa radničkih stanova. Istovremeno pokrenuta je inicijativa da se u okviru bloka radničkih stanova postojeći objekat posveti memoriji na Jelisavetu Načić i da se parkovski uredi. Ovaj projekat i nekoliko projekata koji su u planu svedoče o tendecijama da se sačuva sećanje na Jelisavetu Načić, ali i na pravi način vrednuje njen rad i doprinos arhitekturi Beograda u periodu kad se Beograd transformisao u evropsku varoš.


Autor teksta je Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti-konzervator i stručni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. U svojoj dosadašnjoj karijeri, više puta je bila angažovana kao gost-predavač u okviru različitih manifestacija vezanih za arhitekturu. Sarađivala je i sa štampanim i elektronskim medijima na temu arhitekture grada Beograda, znamenitih arhitekata i spomenika kulture. Autor je i koautor više izložbi iz oblasti kulturnog nasleđa.

Autor fotografija je Milena Zindović.
cab.rs

Stilovi i pokreti u srpskoj arhitekturi krajem XX i početkom XXI veka


U periodu nakon Drugog svetskog rata, arhitektura u Srbiji je promenila tokove svog razvoja. Predratna, akademska, tradicionalna arhitektura, bila je zasnovana na učenju i uticajima profesora Arhitektonskog fakulteta, beogradskih modernista kao i velikog broja obrazovanih ruskih arhitekata koji su radili na tlu Beograda, došavši u periodu Revolucije. Period posle rata doneo je nove zahteve, koji su se razlikovali od dotadašnjih, a srpska arhitektura je ušla u nove tokove. U Periodu 1950-tih i 1960-tih, arhitekte su bile usmerene prema zadovoljavanju naraslih potreba koje je postavilo novo socijalističko društvo, medju kojima su najznačajnije bile one za izgradnjom velikog broja stambenih jedinica. Novi Beograd je bio mesto ubrzanog razvoja, a arhitektura je pratila tempo njegovog razvoja.

Period 1960-1970-tih karakteriše veliki broj arhitektonsko – urbanističkih konkursa za projektovanje i i zgradnju stambenih blokova u Beogradu. Prateći narastanje potreba, arhitekte su se okrenule stvaranju novih stambenih kompleksa, smeštenih u tzv. »novobeogradske blokove« ili druge stambene celine koje su pokrivale značajne površine grada. Pristup projektovanju nove stambene arhitekture nosio je u sebi nekoliko stilskih elemenata i uticaja. Osnovni uticaj koji je vidljiv na arhitekturi novobeogradskih blokova je onaj koji je načinila predratna moderna arhitektura a kasnije i internacionalni stil modernističke arhitekture. Prvi novobeogradski blokovi gradjeni su po uzorima internacionalne moderne, Le Korbizjeovih i Gropijusovih projekata iz perioda kraja 1920-tih, pa čak projekata Verkbunda na polju kolektivnog stanovanja, kao što je kolektivna stambena zgrada u Vajsenhofu, Štutgart, 1927. godine. Principi projektovanja stambenih zgrada u Novom Beogradu uključuju kubične kompozicije objekata koji imaju ravne krovove, belu čistu fasadu, oslobodjenu suvišnih arhitektonskih elemenata i neprekinute nizove prozora. Milorad Macura gradi stambenu zgradu u ulici Kralja Petra krajem 1950-tih, pod snažnim uticajem Le Korbizjeove stambene zgrade Unite d’Abitasion u Marseju, a krajem 1960-tih i početkom 1970-th Milosav Mitić i Mihajlo Čanak projektuju stambene zgrade u bloku 29, koje sadrže sve karakteristike evropskog internacionalnog stila. Macurin projekat za zgradu štamparskog izdavačkog preduzeća »Srbija« u Beogradu (1950-53), oslanja se na iskustva preuzeta iz Le Korbizjeovih i Nimajerovih objekata koji su gradjeni u to vreme. Uticaj Mendelsonove zgrade Kolumbus, u Berlinu, iz 1931-32. godine vidljiv je na poslovnoj zgradi »Srbijaprojekta« Slobodana Mihailovića (1958) i zgradi Savezne privredne komore Lavoslava Horvata (1959). Internacionalna moderna je prisutna na Zgradi društveno političkih organizacija Mihajla Jankovića (1961-65), a njen pandan predstavlja deset godina ranije podignuta poslovna zgrada za Lever Braders Kompaniju u Nju Jorku, Skidmora, Ovingsa i Merila. Zgrada Investicione banke (1958) Vladete Maksimovića predstavlja izvanredan primer primene principa internacionalne moderne na arhitekturu domaćeg podneblja.

Neki istoričari arhitekture i teoretičari arhitekture u Srbiji definišu stilske karakteristike perioda koji je trajao u srpskoj arhitekturi sredinom i početkom druge polovine XX veka upotrebljavajući termin »socijalistički estetizam«. Ovaj naziv je preuzet iz književnosti i odnosi se prvenstveno na karakter arhitekture koji je nastao iz socijalnih društvenih uticaja i potreba tzv. »novog društva«. Ne ulazeći u dublji smisao termina, treba ipak naglasiti da se radi o arhitekturi »estetizma«, odnosno, unošenju estetskih kvaliteta u arhitektonsko projektovanje. Karakteristično za arhitekturu ove vrste je da se ona postepeno udaljuje od svojih internacionalnih uzora i postepeno unosi lokalne tradicionalne estetske elemente na srpsku kulturnu scenu. Za razliku od arhitekture internacionalnog modernizma, koja je bila čista, bezornamentna, stilski neposredno vezana za svoje istorijske evropske uzore, arhitektura tzv. »socijalističkog estetizma« se okreće unutrašnjim vrednosnim kategorijama, pokušavajući da izgradi sopstven, lokalni arhitektonski izraz. Sličnu, mada neuporedivu tendenciju, srpska arhitektura je zabeležila u periodu početka XX veka, kada je došlo do »nacionalnog budjenja« kuturne svesti, a čiji su karakteristični predstavnici bili Branko Tanazević i Momir Korunović.


Novonastalu estetiku u arhitekturi karakteriše upotreba raščlanjenih arhitektonskih formi i odredjene vrste svedenih arhitektonskih ornamenata. Tako, na primer, stambeni objekti dobijaju komplikovane fasade, obilate različitim arhitektonskim elementima, koji dominiraju njihovom spoljašnjosti. Arhitektonski jezik, iako prenaglašen detaljima na fasadama, i dalje koristi materijale i detalje preuzete iz arhitektonskog vokabulara internacionalne moderne, medju kojima su najprisutniji natur beton, neprekinuti nizovi prozora, ravni krovovi. Iako prilagodjena novom »ukusu« stvaralaca i okrenuta istorijskim uzorima, ova arhitektura sadrži i karakteristične osobine arhitektonskog brutalizma koji je u to vreme bio prisutan na evropskoj sceni. Medju novobeogradskim blokovima karakteristični su oni koje su projektovali Božidar Janković, Branislav Karadžić i Aleksandar Stjepanović (blokovi 22, 23) sredinom 1970-tih, ili Uroš Martinović (blok 30), u istom periodu.

Uticaj brutalizma na stambenu arhitekturu Beograda dolazi posredno, preko sklopa nekoliko tendencija koje su bile prisutne u svetu i nisu pripadale izvornim predstavnicima ovog stila. Blokovi 61 i 62 Milenije i Darka Marušića sa početka 1970-tih predstavljaju odraz tih karakterističnih pokreta koji su se dogodili na svetskoj arhitektonskoj sceni. Po stavu autora ovih stambenih blokova prema rešavanju prostora i upotrebi sirovog betona kao arhitektonskog materijala, ovaj projekat pripada pokretu brutalizma koji se dogodio par dekada ranije u Engleskoj, odakle je prenet u SAD. Medjutim, prema načinu na koji su arhitekti rešavali strukturnu celinu kompleksa, pronalazimo uticaje i tragove metabolzima, ali i osnovnih principa urbanističke kompozicije koji su sadržani u »Habitatu 67« Moše Safdija (1966-67).

Vanserijski spoj metabolizma i brutalizma sadrži arhitektura Mihajla Mitrovića. Njegov Poslovno-stambeni kompleks Geneks (1970) predstavlja arhitekturu metabolističku po kompozicionom karakteru, ali i brutalističku, po upotrebi natur betona koji je liven na mestu. Zgrada je modelovana od betona, poput skulpture, monolitna je i snažna. Mitrovićev hotel »Putnik« u Beogradu takodje predstavlja spoj konstruktivističko-metabolističkih traganja za konstruktivnom strukturom objekta; brutalizam je prisutan po karakterističnoj upotrebi natur betona, ali je objekat »umekšan« uvodjenjem arhitektonske plastike – ornamentacija na fasadi. Branislav Jovin je 1970. godine izgradio zgradu Urbanističkog zavoda u Beogradu upotrebivši stilske elemente brutalizma i metabolizma. Osnovni volumen zgrade postavljen je u sistem krupnog rastera u kome su glavni noseći stubovi postavljeni izvan gabarita objekta. U tom snažno datom okviru, o monumentalne stubove okačene su prostrane rampe i prilazna stepeništa ispod kojih se nalazi nedodirnut teren.

U grupi arhitektonskih stilova i uticaja koji su bili prisutni na području Srbije u periodu druge polovne XX veka, značajan je i stil novi ekspresionizam. Bez obzira što je ovaj period prisutan na svetskom planu od 1960-tih pa sve do 1990-tih godina, nije moguće pouzdano pronaći direktnu vezu novog ekspresionizma u srpskoj arhitekturi i njegovih pandana u svetu. Medjutim, srpska arhitektura sadrži objekte koji mogu da ponesu karakteristike ovog stila. Medju najznačajnijim predstavnicima stila je Ivan Antić, svojim projektom Muzeja revolucije u Kragujevcu, gde je vidljiv uticaj Dadoka, Alta i Kana. Snažan ekspresionistički izraz sadrži palata sportova »Pionir« Ljiljane i Dragoljuba Bakića (1972-73), na kojoj je konstruktivna struktura objekta data velikom izražajnom snagom, koju posebno naglašava upotrebljena polihromija. Izraziti primer novog ekspresionizma u srpskoj arhitekturi predstavlja stambena zgrada Mijahla Mitrovića u ulici Braće Jugovića br. 10, koja dominira na srpskoj arhitektonskoj sceni svežinom svoje kompozicije.

Racionalistički pristup u srpskoj arhitekturi perioda kraja XX veka karakterišu projektovanje visoko razradjenih funkcionalnih osnova, upotreba malog broja jednostavnih i likovno samodovoljnih gradjevinskih materijala, odsustvo ornamenta na fasadi i upotreba svedenih i jasnih kompozicionih formi. Racionalizam je nastao na evropskom tlu, a njegovi predstavnici bili su takodje i protagonisti postmodernog pokreta u arhitekturi, medju kojima su najznačajniji: Aldo Rosi, Rob Krir, Mario Bota, Jozef Paul Klajhus. Racionalizam u Srbiji nikada nije bio izražen u onoj meri u kojoj je to bilo u zemljama Zapadne Evrope; medjutim, moguće je pronaći elemente racionalističkog pristupa u srpskoj arhitekturi. Prvi značajan primer arhitekture racionalizma, u onom smislu u kojem je ovaj stil prepoznat u Evropi, predstavlja projekat stambenog bloka19a na Novom Beogradu (1982), autora Milana Lojanice, Borivoja Jovanovića i Predraga Cagića. Stambeni blok karakterišu svedene, jednostavne forme, upotreba jednostavnih materijala i površinska obrada koja je izvedena tako da odražava strukturu materijala od kojeg je blok sagradjen. Zgrada Fakulteta likovnih umetnosti Branislava Mitrovića i Slobodana Lazarevića (1986-1988) predstavlja objekat koji je izgradjen upotrebom tradicionalnih arhitektonskih formi – kosog krova i materijala fasadne opeke – na savremen način. Arhitektonska kompozicija je svedena, pojednostavljena, a objekt je uklopljen u sredinu u kojoj se nalazi. Zgrada osnovne škole »Miloš Crnjanski« Zorana Jovanovića i Borisava Popovića predstavlja u osnovi raščlanjenu shemu koju čine dva kubusa i jedna polukružna forma. Fasada je svedena na samo dva osnovna oblika prozora.

Post moderna arhitektura je imala izuzetan značaj za razvoj srpske arhitektonske misli. Tendencije novog pokreta, koje su se pojavile na svetskoj sceni, bile su predstavljene radovima Roberta Venturija, Čarlsa Mura, Majkla Grejvsa ali i Filipa Džonsona, Džejmsa Stirlinga, Hansa Holajna i drugih. U Srbiji, postmodernizam su prvi prihvatili mladi arhitekti, medju kojima su najznačajniji bili oni okupljeni oko grupe »MEČ« 1980-tih, koju su činili: Mustafa Musić, Dejan Ećimović, Marjan Čehovin, Slobodan Maldini i Stevan Žutić. Njihova arhitektura, koja je u svoj izraz uključila arhitektonske elemente i sredstva istorijskih stilova, predstavljala je novinu i osveženje na mirnoj srpskoj sceni, ali je takodje izazvala brojne polemike i kritike. Medju najjačim kritičarima bili su predstavnici komunističkog establišmenta, koji su ovim mladim protagonistima zamerali na činjenici da njihova arhitektura nije okrenuta socijalni strukturama i potrebama društva, već je apstraktna i pro-zapadno orijentisana, a što društvo toga doba nije smelo da toleriše. Iako u ovako nastaloj klimi linča grupa nije realizovala značajne objekte, ona je ipak ostavila trag u srpskoj arhitekturi svojim neizvedenim projektima i teorijskim radom. Sredinom 80-tih postmodernizam je sveprisutan u srpskoj arhitekturi, medjutim, njegov izraz više nije autentičan i internacionalan, već je prilagodjen ukusu srpske kulturne sredine. Nižu se objekti koji koriste elemente preuzete iz tadašnjih zapadnih arhitektonskih uzora, medjutim, njihov kvalitet nalazi se na ivici dobrog ukusa. Medju značajnijim objektima srpskog postmodernizma ipak je moguće pronaći dobre i autentične primere: Poslovna zgrada Zepter u Beogradu (1989-1992) arhitekata Vasilija Milunovića i Branislava Mitrovića predstavlja otvoren rečnik postmodernizma Majkla Grejvsa, koji je smešten unutar jedne beogradske zgrade. Josip Pilasanović projektuje (1992-93) zgradu poslovnog centra SteCo u Beogradu, koja se oslanja na internacionalne uzore, posebno arhitekturu Frenka O. Gerija.

Vernakularna arhitektura ima dugu tradiciju u srpskoj arhitekturi, budući da je povezana sa folklornom arhitekturom. Savremena vernakularna arhitektura u Srbiji je uvek imala svoje predstavnike i karakteristične objekte. Tokom druge polovine XX veka, bilo je više pokušaja unošenja elemenata vernakularne arhitekture u savremeni arhitektonski izraz. Medju najznačajnijim predstavnicima ovog stila, posebno se izdvaja Božidar Petrović, koji tokom 1960-1990-tih gradi stambene kuće po principima i prema uzoru na srpsku folklornu kuću i kuću balkanskog tipa. Njegove kuće sadrže sve karakteristike istorijske tradicionalne folklorne arhitekture: upotrebu prirodnih materijala, korišćenje tradicionalnih konstrukcija, uglavnom drvenih i upotrebu arhitektonskih detalja preuzetih iz srpskog folklora. Još jedan značajan predstavnik savremene vernakularne arhitekture je Predrag Pedja Ristić, koji primenjuje tradicionalne istorijske forme srpske arhitekture na svoje sakralne gradjevine. Ristić koristi ove principe do te mere da sam izvodi svoje objekte, upotrebom tradicionalnih gradjevinskih alata i sredstava. Zoran Petrović takodje primenjuje tradicionalne stilske karakteristike na svojim arhitektonskim objektima, a posebno se izdvaja Borivoje Jovanović, svojim hotelom »Selters« u Mladenovcu (1990) u kojem predstavlja objekat folklorne arhitekture kojem daje sve neophodne savremene atribute.

Memorijalna arhitektura predstavlja još jednu stilski karakterističnu grupu srpske arhitekture koja se razvijala u periodu druge polovine XX veka. Nakon Drugog svetskog rata, novo društvo je tražilo i nove načine umetničkog izraza. Taj izraz bio je okrenut bliskoj istoriji i onovremenom društvenom sistemu. Budući da je umetnički skulpturni izraz bio nedovoljan, jer je prostorno ograničen, u ovo polje je pristupila arhitektura, koja je bila kompleksnija i sadržavala veće mogućnosti prostorne ekspresije. Medju protagonistima memorijalne arhitekture u Srbiji nije bilo mnogo arhitekata, ali, oni koji su bili na sceni, ostavili su za sobom značajan umetnički opus, kako u Srbiji, tako i van nje. U grupi najznačajnijih predstavnika memorijalne arhitekture svakako vodeću ulogu ima Bogdan Bogdanović. Iako je po obrazovanju prvenstveno arhitekta, on je i pisac, teoretičar, filozof, jednom rečju umetnik u punom smislu te reči. Iza Bogdanovića ostao je vredan opus realizovanih memorijalnih kompleksa, medju kojima su najznačajniji u Srbiji: u Beogradu, na Jevrejskom groblju, u Sremskoj Mitrovici, u Kruševcu, Leskovcu, Čačku. Vajar Ivan Stambolić je izgradio Spomen park na Bubnju u Nišu, a Miodrag Živković Spomenik streljanim djacima u Šumaricama u Kragujevcu. Memorijalna arhitektura u Srbiji prestala je da postoji pred početak raspada Jugoslavije, a neki značajni predstavnici memorijalne arhitekture u Srbiji, kao spomenici u Klini, Istoku i Kačaniku na Kosovu Slobodana Maldinija, srušeni su neposredno pred rat, početkom 1990-tih. Nakon raspada Jugoslavije, memorijalna arhitektura u Srbiji dobija novi oblik razvoja; spomenički kompleksi se više ne grade, niti se arhitektura okreće vajarskim izražajnim sredstvima. Godine 1998. Spasoje Krunić projektuje Memorijalni dom na Ravnoj gori, horizontalnu rajtovsku strukturu, koja je izgradjena prirodnim materijalima – kamenom i drvetom i koja je povezana sa okruženjem planine na kojoj se nalazi.

Novi konstruktivizam je pojava koju možemo da posmatramo na nekolicini projekata, ali koja nije obuhvatila sve slojeve arhitektonskog društva i kao takva ne predstavlja pokret niti sveopšti trend u srpskoj arhitekturi. Ova vrsta konstruktivizma nije bila vezana za neposredne uzore u arhitekturi izvan Srbije, već predstavlja direktan odgovor na potrebe, odnosno projektantske zahteve pojedinih objekata. Najraniji ali i najznačajniji primer ove arhitekture jeste projekat kompleksa Beogradskog sajma (1954) Milorada Pantovića i saradnika, medju kojima je značajno pomenuti imena konstruktora Milana Krstića i Branka Žeželja. Bilo je ovo konstruktivno dostignuća vredno svetske pažnje. Uglješa Bogunović i Slobodan Janjić projektovali su 1965. TV toranj na Avali, koji je predstavljao konstruktivnu novinu: stub tornja nije uronio u zemlju, već je sa svoje tri noge bio elegantno oslonjen na temeljnu podlogu. Upotreba konstrukcije kao osnovnog izražajnog elementa u arhitekturi bila je proizvod specifičnih potreba i karakteristika projektovanog objekta. Godine 1984. Spasoje Krunić je projektovao konstrukciju Komandno operativnog centra Sekretarijata unutrašnjih poslova Beograda upotrebom prostorne rešetkaste konstrukcije koja formira celokupnu strukturu arhitektonskog objekta. Godine 1990. Vlada Slavica projektuje Sportsku halu »Beogradska arena«, koja predstavlja svetsko dostignuće u projektovanju sportskih hala. Uporedo sa uvodjenjem novih konstruktivnih tehnologija u arhitekturu, postojala je takodje tendencija projektovanja arhitektonskih objekata kod kojih je njihova konstruktivna karakteristika u suštini predstavljala ornament – ukras, koji je trebalo da predstavlja reminescenciju na davni period ruskog konstruktivizma, a da to nije bio stvaran, funkcionalan konstruktivni element zgrade. Medju ovakvim objektima, izdvajamo one koje je projektovao Mario Jobst, a kod kojih je upotreba konstrukcije čisto dekorativnog karaktera. Značajna je njegova Benzinska stanica Novi Beograd – Jugopetrol, na kojoj su zatalasane krovne forme dale osnovni karakter novog konstruktivizma.

Nasuprot novom konstruktivizmu, u srpskoj arhitekturi prisutan je arhitektonski stil dekonstruktivizma. Medjutim, dekonstruktivizam u Srbiji nije razvijen u onoj formi u kakvoj ga pronalazimo u svetu, u arhitekturi Pitera Ajzenmana, grupe Kop Himelblau, Bernarda Tšumija, Zahe Hadid, Ben van Berkela ili Gintera Beniša. Dekonstruktivizam u srpskoj arhitekturi je nastao kao pokušaj eksperimentisanja, koji je najčešće završavao kompromisom izmedju arhitekte i investitora, na taj način da od ideje arhitekte – dekonstruktiviste nije ostalo mnogo toga. Ipak, moguće je pronaći neke tragove dekonstruktivističke arhitekture u Srbiji. Medju značajnim primerima su Zgrada jugoslovenskog dramskog pozorišta Zorana Radojičića (1997-2002), koja prvenstveno predstavlja konceptualnu arhitekturu, ali ima značajne dekonstruktivističke elemente na fasadi. Mešavinu konstruktivizma i dekonstruktvizma u dosta sirovom, nerafiniranom obliku, pronalazimo u zgradi RTV Pink, u Beogradu Aleksandra Spajića (1999).

Haj teh (high tech) je stav u arhitekturi, po kojem jedan objekat predstavlja realizaciju najsavremenijih dostignuća na ovom polju. Ti arhitektonski objekti sadrže visoka tehnološka rešenja, kako na planu konstrukcije i arhitektonske forme, tako i na planu opreme i unutrašnjosti. U svetskoj arhitekturi, haj teh je imao svoje predstavnike, počev od industrijske revolucije i uvodjenja stakla i željeza kao konstruktivnih elemenata arhitekture, pa do savremenih objekata Ričarda Rodžersa, Renca Piana, Normana Fostera, Majkla Hopkinsa, Ričarda Hordena, Nikolasa Grimšoa, grupe Future systems, Žana Nuvela i drugih. Za pokušaj kreiranja haj teh zgrade može se smatrati projekat Aleksandra Spajića za zgradu TV Pink (1999) ili Milana Dimitrijevića, prethodno Milana Miodragovića, za zgradu Comtrade u Beogradu (1986, 2004).

Minimalizam u svetskoj arhitekturi ne predstavlja samo stil ili tendenciju, već je to i estetska kategorija, kulturno opredeljenje jednog stvaraoca. Ovaj stil može da bude doveden u vezu sa mnogim drugim pogledima i stilovima, pre svega jer nije vezan za odredjeni vremenski period razvoja, već je prisutan svuda i u svakom trenutku u arhitekturi. Najznačajniji predstavnici minimalizma u svetu su: Tadao Ando, Alberto Kampo Baeza, Antoan Predok, Širo Kuramata, David Čiperfild, Dominik Pero, Alvaro Siza, Herzog i De Mojron i drugi. U Srbiji, minimalizam nije moguće pratiti u razvojnom obliku, već ga je moguće pronaći samo u tragovima, kod pojedinih stvaralaca. Ovaj pravac nikada u Srbiji nije bio predmetom proučavanja niti ga je prihvatila neka struktura ili grupa arhitekata. Ipak, možemo istaći neke značajne predstavnike, medju kojima su: Jovan Mitrović i Dejan Miljković, svojim stambenim blokom na Dedinju (2003) ili Svetislav Martinović i Bogdan Slavica, enterijerom hotela »Samotlor« u Nižnjevartovsku (1993-94).


Slobodan Maldini
pulse.

Kоnstantin Anastas Јоvanоvić


Kоnstantin Anastas Јоvanоvić rоđеn је 1849. gоdinе u Bеču. Biо је sin prvоg srpskоg litоgrafa Anastasa Јоvanоvića kојi је оdržavaо bliskе vеzе sa dvоrоm knеza Mihaila. Kоnstantin је оsnоvnо i srеdnjе оbrazоvanjе stеkaо u Bеču dоk је arhitеkturu studiraо na Pоlitеhnici u Cirihu. Nakоn studiјa оtišaо је u Italiјu gdе је prоučavaо italiјansku rеnеsansnu arhitеkturu. Višеgоdišnji pеriоd usavršavanja u Italiјi prеsudnо је uticaо na razvој arhitеktоnskе dоktrinе i umеtničkе svеsti arhitеktе Јоvanоvića. Tоkоm svоg živоta Јоvanоvić је prојеktоvaо višе stambеnih i pоslоvnih оbјеkata u Bеоgradu ali i u susеdnim zеmljama knеžеvinе Srbiје tј. kraljеvinе Јugоslaviје. Kоnstantin A. Јоvanоvić је prеminuо 1923. gоdinе u Cirihu.


Ponos srpskog graditeljstva, zadužbina Nikole Spasića u Beogradu

U Bеоgradu, u užеm cеntru grada lоciranо је višе Јоvanоvićеvih оbјеkata: zgrada Narоdnе bankе (1889), kuća Nikоlе Spasića (1889), kuća Marka Stојanоvića (1899-1900), kuća Kоstе Milеnkоvića (kraј XIX vеka), kuća živka Kuzmanоvića (danas pоrušеna), kućе u Kоsоvskој ulici br.20 i br.30, Karađоrđеvој br.7 i Gоspоdar Јеvrеmоvој br.8. Pоrеd navеdеnih dеla Јоvanоvić је prојеktоvaо i zgradе Parlamеnta i Akadеmiје nauka. Mеđutim, оvi оbјеkti nisu rеalizоvani prеma njеgоvim nacrtima. U Bugarskој је prојеktоvaо Narоdnо sоbranjе u Sоfiјi i Gimnaziјu u Lоm Palanci. U švaјcarskој је pоdigaо sоpstvеni nadgrоbni spоmеnik u Cirihu dоk је u Rumuniјi pоdigaо crkvu uspеnja prеsvеtе Bоgоrоdicе u Fеnju.


Zgrada Narodne Banke,Ulica kralja Petra


gradnja

Момир Коруновић


По оцени својих колега и савременика, Момир Коруновић најистакнутији је градитељ националног стила у међуратној архитектури Србије, једини који је успео да уравнотежи романтичарско обликовање фасаде и строге академске форме. Целокупни његов рад одише оригиналношћу и мотивима народне и српско-византијске традиције. Овај баштиник српског националног градитељства родио се 1. јануара 1883. у Глоговцу код Јагодине, у свештеничкој породици. Родно место и окружење, живо, провинцијално, народ надахнут српском историјом у чију се душу уткао петвековни оријентализам, оставили су дубок траг на младог Момира који ће га пратити кроз читав живот.

Окружен српским црквама и манастирима из средњег века, он брзо себе проналази међу њима, често ходећи Раваницом и дивећи се зидинама и градитељству Манасије. Баш ти мотиви, златног српског средњег века обликоваће његов професионални рад. Већ 1894. уписује гимназију у Јагодини а недуго затим прелази у Београд где наредне године постаје члан подмлатка „Соколског“ друштва, чији ће касније бити истакнути члан и за чије потребе ће изградити чак 24 соколска дома и вежбаонице широм градова Краљевине Југославије. 1902. уписује архитектонски одсек Техничког факултета у Београду, где већ на почетку школовања показује велики таленат у пројектовању, што уочава и професор Никола Несторовић. 1903. постаје оснивач и члан управе фудбалског клуба „Соко“, првог у Краљевини Србији. У почетку Момир строго прати академску форму и тада актуелни стил еклектичке архитектуре, али већ тада показује тежњу ка монументалности, а нешто касније и ка другим не стриктно академским градитељским решењима.

1906. добија прву награду на такмичењу „Св. Сава“ за пројекат „Јавно купатило у граду“, а исте године је дипломирао и положио стручни испит. Након тога у каснијим годинама одлази на усавршавање у Праг, Париз и Беч. Тада се већ виде контуре његовог будућег рада. Он ће постати родоначелник српског-византијског стила, баш онда када модерна архитектура увелико потискује конзервативну и академску форму. Почиње да ради као помоћник директора београдског грађевиснког одељења, Димитрија Лека, а убрзо се пребацује у Министарство грађевинa, то међутим прекида одслужење војног рока у Нишу, након ког се пребацује у архитектонско одељење Министарства грађевина, где ради са стручњацима попут Стојана Тителбаха и Јована Илкића. Такође, од 1910. он је уредник „Соколског гласника Душан Силни“ и председник грађевинско-уметничког одсека Савеза Сокола Краљевине Југославије.

Српски Гауди, подарио је нашој материјалној културној баштини оригинална и монументална градитељска здања, од којих нека, нажалост, нису преживела страхоте рата док су нека због њихове националне симболике уништена од стране комунистичких власти. Данас, његова дела су јасно видљива где год је стварао. У нашој престоници постигао је нека од својих најзначајних градитељских достигнућа. То су: Зграда Поште код Железничке станице, Музеј ПТТ-а (Палата управе Поште), Сеизмолошки завод, зграда Старог ДИФ-а односно некадашњи Соколски дом, Црква св. Петке на Калемегдану, св. Лазара на Булбудеру као и Црква Покрова Пресвете Богородице у Кајмакчаланској улици.


Црква Светих Ћирила и Методија у Љубљани

Није било архитекте који је толико и тако разноврсно градио широм српског и југословенског простора, од Охрида, Виса, па све до Цеља и Марибора. Аутор је чак 143 пројекта од којих је 83 реализовао, од чега највећи број заузимају цркве и соколски домови. У периоду од 1907-1947, током којег је радио у Министарству грађевинепројектовао је преко 40 јавних и државних грађевина (министарства, поште, храмова, школа, конака и споменика). И не само то, Коруновић је као инжењеријски стручњак и официр српске Треће армије учесник у пет битака. Прошао је цео ратнички пут од Мердара и Подујева па све до Призрена и Куманова, добивши за своје војне заслуге златну медаљу за храброст „Милош Обилић“ и друга војна одликовања. У међувремену је поправљао путеве и војну инфрасруктуру на Косову. Он је творац јединог предратног српског урбанистичког плана, и то града Призрена из 1924. као и спомен-чесме у знак сећања на пале ратнике у истом граду.


Спомен-костурница на брду Зебрњаку

Долазимо до два веома важна Коруновићева дела, која ће дати својеврстан печат његовом професионалном и националном раду. То су споменици на Зебрњаку и Мачковом камену које је урадио бесплатно, у част Отаџбини и палим јунацима ратова 1912-1918. Споменик-обелиск на Зебрњаку, грађен од 1934-1937, висок 48,5 м, био је највиши споменик на простору Краљевине Југославије, пркосно стајавши и надгледавши Скопску Црну Гору, Пчињу и косовску котлину, на понос Коруновића и целог Српства. На велику жалост, одмах по окупацији, Бугари су овај велелепни споменик детонирали, а са њим заједно и кости српских јунака Кумановске битке. Ово је његов репрезентативни пројект, на којем је остварио синтезу романтизма и експресионизма, ретко виђену у нашој земљи а и шире.


Споменик Капетану Кочи и његовим друговима у Текији, рад архитекте Момира Коруновића

Под старе дане, Коруновић је слабије радио, али је урадио један вредан и обиман елаборат о обнови старих споменика Косова и Метохије, тог простора који га је цео његов век обузимао. Умро је 17. априла 1969. у Београду.


Спомен црква Вазнесења Господњег у Крупњу

Tekst delimično preuzet sa sajta akademskikrug
Slike wikipedia