Boja i iluzija

Боја и илузија

Како је феномен боје објашњавао велики немачки песник Гете, а како Исак Њутн? Да ли знате да су боје предмета заправо само производи нашег мозга?



Пре два века познати немачки књижевник Јохан Волфганг Гете (1749–1832) објавио је књигу Теорија боја (Zur Farbenlehre) у којој су дата нека од првих, сувислих објашњења шта су боје у ствари. Наизглед, крајње је необичан детаљ да се песник попут Гетеа 1810. године бавио научним истраживањем боја, али је ово Гетеово дело својим приступом омогућило да се поред истраживања оптичког спектра, онако како су га изучавали физичари, отвори и поље испитивања феномена људске перцепције боје. Из тога је изникла данашња теорија боје, којом се за потребе визуелних и ликовних уметности објашњава мешање боја и визуелног ефекта појединих комбинација боја.

Гете се за феномен боје заинтересовао након што је погледао једно преламање светлости кроз призму и њено „дељење“ на дугине боје. Схвативши да о настанку и виђењу боје тадашња наука нема баш сасвим јасне одговоре, суочио се са овом темом и испитао неке од феномена. Гетеова Теорија боја није била аксиоматски устројено дело, већ више преглед онога што се о феномену боје могло разлучити – ни у време кад је објављена Гетеова књига није имала неки посебан научни значај, али је била инспиративна за уметнике и филозофе у 19. веку.



Гете се, логично, у својим анализама ослонио на темељну теорију коју је већ дао Исак Њутн (1643–1727) у књизи Оптика из 1704. која се сматра пионирским делом о природи светлости и првим научним објашњењем како боје настају. Њутн је својим чувеним експериментом са преламањем светлости кроз призму објаснио како је боја својство саме светлости и да она није карактеристика предмета.

Гете је исправно увидео да је Њутново објашњење како се светлост „састоји“ само од седам боја у спектру које се комбинују није сасвим потпуно и, што се ређе помиње, одбацио је Њутнову теорију светлости која је сачињена од честица, али се није приклонио ни супарничкој Хајгенсовој школи да је светлост талас. Гетеова тврдња да није ни талас ни честица запањујуће се добро поклапа са савременим квантномеханичким објашњењем понашања светлости. Гете је нацртао и точак са шест боја, а немачки су научници крајем 19. века подробније разрадили и такозвани RGB систем са три основне боје: црвеном, зеленом и плавом.

Шта је боја заправо? Може се тврдити да је она само људска илузија, али најтачније је рећи да је боја људска визуелна перцептивна карактеристика. Наиме, човек је захваљујући рецепторима у ретини ока у стању да види један део електромагнетног спектра и то онај који има таласне дужине између 380 и 780 нанометара, што најчешће називамо видљивим спектром (светлост или зрачење са већом или мањом таласном дужином спадају у радиоталасе, микроталасе, инфрацрвено зрачење, x-зрачење или γ-зрачење).



Свако монохроматско зрачење које потиче од неког извора светла има тачно одређену таласну дужину која, на пример, може износити 570 нанометара. Ово зрачење у људском оку видимо као светлост тачно одређене боје, што је у нашем случају жута боја. Но, Сунчева или бела светлост није монохроматска и састоји се од „смесе“ више монохроматских светлости, што се сасвим јасно проверава у огледима попут оног у коме је Њутн преламањем раздвојио белу светлост на седам боја, а може се срести и у природи у феноменима попут формирања дуге.

Поједностављено се може рећи да су поједине таласне дужине видљиве светлости у ствари њене боје, али треба бити обазрив са оваквим објашњењем јер друга бића светлост исте таласне дужине не морају да виде на исти начин, у истој боји као човек.



Треба нагласити да предмети и свет око нас заправо немају своје „сопствене“ боје. Када светлост падне на одређени предмет или материјал, неки делови спектра светлости се добро апсорбују, а неки се одбијају, што само по себи јесте права карактеристика материјала. Када се предмет посматра, до ока стижу само они делови спектра, односно оне „боје“ које су одбијене, што у оку и мозгу ствара илузију да предмет има ту боју. Но, суштина је да је обојену слику предмета коју видимо, ма како она била раскошна, узбудљива или депримирајућа, заправо није створио предмет, већ светлост која сама у себи „носи“ и све могуће боје. У потпуном мраку нема боје.

Најзанимљивија је теза како уопште није обавезно да светлост једне исте боје свака људска јединка у свом мозгу види као једну исту боју. Шта ако особа А светлост од 570 nm доживљава као плаву, а особа Б као црвену? То не представља проблем у комуникацији будући да је у свакодневном језику сви називамо жутом. Но, ово питање боље него ишта друго указује како свет у перцепцији двеју особа уопште не мора бити једнак.

Размислите. Угасите светлост и покушајте да у потпуној тами додиром осетите све те предмете око себе, своје тело, тканине, фотеље, столове и зидове, све те конструкције начињене од милијарди чврсто везаних молекула на којима се не налази никаква боја. Сав тај мртви безбојни свет. Готово сигурно ћете пожелети да вратите светлост. И да изнова оживите боје, ма колико да су оне само наше илузије.

Elementarium

Jedna od najluđih optičkih iluzija: Koje boje su dve spirale?
Akijoši Kitaoka, profesor psihologije na Uiverziteti Ricumeikan u Kjotou i specijalista za vizualnu percepciju, osmislio je optičku iluziju koja je zbunila brojne korisnike društvenih mreža.

Ako smatrate da se na priloženoj slici vide plava i zelena spirala, okružene roze bojom, u velikoj ste zabludi.
Reč je o istoj boji, onoj koja u fotošopu nosi oznaku RGB, R=0, G=255, B=150,

Fenomen na kojem počiva ova iluzija naziva se efekat bele boje - izražen kontrast boja čini da naš mozak otežano obrađuje svaku boju zasebno, zbog čega istu boju možemo videti znatno drugačije.

OPTIČKA ILUZIJA PREVARIĆE VAŠ MOZAK: Koliko boja vidite na ovoj slici?


Možda ne zvuči kao komplikovano pitanje, ali odgovor nimalo nije tako jednostavan. To je zato što je reč o optičkoj iluziji koja može da prevari mozak da pomisli da vidi više boja nego što postoji.
Koliko i koje boje vidite na ovoj slici?
Tačan odgovor je 3 - ružičasta, narandžasta i zelena.
Ako ste se zapitali šta je s plavom bojom - plave i zelene spirale su zapravo ista svetla zelena boja, što možete primetiti ako uvećate sliku. Razlog zašto vidimo plavu je, prema objašnjenju autora - japanskog profesora psihologije Akijoši Kitaoke, zato što ljudski mozak procesuira boje objekta na osnovu boja koje ga okružuju.
Ako žellite da proverite ovu činjenicu, to možete učiniti pomoću Fotošopa - ako analizirate zelenu i 'plavu' boju, videćete da imaju istu RBG vrednost (R=0, G=255, B=150).
(Metro.co.uk)

Ceo svet je poludeo zbog rasprave oko toga da li je haljina plavo-crna ili belo-zlatna. Pošto se ispostavilo da ne vidimo svi boje na isti način, podsetite se nekih od najboljih optičkih iluzija zbog kojih ste sigurno bili u rebusu.

Devojka koja se vrti u krug







Dobro pogledajte devojku i recite na koju stranu se vrti. Ako se vrti na levu, to znači da koristite više tu stranu mozga, a ako se po vama vrti na desnu, onda više upotrebljavate tu stranu mozga.

Koliko god čudno zvučalo, kocka A i kocka B su iste boje.

Čuvenu patka-zec iluziju osmislio je američki psiholog Džozef Džestrou, koji je hteo da dokaže da naš mozak ne može istovremeno da vidi obe slike. Ljudi obično prvo vide jednu životinju, a potom, kada im se kaže da je na slici još jedna životinja, vide i nju ali ponovo ne mogu da vide onu prvu.…

Autor: Tomislav Pavlović

Matrix World

Svaka osoba zdravog vida znala bi prepoznati plavu boju kad ju vidi. No kada bismo mogli iz glave projicirati svoju viziju plave boje, vidjeli bismo da se ona ponešto razlikuje od osobe do osobe. Postoji više razloga zbog kojeg je naša percepcija boja barem djelomično jedinstvena, a prema rezultatima jednog od istraživanja utvrđena je i njezina promjenjivost povezana s promjenom godišnjih doba. No, ima li to širih implikacija? I veze sa srećom?
Proces percepcije boje kompleksniji je nego što se intuitivno čini, a odvija se dijelom u okolini, a dijelom u našem organizmu. Nakon što objekt bude osvjetljen, on odbija zrake (valove) svjetlosti pri čemu odbijene zrake imaju specifičnu valnu duljinu – obilježje vala koje je ključno za percepciju boje. Nakon što osoba pogleda objekt, zrake svjetla ulaze u oko kroz zjenicu te ih leća fokusira na stražnji dio oka – mrežnicu. Mrežnica sadrži dvije vrste stanica povezanih s obradom svjetlosnih valova – štapiće i čunjiće. Dok su štapići povezani s intenzitetom svjetla, čunjići primljene valove „kodiraju“ u električne impulse te ih putem očnog živca šalju u mozak, najprije njegov zatiljni dio za primarnu analizu, a zatim u sekundarna i asocijativna područja.Iako se čini složenim, opisan proces zapravo je još složeniji. No, tom opisu nedostaje još barem jedan korak – zapamtiti boju kako bi se ta informacija mogla kasnije koristiti. Ako se radi o opće poznatoj boji, situacija je jednostavnija, no kad se radi o nijansama, zapamćivanje postaje ekstremno težak zadatak, djelomično jer kao vrsta imamo tendenciju pojednostavnjivanja, koja dovodi do „zbijanja“ više boja u jednu kategoriju (primjerice, azurnu i ultramarin kategoriziramo kao plavu, iako razlika među njima postoji). Općenito, istraživanja su pokazala da mozak u najranijem djetinjstvu uči obrađivati boje i kao jedinstvene kategorije i kao kontinuum, što se smatra važnim faktorom za djelomičnu jedinstvenost percepcije boja.

Koliko moćan utjecaj boje imaju na život pokazalo je i istraživanje na ribama, u kojem su ribe u akvariju bile izlagane različitim nijansama boja karakterističnih za njihovu okolinu te različitim intenzitetima osvijetljenja. Pokazalo se da je promjena nijansi više djelovala na dnevno-noćni ritam riba nego intenzitet svjetlosti. Postoji i treća skupina receptora, melanopsini, koja dominantno obrađuje plavu i žutu boju te povezuju emocije, dnevno-noćni ritam i boje. Čunjići zaduženi dominantno za žutu boju, posebice aktivni ujutro, povezani su s budnošću i emocijom sreće, dok su čunjići povezani s plavom bojom aktivniji noću i izazivaju osjećaj umora i smirenosti. Prema tome, boje se obrađuju u mozgu na više načina (različitim neuralnim krugovima) i, iako je naša plava boja možda drugačija od plave boje osobe do nas, izazvat će isti emocionalni, ali i fiziološki odgovor.

Često zanemarujemo boje ne obraćajući im dovoljno pažnje jer ih smatramo nebitnima, iako znanost pokazuje suprotno. Stoga, u stresnim situacijama, ponekad je dovoljno samo pustiti malo boje u život, prepustiti bojama da učine svoje i opustiti se. Sreća je možda samo nekoliko nijansi boje daleko.

KOJE BOJE SU JAGODE? Nova optička iluzija zaludela internet

Još od one čuvene "haljine" oko čije boje su se raspravljali milioni ljudi, na internetu su se pojavile mnoge optičke iluzije koje su se poigravale sa našim umovima.
Evo još jedne. Šta mislite koje boje su jagode na ovoj slici?

Sliku je podelio na Tviteru japanski eksperimentalni psiholog i profesor Akijoši Kitaoka.

Verovatno ćete pomisliti da su crvene, ali to zapravo nije tačno. Cela slika je obojena bojom cijan (plavo-zelena) uz mešanje sa belom i crnom.

- Jagode nam se čine crvenkastim, ali pikseli nisu - kaže Kitaoka.

Radi se o iluziji koju stvara naš mozak. U ovoj situaciji iako na slici nema crvenih piksela, naš mozak zna da su prave zrele jagode crvene boje. Osim toga boja koja je upotrebljena je na suprotnom kraju spektra u odnosu na crvenu.

Ekspert za vizuelnu percepciju sa Nacionalnog očnog instituta u Britaniji Bevil Konvej kaže da je ova slika primer toga kako mozak "popravlja boje sveta" kada je on propušten kroz filter drugačije svetlosti".

Ipak neki korisnici Tvitera nisu ubeđeni u objašnjenje psihologa i eksperta i tvrde da nije tačno da na slici nema crvene boje.

Šta vi mislite? Istinu ćete saznati ako isečete delić jagode sa slike i stavite ga na belu pozadinu.

Svakim treptajem vidimo drugu sliku.



Linije su zaprav ravne!