Sonja Savic

Sonja Savic






Sonja Savić (Čačak, 15. septembar 1961. — Beograd, 23. septembar 2008.)
je bila srpska filmska glumica poznata po svom promuklom glasu i svojim
ulogama u uspešnim jugoslovenskim filmovima tokom 1980-ih.
ođena je 15. septembra 1961. godine u Čačku. Glumom je počela da se bavi
u amaterskim trupama, a debitovala je na filmu „Leptirov oblak“ 1977. godine.
Na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, diplomirala je 1982. godine u
klasi profesora Minje Dedića, zajedno sa : Svetislavom Goncićem,
Branimirom Brstinom, Žarkom Lauševićem, Zoranom Cvijanovićem...
Filmskim ulogama tokom osamdesetih godina „Živeti kao sav normalan svet“,
„Una“, „Šećerna vodica“, „Davitelj protiv davitelja“, „Balkanski špijun“, „Čavka“
izborila je status zvezde domaćeg filma kreirajući uloge izvan određenog faha,
ali uvek sa prepoznatljivim ličnim pečatom. Za glavnu ulogu u filmu "Šećerna vodica"
dobila je Zlatnu arenu na festivalu u Puli, 1984. godine.



Za ulogu u filmu „Život je lep“, 1985. godine nagrađena je na festivalu u Veneciji.
U muzičkom spotu Miroslava Ilića, za pesmu „Voleo sam devojku iz grada“
snimljenom 1987. godine, igrala je famoznu Devojku iz grada.
Tokom devedesetih godina ređe se pojavljivala na filmu, ali je, i pored toga,
ostvarila nekoliko značajnijih uloga: „Mi nismo anđeli“, „Uvod u drugi život“,
„Ni na nebu ni na zemlji“, „Urnebesna tragedija“: Bila je aktivna i kao rediteljka
„Prvi srpski tehno vodvilj“, „Supernaut - Beograd andergraund“, „Plej“
i poslednji film „Šarlo te gleda“.



Велики повратак на глумачку сцену уследио је после улоге у филму „Хлеб и млеко“
2001. године, награђеног Златним лавом у Венецији. Филм „Југ-југоисток“ у којем је
играла, добио је награду београдског ФЕСТ-а „Небојша Ђукелић“.
Последњу улогу остварила је у филму „Забрањена љубав“, а гледаоци су имали
прилике да је гледају и у ТВ серији „Вратиће се роде“.
Пред крај живота се посветила снимању авангардних филмова.
Преминула је 23. септембра 2008. године у Београду, а сахрањена је у селу
Доња Горевница.

Награде

Добитница је великог броја признања, међу којима и Златне арене у Пули,
награде Царица Теодора за најбољу женску улогу за филм „Живети као
сав нормалан свет“ и Гран при награде Ћеле кула за улогу у „Шећерној водици“
на Филмским сусретима у Нишу, Специјалне награде жирија у Венецији
за улогу певачице у филму „Живот је леп“.



Филмографија

1977. Лептиров облак
1977. Љубавни живот Будимира Трајковића
1978. Луде године
1982. Живети као сав нормалан свет
1983. Нешто између
1983. Шећерна водица
1984. Давитељ против давитеља
1984. Камионџије опет возе
1984. Балкански шпијун
1984. Уна
1985. Живот је леп
1986. Црна Марија
1986. Мајстор и Шампита
1986. Секула и његове жене
1988. Чавка
1988. Браћа по матери
1988. Тамна страна Сунца
1989. Како је пропао рокенрол
1992. Ми нисмо анђели
1994. Ни на небу, ни на земљи
1996. Иван Евина пријатељица
1996. Урнебесна трагедија
1997. Танго је тужна мисао која се плеше
2000. Сенке успомена
2001. Хлеб и млеко
2001. Виртуална стварност
2005. Југ југоисток
2008. Принц од папира
2008. Вратиће се роде
2009. Забрањена љубав
( wikipedija.com )











Kako je lepa, najlepsa nasa glumica...

Dokumentarac o Sonji Savić

Rade Šerbedžija u filmu Dragane Kanjevac priznaje da je o filmskoj glumi počeo da uči od Sonje,
i koristi termin „metod Sonje Savić”



Dragana Kanjevac

Bila sam srećna kad sam pronašla ljude koji su jednako nesrećni kao ja,
govorila je glumica Sonja Savić, o kojoj je Dragana Kanjevac snimila
dokumentarni film „Sonja”, kojim će 30. marta početi 59. festival kratkog metra.
Kao dugogodišnji TV novinar i publicista iz oblasti kulture i medija, i filozof po
obrazovanju, Dragana vidi Sonju kao „čudo od deteta, zvezdu kinematografije SFRJ,
seks simbol, urbanu ikonu generacije osamdesetih i borca protiv establišmenta”.

Dok privodi kraju film čijom će projekcijom početi novo izdanje najstarijeg festivala
u Srbiji, autorkadodaje da je glumica „izgledala, govorila i mislila drugačije od ostalih,
kao autentična pojava u našoj kulturi”.

– Moj motiv nije bio da snimim film o značajnim ljudima kojih nema. Motiv je bila
samo Sonja. Poznavala sam je i njena smrt me je emotivno pogodila, tako da su
u filmu spojeni lični i opšti motiv. Ideja mi je bila da ton filma ne bude opor, već da
priča o Sonji ima duha, bude lucidna. Nisam želela patetičnost, niti da gajim kult o
Sonji koji već postoji – ističe Dragana Kanjevac, inače autorka dokumentarca
„Njujork: šest sati ranije” o Beograđanima u Njujorku, i seća se Sonjinog duha:

– Kada je prolazila Njegoševom ulicom, u kojoj je stanovala, prišla bi stolu u nekom
od poznatih kafića i rekla: „Je li, svila se nosi, ima se? Koliko je sati, je l’radno vreme?
Pije se kafica, puše se dobre cigarete?”. Njeno buntovništvo, donkihotizam, izražavanje
stava na ličnu štetu, revolucionarnost i libertestvo su mi u glavi kada se ona spomene.
Bila je stroga, često surova. Mrzila je glupost i prosečnost, hod uprazno.



Od Dramske grupe Radio Beograda, preko studija na FDU, Sonja je bila predvodnik
generacije koja je donela promene u pristupu glumi u Srbiji. Zanimalo ju je brisanje
razlike između umetnosti i života, i ideja glumca kao filozofa i akrobate. Osvojila je
na prečac kinematografiju SFRJ osamdesetih, i snimila filmove po kojima je danas
pamte i citiraju – njena Dečka iz „Šećerne vodice”, Una iz istoimenog filma ili Marta
iz „Mi nismo anđeli”, ušle su u srpsku urbanu usmenu književnost.

– Akcenat filma je na celovitosti njene ličnosti i karakteru, a njena gluma je materijal
za zaseban film. Bez obzira što je Sonja svoju glumačku profesiju sa velikom ogorčenjem
stavljala u drugi plan, ona se ozbiljno bavila glumom. Njeno filmsko i filozofsko obrazovanje
je bilo beskrajno, i još kao mlada imala je izgrađen umetnički stav o glumi. Dosta se bavila
jezikom i govorom. Rade Šerbedžija u filmu priznaje da je o filmskoj glumi počeo da uči od nje,
i koristi termin „metod Sonje Savić” – kaže rediteljka, i citira reči Dragana Nikolića:
„Klinci misle da je gluma kada si neko drugi, a Sonja je govorila da je gluma kada si svoj”.

Inače, u dokumentarnom filmu „Sonja” o glumici govore: Zoran Kostić Cane, Milutin Petrović,
Svetislav Goncić, Jovan Jovanović, Nebojša Pajkić, Dušan Kovačević, Miša Radivojević,
Stanko Crnobrnja...

Kada je građanski rat u SFRJ zaustavio njenu generaciju, Sonja je javno osudila rat i lidere,
i posvetila se režiji eksperimentalnih filmova i multimedijalnom teatru u okviru trupe „Supernaut”.

– Na projekcijama njenih autorskih filmova „Šarlo te gleda”, „Supernaut”, „Superstvarnost”,
„Plej” i „Čekajući Godoa” okupljala je mladu publiku koja nije znala njene replike iz
„Šećerne vodice”. Njena hrabrost i beskompromisnost u ovom potklobučenom društvu
i ravnodušnom svetu osvajala je mlade.

Posle 2000. Sonja Savić je ostvarila značajne uloge u filmovima „Hleb i mleko” i
„Od groba do groba” slovenačkog reditelja Jana Cvitkoviča, a u isto vreme trajala
je njena pobuna protiv društvenih stega u demokratskim rukavicama, ali i lična drama
ogorčenja i izolacije – preminula je 23. septembra 2008. u 47. godini.

– Nisam želela da tragam za osećanjem griže savesti i to niko ne oseća od mojih
sagovornika. Ali filmom provejava moguća odgovornost društva za njenu sudbinu.
Neki sagovornici pominju da bi sve bilo drugačije da je živela u uređenoj zemlji.
Da naše društvo zna da neguje svoje najviše vrednosti i najizvrsnije ljude,
njegova perspektiva bi bila bolja.


Posle filma – moguć serijal

Za potrebe filma, Dragana Kanjevac je snimila mnogo sati materijala, a ako bude finansijske
podrške film će prerasti u serijal u kojem će, kako kaže autorka, biti mesta i za obilje
zanimljivih detalja poput Sonjinog svedočenja o farbanju peškira za potrebe filma
„Davitelj protiv davitelja”, fami o njenom nedolasku na Pulski festival da primi
„Zlatnu arenu”, ili kako je podgorička publika pozdravila Sonjin prekid predstave.

I. Aranđelović, politika rs

Соња – своја и јединствена







Прва виолина, први дневнички записи, прве награде, размишљања и други предмети
из приватног и професионалног живота глумице Соње Савић изложени су у оквиру
поставке „Само своја: Соња Савић” која је отворена у холу Дома омладине.

Детаљи из приватне архиве и других извора сведоче о Соњи као оштром критичару
друштва, њеном својственом језику и стваралаштву, необичном смислу за моду,
ренесансној свестраности – говоре о глумици, сценаристи, жени и урбаној икони Соњи
Савић. На једној страни предмети и фотографије који причају о Соњиној свакодневици,
на другој аутобиографска сведочења и размишљања, на трећој сценарија, признања и
филмографија која је обележила њен живот. Мозаиком који се склапа из тих сегмената,
жеља је била да се прикаже богато и разноврсно стваралаштво глумице, која је преминула
2008. године.

Публика је после отварања изложбе видела и филм „Соња” у коме је редитељка Драгана
Кањевац из свог угла сагледала живот глумице рођене у Чачку. У филму су забележени
и Соњини искази из различитих периода, сведочења њених колега и пријатеља, као и
разноврстан архивски материјал.

Изложба, коју су организовали ДОБ и Уметничка галерија „Надежда Петровић“ из Чачка,
биће отворена до 19. марта. Филм ће публика моћи да погледа сваког дана од 19 сати и
21 часа.

politika.rs