Priče o robotima

Budućnost čeka iza ugla


:: Svi su se smejali onima koji su najavljivali skori dolazak televizora, podmornice, aviona... Šta tek reći o ovoj eri u kojoj mašine čitaju misli, roboti čiste sneg i usisavaju stan, a kiborzi vode ratove :: Ipak, postoji i druga strana medalje koja se zove profit: zašto bi ti neko dozvolio da do posla doletiš automobilom za sitne pare kad može da te "muze" na nafti, pa na struji, pa vodoniku...



Kada je profesor u jednoj osnovnoj školi na jugu Srbije četrdesetih godina prošlog veka govorio deci kako će uskoro u njihovo selo stići čudesna naprava na kojoj će živi ljudi govoriti, deca su se smejala. Slično je bilo i kada je Žil Vern pisao o gvozdenim mašinama koje će ploviti duboko pod morem. I još ranije, kako li su tek zezali onog Leonarda koji je prvi put nacrtao letelicu sa nekakvim propelerom na vrhu, da u njemu danas može da uživa i Emir Kusturica.

Nije prošlo mnogo a svetost dana su ugledali televizor, podmornica i helikopter. Dvadeseti vek bio je rezervisan za meteorski uspon digitalne tehnologije, protoka informacija i raznih bežičnih čudesa, koji su obezbedili milijarde dolara onima poput Stiva Džobsa.

Princip verovatnoće po kojem ništa nije nemoguće odavno se pokazao tačnim, tako da ne bi trebalo da čudi vest koja je ovih dana obišla svet - da su naučnici napravili kompjuterski program koji može da dekodira moždane talase čoveka i rekonstruiše reči koje je on u tom trenutku zamislio. Za ovaj eksperiment korišćeni su pacijenti koji su imali operaciju mozga i uspeli su da „izvuku" jednu reč iz njihovog uma. I pohvalili se da su uspeli u onome o čemu je napisano na stotine naučnofantastičnih knjiga - da su napravili veliki korak ka čitanju misli. A nas je ponukalo da se zapitamo šta nas još čeka u bliskoj budućnosti, u kojoj izgleda stvarno više ništa nije nemoguće. I, jašta, gde je tu Teslina Srbija u krizi?



Prema rečima Voje Antonića, izumitelja, novinara i pisca, u oblasti elektronike najveći procvat doživela je digitalna tehnologija, ali je u poslednjoj deceniji postalo jasno da njen munjevit napredak neće još dugo trajati.

- Kompjuteri, koji su se nekada u svakoj proizvodnoj generaciji pojavljivali sa pet do deset puta boljim performansama, sad su se našli u ćorsokaku. Danas tu robu ne prodaju performanse nego brend. Svi svetski kompjuterski časopisi su se od tehničkih informativnih glasila pretvorili u modne rubrike, a u poslednjoj deceniji kompjutere više niko ne posmatra kao čudo nauke, nego kao belu tehniku - govori Antonić.
Po proceni našeg sagovornika, posle njutnovske fizike, u kojoj je sve izgledalo jasno i logično, mozak nam je zavrtela najpre ajnštajnovska, a onda i kvantna fizika, u kojoj svako novo saznanje samo pokazuje koliko je nepregledno polje našeg neznanja. Mnogi na nemogućnost spoznaje sveta, života i svega ostalog gledaju kao na prokletstvo, ali naš sagovornik kaže da je u tome čar života.

Što se tiče čitanja misli, Antonić napominje da su za sada postignuti neki rezultati u obradi signala funkcionalne magnetne rezonance (FMRI), tako da je snimanjem jednog dela mozga moguće generisati veoma grubu sliku koju čovek upravo gleda svojim očima.

Robotika je odavno ljudima olakšala život, a Hrvati su nas ovih dana malo pretekli. Naručili su šest čovekolikih robota, po ceni od 461.000 kuna, koji mogu da pažljivo slušaju sagovornika, saosećaju sa njegovim problemima i izražavaju osećanja poput radosti i tuge. Srbija, a posebno njene žene za sada uživaju u čarima „glupih" robota, koji mogu da obavljaju samo jednu funkciju - kao što je pranje veša ili sudova, bez kojih je život gotovo nezamisliv.



- Na tržištu se već pojavljuju usisivači koji sami čiste kuću, ali treba da prođe dosta vremena dok oni ne postanu dovoljno vešti u tom poslu. Ipak, ne treba sumnjati da će uskoro i oni postati nezamenljivi kao i veš-mašine - govori Antonić, i napominje da poznaje ljude koji misle da je sve to loše i da je robotizacija štetna.

- Njih niko ne prisiljava da koriste blagodeti civilizacije - svako ima pravo da u jednu ruku uzme korpu s prljavim vešom, u drugu prakljaču, pa da ode na potok i da pere veš na stari način. Pošto niko ne čini tako, ipak zaključujem da je to neiskren stav i da oni zapravo ne misle to što kažu - zaključuje Antonić.

Lepo je sve što olakšava život, ali čak i najveći ljubitelji robotike će se složiti da epohalna otkrića u medicini vrede kao tri kvalitetna robota za sklapanje kompjutera. Ostaje, ipak, nada da u nauci sve ide ukrug, pa će se konačno neki briljantni doktorski um dosetiti kako da izleči rak. Ako to već nisu uradili oni genijalci sa Kube.

- Kompjuteri su popularni ne zbog svoje tehničke superiornosti, mada je i ona nesumnjiva, nego zato što vešto povlađuju ljudskim slabostima. Fejsbuk, Tviter, Jutjub... koliko vas sve to duhovno obogaćuje i čini boljim čovekom? Jeste li srećni ako deset sati na dan sedite pred monitorom i ne krećete se? Ja nisam - podseća Antonić.

Svakako, tvorce ultrazaraznih internet sajtova ne zanima ljudska sreća ili ispunjenost, nego isključivo profit. Tako da, u smislu lepšeg i kvalitetnijeg života, kompjuteri ne mogu da ponude mnogo toga novog. Ono što bi mnogima pomoglo, a verovatno najviše onim nesrećnicima koje Amerikanci svaki čas bombarduju kada im ponestane nafte za „kadilake" jeste, recimo, automobil na električni pogon.



Ovaj izum, koji već postoji decenijama i koji bi ovaj zatrovani svet učinio boljim i lepšim, još nije na dnevnom redu. Na sreću, i fosili dinosaurusa, od kojih pokrećemo voljene automobile, jesu pri kraju. Samo što i tu ima kvaka, a zove se - daj još para od sitne plate.
- Ova generacija će doživeti da vozi električne automobile, ali ne na solarni pogon jer je on suviše neefikasan, i ne jeftine jer je tu politika koja pažljivo meri koliko duboko može da zavuče ruku u džep građanina a da se on ne pobuni. I vožnja klasičnim benzinskim automobilom bila bi jeftina kad bi vozač plaćao samo gorivo, a ne i ekstraprofite vlasnika naftnih polja i korporacija koje padaju u depresiju zbog prevelikog bogatstva, pa moraju da je leče besmislenim trošenjem novca. Da ne pominjem ogromne poreze koje države zaračunavaju na svaku kap prodatog benzina. Sve to višestruko premašuje realnu cenu goriva - ističe Antonić.

Tako da, po Antoniću, uskoro ćemo se voziti udobnije, tiše, zdravije ali, što se kućnog budžeta tiče, tu brige nema - jer postoje i oni, najvažniji, koji brinu o tome da se ne vozimo i jeftinije. Da li će nam zbog toga biti lakše i lepše? Sve nam je tu na dlanu - lagana kupovina, komunikacija i dopisivanje brzinom svetlosti, mašine koje olakšavaju život, sve bolji, brži i sigurniji automobili. Opet, kvaka.

- U postindustrijskom dobu stvoreni su svi uslovi da ljudi budu srećni. Da žive bez stresa i prevelikih obaveza, da mnogo više vremena provode s prijateljima i porodicom - da, prosto rečeno, preživljavanje zamene uživanjem. Treba li da nabrajam šta smo umesto toga dobili, ili vidite i sami? - pita Antonić.



San o progresu je, dakle, postao noćna mora koja se zove tako jeftino - potrošačko društvo, u kojem smo mi Srbi utrčali raširenih ruku, nadajući se da ćemo konačno uživati u čarima liberalnog kapitalizma. I dok smo se osvrnuli, shvatili smo da smo izgubili još deset godina. I plus onih deset od pre... Dakle, gde je u bliskoj budućnosti i razvoju vesela Srbija?

- Ja ne bih stavljao reči „Srbija" i „razvoj" u istu rečenicu. Ne zato što je razvoj nemoguć, bilo je još zemalja koje su bile na kolenima (Japan, Nemačka, Kina), pa su se veoma brzo uzdigle. Mi smo, nažalost, zemlja koja je duboko podeljena po mnogim pitanjima i koju vodi piramidalna struktura u kojoj je korupcija najjače vezivno sredstvo.
Veliki umovi su sve lepo osmislili, pa je nama ostalo da eksploatišemo i uživamo, koliko se to može na ovu platu, u plodovima njihovog rada. A prema rečima Dušana Glavonjića, inženjera elektrotehnike sa Instituta „Lola", tehnologija je u svom sadašnjem obliku dostigla svoj maksimum razvoja i težište je trenutno prebačeno na eksploataciju dostignuća koja su proizašla iz razvoja tehnike i tehnologije. A trenutno stanje ekonomske krize i depresije uklapa se u Kondratijeva tumačenja.



- Kondratijev je dao model razvoja društva u vidu sinusoidalnog talasa u kome se smenjuju etape razvoja i depresije. Svaka etapa razvoja bila je uglavnom vezana za pojavu nekih značajnijih otkrića. Zadnji talas razvoja bio je vezan za informacione tehnologije. Po njegovoj teoriji, sada je vreme za početak novog, šestog talasa razvoja. Videćemo na čemu će on biti baziran - govori Glavonjić.

Po Glavonjićevoj proceni, robotika će ostati rezervisana za industrijske primene jer još uvek ima dovoljno jeftine radne snage, odnosno sluga.
A u Srbiji imamo priliku da u ovo vreme u Kragujevcu vidimo instalisanje robotske linije za sklapanje automobila.

- Roboti su nemačke ili japanske proizvodnje, a operateri su naši ljudi. Iako je neosporno da je par desetina ljudi dobilo poslove, država nije ni pokušala da iskoristi domaće tehničke i naučne potencijale, koji bi mogli da realizuju slično postrojenje dovoljno brzo, tako da ostali poslovi ne čekaju, a da u budućnosti teku i brže zahvaljujući našim predvidivim snagama. Da li se sa ovakvim tretmanom prema naučnicima i inženjerima može prekinuti negativan trend da mladi i pametni ljudi napuštaju ovu zemlju, a da znanje, koje su ovde stekli, iskoriste druge zemlje za svoj razvoj? - govori Glavonjić, i napominje da je daleko vreme kada će roboti zavladati ljudima.

Cinik bi rekao da u Srbiji neće sigurno, ovde još ni ljudi nisu zavladali kako treba. A ukoliko Srbija nađe način da objedini grupu ljudi kojima je stalo da svojim naslednicima ostave situaciju u zemlji u kojoj se može normalno živeti, možemo pričati o razvoju nauke u Srbiji, ističe naš sagovornik. Za nas koji smo stasavali u devedesetim, a i onima kojima je mladost propadala u tranziciji, izgleda da nema puno nade.
Prvi srpski kompjuter - Srbija nije bila spremna za „Galaksiju"

Voja Antonić je najpoznatiji kao konstruktor prvog srpskog kompjutera - čuvene „galaksije". I seća se kako u Srbiji nije bilo lako nekoga zainteresovati za ideju o digitalnom razvoju jer pre nešto više od tri decenije nije bilo ne samo kompjutera, nego ni nikakvih digitalnih mašina.
- Čak i kad su se pojavili prvi kompjuteri, oni nisu bili ni nalik današnjim. Sve što su imali bila su bela slova na crnoj podlozi, ali su i pored toga imali magnetsku privlačnost. Nažalost, bili su prilično skupi, a da zlo bude veće, vlada je zabranila njihov uvoz. „Galaksija" nije prvi kompjuter koji sam napravio, ali je njen hardver bio srećno optimizovan i sve se tako lepo sklopilo da je svako mogao da je sagradi uz malo novca. Želeo sam da ponudim taj projekat kao samogradnju, ali nisam znao ko bi bio zainteresovan da objavi takvu novotariju. Srećom, naučnopopularni časopis „Galaksija" pripremao je specijalno izdanje posvećeno kompjuterima. Tako je prvi domaći mikroračunar našao svoje mesto u prvom domaćem kompjuterskom časopisu - priseća se Antonić.

To izdanje „Galaksije" bukvalno je razgrabljeno i doštampano nekoliko puta, sve do tiraža od 120.000 primeraka, a uredništvo i Voja Antonić dobili su pisma od više od 8.000 ljudi širom Jugoslavije koji su svojim rukama napravili računar. Tako je u Srbiji počela kompjuterska revolucija.
- Još uvek mi sa svih strana sveta stiže pošta sa porukama ljudi kojima je računar „galaksija" pomogao da pronađu svoj životni put i opredele se za digitalnu elektroniku. Sada su to uspešni inženjeri i programeri - govori Antonić.

Od tada je sarađivao sa svim domaćim kompjuterskim časopisima i u njima objavio (i time stavio u javno vlasništvo) oko 100 projekata zasnovanih na mikroprocesorima. I danas podjednako uživa u istom poslu i radi projekte za najrazličitije digitalne sisteme.
- Trenutno radim na polju optičkog prepoznavanja oblika, a još jedna tema koja me privlači jeste primena digitalne tehnologije u umetnosti. Na ovome se dosta radi u svetu, mada se digitalne mašine koriste samo kao alatke kojima se smanjuju vreme i troškovi izrade video i audio kreacija. Ono što bih nerado dodao jeste da se time uglavnom i obara umetnički kvalitet tih dela - napominje Antonić.

- Za sadašnju generaciju je kasno da doživi neki boljitak, ali je poslednji momenat da se započne izvlačenje zemlje iz potpune propasti. Najtužnije je što mnogo toga možemo sami da učinimo, bez strane pomoći i sa minimalnim ulaganjima, da tako hoćemo. Dovoljno je malo strpljenja i želje za stvaranjem, a ne za rušenjem stvorenog. Međutim, Srbija, nažalost, ima mnogo većih problema, čije rešavanje više ne sme da se odlaže. Tu prvenstveno mislimo na zaštitu životne sredine i svestranu edukaciju ljudi svim sredstvima koja su državi na raspolaganju. Ukoliko neko želi da vidi stepen prosvećenosti i razvoja neke zemlje, treba da pogleda kakve su joj reke i kako izgledaju putevi i njihova okolina, ili da li u svoje izvore odvode kanalizaciju. Srbija, nažalost, toga može samo da se stidi - zaključuje Dušan Glavonjić.

Naš sagovornik napominje i to da je godišnji budžet Republike Srbije za nauku manji od budžeta nekog poznatijeg svetskog univerziteta ili instituta. I da to pokazuje koliko Srbija vodi računa o samoj sebi, a drugi o njoj svakako neće i ne mogu voditi računa sve dok im ne postane kolonija.
Put ka svetloj budućnosti je otvoren. Ono što zabrinjava u vesti od koje smo počeli, a to je mogućnost da se jednog dana čitanje misli iskoristi za još jednu primenu Orvelove „1984". Kao što su Amerikanci to već učinili sa internetom.



A za to vreme Srbija će i dalje biti opasana šljivama i željom da uvek izgleda kao lepi i bogati svet, koji već deset godina pre neke naše nove verzije tranzicije ima automobile što lebde iznad grada, kao u filmovima „Povratak u budućnost", „Peti element" ili pak „Blejdraneru".
Aleksandar Gaon, glavni urednik časopisa „Planeta", kaže da su dometi nauke danas nesagledivi, i to ne samo one discipline koje se odnose na nauku.

- Dovoljno je, na primer, pogledati sajt „Daily science" i shvatiti da je za jedan dan nemoguće pročitati ono što se u tom danu pruži kao novo naučno saznanje, ili otkriće na kojem će se dalje raditi. Zatim, nauka je nešto što nikada ne može biti okončano - iz jednih saznanja slede druga - pa je zato problematično reći šta će već sutra izbiti u prvi plan naučnog interesa - kaže Aleksandar Gaon.
On smatra da će, osim informatike i elektronike, naročito snažno napredovati saznanja o ljudskom telu i živom svetu oko nas i da će biotehnologija biti ono što će, pre svega ostalog, proniknuti u tajne dužine i kvaliteta života.



- Ne znam kako će izmeriti svemir i da li će se, za više vekova od danas, naći način da se tim svemirom putuje kao što danas putujemo našom planetom. Za to ima jedan veliki razlog: apsurdno je verovati da smo sami u tolikom prostranstvu i da je Zemlja jedina planeta na kojoj je moguć život. Dakle, mora se dalje, a ta potreba će povući napred i pamet i naučnu hrabrost - govori Gaon.

Ako bi se robotima dodala veštačka inteligencija, a na pragu smo da se to dogodi, i ako se to u neko doba razvije do mere makar najmanje samostalnosti, to će već pomeriti naše shvatanje o tome šta može ono što nije živo biće, i onda ostaje pitanje da li će tada čovek biti ugrožen onim što je decenijama izmišljao i unapređivao.

- Po prirodi stvari, najviše se osvrćemo na ono što će nam sutra negde efikasno pomoći, a to su tehnička dostignuća. Tu se izgleda najbrži pomaci. Međutim, kako ući u svest čoveka, kako shvatiti vreme, ima li mu kraja ili je ono uvek isto ma gde da se nalazimo? To su neka pitanja koja traže odgovor, ali se do njega ne može brzo stići. Jer, lakše je napraviti sondu za let na Mars, nego proniknuti u čoveka i apstraktne pojave - govori Gaon.



Što se Srbije tiče, naš sagovornik ističe da su istraživanja u nauci pre svega, veoma skupa, a Srbija za to nema novca. Ipak, naši naučnici, srećom, učestvuju u mnogobrojnim međunarodnim projektima, pa tako nismo crna rupa u naučnom svetu.
- Znanja i darovitosti ima, onog drugog nema. Srbija za sebe može da kaže da je zemlja znatnog naučnog potencijala - zakuljučuje Gaon.

Postoji još jedan veliki problem koji stoji na putu razvoja nauke u Srbiji, a to je širenje pseudonauke.
- I to ne samo pseudonauke „odozdo", od strane neukih ljudi, nego i pseudonauke „odozgo", od strane ljudi koji imaju naučno obrazovanje. Tako nam grupa mistika upravo uvodi homeopatiju u medicinu, na „naučnom programu" gledamo emisije kojima se veličaju feng šui i astrologija, a studenti na Elektrotehničkom fakultetu uče o čakrama, reinkarnaciji i „otplaćivanju karme". Dok imamo takvu „nauku", možemo da budemo samo naučna kolonija koja skupo plaća tuđu pamet - zaključuje Voja Antonić.
I dok se mi u Srbiji presabiramo kad će nam biti bolje i hoćemo li i mi zaplivati na talasu ubrzanog tehnološkog razvoja, iz Britanije stiže vest kao iz „Ratova zvezda": tamošnji naučnici smatraju da bi oružane snage mogle znatno da napreduju razvojem neuronauke i predlažu mašine koje bi bile spojene na mozak vojnika, a koje bi funkcionisale kao kompjuteri. Studija je urađena ni manje - ni više nego na Državnoj akademiji nauka.



Zamisao im je da se sprave spoje na mozak vojnika, a funkcionisale bi kao kompjuter. Mozgom bi se kontrolisalo oružje, ali i veštački udovi.

Već su se javili i protivnici ove ideje koji se pitaju: „Ako kontrolišeš tu napravu spojenu na mozak i pogodiš pogrešnu metu, ko je kriv za to? Ti ili sprava?" Odgovor će dati budućnost u kojoj ništa nije nemoguće.



Stanko Stamenković/Press

Razvili prvu robotsku ruku, protezu kojom se upravlja mislima

Naša tehnologija pomoći će osobama s invaliditetom da kontroliraju te proteze gotovo na isti način kao i vlastite biološke ruke, uz pomoć vlastitih živaca i ostalih mišića – kaže znanstvenik Catalan.




Max Ortiz Catalan, znanstvenik s tehnološkog fakulteta Chalmers u Švedskoj, konstruirao je prve robotske proteze kojima se može upravljati mislima.

A pacijenti bez udova počet će ih ugrađivati već ove zime.

Naša tehnologija pomoći će osobama s invaliditetom da kontroliraju te proteze gotovo na isti način kao i vlastite biološke ruke, uz pomoć vlastitih živaca i ostalih mišića. To je velik dobitak i za pojedinca i za društvo – kazao je Catalan.

Još od 1960-ih postojale su proteze kontrolirane električnim impulsima u mišićima. Nažalost, tehnologija za kontroliranje tih proteza nije evoluirala u većoj mjeri od tada. Na primjer, postoje vrlo napredne električne ručne proteze, ali njihova funkcionalnost je ograničena jer se njima teško upravlja.

– Svi pokreti moraju biti unaprijed programirani – kaže Catalan i dodaje:

– To je kao da imate Ferrari bez upravljača. Zato smo razvili novo dvosmjerno sučelje s ljudskim tijelom, zajedno s prirodnim i intuitivnim sustavom kontrole

(Večernji.hr)

РОБИ: Етика машина

Кратка прича Роби је једна од најзначајнијих прича у историји научне фантастике, али не само због начина Асимовљевог приповедања о машинама

„Најузбудљивија фраза која се може чути међу научницима није ‘Еурека’, него ‘Ово је забавно!’“

Исак Асимов



„Узмите случај робота Роби“, рекла је др Сузан Келвин, „кад год нас неко назове творцима демона, увек се сетим њега. Роби је био робот који није умео да говори. Производили су га и продавали 1996. То су били дани пре екстремне специјализације робота.“

Породица Вестон је 1996. године одлучила да као дадиљу за њихову ћерку Глорију купи робота Робија. Те године за роботима је владала права помама. Имати робота значило је престиж, али та еуфорија није дуго трајала. Дакле, како се роботика развијала, у јавности се ширила антиробот идеја: сумња у развој технологије (под налетом верског фанатизма и угрожених радничких синдиката).

Тако је и сама госпођа Вестон, плашећи се мишљења околне, постала сумњичава у свог кућног помоћника Робија, који је већ две године проводио време са њеном сада осмогодишњом ћерком. Пошто је Глорија била више заинтересована за играње са Робијем него са другом децом, њена забринута мајка је почела да брине о томе да ли ће јој се дете „нормално“ развијати не учећи одговарајуће социјалне вештине.

Две године након куповине Робија, господин Вестон, на убеђивање своје супруге, одлучује да врати Робија у фабрику. Због губитка свог најбољег пријатеља Глорија постаје тужна и повучена, што је натерално њене родитеље да нешто предузму. Породица Вестон одлучује да лето проведе у Њујорку…

Готово све научнопопуларне приче које су објављене пре ове кратке приче Исака Асимова, а где су роботи у главним улогама, за теме су имали нешто што се називало Франкенштајнов комплекс: страх да ће се робот нужно окренути против свог Створитеља. Асимов је врло доследно сматрао да ће се ово уверење о Франкенштајновом комплексу временом изгубити, те је у већини својих дела покушао да да примере робота који заправо служе човечанству.

Кратка прича Роби је прво објављена 1940. године у часопису „Супер научне приче“ под називом Чудни другар, а потом са још неколико кратких прича бива уврштена у збирку Ја, робот, 1950, и тако постаје једна од најзначајнијих прича у историји научне фантастике, али не само због револуционарно топлог и хуманистичког Асимовљевог приповедања о машинама, већ пре свега због предлога разрешења питања етике и роботике путем Три закона роботике.

Први закон: Робот не сме да повреди човека или да својом неактивношћу дозволи да човек буде повређен.

Други закон: Робот мора да извршава наређења која му дају људи, осим када су таква наређења у сукобу са Првим законом.

Трећи закон: Робот мора да штити своју егзистенцију све док таква заштита није у сукобу с Првим и Другим законом.

Временом, како су његови закони постали примењиви у свету научне фантастике, али и проблематизовани у реалности, Асимов је додао и Нулти закон, који каже: Робот не сме да угрози човечанство, или да својом неактивношћу дозволи да човечанство буде угрожено.

Сетимо се сада приче о војним роботима или роботу аутомобилу. Да ли машина треба да оспе паљбу на објекат који је препознат као мета иако је он у исто време можда некоме и уточиште? Да ли робот возач по сваку цену треба да заобиђе пешака на пешачком прелазу ако то подразумева ударање других возила или угрожавање сопствених путника?

То су питања која воде ка пољу етике машина, чији је циљ да истима пружи могућност да донесу одлуке на одговарајући начин. Другим речима, да буду у стању да раздвоје добро од лошег. Ово се може постићи само учинковитом сарадњом инжењера, етичара, правника и креатора политика, како би се роботи из реалности боље обучили и опремили за доношење моралних одлука, него што је то био Халов случај.

Уколико таква сарадња изостане, бићемо осуђени на ону другу варијанту решења која подразумева забрану аутономних војних робота, што ће узроковати и забрану употребе свих аутомобила и летелица које немају пуну пажњу човека у сваком тренутку.

КЊИГА О РОБОТИМА



У свету данас има више од 4.500.000 робота. Тај број расте онако како аутомати од човека преузимају све више тешких, непријатних или опасних послова. Да ли ће у будућности свака кућа имати свог робота?

Elementarium

ГОЛЕМ: Вештачко биће

Древна прича о Голему и њене потоње верзије сматрају се првим записима који износе идеју о стварању вештачког бића

„И он је за њега радио тешке послове, и реч Емет му је стајало на челу, све док га није уклонио из одређених разлога“

Пољски рабин Елијах, 16. век



Некада давно, пре него што је ико и помишљао на роботе, или имао било какво име за њих, живео је у Хелму јеврејски рабин великог знања, која је стекао читајући древне књиге и рукописе. Рабин је дошао на кључну идеју – да од глине направи вештачко створење налик човеку, каје би уместо њега радило тешке послове или га бранило од непријатеља.

И тако је рабин од глине са приобаља Влтаве начинио гломазно биће, а на чело му је утиснуо свету реч „Емет“, након чега је створење оживело. Назвао га је Голем и натерао га да му служи – створење је ћутке радило тешке послове. Но, како су дани пролазили, чинило се да Голем постаје све већи и већи. На крају се рабин уплашио да би Голем могао постати велики као универзум, па је одлучио да га уништи. Обрисао је реч „Емет“ и Голем се претворио у шаку глине.

Ово је само једна од бројних верзија чувене хебрејске легенде о Голему. У најпопуларнијој која потиче из 17. века, рабин Јуда Лое бен Безазел из Прага, ствара Голема како би се супротставио погрому Јевреја који је спроводио римски цар. Али када у обрту приче Голем довољно порасте, цар Рудолф II моли рабина да усмрти Голема. У нешто старијој причи о Голему из Хелма, у Пољској, вештачко биће прави рабин Елијах, а његов Голем се окреће не само против његових непријатеља него и против свог створитеља.



Голем је једна од оних прича које су биле изузетно популарне међу Јеврејима у Источној Европи, а потекла је из Библије. Сама реч Голем се, иначе, помиње у Псалму 139:16 и означава „необликовану форму“, док у савременом хебрејском означава особу која је „глупа“ и „безнадежна“. Међутим, древна прича о Голему и њене потоње верзије сматрају се првим записима који износе идеју о стварању вештачког бића.

Све ове приче, као и њихове још бројније обраде, имају једног креатора који себи даје за право да створи ново живо биће (а оно би, барем за приповедаче ових легенди, требало да припада само Богу). И мада наговештавају све предности беживотног слуге, који може да замени човека и олакша му живот, све верзије Голема садрже обрт у коме створење измиче контроли и треба да пренесу поуку о ограничености људске моћи. Рабин се, наиме, увек сукобљава са својим делом и неизбежно га уништава, схвативши да је цела та авантура била грешка.

Након што развој цивилизације значајно одмакне од магијских ритуала какве користе рабини из прича о Голему, а наука и технологија наговесте неке нове могућности за човека, током 19. века, јавиће се читав низ нових прича о вештачким људима. Но, и оне ће бити развијене у истом маниру. Најпознатија је свакако прича о доктору Франкенштајну и његовом вештачком створу, начињеном од делова мртвих људи, који је у освит ере романтизма написала енглеска списатељица Мери Шели. Њен роман Франкенштајн ће од култне књиге на крају постати и једно опште место савремене културе, које је данас знатно познатије од самог Голема.

Историја књижевности је препуна сличних прича, како о механичким тако и биолошким створовима који су вештачки направљени да би постали зли, несхваћени и опасни. Истовремено, андроид, као нешто конкретнија идеја о човеку аутомату, буквално се вековима јавља у истом овом кључу у разним књижевним и другим делима. Са драмом Р. У. Р. чешки писац Карел Чапек ће 1926. године најзад увести и реч „робот“, која означава оног ко обавља тежак рад, чиме ће некадашњи нејасни Голем добити свој савремени, општеприхваћени назив.

Занимљиво је да тек након што се оконча belle epoque и након што непомућена вера у напредак буде доведена у питање у Новом свету наког Првог светског рата, поједини аутори, филмски и приповедачи, почињу да увиђају да идеја о механичком Голему можда и није тако лоша. До коначне прекретнице долази у предвечерје Другог светског рата, са причама Исака Асимова, када роботи постају нежни, послушни и пожељни. То је само једна искра у дугом развоју ове идеје која, како год роботи били представљени, увек садржи и једну есенцијалну страст која гони рабине, лекаре, роботичаре – древну жељу човека да начини вештачко биће.

Elementarium

R2D2 и C3PO: Портрет дроида

У Галактичкој Империји у којој је радња Ратова звезда смештена, дроиди послушно служе својим власницима, који су углавном људи или бар хуманоидна створења



„R2D2 каже да су шансе за преживљавање 725 према 1. R2D2 врло често греши“

C3PO, Ратови звезда

Без сумње, опште позната ствар је да су најчувенији филмски роботи свих времена R2D2 и C3PO, из врхунске класичне научнофантстичне свемирске опере Ратови звезда, Џорџа Лукаса. Технички говорећи, то су заправо дроиди. Мада реч дроид и робот има потпуно исто значење, званична дефиниција дроида је: „Механичко самосвесно биће, које се од рачунара разликује по томе што поседује потпуно самостални метод кретње.“ Сибот Галактика, дизајн тим Ратова звезда, описује дроиде као „механичке или електронске конструкције дизајниране тако да помажу и служе органском животу“. Истина, у Галактичкој Империји у којој је радња смештена, ови дроиди послушно служе својим власницима, који су углавном људи или бар хуманоидна створења.

У епизодама (филмова, серија, књига, стрипова или видео-игрица) дроиди су приказани као генерално послушне, математички прецизне машине са меморијом огромног капацитета, што их чини корисним за најразличитије послове. R2D2 је астро дроид оспособљен за упаде у друге рачунарске системе, разуме говор мада одговара неразумљивим звиждањем, али може и да лебди помоћу малих ракета у ногама. Има цилиндрично тело на коме су распоређени сензори, неколико руку и додатну алатку која може да се користи на неколико начина: за поправке свемирских бродова, у борбама, али и за пројектовање 3D холограма. R2D2 је направљен тако да хода на две ноге, али може да се котрља по површин користeћи и трећу ногу. У току снимања Ратова звезда коришћено је неколико R2D2 модела, један којиm је управљанo даљински и који је ходао на три ноге и други који је заправо био костим коji је носио британски глумац Кени Бејкер. Oстале моделе су покретали луткари помоћу луткарских жица. Тако фантастично опремљен, R2D2 изгледа као савршени асистент. У серијалу филмова (а појављује се у свим епизодама), R2D2 служи наизменично Памде Амидали, Анакину Скајвокеру и Луку Скајвокеру, показујући изузетну храброст у спасавању својих господара и пријатеља од многобројних опасности – слободно говорећи, у просеку по епизоди испадне бар три пута херој.



Међу свим могућим врстама дроида из овог антологијског серијала: убице дроиди, астро дроиди, мобилни вишенаменски дроиди у хиперсвемирском навигирању, борбени дроиди са слабом вештачком интелигенцијом, медицински дориди, дроиди мучитељи, дроиди пилоти, посебно се истакао протоколарни дроид C3PO, најбољи пријатељ робота R2D2.

C3PO је хуманоидни дроид дизајниран посебно за интеракцију са организмима и живим бићима која имају способност говора, разумевања и коришћења алата. Он је пре свега програмиран за протокол, асистирање у превођењу и разумевању обичаја различитих култура, како би интергалактички састанци протицали без већих проблема, где је његова способност течног комуницирања на преко шест милиона различитих начина од пресудног значаја. C3PO такође уме да лаже (посебно када фаворизује једну људску групу у односу на другу), што му свакако даје много већу способност аутономије када размишља, него што је то заправо дозвољено према Асимовљевим Законима роботике. Његова нервозна и бригама наклоњена личност се умногоме разликује од R2D2-а, што гледаоцу посматрање њиховог односа чини још забавнијим. C3PO је њега стални извор шала, па чак и у тренуцима када C3PO преводи R2D2-ов говор публици. Али љубав између ова два дроида постаје потпуно очигледна онда када R2D2 бива озбиљно повређен, и када му C3PO нуди своје механичке делове како би се опоравио.

Прича о ове две звезде међу дроидима свакако подразумева причу о популарности, шоу-бизнису и забави. Као институције имагинарних робота, није им било тешко да се појаве у многим рекламама, да буду инспирација за нове СФ јунаке, али и да се појаве у реалности у облику преносивог хард-диска, рециклажне канте за ђубре па чак и у облику гитаре. R2D2 дроида можете да купите за чак 10.000 долара, а та верзија је око 40 центиметара висока, користи четири дупле А батерије и исто толико D батерија, има руку која може да носи чашу и има довољно простора у који може да је одложи и охлади. У стању је да испрати око 40 гласовних команди, па чак и да неку игнорише ако му се не свиђа. Клима главом, али не говори много. Има и неколико модела који вас могу шпијунирати, пројектовати вам филмове, играти се са вама или вам врло aртудитовски донети чашу соде.

У сваком случају, прича о Ратовима звезда и њиховим дроидима не може се замислити без приче о R2D2 и C3PO: ова два сада већ врло обична дроида, једноставно дизајнирана да послушно служе своје власнике, на крају заврше тако што по ко зна који пут спасу читаву Галаксију.

Elementarium

Robot (od češkog - rob, robota, rabota - težak, prisilan rad) je elektro-mehanička jedinica koja je u stanju da autonomno, po nekom programu, ili pod kontrolom čoveka izvodi određene zadatke. Roboti se koriste za izvođenje zadataka opasnih, teških ili napornih za ljude. Na primer sakupljanje nuklearnog otpada ili slaganje velikog broja žica prema boji, kao i repetitivne poslove gde se zahteva istrajnost i preciznost, kao što je sklapanje motora i šasije automobila.



Industrijska robotska ruka

Roboti koji imaju oblik ljudskog tijela se još zovu humanoidni roboti. Ako je uz ovo još i svrha da se po njihovim ostalim karakteristikama, kao što su kretanje, govor, gestikulacije itd, što više približe ljudskim bićima, radi se o androidima. Ovaj termin se ipak češće sreće u naučnoj fantastici.

Inteligenciju koju robot poseduje čini u stvari program ili sistem programa, koji određuje sposobnost robota da prepozna određene situacije i da se u njima snađe ili ih rijšava, ponašajući se na pravi način ili čak iz sopstvenog iskustva uči kako da se snalazi u novim situacijama i riješava nove probleme. Ova vrsta inteligencije se zove još i viještačka inteligencija i predstavlja zasebnu granu nauke.



Rumba, robot-usisivač

Izraz „robot“ se prvi put pominje u drami Karela Čapeka „R.U.R.“. [1]

Robot se definira na različite načine:

Elektronski "šetač" ili "pješak".
Sistem koji kombinuje senzorski podsistem s mehaničkim podsistemom da bi obavio unaprijed definirani zadatak.
Računarski upravljiv i osnažen mehanički sistem.

Funkcije robota su primarno izvršavanje određenih realnih operacija. Roboti se dijele po različitim kriterijima.

Podjela robota prema stupnju samostalnosti

Industrijski roboti (kreću se u skupu diskretnih lokacija)
Autonomni roboti (interakcija s okruženjem)

Podjela industrijskih robota po načinu upravljanja

Sekvencom ograničeni roboti
Roboti s upravljanjem od točke do točke
Roboti s upravljanjem kontinuirano po putanji
Inteligentni roboti (treća generacija robota)

Podjela robota na osnovu konfiguracije

Pravougaona konfiguracija
Cilindrična konfiguracija
Sferna konfiguracija
SCARA robot (bazira se na dva paralelna obrta)
Rotacijeske konfiguracije
Kartezijanski roboti

Generacije robota

Prva generacija - programski roboti
Druga generacija - adaptivni roboti
Treća generacija - inteligentni roboti

Kolika je verovatnoća da roboti jednog dana zbrišu ljudsku rasu?



Ovim pitanjem se više ne bavi samo Holivud, već i tim istraživača sa Kembridža…

Centar za studije egzistencijalnog rizika, pri Univerzitetu Kembridž, ispitaće potencijalnu opasnost koju bi mogli da izazovu biotehnologija, veštačka inteligencija, nanotehnologija i klimatske promene.

Naučnici kažu da bi potpuno odbacivanje ideje o „ustanku robota“ moglo biti vrlo opasno. Strah da bi mašine mogle da preuzmu kontrolu nad planetom do sada je bio centralni zaplet mnogih filmova, ali uprkos tom što to doživljavamo kao naučnu fantastiku, istraživači kažu da koncept pametnih mašina koje nas nadmudruju treba ozbiljno shvatiti.

„Ozbiljnost ovih rizika je teško proceniti, ali i to samo po sebi predstavlja razlog za brigu, s obzirom na moguće posledice“, stoji u saopštenju Centra.

Ovaj projekat su pokrenuli profesor filozofije na Kembridžu Hju Prajs, profesor kosmologije i astrofizike Martin Ris i suosnivač Skype-a Jan Talin.

„Potpuno je razumna pretpostavka da će u ovom ili sledećem veku inteligencija prestati da bude rezervisana samo za biološke organizme“, rekao je profesor Prajs. „Ono što mi pokušavamo da učinimo je da ovu temu približimo naučnoj zajednici.“

Kako roboti i kompjuteri budu postajali sve pametniji, postoji mogućnost da se pitanje opstanka ljudske rase nađe u rukama mašina, smatra Prajs. „One ne moraju nužno biti zlonamerne, ali njihovi interesi možda jednostavno neće uključivati ljude.“

Tim će tokom sledeće godine napraviti analizu rizika i mogući plan opstanka ljudske rase u slučaju da se ostvari scenario „Terminatora“.

Izvor: BBC News

Da li je Eugen prva veštačka inteligencija?

Eugen Gostman, kompjuterski program koji se pretvarao da je 13-godišnji dečak iz Ukrajine, uspešno je prevario dovoljno ljudi kako bi prošao legendarni Turingov test. Ovo je prvi put da je veštačka inteligencija prešla Turingov test, i ubedila ljude da komuniciraju sa čovekom. Međutim, kao i uvek, ima onih koji se ne slažu sa ovim rezultatom i tvrde da je u pitanju lukavstvo programera.


Eugen Gostman: "Dečak" koji je kompjuterska simulacija


Test koji potvrđuje da su kompjuteri poput ljudi, smatra se kamenom temeljcem u razvoju veštačke inteligencije, ali naučnici upozoravaju da bi takva tehnologija mogla da bude iskorišćena u sajber kriminalu.

Alan Turing, matematičar iz prve polovine 20. veka, koji se smatra ocem programiranja, tvrdio je da bi kompjuter mogao da se shvati kao mašina koja razmišlja kada bi uspeo da prođe test koji zahteva da 30 odsto ljudskih ispitivača u toku petominutnog ispitivanja putem testa pomisli da komunicira sa ljudskim bićem.

Međutim, profesor Mari Šanahan sa Imperijalnog koledža u Londonu, kaže da je "velika sramota" što je objavljeno da je test položen i objašnjava da Turing nikada nije postavio granicu od 30 odsto, niti da je pet minuta dovoljno za realnu ocenu veštačke inteligencije.

A stvari stoje ovako: Eugen Gusman, kompjuterski program koji je osmislio tim iz Rusije, navodno je uspeo da prođe ovaj test u Londonu. On je ubedio 33 odsto sudija da je čovek, rekli su akademici sa Univerziteta u Redingu koji su i organizovali test.

"Naša glavna ideja je bila da on tvrdi da zna sve, ali zbog svojih godina sasvim je razumno da on ne zna sve. Veoma mnogo vremena smo proveli razvijajući ličnost u koju će ljudi poverovati", izjavio je Vladimir Veselov, jedan od kreatora programa.

Stručnjaci koji ne prizanju rezultate ovog testa kažu da je za Eugenov uspeh zaslužna pametna odluka programera da ga proglase za 13-godišnjeg dečaka iz Ukrajine, čime su sudijama automatski dali opravdanje za bilo kakve jezičke, pa čak i logičke nedoslednosti. Ipak je u pitanju dečak kome engleski nije maternji jezik.

Sporna je i činjenica da sa sudijama nije zaista razgovarala sofisticirana veštačka inteligencija, već četbot koji koristi ključne reči kako bi izvukao i povezao fraze iz svoje velike baze podataka. Kako se navodi, kada bi se zaista smatralo da Eugen položio i kada bi ovi kriterijumi bili validni, to bi značilo da je Turingov test "pao" još 1972. godine, kada je četbot PARRY prevario 48 odsto grupe psihijatara i ubedio ih da je osoba koja pati od šizofrenije.

Sudije su tokom poslednjeg testiranja razmenjivale tekstualne poruke u ukupnom trajanju od pet minuta sa pet različitih računarskih programa, među kojima je bio i Eugen, i s određenim brojem stvarnih ljudi. Zadatak sudija je bio da procene koji su "sagovornici" stvarni ljudi, a koji su program. deset od 30 sudija je reklo da je Eugen stvarni dečak.


vesti

Ako sada slikate selfije, verovatno je i da ćete kasnije imati seks sa robotima.


Ovakvu poruku nam šalje Stov Bojd iz "GigaOM" istraživačkog centra.

Bojd je pričao o uticaju veštačke intelignecije na naše živote u budućnosti i kakvu će ulogu imati u našim svakodnevnim životima.

Seks verovatno nije prva stvar koja vam u tim trenutcima padne na pamet.

Iako su istraživanja ove vrste više zabrinuta oko toga da li će roboti da nam "ukradu" sve poslove, izgleda da se provlači i priča o određenim seksi robotima koji vam mogu pružiti zadovoljstva, a ne stresiranja.

"Seksualni partneri u vidu robota će postati učestala stvar, ali na meti velike kritike i osuđivanja onih koji danas vide selfije kao indikatore svega što je pogrešno na svetu", rekao je Bojd.

U prevodu - društvo budućnosti će možda osuđivati "digitalnu" ljubav, ali neće biti u mogućnosti da nas spreči da je upražnjavamo!

Zapravo, ljudi su uveliko upoznati sa seksualnim zadovoljstvima koje mašine mogu da pruže, a nedavna anketa je pokazala da bi jedna od pet osoba u Velikoj Britaniji imala seks sa robotom kada bi im se pružila prilika.

Šta biste vi uradili? Bacili se u neistražene seksi robotske vode ili osuđivali ljubav čoveka i mašine?


mondo

Čekaju li roboti električne laste?


Za većinu priča i romana o robotima koje su nastale sredinom prethodnog veka, budućnost je odavno trebalo da počne. U epohi buđenja robotike i kibernetike, bilo je prirodno da SF autori pred i post apokaliptične vizije budućnosti smeste na kraj XX i početak XXI veka, podrazumevajući da će do tog doba androidi svakako postati svakodnevica. Međutim, kako je u narednim decenijama situacija sa stvarnim robotima presporo odmicala, u ponovljenim izdanjima knjiga o robotima neki izdavači su čak pomerali godinu u kojoj se radnja odvija.

Posle se pokazalo da ništa nije značilo preći sa 1992. na 2012, već da većinu robotskih priča treba smestiti u znatno dalju budućnost, otprilike tamo negde kad Srbija bude ušla u Evropu ili čak kasnije. Kad je 1956. godine Džon Makarti smislio kovanicu “veštačka inteligencija” (AI, Artificial Inteligence) definišući je kao “nauku i tehniku pravljenja inteligentnih mašina”, očekivanja od robota su izgledala mnogo brže ostvariva.

Konvencionalni, proceduralni računari u današnjem smislu nisu postojali i sva tadašnja kompjuterska nauka se vrtela oko ideje mehaničke inteligencije i razvoja veštačkih ljudi.

Tada su u začetku i prve mehaničke, automatizovane ruke, a sa prodorom u oblasti električnih neuronskih mreža Marvina Minskog razmišlja se o problemu “učenja” mašina. Nakon radova Noama Čomskog u oblasti jezika, otvara se i problem mašinskog prevođenja (ruskog) jezika, a sa njim i čitav spektar zadataka prepoznavanja reči, lica i šablona. Hladni rat je u svom zenitu i vojni fondovi finansiraju armiju AI istraživača.

Međutim, šezdesetih godina postaje jasno da se stvari sa robotima ne kreću očekivanom brzinom. Ili bar ne onom koju su želeli finansijeri istraživanja. Mehanički problemi deluju nerešivo – roboti nisu u stanju da hodaju, ali ni da “misle” – veštačke neuronske mreže najednom prestaju da budu zanimljive, AI teorija ne nudi nikakav jasan put ka veštačkom mozgu. Misaoni eksperimenti poput “kineske sobe” pokazuju da AI možda uopšte nije moguća. U međuvremenu, američka vlada 1966. gasi projekat prevođenja ALPAC, a potom SAD dramatično smanjuju i vojna ulaganja u AI kroz agenciju DARPA.

Nakon što se 1973. u Velikoj Britaniji pojavljuje Lajthilov izveštaj o neuspehu AI da postigne svoje “grandiozne ciljeve”, u domino efektu gase se izdašni fondovi širom sveta. U međuvremenu, sa ubrzanim razvojem poluprovodničkih procesora novi heroj budućnosti postaje personalni računar – 1982. magazin “Tajm” ga i bukvalno bira za ličnost godine, najavljujući novu PC epohu.

U to doba se otvoreno govori da je AI bila velika zabluda, ništa više nego naučna fantastika – ovaj period skoro potpunog gašenja robotike se zbog toga često naziva “AI zima”, po ugledu na “nuklearnu zimu”. Međutim, novi uspesi u obučavanju veštačkih neuronskih mreža sa propagacijom i povratnom spregom, kao i razvoja fazi logike i ekspertnih sistema, korak po korak iznova oživljavaju oblast veštačke inteligencije.

Kako otkriti da li je neka mašina robot ili čovek?


Prema Alanu Tjuringu, samo na osnovu njihovog ponašanja. U klasičnom Tjuringovom testu, čovek i robot u zatvorenim prostorijama odgovaraju na ista pitanja koja im postavlja ispitivač iz treće prostorije. Ako ispitivač ne može da razlikuje koji su odgovori ljudski, a koji nisu, može se govoriti o veštačkoj inteligenciji mašine. Ova ideja je poslužila američkom piscu Filipu K. Diku u priči “Sanjaju li androidi električne ovce”, po kojoj je Ridli Skot snimio film Blejdraner.

Novi istraživači ulaze u AI iz elektronike, biologije, fizike i lingvistike i ona se širi u razuđenu mrežu svakojakih interdisciplinarnih oblasti i slabo povezanih istraživanja konkretnih problema. U robotici dolazi do novih rešenja za hod androida, na osnovu principa Tačke nula momenta još 1970. koji je otkriven u Beogradskoj školi robotike na Institutu “Mihajlo Pupin”. Zahvaljujući tome, industrija automatskih, industrijskih robota koja radi od pedesetih godina, pre svega u Japanu, postaje zainteresovana i za androide, počinju da se prave roboti sa sve većim stepenom slobode i humanoidi se šire svetom u obilju modela.

Mada će do novog zastoja doći i sredinom osamdesetih, roboti preživljavaju “AI zimu”. Budućnost se primiče, ali slavni japanski androidi poput Asima i HPR-4 još nisu dovoljno optimizovani, da bi se masovno proizvodili i postali svakom dostupni po ceni. No, danas se vidi kako je njihova uloga značajno izmenjena pojavom inteligentnih agenata u konvencionalnom softveru. Budućnost robota je, zapravo, mnogo više uslovljena potrebama ogromnog tržišta svog mlađeg brata koji je zaista izmenio svet – kompjutera. Nakon duge zime, roboti se skrivaju među njima i još bojažljivo čekaju da izađu. Da li dolazi električno proleće?

SF: Tri zakona robotike


1. Robot ne sme da povredi ljudsko biće, niti da, uzdržavanjem od delanja, dopusti da ljudsko biće bude povređeno.
2. Robot mora da izvršava naređenja koja mu daju ljudska bića, osim ako se to ne kosi sa Prvim zakonom.
3. Robot mora da vodi računa o svom opstanku, osim ako se to ne kosi sa Prvim i Drugim zakonom.
(Isak Asimov, “Robi”, 1939)


malenovine

Dvadeset tri
s. b.


Koliko je dovoljno za veštačku inteligenciju?

Recimo da na Tjuringovom testu postavite ovo pitanje čoveku i mašini koji se znoje i razmišljaju u različitim sobama. Ako jedan odgovori 23, a drugi ne, ko je čovek, a ko veštačka inteligencija? I, zašto baš 23? Uz malo truda i pameti, može se iskopati takozvani numerološki značaj bilo kog broja za bilo koju pojavu, a naročito za 23. Naime, ovaj broj ima tu nesreću, ili "enigmu", da mu numerolozi i pseudonaučnici pripisuju kako je većina nesrećnih slučajeva na neki način povezana sa njim. Na primer, čovek je poginuo tačno 23 godine nakon što je doživeo prethodnu saobraćajnu nesreću, ili, pao je avion u kome je bila stjuardesa čija se sestra udala za čoveka koji je odgajio 23 legla mačića. Gotovo da nema slučaja gde se ne može naći slična veza sa bilo kojim brojem. Deluje kao sumanut sport, ali to nam sa raznim vezama i raznim brojevima svakodnevno rade.

Međutim, neka se značenja zaista mogu učitati u broj 23. Prost račun verovatnoće, na primer, pokazuje da ako se u nekoj prostoriji nađe 23 osobe, verovatnoća da u njoj budu dve osobe sa istim datumom rođenja iznosi 50 odsto. Sa druge strane, u ljudskom organizmu svaka ćelija u svom jedru ima 23 para hromozoma (od kojih su 22 autozoma i jedan par polnih hromozoma X i Y). Takođe, broj 23 je red veličine Avogardovog broja, što će reći da u svakom molu nekog gasa uvek ima 1023 čestica.

Za matematiku je, naravno, zanimljiv jer je prost broj i kao takav, ima svakojake karakteristike u teoriji brojeva. Neke od onih monstruozno teških, nedokazivih teorema vezuju se i za njega, kao uostalom i za sve ostale proste brojeve. Slavan je slučaj kad je Dejvid Hilbert 1900. godine na kongresu matematičara u Parizu izneo listu svih takvih nerešenih matematičkih problema – bilo ih je tačno 23. Neki od njih kao Velika Fermaova teorema ili Poenkareova hipoteza su kasnije uspešno rešeni. No, najdramatičniji odgovor stigao je 1930. od Kurta Gedela, koji je za prva dva pitanja iz ovog problema dokazao da se ne može znati jesu li te teoreme uopšte dokazive i da se, zapravo, ne može napraviti zatvorena matematička teorija.

To je za matematičare bio nesrećan slučaj, jednako tragičan kao pomenuto padanje aviona ili drugih udesa. Ali, to nije bilo sve. Sedam godina kasnije, odgovarajući takođe negativno na treći deo ovog Hilbertovog problema, Alan Tjuring je konstruisao zamišljenu Tjuringovu mašinu, bez koje zapravo nikad ne bi bilo ni računara, ni potencijalne veštačke inteligencije. Savremena tehnološka revolucija je počela ovde, u prostoru najčistije, formalne matematike.

Međutim, kako kaže ser Rodžer Penrouz u "Carevom novom umu", Gedelova teorema je i pre Tjuringa postavila suštinska ograničenja – ako sve tačne iskaze ne može dokazati nijedan formalni sistem, onda to ne može niti jedan kompjuterski program (koji je i sam formalni sistem).

Da li je 23 neophodno za veštačku inteligenciju? Mašina će uvek odgovoriti da jeste, ma koliko simulirala da je čovek – negativan odgovor dovodi u pitanje samu njenu pretpostavku da jeste veštački inteligentna. Bez obzira na 23. Čovek ga, međutim, neće ignorisati.


vreme

Život bez tela
s.b.


Cela ideja o veštačkim ljudima menjala se sa društvenim kontekstom. Od jevrejske priče iz XVI veka o Golemu, čoveku od gline koga je oživeo rabin Loev ben Bezalel do Fausta i viktorijanske priče Meri Šeli o Frankenštajnu, veštački ljudi su nosili biblijsku poruku o opasnostima koje pojedinca vrebaju od preteranog saznanja. No, nakon tehnološke revolucije sve se menja – kad je češki pisac Karel Čapek 1920. u komadu RUR (Rosumovi univerzalni roboti) prvi put upotrebio reč "robot" za stvorenje koje je neka vrsta biorobota, on već predstavlja pretnju ne od eksperimenta pojedinca, već od šireg tehnološkog razvoja. No, uoči Drugog svetskog rata robot menja ulogu. Tada mehanički čovek postaje standardizovani industrijski produkt u službi čoveka – ovu ideju 1939. u svojim prvim pričama predstavlja američka SF ikona, Isak Asimov (1920–1992), koji je objavio više od 500 knjiga, da bi uzgred smislio naziv "robotika", kao i čuvena "tri zakona robotike". Tokom nuklearne paranoje pedesetih godina robot se sve češće zamišlja kao superbiće koje će čoveka naslediti nakon njegovog istrebljenja, a nezaobilazan je i u svim tada popularnim svemirskim pustolovinama. U međuvremenu, kako se razvija genetika, roboti se mešaju sa klonovima, pretvaraju se u kiborge ili biorobote. Sa popularizacijom ideje o stvarnosti kao simulakrumu tokom devedesetih, kroz filmove poput Matriksa, robot prestaje da bude fizički objekat. Današnji robot je, najpreciznije rečeno, bestelesan. Mada su dvonožni androidi već dugo u proizvodnji, savremena ideja robota nije ni mehanička, ni biološka – roboti danas žive u virtuelnom svetu interneta i računarskih procesora. Tamo gde ih, u suštini, i ima najviše.

Veštački um: Problem kineske sobe


Ukoliko bi mašina uspela da uverljivo simulira inteligentan razgovor, da li to nužno znači da ga i razume? Ovo pitanje je iniciralo i danas atraktivan misaoni eksperiment američkog filozofa Džona Serla. U eksperimentu iz 1980. godine nazvanom Kineska soba, Serl je zamislio sebe kako u jednoj prostoriji, oponašajući računar, izvršava nekakav program. Taj program simulira ponašanje čoveka koji govori na kineskom, i koji oponaša čoveka kome je kineski jezik maternji. Ispred prostorije u kojoj je Serl nalaze se ljudi koji mu pod vrata ubacuju papire sa kineskim slovima, a on, iako mu to izgleda kao nekakav švrakopis, zahvaljujući programu uspeva da im odgovori na pitanja s papira na savršenom kineskom.

Da li mašina bukvalno razume kineski ili samo simulira sposobnost da razume kineski? Ova prva pozicija bila bi, kako je Serl zaključio, "jaka veštačka inteligencija", dok je druga "slaba veštačka inteligencija". Serl se onda zapitao i da li veštačka inteligencija zaista postoji, ukoliko kompjuter samo zahvaljujući odgovarajućem programu navodno razume i može da misli. Ako Serl ne razume kineski, a govori ga, to bi onda trebalo da znači da ni kompjuter ne razume to što radi. Serl je zaključio da računar nema ni um ni sposobnost razumevanja, bez obzira na to koliko inteligentno deluju njegovi odgovori ili ponašanje. Program, prema Serlu, ne stvara um, niti je dovoljan za um.

M. Vidić
na slici: Golem

Vrste veštačke inteligencije


Veštačka neuronska mreža

Teorijske strukture osmišljene tako da oponašaju neurone u mozgu. Sačinjene su od takozvanih sinoptičkih veza i njima spojenih čvorova gde se ulazni signal transformiše po zadatoj funkciji. Neuronske mreže provode ulazni signal kroz slojeve čvorova, dajući izlaz koji zavisi od geometrije mreže i date funkcije. Neuronska mreža može da "uči" tako što se kroz nju naizmenično propušta signal, a potom se u povratnoj sprezi menja, sve dok se ne dobije željeni izlaz. Zahvaljujući tome, neke veštačke neuronske mreže kao što su perceptroni ili Hopfildove mreže stekle su veliku popularnost i izvesnu primenu. Koriste se kod prepoznavanja glasa ili pokreta u čitavom nizu softverskih rešenja, kod radara ili bezbednosnih kamera, kod filtriranja elektronske pošte i brisanja spama, kod "iskopavanja" informacija iz baza podataka, a savremenije bolnice koriste veštačke neuronske mreže za organizaciju rada, smena i smeštaja bolesnika, ali i za dijagnostikovanje bolesti.

Ekspertni sistem

Nešto stariji koncept, često osporavan kao deo AI. Rešava problem tako što ga hijerarhijski raščlanjuje na pitanja – svaki mogući odgovor zatim otvara novo pitanje. Prolazeći kroz stablo, softver baziran na ovom konceptu na kraju izabere najpribližnije rešenje. Prirodno, ograničeni su samo na diskretan broj mogućih raspleta, ali se ponekada kombinuju sa inteligentnim agentima i neuronskim mrežama. Brojni bankarski softveri danas ih koriste u sklopu AI rešenja za upravljanje investicijama ili donošenje odluka, a odomaćeno se koristi u avio-saobraćaju ili kod savremenijih upravljačkih mehanizama u automobilima.


Inteligentni agent

Inteligentni agenti su doneli revoluciju u svakodnevnoj primeni AI – oni su virtuelni roboti koji neprekidno lutaju internetom, društvenim mrežama, bazama podataka i u svakojakim drugim sistemima. Šta su inteligentni agenti? Pomalo filozofski posmatrano, običan termostat koji, nakon dovoljnog zagrevanja gasi bojler ili bilo kakav električni uređaj, predstavlja jednog inteligentnog agenta – on "posmatra" svoju okolinu i reaguje kad se nešto u njoj desi. Takođe, u ovaj koncept može se svrstati i čovek koji osmatra i odgovara na okolne promene (najjednostavniji slučaj je, na primer, stražar), ali i čitave grupe ljudi koje se udružuju da streme ka jednom cilju. No, pod inteligentnim agentima u AI naukama se obično podrazumeva autonomni softver koji na osnovu "osmatranja" okoline usmerava svoju aktivnost na konkretan cilj. Inteligentni agenti mogu biti sasvim jednostavni, ali i užasno kompleksni, a danas se nalaze u većini softvera koje svakodnevno koristimo – na primer, u paketu Microsoft Office. Posebnu primenu, inteligentni agenti su stekli na internetu kod pretraživača kao što je Google.


vreme

Otac mašina
s. bubnjević


Temelje za razvoj kibernetike postavio je engleski matematičar Alan Tjuring (1912–1954), koji je podjednako odgovoran za razvoj savremenih računara. Pre njega je osmišljeno nekoliko računara, kao što je Bebidžov kompjuter, ali su oni uvek pri računu izvršavali isti sled funkcija, te bili nesposobni da rešavaju druge probleme.


Tjuring je dao teorijsku pozadinu za kompjutersku revoluciju koja će uslediti. Cela stvar je počela iz sasvim nepraktičnih delova matematike, onih koji su pokušali da odgonetnu da li su neke od najpoznatijih nedokazanih teorema matematike uopšte dokazive. Povodom toga je Dejvid Hilbert zadao tri pitanja: da li je matematika kompletna; da li je konzistentna; i treće, da li je odlučiva (odnosno, da li postoji algoritam kojim se može odlučiti da li je valjana neka formula)?

Austrijski matematičar Kurt Gedel je 1930. godine, u neočekivanom civilizacijskom obrtu, odgovorio na prva dva Hilbertova pitanja i pokazao da nijedan formalni matematički sistem nije zatvoren i da će uvek biti onih tvrdnji koje se ne mogu dokazati, što je izazvalo depresiju među matematičarima tridesetih godina.

Pokušavajući da odgovori na treće pitanje – na problem odlučivosti – Tjuring je 1937. godine na Kings koledžu u Londonu krenuo sasvim neočekivanim putem. Uočavajući izvesne pravilnosti u svakodnevnom računanju, konstruisao je takozvanu Tjuringovu mašinu – misaoni eksperiment kojim se na traci sa simbolima simulira računanje. Tjuringova mašina nije stvarno napravljena, ali je unela revoluciji kao koncept – praktično je definisala ono što će kasnije biti shvaćeno kao kompjuterski algoritam.

No, nakon toga, Tjuring je osmislio i Univerzalnu Tjuringovu mašinu koja je mogla da simulira rad bilo koje Tjuringove mašine. Uz pomoć nje je tokom iste godine negativno odgovorio na Hilbertovo treće pitanje. Međutim, stvarajući ovu mašinu, postavio je temelj za ono što će kasnije biti softver računara.

Tokom Drugog svetskog rata, Tjuring je bio angažovan u Blečli parku, na tajnom projektu dešifrovanja nemačke Enigme, za šta je, zbog ogromnog broja kombinacija koje su se morale ispitati, konstruisao jedan od prvih računara, takozvanu Bombu. Kasnije je radio na razvoju mašine ACE (Automatic Computing Machine), a osmislio je i takozvani Tjuringov test.

Mada presudno značajan i za razvoj kompjutera i za robotiku, a uz to, i britanski ratni heroj, zbog svoje seksualne orijentacije Alan Tjuring je doživeo tragičnu sudbinu. Kao homoseksualac, 1952. godine je surovo kažnjen hemijskom kastracijom i bio prognan iz vodećih istraživanja – dve godine kasnije izvršio je samoubistvo, zagrizavši jabuku u koju je ubrizgao cijanid. Smatra se da je kompanija Apple svoj simbol zagrižene jabuke izabrala u čast Alana Tjuringa. Kako god, Tjuringova zaostavština je ogromna. Nedavno je u izdanju kuće Heliks na srpskom jeziku objavljena Tjuringova biografija Čovek koji je suviše znao Dejvida Livita.

vreme

Mašine su već duže vreme u širokoj upotrebi u svakodnevnom životu. Ali šta ako mašine ne bi bile samo fizički uređaji, već inteligentna bića koja su u stanju da razmišljaju?

Uposlene (plastične) ruke u domaćinstvu

Robotizovana domaćinstva se ubrzano razvijaju krajem 90-tih. One male bucmaste, automatske mašine koje pažljivo ispituju pod sakupljajući svu prljavštinu, pojavile su se u to vreme. Čak su same tražile zidne utičnice kako bi napunile svoje istrošene baterije. Kasnije, roboti za domaćinstva su počeli da se proizvode kao oni što na primer menjaju otpatke iz mačije kutije, ili oni što peglaju stvari, pa su se čak pojavili i roboti koji slažu peškire.
Međutim, na istoku, posebno u Japanu i Južnoj Koreji, kućni roboti su realizovani na malo drugačiji način. Budući istraživači rade na inteligentnim robotima ko-istraživačima, sa “kojima” možete da razgovarate; oni će pomagati pri kuvanju, ili obavljanju kućnih zadataka, ali će isto tako izvesti psa u šetnju a takođe i čuvati decu.





Bilo je nekoliko obavljenih eksperimenata koji se odnose na robotizaciju hirurških postupaka, tako da “telemedicina” koja ovo sprovodi preko mreže nije nešto novo. Naravno, nemojte razmišljati o šarlatanima koji “‘leče” preko TV mreža! Danas, to je standardna procedura koju koriste doktori, a koji su pri tom stotinama kilometara udaljeni od pacijenata, da mogu da operišu uz pomoć robota hirurga i upravljaju mrežom na koju su povezani.




Roboti zahtevaju mesta ne samo pored operacionog stola, već su takođe u stanju da rade na istraživačkim radovima; oni planiraju i izvode eksperimente, i još više, oni postavljaju nove hipoteze zahvaljujući rezultatima i planiraju nove eksperimente. I to još uvek nije sve: inteligentni roboti su pravi izumitelji. Naprimer, jedan vrlo jednostavan instrument, poput četkice za zube "Oral-B Cross Action” stvorili su roboti. Nema sumnje da su ovi roboti inteligentni.
Ali šta je veštačka inteligencija? Uopšteno, inteligencija se odnosi na određenu količinu znanja, što znači da ste inteligentni, ukoliko imate sposobnost rešavanja problema, apstrahovanja i uopštavanja, sposobnost preopoznavanja analogije u različitim situacijama, i da možete da prepoznajete oblike, razumete i pravilno koristite jezike, da se prilagodite i da učite, kao i da prepoznajete i ispravljate sopstvene greške.


Po ovom kriterijumu postoji nekoliko robota koji poseduju veštačku inteligenciju, kao na primer Fujitsu-ov univerzalni humanoidni robot “koji radi” na recepciji u hotelu. On pozdravlja goste koji dolaze u hotel, prati ih do lifta, poziva lift, stavlja prtljag na ručna kolica i vozi ih za goste. Detetktuje ljude koji ga okružuju i objekte uz pomoću osam kamera. Ukoliko ga neko pozove u stanju je da prepozna izvor zvuka uz pomoć kompleksnih senzora, i okreće glavu u tom pravcu. U stanju je da razume jednostavna pitanja i da na njih odgovori. Pored ovih stvari u stanju je takođe i da uči: može da se poveže sa kompjuterom i da potraži informacije na internetu.
Japanski minister za ekonomiju i Mitsubishi Institut za istraživanja planiraju sličan uspeh s robotima, i predviđaju da će do 2020., roboti, koji trenutno donose prihod od 15 milijardi dolara, doneti Japanu prihod od 500 milijardi dolara.





Jedan od ključnih elemenata reforme programa vojske Sjedinjenih Država, po nazivu FCS (Sistem borbe u budućnosti), je robotika. Ovde već ima nekoliko hiljada robota koji služe u vojsci S.D. ''Talon'' i ''iRobot'' pomažu pešadiji.




TVeštačka inteligencija je pobedila čoveka u najpoznatijoj kviz emisiji u Sjedinjenim Američkim Državama. Superkompjuter kompanije IBM, po imenu Watson, pobedio je dva živa igrača, koji su do tada pobeđivali u svakoj prethodnoj igri, sa svojom veštačkom inteligencijom. Mašina je bila u stanju da u potpunosti razume razgovor ljudi i da pruži najbolje odgovore na pitanja. Okrivili su je jedno što nema smisao za humor.


Najpoznatiji kiborg je Terminator: živo tkivo na metalnom ramu; ili možemo reći da je to stvorenje rođeno spajanjem čoveka i robota. Ali isto tako možete upoznati kiborga, ukoloko želite: Profesor, Kevin Warwick, je zapravo postao polu-Terminator posle operacije ugradnje implanta u svoj zglob na njegove senzorne i motorne nerve pomoću kojih je mogao da se konektuje na Internet. Kada je uspeo da se poveže na Internet, on je “prenapregao” okean, i osećao je i tamo pomerao ciljne predmete (kao da su ih njegovi prsti dodirivali). Posle ovog iskustva, rekao je da je bio srećan što može da zakorači u budućnost kao naučnik i želeo je da krene putem kojim se postaje kiborg.