Divčibare

Divčibare-Crna reka


Dogovor je bio da tog četvrtog oktobra tekuće 2009-e godine odemo do Maljena
tj. na mnogo poznatije Divčibare i kad dođemo tamo da vidimo gde ćemo da se denemo i šta ćemo da radimo. Okviran plan je bio da se spustimo do kanjona Crne reke, ali ništa precizno nije bilo zamišljeno. Osmočlana mešovita planinarsko-fotografska ekipa je rano zorom pošla sa dvoje kola iz Beograda, a na Divčibarama nam se pridružio još jedan foto "freak" iz Valjeva. Jutro baš i nije mnogo obećavalo s obzirom na maglu koja nas je pratila putem, ali čim smo počeli da dobijamo na visini pri usponu na Maljen, sve je počelo da se lagano bistri, da bi nas oko 9 i 30 sati
kad smo krenuli na pešačenje obasjalo predivno jesenje sunce.

Polazna tačka je bila kod zadnjih vikendica ispod vrha Stražara i bilo je interesantno posmatrati fotografe kako pakuju svu opremu koju su poneli u hiljade raznih rančeva i torbica. Tu je bilo raznih aparata, objektiva,rezervnih baterija sa punjačima, stativa i ostalih tehnoloških čuda. I ranije smo išli na razne ture zajedno sa fotografima i zapazili smo jednu karakterističnu stvar. Svi imaju ogromne torbe ili rančeve prepune
opreme, a od hrane za ceo dan nose samo jednu kutijicu keksa i bočicu vode. Zaključak je da svako nosi sa sobom ono što smatra da mu je najbitnije za tu situaciju. Fotografima je najbitnija oprema i stvarno, kad posle pogledate neke njihove fotografije sa tih izleta, pomislite da vi uopšte niste bili na istom mestu kad vidite kako izgleda to što uslikaju svojim aparatima. Svaka vam čast momci!
Put nas je prvo vodio u pravcu severa kroz prelepu četinarsku šumu, pa onda prema severozapadu gde smo već izašli na greben Ljutog krša. Odatle su nam se pružili prvi vidici prema kanjonu Crne reke iznad koga se izdiže greben Golupca, a u daljini su se mogli videti Povlen i ostale Valjevske planine.

Greben Ljutog krša:



Kanjon Crne reke:


Ljutog krša staza je naglo počela da se spušta strmo naniže prema Crnoj reci. Kad su fotografi videli koliki je nagib i kakav je teren, krenuli su da se nećkaju i razmišljaju šta da rade, dok se mi planinari naravno nismo premišljali ni milisekundu već smo odmah krenuli u spust. Staza kojom smo išli je predivna, prava planinarska i prolazi naizmenično kroz drvorede borova i breza. Usputnih vidikovaca je bilo maltene na svakom koraku, tako da smo putem toki-vokija stalno javljali fotografima šta propuštaju. Takođe smo uspeli da ih ubedimo da staza i nije toliko strašna kako izgleda gore na početku spusta, pa su se konačno i oni odlučili da krenu za nama i mislim da nisu zažalili. Veoma brzo smo se spustili do dna kanjona i do Crne reke i bili nagrađeni prelepim prizorom uključujući i začin u vidu vodopada kojeg su fotografi kasnije neštedimice slikali sa svih strana.



Crna reka nastaje od više potoka koji izviru sa severne strane Divčibare i posle svog toka praveći fenomenalni kanjon dužine nekih 8-9 km se sastaje sa Bukovskom rekom. Kanjon je leti moguće proći pešački zato jer je tad vodostaj najniži (ili ga uopšte ni nema zbog velikih vrućina i presušivanja reke) i to nam ostaje kao jedan od obaveznih planova koje ćemo ispuniti sledeće godine.
Na vodopadu smo se zadržali pola sata i onda smo Sale, Sandra i ja krenuli dalje nizvodno. Fotografi (svi sem Nevena) su ostali kod vodopada u nameri da ga detaljno uslikaju i onda su se vratili istim putem natrag. Zadnja informacija koju smo dobili od njih je da su zaglavili u nekom restoranu na krkanluku. Spustili smo se par stotina metara niže niz reku sve do prvog potoka koji se ulivao sa leve strane i gde se na daljini od stotinak metara video još jedan manji vodopad. Tu smo ostali još neko vreme, taman dok je Neven uslikao i taj vodopad a onda smo odlučili da
krenemo dalje na sever uz Lazovu kosu u nameri da izađemo na greben kod Vukovića livada. Nagib je bio dosta velik, tako da smo malo morali da zapnemo uzbrdo, ali smo na kraju bili nagrađeni prelepim prizorima grebena i mnoštvom livadica pored kojih smo prolazili. Dok smo se peli, naleteli smo na par pečurki "Sunčanica", ali nismo imali pojma da je to bio samo nagoveštaj onoga što će uslediti malo kasnije.

Bor na jednom od vidikovaca na grebenu:



Krenuli smo grebenom Lazove kose u pravcu istoka u nameri da se na taj način
vratimo nazad do polazišne tačke i da napravimo krug. Kao što sam spomenuo prizori su svuda bili odlični, naleteli smo na stado koza koje nas je "usvojilo" i pratilo jedan deo puta, ali najbitnije od svega je bilo to da smo usput nalazili ogromne količine "Rujnica". Naravno da nismo bili lenji, već smo se svim snagama bacili na skupljanje ovih lepih pečuraka. Kese i cegeri su nam već bili dosta puni i kad smo
prešli greben Pejara, odlučili smo da malo preprečimo i skratimo put. Skrenuli smo na desno prema jugu i krenuli da tražimo stazu preko Pitomina. To i nije bio neki problem pronaći, ali smo usput bili nagrađeni prolaskom kroz mešovitu četinarsko-listopadnu šumu gde smo našli ogromne količine Vrganja. Već ionako pune kese nisu bile dovoljne da prime još pečuraka, pa smo morali da vadimo sve raspoloživo što smo imali. Primerci su bili baš kapitalni, bilo je i običnih i crvenih Vrganja, Panjevčica i ostalih vrsta.



Prosto nismo mogli da se odlepimo od tog mesta i kada smo napunili sve što smo
mogli rekli smo da je konačno bilo dosta. Prečili smo još malo preko nekih livada, pa smo na kraju izašli na glavni put i njime smo lagano došli do mesta odakle smo krenuli. Prešli smo ukupno 9 km za nekih 6 sati, ali tako dugo vreme za tako kratku razdaljinu je bilo neophodno upravo zbog skupljanja plena kojeg smo nosili sa sobom.

Profil visina:



Kad smo stigli do kola, odlučili smo još samo da odemo do vidikovca Paljba koji je udaljen par kilometara putem od Divčibara prema Kosjeriću. Sa Paljbe je odličan vidik prema jugu, u prvom planu se vidi Kozomor (kojeg smo posetili skoro mesec dana kasnije), a iza njega se odlično vide sve planine u potezu od istoka prema zapadu tj. od Ovčara i Kablara pa sve do Zlatibora. Prelepo!

Ovo nam je bio prvi put da smo bili na Maljenu i Divčibarama. Nismo mogli da verujemo da ćemo se tako lepo provesti s obzirom na to da je ceo prethodni dan padala kiša. Znali smo da su Divčibare raj za pečurkare, ali smo mislili da nećemo baš nešto puno pronaći jer je tog dana tu bio sajam gljiva i pretpostavili smo da ništa neće ostati za nas. Na naše veoma prijatno iznenađenje, ispostavilo se da tamo ima pečuraka za sve uizobilju. Samo treba mrdnuti "dupe", otići tamo i rezultat neće
izostati. Od pečuraka koje smo nabrali, napravili smo gala večeru za više ljudi i svi su se baš lepo najeli. Čak smo morali i određenu količinu na žalost da bacimo jer su već u startu bile malo lošijeg kvaliteta, tako da nisu izdržale dok smo došli do Beograda.
Veoma brzo nam se ukazala prilika da opet odemo do Maljena i pre tog polaska
smo se potajno nadali da ćemo opet biti u prilici da naberemo nešto pečuraka, ali o tom-potom.
Kad smo letos bili na Kopaoniku i gde smo po prvi put imali prilike da idemo sa ozbiljnim gljivarima i da učimo od njih, nismo ni sanjali da će nas ta aktivnost tako zaraziti i da ćemo kad god negde odemo uvek sa sobom nositi vrećice ukoliko usput nabasamo na neko nalazište. Branje gljiva je jedna tako smirujuća aktivnost gde je čovek koncentrisan samo na to da uoči željeni plod na određenom mestu, da proceni da li je sveže i naravno da se ne igra ukoliko nije siguran da je jestivo ili nije.
Shvatili smo da branje gljiva daje jednu drugu dimenziju našim boravcima u prirodi i sigurno ćemo takve aktivnosti upražnjavati sve češće.

izvor:zoranvujosevic.blog.rs

DIVČIBARE smeštene na samo 104 km od Beograda i 170 km od Novog Sada, Divčibare su idealan spoj planinskog i banjskog zelenilom zaštićenog kutka, kako za
kompletan psihofizički odmor (antistres program), relaksaciju, rekonvalensenciju... tako i za kompletne pripreme sportista, rekreativnu nastavu, programe u prirodi, škole za decu i odrasle...


Hotel Divčibare****

je potpuno renovirani hotel, pušten u rad u oktobru 2007, nalazi se u samom centru Divčibara. Objekat raspolaže sa 99 soba i 4 apartmana sa ukupno 250 ležajeva u luksuzno opremljenim sobama (kupatilo, terasa, internet veze, telefon, tv-sat).

Fitnes, velnes centar, zatvoren bazen, saune, pedikir manikir masaža, kozmetičar, frizerski salon, solarijumom, sportski tereni, tri otvorene terase kao zasebne fizičke celine sve je to sastavni deo ovog detaljno rekonstruisanog objekta sa četiri zvezdice. U ponudi hotela je i niz fakultativnih izleta u saradnji sa ekipom rekreatora i animatora.











Hotel BOB-PETOŠEVIĆ****




Na svega dva sata vožnje automobilom od Beograda nalazi se prelepa planina Maljen, u narodu poznata kao Divčibare, a koja je jedinstvena vazdušna banja u Evropi.

Sa nadmorskom visinom od 1000 metara, blagom klimom, Divčibare predstavljaju pravi izbor za sve one koji bi želeli da pobegnu od gradske vreve i svoj odmor provedu u apsolutnom miru i tišini.




Prelepi tereni za šetnju, obilje šumskih plodova, poljskog cveća i prave plantaže gljiva već decenijama dovode veliki broj turista na ovu planinu. Zaljubite se u polja narcisa, snežne obronke planine Maljen, brojne lepote visoravni Divčibare, koja je još davne 1932. god. proglašena za vazdušnu i klimatsku banju.

Novootvoreni hotel, BOB-PETOŠEVIĆ na Divčibarama odlikuje se ne samo vrhunskom uslugom i idealnim geografskim položajem, već i izuzrtnim izgledom. U sklopu hotela nalaze se: 23 komforne i luksuzno opremljene sobe i 12 studija.
U sklopu hotela je i restoran sa 80 mesta u kome možete uživati u internacionalnim specijalitetima, kao i specijalitetima valjevsko-užičkog kraja. Kafe bar ima 50 mesta i letnju baštu sa 80 mesta.


izvor:dihoff.co.rs

Divčibare se nalaze u centralnom delu Maljena, 38 km južno od Valjeva, i poznato je planinsko-klimatsko turističko mesto. Divčibare leže na prosečnoj nadmorskoj visini od 980 – 1000 m. Predstavljaju 7 km dugačku i 3 km široku visoravan. Divčibare su najbliže planinsko turističko mesto Beogradu i gradovima Vojvodine.

U centralnom delu planine Maljen, 38 km jugoistočno od Valjeva, nalaze se Divčibare, poznato planinsko turističko mesto druge kategorije. Divčibare su planinsko polje koje se pruža od Crnog vrha, Paljbe, Golupca do Velikog brda. Divčibare leži na nadmorskoj visini od 980 m. Na Divčibarama postoje četiri stroga rezervata prirode: Crna reka, Čalački potok, Zabalac i Vražji vir.

Divčibare imaju blagu i prijatnu klimu. Zahvaljujući dobrom geografskom položaju, do Divčibara dopiru vazdušne mase iz Mediterana i sukobljavaju se sa vazdušnim masama Karpata i Panonske nizije, čime se može objasniti prisustvo joda u vazduhu. Divčibare imaju povoljnu srednju godišnju temperaturu od 180C, sa toplijom jeseni od proleća. Septembar je najsuvlji mesec, jer je samo 5,4 dana sa padavinama. Divčibare imaju 289 dana bez vetra, 126 dana sa padavinama, zime obiluju snegom puna 4 meseca.

Ovo područje obiluje rečicama, izvorima i potocima koji pripadaju slivovima Kolubare i Zapadne Morave. Između ostalih: Bukovska reka, Crna reka, Kozlica, Krčmarska reka, Crna Kamenica. Najinteresantnija je reka Manastirica koja pravi vrlo lep vodopad visok oko 20 m, meštani ga zovu Skakalo.

Divčibare su poznate po livadama sa lepom mekom travom. Na Divčibarama preovlađuju četinari, a u samom centru uzdižu se planinski borovi, koji inače nigde drugde ne rastu na manje od 2000 m nadmorske visine. U četinarskim šumama se najčešće javljaju beli, crni bor, jele, smrča, kleka i planinarski bor.Od listopadnog drveća su najznačajniji: bukva i breza, beli jasen, hrast, cer… Krajem aprila javlja se najlepši cvet planine – narcis, a pored njega mogu se naći i šumska jagoda, divlja malina i kupina.

Na Divčibarama postoje četiri stroga rezervata prirode: Crna reka, Čalački potok, Zabalac i Vražji vir.Divčibare imaju blagu i prijatnu klimu. Zbog svog dobrog geografskog položaja, do Divčibara dopiru vazdušne mase iz Mediterana i sukobljavaju se sa vazdušnim masama Karpata i Panonske nizije, čime se može objasniti prisustvo joda u vazduhu. Divčibare imaju povoljnu srednju godišnju temperaturu od 18 stepeni, sa toplijom jeseni od proleća. Septembar je najsuvlji mesec, jer je samo 5,4 dana sa padavinama. Divčibare imaju 289 dana bez vetra, 126 dana sa padavinama, zime obiluju snegom puna 4 meseca.

Na osnovu posmatranja klime u jednom dužem periodu od strane Balneoklimatološkog instituta Srbije iz Beograda 1963. godine Divčibare je proglašeno za "Klimatsko lečilište". Na Divčibarima mogu se lečiti: oboljenja bronhijalne astme, hronični bronhitis, oboljenja sa neurovegetativnim poremećajima, stanje rekovalescencije, posle akutnih infektivnih bolesti, pneumonije...

Postoje mnogobrojni tereni za razne sportove, ski liftovi i staze koje su idealne za decu i početnike u skijanju. Teniskih terena ima dva a košarkaških i rukometnih terena ima na više mesta.

Na samo 120 km od Beograda, u očaravajućem planinskom zelenilu, možete uživati u home-made đakonijama, šetati do iznemoglosti, iznajmiti kuću za celu porodicu po neverovatno bagatelnim cenama i u sebi otkriti talenat za fotografiju. Živopisni predeli koji ostavljaju bez daha, očas posla pretvaraju amatersko „škljockanje" u prava remek-dela.

Osim sto filtrira pluća i oplemenjuje duše, poseta Divčibarama blagotvorno deluje na kućni budžet. Opcije za smeštaj su raznovrsne. Možete iznajmiti celu kuću, apartmane i sobe, ili se smestiti u nekom od odmarališta i hotela.

Što se hrane tiče, gastronomska rapsodija je zagarantovana. Za početak, na gradskoj pijaci može svašta da se kupi: tu su domaćinski srpski specijaliteti - mladi sir, kajmak, pršuta, fantastični domaći džemovi - sastojci koji zablistaju u punom sjaju kada se smeste u vruću zemičku. Ako ne stignete da smažete sve za jedan vikend, ili jednostavno tu hranu nosite kući, svratite u neki od restorana u centru makar na hemendeks.


Glavna zanimacija na Divčibarama svakako je šetnja. Postoji nekoliko sređenih staza koje vode preko livada sa lepom mekom travom kroz četinarske i listopadne šume do nekog od vrhova. Najpoznatiji je Crni vrh, na visini od 1.096 metara, do kog od centra stižete za 30-40 minuta. Kažu da je najlepši pogled sa vrha Ljuti krš. Visok je 962 metra, sa njega se vidi Crna reka i do njega se stiže posle malo duže šetnje, od sat vremena. Za one u najboljoj formi, postoji i organizovan obilazak svih vrhova u jednom danu, i ta tura traje oko šest sati u proseku. U svoj itinerer upišete i bajkoviti vodopad koji pravi reka Manastirica. Visok je 20 metara, a meštani ga zovu „Skakalo".

Rekreacija je oblik prirodnog ponašanja na ovoj planini. U svom aranžmanu možete da se bavite bilo kojim sportom sa loptom koji zahteva poljanu, a u ponudi je i iznajmljivanje terena za tenis, košarku i rukomet.


Na Divčibarama postoje tereni za male sportive, tenis, mini golf, trim staza i obeležene staze za šetnju. Škola jahanja je otvorena tokom cele godine. Okolne visove i blage padine sneg godišnje prekriva tri do četiri meseca.

Skijašima je na raspolaganju nekoliko ski staza. Na severnoj padini Crnog vrha urađena je najduža staza (800 m), sa žičarom čiji je kapacitet 700 skijaša na sat. Staza je osvetljena, pa postoji mogućnost noćnog skijanja. Kod odmarališta „Zmaj“, na Golupcu i na visu „Stražara“ nalaze se tri manje ski staze, dužine do 300 m i kapaciteta 200 skijaša na sat. Divčibarska kotlina ima odlične terene za trčanje na skijama. U hotelima i odmaralištima postoji mogućnost najma i servisa ski opreme, a tokom zimske sezone radi i škola skijanja.

Tokom cele godine na Divčibarama se održavaju raznovrsne turističke, kulturne i sportske manifestacije, kao što su „Beli narcis“, „Dani gljiva“, Zimski festival dečije rekreacije itd.

Divčibarske suvati preseca rečica Crna Kamenica. Za ovu rečicu vezan je nastanak imena Divčibare. Po narodnom predanju, letnja provala oblaka nabujala je Crnu Kamenicu i iznenada je odnela mladu čobanicu. Da bi se sačuvao spomen na čobanicu polju je dato staroslovensko ime Divčibare ("devojačke bare").

Na Maljenu izviru rečice i potoci koji pripadaju slivoima Kolubare (Bukovska reka, Crna reka, Kozlica, Krčmarska reka i dr.) a slivu Zapadne Morave (Bela i Crna Kamenica, Čalački potok, Rosića reka i Ražanska reka).

U periodu od 1926. do 1941.god. za snabdevanje Divčibara vodom služila su tri izvora, tri higijenska bunara i jedna pumpa. Najjači izvor bio je na levoj obali Žujana, jednog od izvorišnih krakova Crne Kamenice.

Od 1963.god. počinje izgradnja objekta za vodosnabdevanje ulaganjem sredstava Skupštine opštine Valjea, do 1967.god. kada je rešeno snabdevanje Divčibara vodom za piće.

Vodovod na Divčibarama se sastojao od podignute brane u gornjnjem delu Čalečkog potoka, veštačkog jezera, postrojenja za prečišćavanje vode i rezervoara čiste vode na visu Stražari, iz koga gravitacionim cevovodom je voda za piće dolazila do potrošača. Sama tehnologija na postrojenju za preradu vode (5 l/s) nije bila adekvatna kvalitetu vode iz akumulacije, ali je to bio tada veliki uspeh.

Kao prirodni izvori vode postoje pet česmi od kojih se dve nalaze u centralnom delu mesta.