Knjaževsko- Srpski Teatar Kragujevac

DNEVNIK JEDNOG LUDAKA

Premijera: 2. decembar 2006. godine

Dnevnik jednog ludaka, autor N. V. Gogolj
Režija: Dušan Stanikić
Monodrama, glumi Ivan Vidosavljević
Konsultacije: Predrag Ejdus, Mirko Babić i Dragan Jakovljević



Scenski pokret - Dušan Stanikić; kostim - Jelena Jovanović; scenografija - Dušan Stanikić i Ivan Vidosavljević; akrobatika - Stevica Jovanović; dizajn svetla - Nikola Manić; marketing - Zoran Miljković; oslikavanje dekora - Milivoje Štulović; stolarski radovi - Zoran Jokanović; dekorateri - Saša Đorđević, Ljubiša Zirojević, Milorad Maksimović; fotografije - Dragan Vučković; šminka - Aleksandra Jablanović; grafički dizajn - Stanko Aksentijević; video dizajn - Mladen Knežević; dizajn zvuka - Andra; izbor muzike i zvučni efekti - Igor Nikolić.

Gogoljeva pripovetka Dnevnik jednog ludaka uticala je na gotovo sve pisce Evrope tog vremena. Između ostalih, Dostojevski je prema njoj napisao svoje Zapise iz podzemlja.
U predstavi Knjaževsko-srpskog teatra reč je o ispovesti mentalno obolelog činovnika koji, shvativši da se nalazi u ludnici, pokušava da pronađe rešenje u bezizlaznoj situaciji.
Zanimljivo je da je sličnu sudbinu doživeo i sam Gogolj, jedan od najznačajnijih ruskih pisaca 19. veka.

Nikolay Gogol's short story A diary of a Madman influenced almost every writer in Europe of the time. Among others, Dostojevsky was inspired by it when he wrote Notes from Underground.
Accordingly, the performance of the Knjaževsko-srpski theater shows a confession of mentally disabled civil servant who found himself in the asylum trying resolve the situation that seems to have no way out.
What is particularly interesting is that Gogol, one of the most remarkable Russian writers of the 19th century, experienced the similar destiny.

Nagrade:
– 16. aprila 2009. godine, dve nagrade na Međunarodnom festivalu monodrame Gala Star u Bakau, Rumunija.
Odlukom stručnog žirija Ivanu Vidosavljeviću je dodeljena nagrada za najboljeg glumca, One Man Show.
Odlukom žirija mladih Ivanu Vidosavljeviću je dodeljena nagrada za najboljeg glumca, Štefan Jordake.
– Maja 2011. godine Ivan Vidosavljević osvoja Nagradu za najbolju mušku ulogu na Međunarodnom festivalu nove pozorišne akcije NETA u gradu Vraca u Bugarskoj.
– Decembra 2011. godine Ivanu Vidosavljeviću je dodeljena Nagrada za najboljeg glumca na Međunarodnom festivalu monodrame ALBAMONO u gradu Korča u Albaniji. Predstava Dnevnik jednog ludaka je dobila Nagradu za najbolju predstavu festivala.





joakimvujic.com

ĐAVO I MALA GOSPOĐA

Premijera: 15. februar 2011. godine

Autor: Đorđe Milosavljević
Đavo i mala gospođa
Reditelj: Žanko Tomić



Uloge:
Jeremija, mlađi bedelus u kragujevačkom Liceju – Miloš Krstović
Dragoman, Leontije Žarković – Miodrag Pejković
Antonije, rabadžija Arnautin – Aleksandar Milojević
Stranac, Hans Kristijan Andersen – Nikola Milojević
Jelenka Herbez, nekadašnja kučuk-kadima knjaza Miloša – Isidora Rajković
Psoglavi, prvi hajduk – Dušan Stanikić
Ećim Zoja – Vladan Živković
Aleksandar Sekulić – učitelj borački, Gica hajduk – Zdravko Maletić
Radisav – crnomanjast momak,  Knjaz Miloš – Dragan Stokić
Kumrija – Ana Todorović – Dialo
Rumeni momak, Milenko Stojković – Đorđe Đoković
Prvi Borčanin, Avram Stojković,  Arsa Protić – Čedomir Štajn
Prvi Borčanin, Kapetan broda, Dobrnjac, Teodor Herbez – Ivan Vidosavljević
Drugi Borčanin, Nikola Dani, drugi hajduk – Nenad Vulević

Adaptacija: Žanko Tomić i Đorđe Milosavljević
Asistent režije: Dragan Stokić
Scenski pokret: Ivan Klemenc
Dramaturg: Marija Soldatović
Kostimograf: Snežana Kovačević
Scenograf: Milivoje Štulović
Kompozitor: Dragoslav Tanasković
Lektor: Radovan Knežević
Svetlo: Nikola Manić
Sufler: Rada Jovanović
Inspicijent: Gordana Stevović

Đorđe Milosavljević
Đorđe Milosavljević (6. maj 1969, Ivanjica), pisac i reditelj, docent Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu.
Profesionalno se bavi filmom (Točkovi, Nebeska udica, Mehanizam, Apsolutnih sto, Neprijatelj), pozorištem (Gola Vera, Parče noći, Porfirogeneza, Kontumac, Instant seksualno vaspitanje, Igra u tami) i televizijom (serije Jesen stiže, Dunjo moja, Sva ta ravnica, Miris kiše na Balkanu).
Dobitnik Joakimove nagrade za najbolji savremeni dramski tekst 2010, za dramu Kontumac, i književne nagrade Isidora Sekulić za najbolju knjigu objavljenu 2010. godine, za roman Đavo i mala gospođa.

Tamo gde je stao Kontumac, nastavlja se Đavo i mala gospođa - prvo roman, a sada i predstava. Ovo se može shvatiti i doslovno. Kontumac se završava, a Đavo i mala gospođa počinje dolaskom danskog bajkopisca, Hansa Kristijana Andersena u Srbiju.
Ustvari, radeći tokom 2004. na drami Kontumac došao sam do priče o Psoglavom, Jeremiji, bedelusu kragujevačkog liceja, i Jelenki Herbez, nekadašnjoj maloj gospođi knjaza Miloša Obrenovića... Kada sam završio dramu, započeo sam rad na romanu – odatle je proistekla i maločas pomenuta narativna veza između ova dva teksta.
Kao samizdat, roman je u prvom izdanju izašao početkom 2009. godine, a krajem iste godine i u drugom Laguninom izdanju. Od tada je dobio nagradu Isidora Sekulić za najbolju knjigu 2009. godine, i još dva izdanja... a sad izlazi i na scenu Knjaževsko-srpskog teatra, gde je, kako sam napisao, i počeo da nastaje.
Đavo i mala gospođa priča je o dve avanture – jedna je istorijska i tiče se Srbije, druga je lična i tiče se Psoglavog, Jeremije i Jelenke Herbez... Kako je već dobro poznato, avanture nema bez vere u njen srećan rasplet. Stoga je pojava ove priče na pozorišnim daskama Knjaževsko-srpskog teatra za mene srećan rasplet jedne davno započete duhovne avanture.

Đorđe Milosavljević, u Zemunu, 27. januara 2011. godine




................

............

Žanko Tomić

Rođen 1970. godine u Skoplju, diplomirao Srpski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 1995. godine, a potom i Pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu 1997. godine. Pored režije bavi se i prevodilačkim radom i esejima iz oblasti pozorišta. Među najznačajnije režije ubrajaju se: u Srpskom Narodnom pozorištu u Novom Sadu, Nemam da platim, neću da platim, Daria Foa, Pešice, Slavomira Mrožeka; Galeb, A. P. Čehova; Oslobađanje Skoplja, Dušana Jovanovića; Piloumen, Martina Mekdonea. Zatim u Beogradskom dramskom pozorištu Let iznad kukavičijeg gnezda, Dejl Vasermana, Evropejci, Hauarda Bejkera u Narodnom pozorištu u Subotici, Kontumac, Đorđa Milosavljevića u Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu, Overlapping i Knknpnkn na BELEF-u. Ostvario je i jednu režiju u Spingold Theatre Centre u Bostonu i to Kraljevski put, Tennessee Williams-a. Urednik časopisa TFT, radi u BITEF-u.



Ivan Klemenc
Klemenc Ivan rođen u Novom Sadu od svoje druge godine živi u Zemunu. Diplomirao glumu na FDU u Beogradu u klasi Ognjenke Milićević. Za proteklih 33 godina od diplomiranja, bavio se pozorišnom, filmskom i TV umetnošću iz raznih uglova.
Pantomimu izvodio na svim bitnijim scenama Jugoslavije i desetak zemalja Evrope. Nagrađivan u pozorištu. Dvadeset devet puta potpisao režiju (Beograd, Zrenjanin, Tuzla, Kragujevac, Novi Sad...), kao saradnik za scenski pokret ostvario 360 premijera.
Od filma Okupacija u 26 slika igrao u još 28 filmova,
Na televiziji u dramskoj, muzičkoj a pogotovo dečjoj redakciji, kao glumac saradnik za pokret ostvario 500 emisija. Predavao na svim dramskim akademijama, a bio gostujući professor na akademijama u Budimpešti, Pertu, Sidneju. U radnom odnosu je kao redovan professor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Predaje scenski pokret, mačevanje i komediju del arte.
Šesnaest godina radio sa gluvonemom decom i proizvodio predstave koje su pobeđivale na nacionalnom festivalu, a zapažene su i nagrađivane van naših granica. Selektor za pantomimu Međunarodnog festivala monodrame i pantomime, a umetnički direktor letnjeg festivala Gardoš u Zemunu.



Fotografije sa predstave:







jakimvujic.com

DO GOLE KOŽE

Premijera: 21. septembar 2012. godine

I danas se sećam trenutka kada sam pre mnogo godina po prvi put došao u Kragujevac da sa ansamblom Teatra Joakim Vujić, održim radionicu o Šekspirovim dramama, iz čega je kasnije proistekla predstava Romeo i Julija. To je bio rad koji mi i dan-danas bolno nedostaje.... Moram da priznam, tada sam se zaljubio u onu šaškastu skupinu ispred i iza kulisa, u tu moju malu pozorišnu i umetničku porodicu, sa kojom prosto moram da ulećem u avanture, svaki put drugačije, svaki put praćene uvek drugačijim krizama, svaki put kreativne sa puno strasti. I svaki put na kraju te naše avanture nikako da poverujemo da nam je pošlo za rukom i da opet proslavljamo pozorište zajedno sa našom publikom.Tako su u prethodnim godinama nastale predstave poput Romeo i Julija, Seobe, Šeherezada i ova poslednja, Do gole kože. I svaki put sam imao onaj osećaj bliskosti sa našom publikom, da ona shvata da nismo tu da joj držimo pridike, već da zajedno sa njom doživimo snagu i magiju pozorišta. Upravo predstava Do gole kože nam govori o snazi pozorišta da nam menja život. To je priča koja se tiče svih nas, nas koji sanjamo o tome da budemo lepi, poželjni i uspešni, a u realnom životu se ustvari u borbi za opstanak suočavamo sa sopstvenim strahovima, slabostima i porazima.

I kada na kraju naši junaci, s početka sasvim obični ljudi koji se dovijaju da prežive u džungli svakodnevnice, bez posla, bez perspektive, nevoljeni, stoje na bini, spremni da u pravom smislu te reči spuste pantalone, tada saosećamo sa njima, želimo im da postignu uspeh o kom sanjaju, a i mi se pri tome zabavljamo. Možda u tom momentu shvatamo da nije reč o tome da budemo seksi, nedodirljivi i neranjivi, poput svih onih likova sa TV-ekrana i časopisa koji nas svakodnevno nerviraju, već da je reč o tome da budemo svoji, da prihvatimo naše strahove i slabosti, da budemo autentični i pokažemo empatiju, da budemo sposobni da se nečim oduševimo i budemo hrabri. Da, možda to i jeste ključ za uspeh u životu.
Pjer Valter Polic, oktobar 2012

Pjer Valter Polic (po motivima priče Stivena Sinklera i Entonija Mekartena )
DO GOLE KOŽE
Adaptacija, scenografija i režija Pjer Valter Polic

Rajko - Vlada Živković
Trta - Nikola Milojević
Meče - Aleksandar Milojević
Željko - Ivan Vidosavljević
Velja - Zdravko Maletić
Ljuba - Čedomir Štajn
Prvi kandidat na audiciji - Bratislav Slavković
Drugi kandidat na audiciji - Nenad Vulević



Kostimograf - Jelena Janjatović
Kompozitor/muzičar - Dragoslav Tanasković
Inspicijent/sufler - Nikola Stevović
Slikar - Milivoje Štulović
Ton - Dobrica Andrić
Svetlo - Nikola Manić
Garderoba - Dragica Ilić, Mirjana Todorović
Šminka - Aleksandra Jablanović
Šef rekvizite - Nenad Miloradović
Rekvizita - Marija Vujičić
Šef scene - Ljubiša Zirojević
Tehnika - Stevica Jovanović, Saša Đorđević, Dragan Milošević, Vladan
Milovanović
Stolar - Zoran Jokanović

Trajanje: 1h i 50 minuta



Biografija Pjer Valter Polica (Pierre Walter Politz)
1960 - Rođen u Bad Harcburgu u Nemačkoj
1989 - Nagrada za scensku umetnost grada Minhena
1990 - 1994 - Režiser, upravnik i direktor Studija za novu pozorišnu literaturu
1994 - 1998 - Reditelj i direktor glumačkog studija Pozorišta grada Lajpciga
Od 2000 - Stalni reditelj u Ingolštatu. Honorarni reditelj i direktor Vorkšopa za režiju i novu dramatiku (nove pozorišne komade) u Erfurtu, Londonu, Torontu i Parizu.
Profesor glume i režije na Fakultetu za muziku i pozorište u Lajpcigu, pozorišnoj akademiji u Minhenu, Akademiji za film i televiziju u Minhenu.
2004 - Nagrada Joakim Vujić za režiju predstave Romeo i Julija.
2005 - Prsten sa likom Joakima Vujića.
Od 2006 - Scenograf i reditelj u saradnji sa Kurtom Jumom Nemački film u Berlinu.
Nagrade
Predstava je na 8. aranđelovačkom festivalu „Svetlost i afirmacija”, održanom polovinom
 novembra 2012. godine, proglašena za najbolju predstavu festivala.

UBITI PTICU RUGALICU

Premijera: 1. novembar 2013. godine

„Zašto razumni ljudi načisto polude kadgod se dogodi nešto gde je uključen neki crnac?“ - pita se glavni lik u romanu Harper Li „Ubiti pticu rugalicu“.
Nekoliko godina posle pojavljivanja ovog remek dela američke literature, održan je Marš na Vašington. Danas to predstavlja jedno od najvećih okupljanja ljudi u celoj američkoj istoriji. Tada je Martin Luter King održao svoj čuveni govor: „Moj san je da na crvenkastim proplancima Džordžije jednog dana za stolom bratski sede sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika. Moj san je da Misisipi, država koja gori od nepravde, jednog dana postane oaza slobode i pravde. Moj san je da moje četvoro dece jednog dana žive u zemlji gde će ljudi o njima suditi ne na osnovu boje kože, već na osnovu njihove ličnosti... Istinu po kojoj svi stvoreni jednaki ne treba dokazivati.“
Pedeset godina od ovog slavnog Kingovog govora poznatog po nazivu „I have a dream“,  istraživanja javnog mnjenja ukazuju da se ljudi i dalje procenjuju na osnovu boje kože, a ne na osnovu karaktera. Predrasude zasnovane na rasi utiču na formiranje kulturoloških modela i trebalo bi učiniti mnogo više da bi se ostvarilo društvo jednakosti koje je King zagovarao.
Svakog maja meseca, građani Monrovila (Alabama), rodnog mesta Harper Li, organizuju i izvode pozorišnu adaptaciju „Ubiti pticu rugalicu“ u dvorištu suda. Predstava koja se prikazuje u izvornom ambijentu,  pomalo ironično ističe prostor lokalne rasne netolerancije, ukazujući  na globalni problem: odnos prema drugom i drugačijem.
Advokat Atikus Finč, u jednom trenutku kaže svojoj maloletnoj kćerki: „Ostani pribrana – čak i ako stvari postanu ružne. A ja se nadam da ti možeš da prođeš kroz ono što predstoji, a da ne zakačiš uobičajenu bolest Mejkomba“.  O bolesti društva i kod nas slušamo svakodnevno. Tu su slučajevi maloletničkog nasilja, netolerancije prema manjinama, odnosi u porodici, zlostavljanja i zapostavljanje dece... Govori se i piše kako je lečenje bolesnog društva veliki problem. Svi to primećuju, za to nije potreban poseban talenat ili vidovitost. Pitanje je samo da li će „lekari državnog organizma“, pozvani da to rade, umesto da izleče bolesnika „pretvoriti nekoliko bezazlenih prišteva u zapaljenje i smrtonosnu gangrenu“. (Lord Šaftsberi, 1708.)
Igrati na sceni roman „Ubiti pricu rugalicu“,  napor je da pozorište utiče na svoje okruženje. Teatar je, artoovski rečeno, ona kuga što zaražuje svet. Opasno po društvo počinje da biva onda kada samo izgubi snagu, kad se prelije u život, kad teatralizuje svet. A to je mogući korak ka lečenju društva.

Nebojša Bradić

Harper Li
UBITI PTICU RUGALICU
Režija: Nebojša Bradić

Prevod i adaptacija: Đorđe Krivokapić
Scenografija: Miša Štulović
Kostimi: Jelena Janjatović
Kompozitor: Dragoslav Tanasković
Scenski pokret: Vera Obradović
Grafički dizajn: Goran Dimić


ULOGE
SKAUT FINČ : Katarina Mitrović
DžEM FINČ –  Skautov brat: Miloš Krstović
ATIKUS FINČ – njihov otac: Saša Pilipović
KALPURNIJA – domaćica: Isidora Rajković
DIL –  drug Skauta i Džema: Dušan Stanikić
GOSPOĐA DJUBOUZ – komšinica: Marina Perić
GOSPODIN KANINGEM, krupan čovek: Zdravko Maletić
MAJELA JUIL – siromašna  devojka: Sanja Todorović
BOB JUIL – njen otac: Dragan Stokić
GOSPODIN GILMER – tužilac: Nikola Milojević
ARTUR ’BU’ REDLI – tajanstvena prilika: Ivan Vidosavljević
TOM ROBINSON – snažan crnac: Miodrag Pejković
HELEN ROBINSON –  njegova žena: Jasmina Dimitrijević
PREČASNI SAJKS – sveštenik: Aleksandar Milojević
HEK TEJT – šerif: Vladan Živković
SUDIJA TEJLOR: Milić Jovanović
SUDSKI PISAR, TREĆI ČOVEK: Čeda Štajn
LINK DIS: Nenad Vulević

HARPER LI - biografija
Književnost  Alabame (SAD), iz koje potiče Harper Li,  seže još od početka XIX veka i pisaca kao što su Viljam Bartram koji je prvi pisao o  prirodi, eseje sa putovanja i autobiografiju, kao i Edvarda O. Vilsona internacionalno priznatog etnologa i prvorazrednog ekologa i teoretičara razvoja Alabame, kao i Helen Keler koja je prva pisala o problemu ropstva u Americi. Ovom tematikom bavili su se i, takozvani, predstavnici renesanse književnosti u Alabami u XX  veku , medju kojima je najistaknutija Harper Li,  spisateljica rodjena u Monrovilu 1926. godine, koja se proslavila romanom “Ubiti pticu rugalicu” za koji je 1961. godine dobila Pulicerovu nagradu.
Priča romana smeštena je u Alabami  1930. godine i bavi se problemima ljudskih prava kao i ljudske univerzalnosti. Roman je objavljen 1960. godine i  bio je 88 nedelja prvi na hit listi. Dobio je Pulicerovu nagradu za fikciju i po njemu je snimljen film nominovan za 8 Oskara od kojih je dobio 3 prestižna. Od tada do danas knjiga i film imaju kultni status. Gregori Pek , koji igra naslovnu ulogu, ovenčan je Oskarom, a zanimljiva pojedinost je da u filmu njegovu kći Skaut tumači Meri Bedem,  sestra proslavljenog reditelja Džona Bedema koji posle debija sestre kreće u Holivud.
Interesantno je da je ovaj izuzetan roman prvi i jedini njen roman, a sama Harper Li izjavila je u intervjuu 1964. godine kako je ’’proces pisanja proces samodiscipline, što moraš naučiti pre nego se proglasiš piscem i da ima ljudi koji pišu, ali je to sasvim drugačije od onih koji moraju da pišu’’.
Počeci njene karijere vezani su za Trumana Kepouta , takodje, proslavljenog američkog pisca njenog prvog komšije i najboljeg prijatelja iz detinjstva sa kojim u kreativnoj vezi ostaje skoro sve do desetak godina pred njegovu smrt 1984.  godine.  Još kao deca počinju da pišu originalne priče  na Andervud pisaćoj mašini koju su dobili od njenog oca, pravnika i uzora za ovaj fascinantan,  u mnogome,  autobiografski  roman koji ima nedvosmisleno provokativan naslov o tome kako se ophodimo prema drugima ma ko oni bili – “Ubiti pticu rugalicu”.  Sam Kepout bio je inspiracija za lik Dila u romanu.
Harperova, koja je još uvek živa, 2007. godine odlikovana je  Medaljom predsednika SAD za slobodu kao i 2011. godine Nacionalnom medaljom za umetnost za svoj književni doprinos u Americi. Roman “Ubiti pticu rugalicu”  je preveden na preko 40 jezika i prodat  u više od 30 miliona primeraka bez obzira što je sama književnica bila početnica i neko kome su izdavači jedva poverovali.

.............

joakimvujic.com

NEBOJŠA BRADIĆ - biografija

Rođen je 3. avgusta 1956. godine u Trsteniku. Diplomirao je pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Od 1981. do 1996. radio je kao reditelj, umetnički direktor i upravnik Kruševačkog pozorišta. U sezoni 1996/97. godine bio je upravnik pozorišta Atelje 212. Od 1997. do 1999. upravnik je Narodnog pozorišta u Beogradu. Upravnik je i umetnički direktor Beogradskog dramskog pozorišta od 2000 - 2008. godine. Ministar kulture i informisanja u Vladi Republike Srbije od 7. jula 2008. do 14.marta 2011. Režirao je više 80 predstava u srpskim, hrvatskim, bosanskim i grčkim teatrima, sa posebnim afinitetom za savremenu domaću literaturu i dramatizaciju (“Prokleta avlija”, “Derviš i smrt”, “Zlatno runo”, “Koreni”, “Tvrđava”, “Poslednja plovidba”...). Režirao je opere i mjuzikle. Osnivač je Beogradskog festivala igre i Dunavfesta. Autor je drama: “Moj brat” (Narodno pozorište Republike Srpske 2010.) i “Noć u kafani Titanik” (Knjaževsko-srpski teatar, 2011.). Autor je brojnih eseja o pozorištu i literaturi. Profesor je glume na Akademiji lepih umetnosti u Beogradu. Predstave Nebojše Bradića igrane su u pozorištima bivših jugoslovenskih republika, u Italiji, Austriji, Mađarskoj, Engleskoj, SAD, Češkoj, Švajcarskoj, Ukrajini, Rusiji, Grčkoj, Albaniji, Turskoj. 
Dobitnik je značajnih domaćih i stranih pozorišnih nagrada. Prvi je dobitnik Nagrade Nikola Peca Petrović za najboljeg jugoslovenskog pozorišnog menadžera. Na Susretima pozorišta Srbije Joakim Vujić dobio je devet nagrada za režiju. Nagrađen je Sterijinim nagradama za najbolju savremenu scensku adaptaciju, dramatizaciju i režiju. Dobitnik je nagrada za režiju i dramatizaciju na pozorišnim festivalima u BiH (Brčko, Zenica, Doboj). Dobitnik je nagrada za najbolju režiju na JoakimInterfestu i Međunarodnom festivalu klasike Vršac. Dobitnik je nagrade Prsten sa likom Joakima Vujića za izuzetan doprinos razvoju Knjaževsko-srpskog teatra i afirmaciji njegovog ugleda u zemlji i inostranstvu. U Moskvi je dobio nagradu Zlatni vitez za režiju predstave “Zlatno runo” Borislava Pekića, u Istanbulu je dobio nagradu za dramatizaciju predstave “Derviš i smrt” Meše Selimovića.

joakimvujic.com

HLADNJAČA ZA SLADOLED

Premijera: 15. februar 2013. godine

Da li motivisano ili ne, ali tek u u jednoj od četiri scenske posvete Kragujevcu Ružice Vasić, (onoj koja se dotiče petoktobarskih događaja 2000), prosine sunčev zrak. A ona davno u reč uzeta poslovična, kragujevačka kiša ostaje elemenat atmosfere celog komada i njen dominantan ton. Čini se, a to i iskaz jednog junaka dokazuje, kao da i nebo plače nad sudbinom beznadežne generacije koja je odrastala od 1993 do današnjih dana slušajući kako se odjeci Velikog istorijskog časa mešaju s grmljavinom najnovijih ratova. Drama „Hladnjača za sladoled“ Ružice Vasić ima liričnost tematski srodnog „Buđenja proleća“ Franka Vedekinda, ali i naturalističku oporost autentičnog turobnog vežbanja života u Srbiji u poslednje dve decenije. Ironijsko poigravanje amblematikom, simbolima i topografijom grada („Nema više kraguja, moj sine, ostali su kobci“) pojačavaju uverljivost jednog sumornog razdoblja i naglašavaju ukus gorčine. Parodirani obrazac recitala, na kraju komada, postiže snažno dejstvo, zazvuči kao opomena, kao parastos jednoj mladosti.
Milivoje Mlađenović

O DRAMI
Kroz četiri čina – posvete, napravljen je osvrt na proteklih petnaest godina koje su određenu generaciju marginalizovale, prosto iz razloga što je rođena u pogrešno vreme. Paralelno sa osnovnom pričom teče i lekcija o nekoj drugoj generaciji koja je stradala za vreme nemačke okupacije. I dolazi se do istog sudbonosnog koda: neki se rode samo da bi postali spomenik vremena, da bi budućim naraštajima služili za primer i nauk. Međutim, vremenom i spomenici izblede, a tragedija postane teret. Roditi se u gradu u kojem je najveći park – groblje, u kojem jednom godišnje „i nebo plače“, na turbulentnom Balkanu, pod dimnjacima Zastave, podrazumeva odrastanje u rekvijumskoj atmosferi. Ipak, to sa Kragujevcem nije slučaj, on pulsira potpuno drugačije; nasuprot hladnoći nadgrobnog mermera, on živi i diše, jer grad - to su ljudi u njemu i srce u njima.

Ružica Vasić



HLADNjAČA ZA SLADOLED
Adaptacija i režija Primož Bebler

Milutin Mića Todorović - Mirko Babić
Nevena Popović - Sanja Matejić Todorović
Ljuba Jovanović (Žgebe) - Miloš Krstović
Goran Majstorović (Lepi Goga) - Nikola Milojević
Jovana Todorović - Katarina Mitrović
Đole Torbica - Miodrag Pejković
Marko Popović (Pop) - Nenad Vulević
Kolporter - Aleksandar Milojević

Scenografija - Milivoje Štulović
Kostimograf - Jelena Janjatović
Kompozitor - Dragoslav Tanasković
Inspicijent - Nikola Stevović
Sufler - Rada Jovanović
Šminka - Aleksandra Jablanović
Ton - Dobrica Andrić
Svetlo - Nikola Manić
Video projekcija - Igor Todorović
Garderoba - Dragica Ilić, Mirjana Todorović

Dramski tekst „Hladnjača za sladoled“ nagrađen je 2012. godine na konkursu
Knjaževsko-srpskog teatra Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja.




Ružica Vasić

Ružica Vasić rođena je 1976. u Kragujevcu.
2002. Izdala zbirku poezije „Trošenje usana na reči“, edicija Prvenac.
Fakultet dramskh umetnosti na Cetinju završila 2012, u klasi profesora Steve Koprivice i Srđana Koljevića.
2012. Osvojila nagradu na konkursu Knjaževsko srpskog teatra „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja“ dramom „Hladnjača za sladoled“.
Trenutno živi i radi u Budvi.



...............

...........





Primož Bebler
Reditelj Primož Bebler rođen je u Njujorku 1951. godine. Školovao se u Parizu, Indoneziji i Beogradu. Režiju je upisao 1970. godine na klasi Vjekoslava Afrića. Kao student radio je na kultnim scenama u „Krsmancu” i „Dadovu”. Po diplomiranju, tri godine je radio kao reditelj i umetnički direktor u Kruševačkom pozorištu. Bio je direktor drame na srpskom jeziku u pozorištu u Subotici a kasnije i direktor te kuće. Od 1984. do 1992. godine je direktor pozorišta „Duško Radović”.
Radio je i na Radio Ljubljani, pozorištu u Kranju i bio umetnički direktor celjskog gledališta sredinom devedesetih. Na čelo pozorišta u Novoj Gorici dolazi 1998. godine i ostaje punih 11 godina.
Prelazi u Trst, i dve godine je direktora tamošnjeg slovenačkog gledališča koje je naša publika imala prilike da vidi na prošlogodišnjem JoakimInterFestu sa predstavom „Zlatni zmaj”.
U protekloj sezoni režirao je u Skoplju, Sarajevu i Šapcu. Bio je član žirija 7. JoakimInterFesta. Ovo mu je prva autorska saradnja sa kragujevačkim Teatrom.

joakimvujic.com

REMIJERA PREDSTAVE JELISAVETINI LjUBAVNI JADI ZBOG MOLERA

Kragujevac, 18. septembar 2015. godine

U Knjaževsko-srpskom teatru u petak 18.septembra, premijerno izvođenje predstave Milana Jelića "Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera“ u režiji Marka Misirače.

Knjaževsko-srpski teatar novu pozorišnu sezonu otpočinje premijerom predstave Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera. Ulogu Jelisavete igra glumica Jasmina Dimitrijević koja o ovom velikom glumačkom zadatku kaže: “ Ovo je uloga kakvu sam dugo čekala , do koje mi je veoma stalo, u kojoj uživam i mislim da će to i publika osteti.Uloga je zahtevna, raskošna i pruža priliku da se pokaže čitav dijapazon glumačkih, pa i žanrovskih nijansi. Inovativni koncept reditelja Misirače, kojim nije narušena autentičnost originalne ljubavne priče, dodatno nas je motivisao da kreativnije razvijamo svoje likove“.

Pored Jasmine u predstavi igraju: Čedomir Štajn, Nada Jurišić, Vladanka Pavlović-Pendić, Isidora Rajković, Katarina Mitrović i Dušan Stanikić. Scenografiju potpisuje Milivoje Štulović, kostime Ana Kolbjanova, muziku Dragoslav Tanasković, scenski govor Radovan Knežević, a scenski pokret Predrag Rakić.



REČ REDITELJA

Sentimentalna istorija o ljubavnim jadima jedne Jelisavete i jednog Milovana, arhetipskih ličnosti mentaliteta sa periferije, 70-ih godina XX veka bila je komad o „svetu beogradske periferije, dramsko delo u višeglasnom saglasju sa stvarnim životom, s promenom koja je zahvatila sve njegove pore i polako menja moralni, psihološki i osećajni profil današnjeg čoveka“ (V. Stamenković). Poezija banalnosti života ovih „malih ljudi velike čežnje“ pretrpela je, čini se, mnogo toga što nam se u međuvremenu za ovih pola veka dogodilo i danas se ponovo pojavljuje na sceni da nas suoči sa surovom transmutacijom situacija i tipova iz komada. U vremenu kada je filozofija palanke odavno izašla iz korica knjige, zavladala našom svakodnevnicom, pretvorila nam je u pornografiju i stavila nas sve u jedan veliki „rijaliti“, shvatili smo da smo nemoćni da bilo šta uradimo. I potpisivanjem peticije protiv Velikog Brata i njegove male braće zapravo dajemo legitimitet celom tom galimatijasu kojega smo deo.
Tako su i sitni, tragikomični malograđani koji nagrizaju i ruše naivnu, idealističku ljubav Jelisavete i Milovana sada dobrovoljni deo ogromne mašinerije i učiniće sve da bi ih, nakon ispunjenog zadatka Veliki Brat u svojoj ispovedaonici „blagoslovio“.
Marko Misirača, 10.09.2015.

JELISAVETINI LjUBAVNI JADI ZBOG MOLERA

Milan Jelić

Lica i glumci

JELISAVETA Jasmina Dimitrijević
MILOVAN Čedomir Štajn
DARA OPAJDARA Nada Jurišić
PRODAVAC MILIJA Dušan Stanikić
VELINKA Isidora Rajković
ZORA Katarina Mitrović
MAJKA MILOVANOVA Vladanka Pavlović-Pendić
VODITELJI (glas iz off-a) Miloš Krstović i Dobrica Andrić

Adaptacija i režija: Marko Misirača
Scenografija: Milivoje Štulović
Kostimografija: Ana Kolbjanova
Muzika: Dragoslav Tanasković
Lektor: Radovan Knežević
Koreograf: Predrag Rakić
Inspicijent: Nikola Stevović
Sufler: Rada Jovanović
Ton: Dobrica Andrić
Video: projekcija Ivan Filipović
Svetlo: Nikola Manić
Šminka: Marija Kurćubić
Video rad: Vuk Spasić
Garderoba: Dragica Ilić i Mirjana Todorović
Rekviziteri: Maja Vujičić i Nenad Miloradović
Dekorateri: Saša Đorđević, Zoran Joaknović, Marko Nedeljković i Vladan Brkić

Milan Jelić- biografija

Milan Jelić je dramski pisac, scenarist, publicista, teatrolog, filmski, radio i TV reditelj. Diplomirao je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti i odsek svetska književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Najpoznatija dela: scenario i režija igranog filma Bubašinter, pozorišni komad Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera, scenario za igrani film Još ovaj put, a na radiju režija drame Dugi život kralja Osvalda Velimira Lukića i Krevet za troje Milorada Pavića.
Dramski tekst Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera dobio je prvu nagradu na konkursu lista „Mladost“ 1971. godine. Iste godine Atelje 212 u Beogradu izvodi premijerno predstavu u režiji Dejana Miladinovića sa Jelisavetom-Sekom Sablić i Predragom-Mikijem Manojlovićem u naslovnim ulogama. Ova drama postavljana je na mnogim scenama u Srbiji, a u Ateljeu 212 doživela je 80 izvođenja. Autor je i sledećih drama: Sećanje na Albinonija, Vancage, Hoću da budem krompir i La bednica koje su izvođene na našim scenama i objavljivane u časopisima.

VREME TIŠINE

JoakimInterFest se održava svake godine od 7-15. oktobra u Kragujevcu, Knjaževsko–srpskom teatru.
Festival je dobio ime po Joakimu Vujiću (1772-1847), direktoru prvog srpskog teatra osnovanog u Kragujevcu 1835. godine.
Domaćin Festivala je Knjaževsko–srpski teatar, a glavni pokrovitelj Grad Kragujevac.

Selektor 10. JoakimInterFesta je Željko Jovanović, pozorišni kritičar. Na ovogodišnjem JoakimInterFestu u takmičarskom delu festivala učestvuju pozorišta iz Šapca, Beograda, Banja Luke, Zenice, Zagreba i Kragujevca.
Ljudski rod se,  što bi rekli cinici, s vremena na vreme nalazi u miru. Ako se poslužimo ovom logikom dalje, moglo bi se (ironično)  kazati i da u istoriji nisu retke  pauze  između ratova kao što ni sukobi nisu tako daleko jedan od drugog. Međutim,   ovi predasi između dva sudara, bez obzira  koliko traju, oni bi trebalo da budu dobro iskorišćeni. U istoriji je to skoro uvek bilo  dobro upotrebljeno vreme, vreme koje ljudski rod, naročito u oblastima  kao što su kultura i umetnost,  provodio u razmišaljnju, preispitivanju, analizi.
Radi se o vremenu u kome  nastaje ono što su Stari Grci  smatrali najvažnijim - zapitanost.  Kada počinju da se traže odgovori na mnoga pitanja, od onih presudne važnosti do pitanja i dilema  koje se javljaju u dokolici a do kojih su Stari Grci veoma držali.
Ovogodišnji festival se bavi tišinom, tim  kratkim prostorom mira u kome se svet povremeno nađe. I bavi se tom  pauzom između dva sukoba, onoga koji je prošao i čiji eho i dalje odjekuje, i nekog sledećeg koji nadajmo se nikada neće doći i koji, bojimo se, samo što nije počeo.
Današnje vreme, ovo naše doba bi stoga, trebalo da bude vreme prepuštanja miru, kreativnosti, rađanju novih ideja, novih formi koje traže svoje nove sadržaje.
Cilj ovogodišnjeg  Joakiminterfesta jeste sagledavanje i postvaljanje pitanja da li postoje nove forme, da li su se pojavile u nekom scenskom čitanju klasičnih i već poznatih komada, kako oni danas „zvuče“ na ovoj našoj vetrometini. I šta je sa novim idejama, jesmo li ispričali neke nove priče, da li one uopšte postoje, možemo li ih prepoznati i kako da ne pogrešimo i previdimo nešto što će jednog dana možda biti označeno kao Novo. Neko Novo  koje je bilo,  i koje nismo primetili.
Stoga ovaj festival   ima za cilj da  u retkoj pozorišnoj šumi koja je iz sezone u sezonu sve ređa, potraži da li postoji neka nova grana koja će jednog dana možda postati novo stablo iz koga će nići  novi pravci. Da li postoje  novi pogledi na svet koji će učiniti  da ovo vreme mira koje se može zvati i kao doba između dva sukoba, da se ovo naše vreme produži što više. I da  li možemo da učinimo nešto po čemu će nas neko novo vreme prepoznati.
Neka nam je, i celom svetu, sa srećom.


Željko Jovanović, selektor

Šabačko pozorište, predstava KAINOV OŽILJAK Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković, režija Jug Radivojević.
Narodno pozorište Republike srpske Banja Luka, predstava MREŠCENJE ŠARANA Aleksandar Popović, režija Egon Savin.
Bosansko narodno pozorište Zenica, predstava PUKOTINA Ivana Simić Bodrožić - Lajla Kaikčija & Grupa autorica, režija Lajla Kaikčija.
Planet art/Exit teatar Zagreb, predstava PLEMENA Nina Raine, režija Slavica Knežević.
Bitef teatar, predstava ŽIVOT STOJI, ŽIVOT IDE DALJE Filip Vujoševići, režija Jelena Bogavac.
Knjaževsko-srpski teatar, predstava PRINCIP SUPERSTAR (MESEČARI), dramatizacija režija i scenografija Nebojša Bradić.
Beogradsko dramsko pozoriste, predstava PALILULSKI ROMAN Branislav Nušić režija Egon Savin.
U čast nagrađenih: Kraljevačko pozorište/Knjaževsko-srpski teatar, predstava PIDŽAMA ZA ŠESTORO Mark Kameloti, režija Jovan Gvozdenović.

Prateći program JoakimInterFesta:
Galerija Joakim, 7. oktobar 19 sati i 30 minuta
Izložba pozorišnih plakata sa prethodnih devet festivala po izboru slikara Milivoja Štulovića
Mala scena Ljuba Tadić, 8.oktobar u 18.00 sati
Promocija monografije “Đuzine poslanice“
Mala scena Ljuba Tadić, 9. oktobar 18 sati
Promocija  knjige Miladina Ševarlića “Viski i trubači”

joakimvujic.com

O NAGRADAMA


Žiri

Zlatko Paković
Marko Sosič
Isidora Rajković

Nagrade

Joakimova nagrada za najbolju predstavu
Joakimova nagrada za režiju
Joakimova nagrada za glumu
Joakimova nagrada za vizuelnost predstave
Joakimova specijalna nagrada

ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ САН ЛЕТЊЕ НОЋИ ПО ТЕКСТУ ВИЛИЈЕМА ШЕКСПИРА

22. априла у крагујевачком театру прмијерно извођење представе Сан летње ноћи

Крагујевац, 22. април 2016. године

ЗА ШЕКСПИРА СВЕТ ЈЕ ПОЗОРНИЦА 
Трагична или комична наша животна прича или судбина, код њега представља само танану и фину бајку о непоновљивости људских страсти и, сукоба, неспоразума и преокрета који воде у несрећу или у срећу. Његова генијалност је плод јединственог талента и непоновљиве ренесансне атмосфере и околности.
САН ЛЕТЊЕ НОЋИ (1595-1596) свакако спада у Шекспирова ремек дела и као комедија има вишеструки значај и слојевитост. Три су света или слоја која ткају ову изузетну причу. Романтични свет љубавника Хермије, Лисандра, Хелене и Деметра који се ноћу састају у шуми опчињени љубављу и спремни на све. Фантастични свет вила и вилењака којим владају Титанија и Оберон, који плете сан ове љубавне игре, уз помоћ чудесног сока којим се свако поведе и заљуби. Њиме располаже Оберонов верни слуга Пук, правећи несташлуке и практичне шале. И реалистични а уједно и театарски свет радника који у част Тезејеве свадбе спремају комад о ПИРАМУ И ТИЗБИ. Племениту трагедију о несрећној љубави тиранина и његове несуђене драге чије су породице завађене. Непоновљива лепота и фантастика Шекспирове поезије показује како и поред мрачних момената нема места за тугу и без обзира што околноси могу да се преокрену, изврће све у шалу, по којој је овај комад драгоцен, јер се ликови узимају сувише за озбиљно. Познат и као најинтересантнији пример комада у комаду, САН ЛЕТЊЕ НОЋИ, доноси непојамно смешну игру радника који се труде да створе комад који ће у свом фарсичном и слатком извођењу на дан који решава и судбину младих љубавника, пред владарем
Атине и његовом изабраницом, постићи поенту о преокрету из несреће у срећу баш, тврдећи у дилетатнтској игри која је забавна и преозбиљна, супротно. И као код Питера Брука: Тезеј и Хиполита, Оберон и Титанија су само ликови у увеличавајућем огледалу и представљају једно. Лепа Хиполита је Тезејев ратни плен и будућа невеста, а фриволна и мистериозна Титанија, опсена вилинског света или поука из живота, беневолентног Оберона, коме Пук налази и лек и отров са магичном својствима, љубавни сок. Љубав је основна тема овог комада и када је опсена и онда када је реалност. Замисао редитеља била је да обогати овај комад доносећи еротику и етос Балкана на чијим просторима се збива, компарирајући време антике са временом садашњим. 
Марија Солдатовић, драматург 

ВИЛИЈЕМ ШЕКСПИР
САН ЛЕТЊЕ НОЋИ
Редитељ Пјер Валтер Полиц








Лица и глумци:


ТЕЗЕЈ, војвода атински: Миодраг Пејковић
ХИПОЛИТА, краљица Амазонки, вереница Тезејева: Исидора Рајковић
ЕГЕЈ, Хермијин отац: Александар Милојевић
ХЕРМИЈА, Егејева кћи, заљубљена у Лисандра: Катарина Јанковић
ЛИСАНДЕР, Хермијин драган: Ђорђе Симић/ Никола Милојевић
ДЕМЕТАР, Хермијин просилац: Милош Крстовић
ХЕЛЕНА, заљубљена у Деметра: Јасмина Димитријевић
ФИЛОСТРАТ, Тезејев приређивач забава: Марина Стојановић
ОБЕРОН, краљ вила и вилењака: Миодраг Пејковић
ТИТАНИЈА, краљица вила и вилењака: Исидора Рајковић
ПУК или шумски ђаволак: Марина Стојановић
ГРАШКОВ ЦВЕТ: Дубравка Бркић
ПАУЧИНА: Сања Матејић
МОЉАЦ: Владанка Павловић
СЛАЧИЦА – виле и вилењаци: Славица Радуловић
ВИЛА: Сања Матејић
ПЕТАР ДУЊА, тесар, Пролог у међуигри: Милић Јовановић
НИК(ОЛА) ВРАТИЛО, Пирам у међуигри: Владан Живковић
ФРАЊА ФРУЛА, крпач мехова, Тизба у међуигри: Чедомир Штајн
ТОМА ЊУШКА, крпач котлова, Зид у међуигри: Здравко Малетић
ДУШИЦА, столар, Лав у међуигри: Душан Станикић
ГЛАДНИЦА, кројач, Месечина у међуигри: Александар Милојевић
ИНДИЈСКИ ДЕЧАК: Богдан Милојевић
ДВОРАНИ: 
Драгослав Танасковић
Никола Милојевић
Иван Видосављевић
Аца Пејчић
Игор Николић
СТРАЖАРИ:
Здравко Малетић
Саша Ђорђевић
Владан Бркић










РЕДИТЕЉ: Пиерре Wалтер Политз
Сценограф: Пиерре Wалтер Политз /Доротхеа Махр
Асистент сценографа: Саша Ђорђевић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Драматург: Марија Солдатовић
Сликар извођач: Миливоје Штуловић
Маска, дизајн и израда: Ана Колбјанова
Лектор: Радован Кнежевић
Сценски покрет: Данијела Сагић
Музика: Драгослав Танасковић
Инспицијент: Никола Стевовић
Суфлер: Рада Јовановић
Сарадник на пројекту: Гордана Каловић
Тон: Добрица Андрић
Видео: Иван Филиповић
Светло: Никола Манић
Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Гардероба: Драгица Илић
Мирјана Тодоровић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић
Марија Вујичић
Декоратери: Владан Бркић
Драган Милошевић
Марко Недељковић
Плакат и афиша: Горан Димић 

ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ' САД ОД СРЕЋЕ

Премијера: 21. јун 2016. године

"Тематски занимљива, ова комедија написана је драматуршки вешто, уз несумњиво познавање маловарошког менталитета: разговор петоро људи у чекаоници железничке станице открива готово све " тајне" живота провинцијске средине. И све би то могло изгледати комедиографски ишчашено и извитоперено кад не би било истинито и сасвим могућно у нас током последње деценије прошлог и почетком овог, XXI века. Разговор и све што се дешава у чекаоници железничке станице провинцијске варошице смештене на некој споредној прузи управо због очигледне истинитости уздиже се до метафоричне слике не само једне средине, него и читаве ове земље!"
др Рашко Јовановић 
(Савремена српска драма 13, Београд, 2002)


Новица Савић


ОПЕТ ПЛАЧЕ, АЛ' САД ОД СРЕЋЕ 


Лица:


ОЛИВЕРА: Исидора Рајковић
МУНИША: Иван Видосављевић
РАДОЈЕ: Здравко Малетић
ДРАГИЊА: Сања Матејић
РАДОЈКО: Драган Стокић
МУЗИЧАР: Драгослав Танасковић


Редитељ: Драган Јаковљевић
Сценограф: Миливоје Штуловић
Костимограф: Јелена Јањатовић
Композитор: Драгослав Танасковић
Инспицијент/суфлер: Рада Јовановић, Никола Стевовић
Тон: Иван Филиповић
Светло: Саша Радивојевић
Шминка: Марија Курћубић
Шеф сценске технике: Саша Ђорђевић
Гардероба: Драгица Илић, Мирјана Тодоровић
Столар: Зоран Јокановић
Реквизитери: Ненад Милорадовић, Марија Вујичић
Декоратери: Владан Бркић, Драган Милошевић, Марко Недељковић
Графички дизајн: Мина Баклижа 










НОВИЦА САВИЋ - биографија 


Новица Савић(1943-2004) је дипломирао драматургију у класи професора Јосипа Кулунџића. Изведено му је преко двадесет комада у домаћим позориштима. Режирали су их неки од наших најугледнијих редитеља (Б. Глигоровић, Бранко Плеша, Р. З. Дорић, Мики Стаменковић...).
Једна од најпознатјих и најбољих драма „Побратим“ (прва награда на конкурсу НП-а поводом 125 годишњице постојања) била је неколико сезона успешно играна на сцени Народног позоришта у Београду (режија:  Б. Глигоровић). Међу познатије комаде свакако спадају и „Како потаманити гамад“, „Велики Мак“, „Крвава тета“, „Ноћ у сред дана“ . . .
Телевизија му је извела осам ТВ драма. Писао је игране серије, забавне и документарние емисије . На њима је сарађивао са Бранком Шотром („Пуцањ у шљивику преко реке“), Слободаном Шијаном („ Градилиште „), Зринком Огрестом („Крадљивци возова „), Мишом Радивојевићем, Дудом Ћеремилац, Савом Мрмком, Батом Ченгицем  и другим тв и филмским режисерима.
Радио Београд и Радио Загреб су извели преко 60 његових радио драма. Исте су преведене, емитоване  и добијале награде  широм Европе. Објавио је три збирке приповедака („И ми смо људи“, „Из блата из прашине“, „Откуп“),  један роман („Каљуга“) и гомилу прича по скоро свим домаћим књижевним часописима.
 За драмско и прозно стваралаштво добио је бројна признања . Троструки је добитник награде Бранислав Нушић  Удружења драмских писаца, петоструки добитник награде за сатиричну причу Радоје Домановић, награда Милутин Ускоковић за најбољу кратку причу...
Новицу Савића су његови најближи познавали као тихог, скромног, једноставног и ненаметљивог човека. Живео је повучено, у уверењу, срећној или несрећној заблуди, да је довољно и једино важно, добро и посвећено радити свој посао. Најбоља илустрациуја тога је да је све што је икад објавио, сваки позоришни комад, тв и радио драма, скоро искључиво последица  учествовања на анонимним конкурсима. Без икакве жеље за саморекламерством и самоистицањем, осудио је себе на неку врсту изолације.  Био је од оне ретке врсте посвећеника која није умела да гаји пријатељства из користољубља. Сам је одабрао такав пут и никада се није жалио, иако је резултат такве одлуке углавном било оно што се зове голо преживљавање. И, још један врло битан резултат такве одлуке - стотинак необјављених рукописа драма, романа, прича)...
Уз један од последњих објављених комада изашла је и Савићава биографија коју писци обично сами  и обично веома опширно састављају. Његова биографија се свела на свега три реченице. Ево их:
„Новица Савић је рођен 10.11.1943. године. После свега што му се последњих година издешавало,  још живи. У Београду. „ 


Војислав Савић






joakimvujic.com

ПРЕМИЈЕРА ПРЕДСТАВЕ КИР ЈАЊА ПО ТЕКСТУ ЈОВАНА СТЕРИЈЕ ПОПОВИЋА

14. децембра у крагујевачком театру премијерно извођење представе Кир Јања

Крагујевац, 12. децембар 2016. године

РЕЧ РЕДИТЕЉА 
"Драг ми је тај Кир Јања који не припада овом свету а да то и не зна. Можда хода по својим мислима са погрешном мапом у глави. Он хоће онолико новаца колико му је потребно да мирно спава у немирном свету. Драг ми је тај мали човек који је већ једном све изгубио и боји се да му се сутра то поново не деси. Све бежеци од тога улеће у замку да му се баш то деси. Нису несрећни случајеви запечатили Јањину судбину. Јањине вечите “шпекулације” у којима мисли да је спретан доћи ће му главе, и не само њему. Он стално сумња да неко хоће да га покраде и ја му за то дајем право. 
Занима ме то витално самопоуздање да буде играч у игри за коју наслућује да се променила. Јања добро види, али не види све. Побунио се по први путна крају, али касно. Мислио је да игра још траје, а она је већ била завршена.
Занима ме тај изненадни тренутак Јањине храбрости и побуне на крају комада који ничему не води јер је све већ решено. Занима ме шта нам то Стерија није испричао, а крије се иза приче коју нам је дао да се забавимо. Који су се то конци уплели да оно сто смо мислили да је невазно постане важно? Заплет који гледамо се не решава већ прелазимо на други који нам се изненада открива да је паралелно текао. И ми смо се као и Кир Јања изненада, скоро преко ноћи, обрели у свету где више не препознајемо ко су нам пријатељи, где свако има своје интересе који су му најважнији, где се све продаје за “бадава”, где нема више правила а камоли система вредности, где је сила једини закон а морал давно заборављена категорија. “Е сироти Кир Јања… оћи свет да пропадни”. И ја му верујем.
Кир Јања је комични лик који има “неваљало жена”, хоће стално “да га у'вати шлогу ”, највише воли да кука. Покушава да подмити власт са “једно лепо јабука” док велике своте новца прелазе из руке у руку. Ипак после Егоновог и Ејдусовог “Кир Јање” у Народном позоришту, овај текст се не може више читати без трагичне ноте. То припада и нашем Кир Јањи али у једном другачијем кључу." 
Драгана Варагић, у Крагујевцу децембра 2016. године 








Јован Стерија Поповић 
КИР ЈАЊА
Режија Драгана Варагић


ИГРАЈУ
Миодраг Пејковић - Кир Јања 
Исидора Рајковић - Јуца
Никола Милојевић - Мишић
Милић Јовановић - Петар
Саша Пилиповић - Кир Дима
Милица Мајсторовић - Катица
Ђорђе Симић - Пандур
Младен Кнежевић - Пандур 


Сценограф - Лана Шкундрић
Костимограф - Јелена Јањатовић
Кореограф - Бојана Робинсон
Композитор - Драгослав Танасковић
Лектор - Радован Кнежевић 







joakimvujic.com

PREMIJERA PREDSTAVE VRAPČIĆ

Priča o životu Edit Pjaf

Kragujevac, 25. januar 2017. godine

Saradnja najstarijeg i najmlađeg pozorišta u Srbiji. 

U subotu, 28. januara na sceni Knjaževsko-srpskog teatra premijerno se izvodi predstava Vrapčić po tekstu Nataše Ilić i u režiji Miloša Jagodića. 
Ovo je priča o životu Edit Pjaf. 

Predstava Vrapčić je realizovana u koprodukciji najstarijeg pozorišta u Srbiji Knjaževsko-srpskog teatra i najmlađeg pozorišta u Srbiji Puls teatra iz Lazarevca. 

U predstavi igraju Jasmina Dimitrijević kao Edit Pjaf i glumci: Čedomir Štajn, Nenad Vulević, Ivana Nedeljković, Lara Simić, Jelena Cvijetić, Maja Sofronijević, Darko Bjeković, Aleksandar Trmčić i Predrag Paunović.
 Scenografiju potpisuje Dejan Pantelić,
 kostimografiju Sonja Kotoršević, prepev pesama Jasmina Dimitrijević, 
muzički aranžman Gabor Lenđel, 
koreografija Irina Mitrović
 fotografija je Natalia Salnikova. 

УЈКА ВАЊА

Премијера: 15. фебруар 2017. године

У среду, 15. фебруара на сцени Књажевско-српског театра премијерно се изводи представа Ујака Вања по тексту А. П. Чехова у режији Јована Грујића. У представи играју Братислав Славковић, Ана Тодоровић Диалло, Сања Матејић, Марина Стојановић, Милош Крстовић, Ђорђе Симић, Иван Видосављевић, Владанка Павловић и Младен Кнежевић. Сценографију потписује Миливоје Штуловић, костимографију Јелена Јањатовић, музику Предраг Радисављевић.

РЕЧ РЕДИТЕЉА

"Прошло је много година од како сам се први пут запитао шта је стварност. Не могу да се сетим тачно како сам дошао до тог питања, али знам сигурно да нисам још дошао до одговора. Уопштено, стварност је неухватљива, промењива и индивидуална категорија, мења се у односу на стуације које нам се дешавају и формира се у односу на догађања у друштву које нас окружује. Суштински, стварност се креира у нашим главама и крхка је, веома лако може да се преокрене, да преврне наш живот наглавачке.
Радећи на комаду „Ујка Вања“ А. П. Чехова са својим колегама, опет сам се суочио са овим питањима схвативши да нечија стварност услед различитих утицаја може постати и илузија. Оног тренутка када ту илузију разбијемо у парчиће губимо тло под ногама, губимо цео систем уверења која су нас водила до тада кроз живот. Схватамо све наше заблуде и покушавамо да успоставимо неки нови систем који би нас одржавао на ногама, у животу. Тражимо неки нови смисао за који бисмо се ухватили као дављеник за сламчицу. Чехов је то, чини ми се, много добро знао и осећао, био хроничар човекових најдубљих тежњи и оставио нам у наслеђе да се сада ми бавимо тиме. Суштински, такви процеси се догађају сваком човеку на овоме свету, али, да ли се кроз ове процесе напредује и шта добијамо тиме, да ли су та нова искуства и нови смисао само нове илузије, нове сламчице, само следећи степеник који треба разбити? Да, свакако, на том нашем путу тражења идеалне стварности за нас, треба прећи много степеница, суочити се са колективним слепилом које нас окружује, са немогућношћу да туђе разумевање тренутног стања и туђу стварност-илузију разбијемо и разобличимо. И када бисмо све то успели опет нас иза неког угла чека нека наша нова потреба, нека нова илузија док живот неумољиво иде напред. Шта се налази на крају тог нашег пута? Претпостављам да су то мир и срећа, да томе тежимо. А шта је то мир, шта је то срећа?" 

Јован Грујић, редитељ 






Улоге:
Братислав Славковић – СЕРЕБРЈАКОВ
Ана Тодоровић Диало – ЈЕЛЕНА АНДРЕЈЕВНА
Сања Матејић – СОФИЈА АЛЕКСАНДРОВНА
Марина Стојановић – ВОЈНИЦКА
Милош Крстовић – ВОЈНИЦКИ
Ђорђе Симић –АСТРОВ
Иван Видосављевић – ТЕЛЕГИН
Владанка Павловић – МАРИНА
Младен Кнежевић – РАДНИК

Костимограф – Јелена Јањатовић
Сценограф – Миливоје Штуловић
Музика – Предраг Радисављевић 
Инспицијент – Никола Стевовић 
Суфлер – Рада Јовановић 
Шеф сценске технике – Саша Ђорђевић 
Светло – Саша Радивојевић 
Тон – Иван Филиповић 
Декоратери – Владан Бркић, Драган Милошевић 
Столар – Зоран Јокановић 
Реквизитери – Ненад Милорадовић, Марија Вујичић 
Шминка – Марија Курћубић 
Гардеробери – Драгица Илић, Мирјана Тодоровић 
Графички дизајн – Мина Балижа 

ЈОВАН ГРУЈИЋ – биографија 
Јован Грујић, рођен 08.11.1972. у Панчеву. Дипломирани позоришни редитељ, студирао на Академији уметности БК у класи професора Никите Миливојевића.
Режирао у Београду у Битефу и позоришту Бошко Буха, Крагујевцу у Књажевско-српском театру, Новом Саду у Позоришту Младих, Вршцу, Лазаревцу. Учествовао на значајним фестивалима у земљи: Стеријино позорје, Фестивал позоришне класике Вршац, Тиба Београд, Звездариште Београд, Которски фестивал за децу, Јоаким Фест Крагујевац. Значајније режије „Роз и Гил су мртви“ Том Стопард, „Том Сојер и ђавоља посла“ Милица Пилетић, „Ивона, кнегиња Бургундска“ В. Гомбрович, „Госпођа министарка“ Б. Нушић и многе друге. 
Бавио се педагошким радом. Живи и ради у Ковину.