Lepa Lukić

Život u jarkim bojama: Lepa Lukić sedamdesetih godina

Lepa Lukić : I bog stvori Lepavu

Pisao: Petar Luković

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)



Shopping sa kolegom: Lepa Lukić i Nikola Karović

Teorija po kojoj od „izvora vode dva putića" možda nije po volji ortodoksnim marksistima koji preferiraju socijalizam na jednom putiću - ali je ista teorija, nema sumnje, i te kako pomogla drugarici Lepi Lukić da krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina ljubitelje narodnjačke pesme baci na kolena i uspešno ih povede u davno obećanu, lepšu i svetliju budućnost. Putić koji je Lepa izabrala pokazao se ispravnim: uz zdušnu pomoć medijskog okoliša, pevačica iz Miločaja proglašena je za kraljicu narodne pesme, a da stvar do kraja bude autentična, kraljica se u odgovarajućoj odeždi, s krunom na glavi, slikala za novine i mrtva 'ladna ovu istorijsku pozu koristila kao plakat o kome je, nemajući pametnija posla, nadugačko i naširoko raspravljala cela Jugoslavija.

Vreme u kom je Lepa bila na vrhuncu slave davalo je za pravo futuristima koji su tvrdili da ondašnje sveukupno društveno ludilo i blagostanje neće dugo trajati i da ono ne sluti na dobro. Bile su to godine kad je narod dobro živeo i još bolje se zezao. Reč „kriza" nalazila se samo u Vujaklijinom rečniku stranih izraza, devizne račune, smatralo se, imaju samo pomodni idioti koji ne znaju šta će od besa, a u Trst se odlazilo jednom nedeljno, tek da nas prodavci vide, da nas ne zaborave. I uređivačka politika novina išla je na ruku Lepi Lukić i njenim koleginicama: u politici, bar javno, nije bilo problema, sve se činilo idiličnim, pa je estrada imala ulogu otvorenog cirkusa koji je iz dana u dan zabavljao naše ravnopravne narode i narodnosti.
Lepa je u toj igri umela da nađe sebe. Sa uživanjem je igrala ulogu, koju su joj nametnuli, ali, u isto vreme, ulogu za koju se hrabro izborila.
Čak i tipovi koje je narodna muzika interesovala isto onoliko koliko i problem vegetarijanaca u Gornjoj Volti - sa uživanjem su čitali storije o Lepi Lukić, pratili kako vešto održava lukavo montirani rivalitet sa Silvanom Armenulić (čiji su, opet, obožavaoci u zvaničnom biltenu Kluba fanova Lepu označili kao „prirodnog neprijatelja broj jedan"), analizirali njene izjave u kojima je ova, šta bi drugo, jasno i glasno govorila kako ju je „narod izabrao" i da taj narod, njena publika, za nju znači više od svetinje. Onako uzgred, Lepa Lukić je snimala ploče od kojih je gotovo svaka postajala zlatna, dijamantska i brilijantska, kako i priliči kraljici o kojoj je 1970. govorio Rade Mumin iz „Beogradske estrade":


Kompliment Radeta Mumina iz Beogradske estrade: Lepa je satkana od belog zlata i treba da je čuvamo kao malo vode na dlanu

„Po mom dubokom uverenju, za Lepu Lukić, u jugoslovenskim okvirima govoreći, malo je reći da je njeno grlo srebrno ili zlatno. Lepa je satkana od belog zlata i treba da je čuvamo kao malo vode na dlanu. Znate li vi da u našoj zemlji nema priredbe za koju organizator ne zahteva, ne postavlja uslov da učestvuje Lepa Lukić. Često nju traže samu, nudeći honorar i do pola miliona starih dinara. Naravno, takve uslove ne možemo da prihvatimo, niti Lepa može da putuje bez orkestra. Pogledajte glasanja u novinama - za koliko hiljada glasova u raznim anketama ona beži ispred drugoplasiranog pevača? Ko Lepu jednom čuje, zaželi da je sluša stalno. Zato je za sve one koji Lepu Lukić vole, naš plakat (s Lepom na prestolu) prava poslastica. A oni koji je mrze, mogu sada još više da joj zavide..."
Svu tu frku oko sebe, Lepa je primala mirno, s filozofskim spokojom. „Kritiku, bez obzira dobru ili lošu, smatram reklamom koja samo uvećava moju popularnost" hladnokrvno je izjavljivala, uspevajući da obezbedi status koji pre nje, u narodnoj muzici, nijedna žena nije imala.

Hepiend na audiciji

Raspoložena za ugovor: Lepa Lukić

Photo: Foto dokumentacija Borbe/XXZ
Njeni biografi - koji su se u opasnim količinama namnožili krajem šezdesetih godina - zabeležili su svaki detalj iz života Lepe Lukić, života koji je na mikro-planu bio srpska kopija tipičnog holivudskog sna, sa svim pratećim „glamour" efektima. Na putić slave Lepa je stupila 16. januara 1940: tad je i rođena, u selu Miločaju, kod Kraljeva, u kući seoskog kovača Radisava Mušovića. Majka Milosija i otac Radisav ćerki su dali ime Leposava, ali devojčica nije doživela da zapamti oca: u selu Gledićima 1943. ubili su ga četnici. Još kao dete, pričaju svedoci, Lepava je pevala, a od pesme nije odustajala ni kad je porasla. Naprotiv, krenula je iz Miločaja u Bačko Gradište gde joj je živeo brat, a odatle krenula na audiciju u Radio Novi Sad.

- Objasnili su mi da nas ima mnogo na audiciji - sećala se kasnije Lepa. - Od toga me bi još više strah. A kad sam kročila u studio za snimanje i za probe, odjedared sam se presekla! Načisto! Nešto mi se stislo ovde, ispod želuca, a noge mi došle mekane, mekane... Čini mi se: da je neko u taj čas kinuo ja bi' pala. Da se povratim, drmnem jednu ljutu a od toga mi bi još gore... Kad mi se malo razvide, pred očima, tamburaš je počeo da mi objašnjava ko je ko od onih koje sam u studiju zapazila... Bio je tu Mića Vojinović, harmonikaš, pa onda Julka Kerešević, pevačica Radio Novog Sada. Gledala sam u nju k'o u ikonu... U ono vreme ona je bila glavna zvezda. Naišao je i Nestor Gabrić, najpopularniji pevač Radio Novog Sada u to vreme.
- I tako, prolaze sve neki velikani pored nas, a ja se mislim: Lepa, sad stisni petlju! A trema me drma k'o malarija. Što da se lažemo: možda bi i strugnula na vrata, ali dosta je bilo sam' da pomislim na onu utrinu u Miločaju i na buljuk ovaca... Izdržala bi' sve po tucanom staklu da idem! Dođe red i na mene da pevam. Otpevala sam jednu strofu. Gledam ja u onaj mikrofon, drhtuljim i čini mi se da pevam. Kažu mi: dosta! Meni se činilo ni da mi glas nije izašao iz grla... Rekoše mi da nisam primljena. Možete zamisliti! Prvo mi bi vruće, pa 'ladno, pa vruće, pa 'ladno; dlanovi mi vlažni, ali ja probam da se osmehujem. Kad se digne nek' se gine! Ja nazad neću, pa makar sto godina morala da dolazim na audiciju!.


Koncert na otvorenom: Lepa Lukić u Priboju na LImu, iza upravne zgrade preduzeća FAP

Photo: Lična arhiva
Ali, Lepava nije odustajala i hepiend je morao da usledi. Već na sledećoj audiciji, za našu junakinju nije bilo problema: pevala je pesme „Gde ćeš biti, lepa Kejo" i „Nekad cvale bele ruže", zakazano joj je snimanje za Radio, potom je i snimila pesme, i jedino što joj je preostalo bilo da se vrati u Miločaj i čeka obaveštenje kad će se emisija emitovati.

- Počeli smo da čekamo taj dan. Niko tad u selu nije imao radio. Morali smo da idemo u drugo selo, kod našeg prijatelja... Nekako u sami sumrak stigli smo u selo Obrvu. Idemo nas dve, ja i naja, zagrljene, a ona gomila komšija za nama k'o da je litija. Domaćin izaš'o gologlav, na prag pa sve viče: „Dobro došli". Ne daj bože kao da smo došli u proševinu! A naši seljaci, znate kak'i su... Dobro im došlo da nešto proslave, pa bilo šta bilo.
- Tu je bila i vruća rakija i meze i pitaj boga! Sedimo, tako, upiljili mi u radio kao da je rat i da čekamo vesti s fronta. Zadimila se ona soba... Dok odjedared spiker ne najavi da ja pevam! U sobi se prekide galama. Mama zaplaka. A ja za njom. Pevam ja sa radija, a plač ispred radija. Kad je pesma završila, čujem spikera: “Dragi slušaoci, sad ćete čuti još dve pesme koje će otpevati naša nova mlada umetnica..."
Emitovanje pesama preko radija za Lepavu Mušović bilo je ravno osvajanju holivudskog „Oskara": brzo se čulo da u Miločaju ima „jedna što bogovski peva" i nije mnogo vremena prošlo, a Lepa je stigla u Beograd. U restoranu „Stambol kapija", na nagovor muzičara, otpevala je nekoliko pesama, a oduševljeni upravnik i šef orkestra Branko Belobrk ponudili su joj angažman u njihovoj kafani za četiri iduća meseca. Sudbina je htela da jedne noći u „Kapiju" stignu neki bugarski muzičari koje je Lepava toliko impresionirala da su joj predložili da s njima krene u Sofiju, Plovdiv i Haskov, gde bi pevala tri meseca. Lepa je pristala, raskinula ugovor sa „Stambol kapijom" i krenula u „socijalistički raj", kako je, tada, Todor Živkov opisivao Bugarsku.


Hit duet Lukić - Stojanović: Lepavina prva ploča

Photo: Screenshot
Uspeh u „zemlji najvećeg prijatelja SSSR-a", Lepi nije mogao da zameni nostalgiju za rodnim Miločajem. Vratila se u Jugoslaviju i opet - pravac kafana. Kompozitor Mića Stojanović javnosti je svojevremeno dao svoju verziju događaja iz tih dana:  - Lepa je pevala u kafani „Jadran" u Trsteniku, a direktor iste kafane bio je Toma Lukić za koga se i udala. Tu sam i ja upoznao Lepu. Dok je Lepa pevala u Trsteniku, ja sam joj predložio da sa mnom snimi ploču „Zašto sruši bračni veo" i to je bila Lepina prva ploča. Posle snimljene ploče ja sam sa svojim ansamblom otišao na turneju, a Lepa je prešla u Smederevo, u jednu kafanu. U međuvremenu, pesma je već izašla na ploči i za kratko vreme postala veoma popularna. Zbog popularnosti pesme, odlučio sam da na sledeću turneju povedem i Lepu. Otišao sam u Smederevo i dogovorili se da i Lepa dođe, ali, ona je imala ugovor do kraja meseca, i pošto direkcija hotela neće da je pusti, odlučili smo da Lepa pobegne. Tako je i bilo. Sutradan smo nas dvoje još u pet pobegli iz Smedereva...

-  U grupi za turneju bili su još i Dušica Stefanović (kasnije Bilkić), Gvozden Radičević i duet Selimova-Ževčevski i odmah negde posle prvih dana gostovanja, stigli smo u Doboj. Posle održanog i veoma uspelog koncerta dok smo sedeli u hotelu, za naš sto su prilazili ljudi i od dueta Selimova-Ževčevski tražili fotografije. U jednom trenutku je i Lepa zatražila fotografiju od ovog dueta, bila je srećna što je zajedno u društvu popularnih i, eto, želela je od njih fotografiju. Da ne bi publika primetila da je Lepa potpuno nepoznata, ja sam joj rekao da će fotografije dobiti u sobi. Lepa je to moje upozorenje shvatila na njen način, otišla je u sobu i jednom staklenom pepeljarom počela da se udara po glavi, a da se tu nisu našli harmomkaš Dragan Matić-Žilić i konferansije Miroslav Dičevski da joj otmu pepeljaru, Lepa bi svašta učinila. Zbog njenog ispada ja sam isplatio Lepi honorar i odlučio da je vratim sa turneje, ali sutradan, dok smo sedeli u restoranu, Lepa nije htela ni sa jednim članom da govori, već je odvojeno sedela sama za usamljenim stolom, a ja da bih izgladio događaj rekoh: „Sa kojom ću sad da rušim bračni veo", na to se Lepa nasmeši i otera me u... Na insistiranje ostalih članova u grupi Lepa je i dalje nastavila sa nama turneju...


Na festivalu Ilidža 1969: Lepa Lukić u društvu Muhameda Mujkanovića, Jovice Petkovića, Ismeta Alajbegović Šerba i Branka Pavlovića

U to vreme Lepa i Toma nisu bili baš u najboljim odnosima: još posle snimanja prve ploče Lepa je želela da se na ploču stavi njeno prezime Mušović, a ja sam ipak stavio Lukić, jer je sa Tomom Lukićem bila registrovana i još nerastavljena, a Toma je i moj dobar prijatelj, i tako nisam hteo da ga to pogodi, jer Toma je Lepu voleo, on nas je i slikao za omot ploče... Dolazi i novogodišnja „Jugotonova" revija zlatnih glasova i ja na toj reviji pevam „Bračni veo" bez Lepe, jer je ona već potpisala ugovor s drugim izdavačem ploča. Posle revije otišao sam kod Lepe u „Topčidersku noć" (to je kafana koju su ona i Toma privatno držali) i odnosim Lepi prvu zlatnu ploču. Dok je publika tražila od nas dvoje da nešto zajedno otpevamo, rekao sam da imam jedan dar za Lepu. Kad je ona otvorila kutiju i ugledala zlatnu ploču, suze su joj potekle, mislim da smo tada najbolje otpevali naš „Bračni veo".


Od izvora dva putića: Singl koji se prodao u 260.000 primeraka

Početkom 1964. kompozitor Perica Tanasijević povlači pravi potez: za Lepu Lukić specijalno piše pesmu „Od izvora dva putića". Nakon dueta sa Mićom Stojanovićem, dve ploče sa Gvozdenom Radičevićem, dve sa Mirom Vasiljević - Lepa je konačno dobila šansu da dokaže koliko vredi. „Od izvora dva putića" postao je jedan od najvećih bestselera jugoslovenske folk muzike: te sezone prodato je 260.000 singlova, što je bila cifra bliska ukupnom broju gramofona u SFRJ! Ovaj song trasirao je Lepin putić u bolju budućnost, i istovremeno ukazao na muzički milje koji će docnije postati Lepin „trademark": srbijanski folklorni motiv, baziran na izvornom melosu, vešto prilagođen pastoralnim, seoskim pejsažima koji su se kasnije prepoznavali u hitovima „Šaram ćilim vijugama" ili „Što kapiju dragi nisi zatvorio". Bio je to melos Šumadije, raspevan, šeretski zavodljiv, dovoljno duhovit da u jedno vedro doba priča priču o vedrim švalerskim dogodovštinama. Lepa je pevala ove pesme samo kako ona ume: perfektnog glasa, s pravom vibracijom u pravom trenutku, s lakoćom i emocionalnošću stranoj svakoj današnjoj folk zvezdi. Naprosto, osećalo se da je Lepa zvezda i tu konkurenciji nije bilo pomoći.

Duel sa Silvanom

Rivalstvo od kojeg je štampa živela: Silvana Armenulić u društvu Đorđa Marjanovića

Ostalo je već - priča za sebe. Fenomen Lepe Lukić zapljusnuo je domaće muzičke obale. Od 1968. do 1972. o Lepi je napisano toliko da može da stane u nekoliko velikih tomova. Narod je redovno obaveštavan šta Lepa oblači („Nikad ne mogu da kupim samo jednu haljinu, već krenem redom. Kad otvorim orman i vidim to svoje bogatstvo, znam, brate, zašto pevam!"), šta voli („Kovači lažnog novca" Andre Žida), šta obožava („Volim, brate, da igram karte!"), šta želi („Htela bih da postanem majka. Šta mi sve to vredi što imam kad nisam majka")...
U času kad je već stigla na tron, gde se prijatno osećala, medijska groznica zahtevala je da se nađe protivteža Lukićevoj. Izbor je pao na Silvanu Armenulić. Rivalstvo koje je štampa do manijakalnosti potencirala i na tome dizala tiraž, može se porediti samo fanatičnom konkurencijom između navijača „Bitlsa" i „Roling Stounsa". Klubovi jedne i druge pevačice nicali su širom zemlje kao pečurke posle kiše, izdavali saopštenja i sakupljali peticije sa dve, pet ili deset hiljada potpisa. Mnogo pre donošenja Ustava 1974. Jugoslavija je osetila šta znači biti podeljen, makar na nivou narodne muzike, što je, zlosutno, bio samo početak.


Ipak dobre prijateljice: Lepa Lukić i Silvana Armenulić okružene braćom Bajić

Kad je sedamdesetih održano takmičenje za „Zlatni mikrofon" (na kome je pobedila Lepa, a Silvana bila druga), drugarica Armenulić poželela je da se fotografiše sa drugaricom Lukić, ali je ova to odbila i već sutradan spremila izjavu za štampu:
- Zašto da joj pružim mogućnost da se reklamira? Njoj je već postalo toliko jasno da pored mene ništa ne može da uradi, da me sada noću i sanja, i to uvek kao vešticu, kao baba-Jagu! Ja sam, međutim, dovoljno humana da sam spremna da se uskoro i povučem, kako bih omogućila Silvani da okusi bar delić uspeha kojim sam ja okružena već godinama. Na takvu moju dobrotu Silvana odgovara uvredama. Kaže da bi je bilo stid od ćerke da nosi šorts, a nije je bilo stid kad je na televiziji obesila grudi do pupka, i tako se prikazala narodu? Kaže da je ona za šorts matora. Pa i jeste, bogami! Meni, brate, u ovim pantalonicama nema ničeg nepristojnog. To, međutim, ne bih mogla da kažem i za mini suknju: kad sedneš u mini suknji, vidi se baš svašta, dok u pantalonicama možeš da sediš kako hoćeš, i da ti se ne vidi - ništa! Prema tome, neka Silvana mirno spava. Ovde prestaju svi moji dalji razgovori s njom.


Glumački tandem : Bata Živojinović i Lepa Lukić u filmu 'I bog stvori kafansku pevačicu'

Naravno, sve je ovo bio deo opšteg zezanja u kom je, očigledno, nacija uživala. Povremene izjave Lepe Lukić i Silvane Armenulić da su njih dve, u stvari, prijateljice, i da je rivalitet, pa i ovakav, na tipično balkanski način, integralni element muzičkog biznisa - ljudi nisu želeli da shvate ozbiljno. Uzbudljivije je bilo čitati šta danas Silvana kaže o Lepi, a šta ona o Silvani. Njihovi dueli postali su navika, baš kao i čitanje vremenske prognoze. Silom prilika postale su novinarke i savetnice: Lepa Lukić je imala stalnu rubriku u “TV Novostima" gde je odgovarala svojim obožavaocima, a Silvana se skrasila u „TV Reviji" sa istim redakcijskim zadatkom. U želji da se konkurencija satre, gradom su se prenosile fantastične vesti o količini pisama koje pevačice dobijaju: ako se danas čulo da Lepi stiže pet hiljada pisama nedeljno, već sutra je iz pouzdanih izvora dolazio glas da Silvana ne može da stigne da pročita svih šest i po hiljada pisama u roku jednog tjedna!
S muzičke strane, ova ljuta bitka prenela se i na TV i na film. Posle debija u TV seriji „Ljubav na seoski način" (scenariste Dušana Savkovića) Silvana se hvalila da je obasipaju filmskim ponudama. Ni Lepa joj nije ostala dužna. Javnost je s ponosom obaveštena da će Lepava prihvatiti ulogu u filmu ,,I bog stvori kafansku pevačicu".


Novi imidž: Lepa Lukić kao plavuša

Photo: Foto dokumentacija Borbe/XXZ
Ali, Lepa je u svom meraklijskom raspoloženju otišla korak dalje kad se za potrebe naslovne strane “TV Revije" 1970. slikala kao kraljica, s krunom na glavi, i opancima na nogama. Gužva je tek nastala kad je ovaj fotos pretvoren u zvaničan plakat kojim je „Beogradska estrada" reklamirala svoje najpopularnije grlo. Lepine kolege su vrisnule, nenaviknute na ovakvu ego-reklamu.

Gvozden Radičević je izjavljivao: „Ako je Lepa Lukić kraljica naše narodne pesme, šta sam onda ja? Car!". Izvesni Mile Ivanović, po ubeđenju pevač, takođe nije odoleo da ne izjavi:”E, pa ništa smešnije nisam u životu video. Ako ovako krenu stvari i ja ću sebe da proglasim za princa. Što da ne!" Nedeljko Bilkić pokušao je da bude aforističar: „Pre svega ja ne mislim da je Lepa Lukić kraljica. Da bi to postala, morala bi da se uda za kralja - a ja sam oženjen!". Mila Matić je rekla: „Kažu ljudi: krivo sedi, a pravo besedi. E, pa ako je tako, ja moram reći da sam plakatom oduševljena. Ako iko sebe s pravom može da nazove ‘kraljicom narodne pesme’ to je Lepa Lukić"
Za reč se javila i Lepa Lukić: - Prvo, ja nisam zahtevala od „Beogradske estrade" da naslovnu stranu „Radio TV Revije" iskoristi i da preštampa kao plakat. A mislim da nisam ni neskromna. Pogotovo, što se nisam sama krunisala, niti sam to uradila ozbiljno. A i da jesam, na nogama i dalje imam opanke, što nešto znači. Inače, plakat mi se dopada. Niko još takav nije imao!

Lepa Lukić: Pustite me da živim!

Pisao: Petar Luković

I reče: neka bude. Neka se tri puta uda, nema poroda, neka proda milione ploča, neka je krunišu u opancima, neka je mrze i neka joj zavide, neka plače i neka se smeje, neka je pohvali Ivo Andrić i neka svega ima osim sreće. I bi tako. Lepa Lukić postala je prva narodska avanturistkinja čija je lukavost protivnicima garantovala poraz. „Slavuj iz Miločaja" neprestano je pobeđivao, jer se neprestano branio. Lepa Lukić volela je da govori o svome glasu, jer njeni duh i telo uvek su predstavljali dijalektičko jedinstvo. Ni Bog ne bi smislio bolju kombinaciju (Ovo je uvod za priču o Lepi Lukić u knjizi “Bolja prošlost” objavljenoj 1989. godine)


Dobitnik njenog srca: Lepa Lukić nakon Pesme leta 1971. godine

Usplahirena javnost nije ni stigla da se osvesti, a iz Londona se narodu javio modni kreator Čedomir Čedomir i poslao vest, uz gomilu fotografija, da je u glavnom gradu Velike Britanije Lepa Lukić upoznala čuvenog gitaristu Manitasa de Platu, koji je, šta bi drugo „pomahnitao za Lepom", i sa njom u holu hotela „Linester Towers" održao mali šou program! Kad se očekivalo da to bude samo početak novog putića ka izvoru svetske slave, Lepava je još jednom dala šlagvort svojim navijačima.

Nakon „Pesme leta '71" obnarodovalo se: Lepa se venčava! Izabranik njenog srca bio je Velja Dokić, viši inspektor SUP-a, koga je Lepa upoznala na putujućem festivalu gde je Dokić bio šef obezbeđenja. Čitaoci su mogli da uživaju u nežnoj ljubavnoj priči čije je okvire dala sama Lepa Lukić:
- Posle koncerta u Ulcinju za učesnike je bio priređen bal. Na tom balu ponovo se probudila moja usamljenost. U jednom trenutku setila sam se Velje i zapitala se zašto nije s nama. Pogledala sam po sali, ali njega nije bilo. Još neko vreme sam sedela, a onda sam zamolila harmonikaša Aleksandra Šišića da me otprati do sobe. Veće je bilo divno. Silazeći niz stepenice, u bašti hotela ugledala sam Velju. Sedeo je sa Tomom Zdravkovićem. Prišla sam njegovom stolu i zamolila ih da sednem. „Zašto niste sa nama" upitala sam Velju. “U sali je vrućina. Ovde mi je prijatnije", odgovorio je. Krišom sam ga posmatrala. Odjednom sam se ponovo setila Sokobanje, gde sam ga upoznala, i poželela da s njim nasamo razgovaram. Vreme je odmicalo. Tada je neko predložio da odemo u bar i pojedemo po sendvič. Bližila se zora. Velja i ja smo se izdvojili. U jednom trenutku smo i počeli da šetamo obalom. Nedaleko od hotela smo malo zastali i Velja me je poljubio... Zatim me je otpratio. Umesto da spavam, razmišljala sam o njemu. Tako sam dočekala jutro.

Nežna ljubavna priča sa razvodom

Trenuci sreće: Velja Dokić i Lepa Lukić, novopečeni bračni par

- Možete zamisliti koliko sam izgubila glavu za Veljom kad se čak nisam ni setila da postoji mogućnost da se venčamo. Ali, na moju sreću, Velja je bio pribraniji. Tri dana pred završetak „Pesme leta" jednostavno mi je ponudio brak. U niškom hotelu „Ambasador" sedelo je veliko društvo. Velja je bio pored mene. Svi su galamili. U jednom trenutku šapnuo mi je da ima nešto važno da mi kaže. Odgovorila sam mu „Reci". Neko je naišao i Velju nešto pitao. Ponovo mi je rekao da ima nešto važno da mi kaže i ponovo je neko došao i prekinuo ga. Tako je Velja pokušavao četiri puta „nešto" da mi kaže. Taman je peti put zaustio, a neko je opet došao. Povikala sam: „Ostavite ga na miru! Hoće nešto da mi kaže". Velja se nasmešio i kratko me upitao: „Ko će da ti bude kum?". Bez razmišljanja sam odgovorila: „Nedeljko Bilkić". „A meni Zdravko Mrvić", rekao je Velja i dodao: „Venčaćemo se u Vranju".


Pod novim imenom: Lepa Lukić - Dokić

Ovo srpsko venčanje na holivudski način grejalo je narod taman onoliko koliko je i trajao brak između Lepe i Velje: godinu i nešto dana. Te 1971. i 1972. drugarica Lepava javnosti se predstavljala kao Lepa Dokić ili Lepa Lukić-Dokić, oduševljavajući svoje fanove koji su je videli u novom, porodično-smirenom izdanju. Fenomen balkanske čaršije koji je još onda radio po striktnim principima samoorganizovanja, ovakvu priliku nije mogao da propusti. Ljubav ka destrukciji - koja je kod Srba podignuta na pijedestal kulta - učinila je da heroina novokomponovane pesme brzo oseti da između privatnog i javnog života, u beogradskom pašaluku, nikakve razlike nema. Ideja čistog komunizma - sve je naše i da pojedinac nema prava na tajnu - realizovana je suptilnim i rafiniranim metodima šumadijskih obračuna sekirom i kocem.

- Hiljadu ljudi sa strane pokušavalo je da se umeša u naš život. I uglavnom svi su imali zle namere. Svi su želeli da sruše taj moj brak. Ne znam zašto im je smetao. Danima i noćima je zvonio telefon. Pretili su. Te ubiće njega, te ubiće mene. Čas su mene videli u društvu s nekim, čas njega. Ličnosti su se smenjivale, samo je igra trajala... Ta popularnost je mač sa dve oštrice. Više moj život nije samo moj, niti moja sudbina više zavisi samo od mene – žalila se Lepa Lukić.
- Toliko se nekog sveta sleglo, toliko se želja izmešalo, toliko misli i naravi oko mog imena da ne umem da se snađem. Bilo šta da uradim, uvek se jave oni koji odobravaju i oni koji su protiv. Ne znam kako da izađem na kraj... Više ne verujem u sreću. Moje je završeno. Sve nade da ću uspeti da pobedim druge svojom porodičnom srećom propale su. Ostala je samo pesma".


Narodnjački kvartet: Bora Spužić Kvaka, Beba Selimović, Predrag Živković Tozovac i Lepa Lukić

Svoje lične zemljotrese Lepa nikako nije uspevala da zadrži u četiri zida privatnog života. Već odavno je drugarica Lukić postala opšte, javno dobro o kom je svako, kao u Hajd parku, glasno razmišljao i zaključivao. Budući da na estradi, za razliku od politike, nije bilo zaštićenih i zakonom čuvanih, svaki novinarski početnik tih blesavih sedamdesetih godina smatrao je za svoju patriotsku dužnost da pokaže intelektualnu superiornost pred Lepom Lukić postavljajući joj pitanje tipa: „Šta mislite, da li je Titikaka nasledna bolest ili virusno oboljenje?". U novinama se, takođe, mogao pročitati ovakav komentar: „Prilikom poslednje posete Parizu, Lepa Lukić navratila je u klub svojih obožavalaca. Iako su članovi kluba isključivo naši radnici, ona je sve vreme konverzirala na francuskom. Nije u pitanju snobizam. Jednostavno, francuski joj više odgovara - ima manje padeža".

Pevačica van zakona

Igram karte, pa šta: Lepa Lukić

O Lepi, kao pevačici, tad se najviše pisalo. Svako gluvo dete znalo je kako žena peva, pa o tome nije bilo previše diskusije. A i dosadno je. Zato je umesto pesme na red stigla - kocka. Krajem maja 1976. objavljeno je da poznata estradna umetnica Lepa Lukić mora na sud, jer, navodno, duguje nekakve pare nekakvom čoveku, a ispostavilo se da je to kockarski dug, rođen u tipično srpskom ambijentu: zadimljena soba tri sa tri, flaša pića i kockice za barbut.
Na suđenju je bilo više novinara nego na bilo kojoj Lepinoj promociji! Socijalno-brižni tipovi već su razmišljali o eventualnom eseju kojim bi javnost upozorili na poguban uticaj Lepe Lukić na mladu, socijalističku generaciju, kojoj su i ovakve žene-kockari idoli!


Posle koncerta: Safet Isović, Lepa Lukić i Šaban Šaulić
Lepi je, nevoljno, ipak data šansa da nešto kaže javnosti: - Zašto sam dužna - pitala se ona - da svaki svoj račun položim pred sud javnosti? Drugi su pošteđeni toga. Oni mogu da duguju, da se sude, parniče, tuku, vole, mrze, potražuju, razvode, i da sve ostane njihova stvar. Lepa Lukić mora na tapet. Koliko puta sam otplakala. Pročitam u novinama: Lepa Lukić se kocka. Ljudi, nemam ni kučeta ni mačeta, zarađujem dobro, zar je moja kocka javni i društveni problem? Koliko puta sam igrala karte sa poznatim novinarima. Njihova imena nikad nisam videla na stupcima. Samo moje. Neću reći njihova imena. Oni ne treba da ispaštaju što su igrali karte sa Lepom Lukić. Eto, o svemu tome moram da pričam. Moram da se branim. Moram da kažem kao onaj nesrećnik iz Nušićeve komedije: ‘Svete, uđi u moju kuću! Izvol'te!’…

Još je eho kocke odzvanjao u štampi, a Lepa je opet stigla na tapet: kuća koju je kupila u Beogradu, na Senjaku, postala je predmet sudskog spora!
- Šta da vam kažem? - žalila se Lepa reporterima. - Moj život nije moj život. Moje je da trpim, da plačem, da ćutim. Eto, sad i ta kuća, taj skandal. Često se pitam: ima li koga da me zaštiti? Moj drugi brak je propao jer moj bivši muž nije mogao da podnese taj pritisak, taj svet koji je svakodnevno bio prisutan u našoj kući, među nama. Jedno vreme nismo smeli čak ni novine da čitamo. Strepeli smo od svake javne reči.
- Kako bi se osećao bilo koji građanin kad otvori novine i počne da čita o svom životu, svoju biografiju, svoj životopis? Dođe tako neki Radisav u tamo neku redakciju, neki Radisav koji me je nekad poznavao ili me nije poznavao, koji je prošao pored mene i razvali da priča o mom životu i to u novinama! Zar sam ja van zakona? Zar sam osuđena da ćutim i trpim tako nešto? Koga da tužim? Kako? Zar da dajem još više materijala nego što ga oni sami pribavljaju? Otkud mi milioni da ih sve tužim, sve one koji se bespravno upliću u moj život?
- Nekad mi dođe da povičem: pustite me da živim! Ostavite me na miru! Imajte bar malo milosti. Ne želim da svakog meseca primam javne elektrošokove. Moj put u život nije bio posut ružama. Borila sam se i kao lav i kao lavica dok sam postala Lepa Lukić. Sad želim mir. Svoj mali, poštovani mir. Želim da moje tajne ostanu moje tajne. Ne želim više da posećujem glavne urednke i da plačem pred njima. Neka moj život bude samo moj...


Slučajni susret: Zorica Brunclik i Lepa Lukić (desno)

U međuvremenu, između ovih sudovanja i ispovesti, Lepa je redovno snimala ploče. Nisu to više bili hitovi kao što je „Od izvora dva putića", ali se unapred znalo: to su pesme koje samo Lepa može da peva i - niko drugi! I ona je bila svesna da je euforično ludovanje za kraljicom Lukić prošlo, ali je to dostojanstveno prihvatila, dokazujući svoju superiornost nad onim balkanskim sindromom rušenja i uništavanja.
- Sigurno je da više nisam hit pevačica, da su neka imena mojih mlađih koleginica trenutno zanimljivija. I to je dobro - objašnjavala je Lepa decembra 1977. - Mojih pet minuta trajalo je vrlo dugo i time sam vrlo zadovoljna. Ja sam već sad prošla onu granicu kad sam se svrstala u srednju generaciju, kada, dakle, postajem klasika narodne pesme. Neka to ne zvuči neskromno: posle prvog hita „Od izvora dva putića" 1964. mislim da sam ostavila jedan značajan trag u našoj narodnoj muzici i da sam dosta učinila da publika prihvati nove pesme kao što je prihvatila stare narodne. To takođe znači da ću trajati još dosta dugo.
Rasterećena borbe za slavu, opuštena i iskrena, Lepa je tad govorila o onome što je čini takvom - o svom glasu i pesmama.
- Mnogi su mi rekli, a i ja mislim da je tako: ja pevam osećajne pesme i osećajno ih pevam. Ja ne mogu da otpevam neku pesmu, a da joj ne pružim nešto od sebe, nešto moje. Ja moram da preživim ono što pevam... Imam umilnu boju glasa. Prijatnu. Ne pevam oštro, ne pevam napadno, mislim da uz moje pevanje može da se opusti i odmara. Ja se ne naprežem kad pevam. Ne znam kako to da objasnim.

Još jedan brak koji je kratko trajao

Novo venčanje, novi brak, novi muž, brz razvod: Lepa Lukić i Vlada Perović na svadbenom ručku

Te 1977. godine, u decembru, Lepa Lukić je u Beogradu održala svoj prvi solistički koncert. Ljudi koji su bili u Domu sindikata i danas pamte Lepu u jednom od svojih najboljih izdanja, a razlog tome je svakako njen nov stav o životu, o čemu je sa Ante Batinovićem razgovarala u „Studiju" februara 1978.
- Ja sam pevačica oko koje se uvek nešto dešava, ima šta da se piše. Ima i drugih pevača i pevačica, ali, eto, novinari se najviše mešaju u moj lični život. To ne bi trebali raditi. Ja sam se u početku strašno sekirala, ali sam sada pustila da rade šta hoće. Došla sam do zaključka da mi ne mogu ništa. Narod me voli, pa voli. Da je publika sve to prihvatila, da je verovala u sve što se o meni piše, verovatno bi me već gađala jajima u glavu. Međutim, mene vole sve više i više, radim kao nikada do sada. Ne znam šta je to, verovatno sam neki fenomen. Inače ne volim da se hvalim svojim uspesima. Pošteno radim, pošteno plaćam porez.
Sa mnogo manje pompe nego ranije, štampa je novembra 1978. zabeležila da se Lepa Lukić po treći put udala. Izabranik njenog srca bio je organizator estradnih priredbi iz Beograda, Vlada Perović, docnije poznatiji kao vlasnik kluba „Duga", a još docnije muž Suzane Ristivojević, pevačice koja je od grupe „Aska" do narodne muzike prešla dug put - u roku od samo nekoliko meseci!


U televizijskom studiju: Era Ojjdanić i Lepa Lukić

Ni ovog puta brak nije dugo trajao: već 1981. Lepa je o svom trećem suprugu govorila u pluskvamperfektu. U međuvremenu, u muzici je imala onoliko sreće koliko joj je falilo u ljubavi. Njene pesme, mnogo komercijalnije i primerenije novom vremenu: „Miruj srce moje", „Prevari se srce", „Otkud ti u ovo doba", „Ovo su moje godine zlatne" s lakoćom su ostvarile zlatan tiraž, a Lepa je - još jednom - plivala po vodama aktuelnosti, vešto se noseći s mlađim generacijama koje su bukom i gužvom samo pokušavale da imitiraju ono što je Lepa odavno uradila.
- Dosadila su mi večita poređenja. Čim se pojavi neka nova zvezda narodne muzike, odmah osvane u novinama ono čuveno: „naslednica Lepe Lukić" ili „nova kraljica narodne muzike". Samo, te se naslednice menjaju svaki čas, a ja trajem i ostajem kao jedinica mere za uspeh u ovome poslu. Ja se nikad nisam takmičila sa ženama pevačicama, zato što ne vidim pravu konkurentkinju, a i takmičenja s muškarcima nisu više u modi. Dosadilo mi je da budem skromna, i bez lažnih kompleksa mogu da kažem: brate, jedna je Lepa Lukić!.
- Šta čovek oseća posle ovolikog pređenog puta? Osećam zadovoljstvo. Jer, da nisam zadovoljna ovim što sam postigla, trebalo bi da uzmem konopce i da se obesim nasred Terazija. Naravno, to se odnosi na posao. A što se privatnog života tiče, ne može, valjda, sve u životu da bude potaman. Uvek postoji nešto nedostižno za čime ostaje da patimo i pored svega postignutog i ostvarenog. Da ne ponavljam više, to svi znaju, ali meni je tuga to što nisam majka. Sada sam se već pomalo i navikla na to i pomirila sa sudbinom, ali ranije, činilo mi se da ću da previsnem. Bila sam opterećena, razmišljala i patila, gotovo se razbolela od toga...


Na sceni je najsrećnija: Lepa Lukić

Ni pojava jedne Lepe Brene nije umanjila značaj Lepe Lukić. Naprotiv, Fahreta je imala odakle da uči, da crpi iskustvo na medijskoj histeriji kroz koju je Lepa prošla sedamdesetih, a koja je drugaricu Brenu očekivala osamdesetih godina.
- Brena mi je učinila uslugu - govorila je Lepa. - Mnoge je potisla, a moje mesto je ostalo tamo gde je i bilo. Ono što ona radi nema veze sa mnom. Lepa Brena nije konkurencija Lepi Lukić. Mislim da je bilo vreme da se pojavi neko kao ona. Lepa je, kršna, lepo peva. Ona je više vizuelni doživljaj nego muzički. Lepo joj stoje i one njene mini-suknjice i gola leđa, jer je mlada, naravno. Veoma je mila, draga, nisam čula da nekoga ogovara i to mi se dopada. Nema potrebe omalovažavati kolege. Za svakog ima mesta, pa i za one koji loše pevaju...
- Ovo gde sam sada, ovo je vrhunac. Dalje se više nema kuda. Postigla sam sve što se može postići, čak i više od toga - uspelo mi je da sačuvam ono što sam uradila. To je daleko najteže. Relativno je lako uspeti, al' teško je održati se na vrhu, potrebno je imati - ličnost. Najbolji dokaz za to je da gotovo svakodnevno stiže poneki „veliki uspeh" u muzici, ali i nestaje preko noći. Verovatno da ne postoji neko poznat o kome je napisano toliko neistine i lošeg kao o meni, a evo, srećom, trajem... Ne tvrdim da sam ja najbolja pevačica narodne muzike, ali imam publiku koja me voli i zato sam u pravom smislu reči - narodna pevačica. A to je titula koju mi niko ne može osporiti.


Kraljica narodne muzike: Lepa Lukić

Priča o Lepi Lukić još nije završena. Život u koji su stali tri braka, stotinak trofeja, nekoliko hiljada objavljenih razgovora i izjava, tisuće pojavljivanja na malom ekranu, jedno učešće u filmu, gomile uverljivih tračeva, povlačenja po sudu, plač i smeh, sve uz seljačku pronicljivost i visprenost s kojom niko normalan ne ulazi u sukob, jer je poraz obezbeđen - samo je obol muzičkoj avanturi koju je po sopstvenom receptu sebi prepisala Lepa Lukić.
U budućim feminističkim biltenima, Lepa Lukić imaće posebno mesto: pre nje, žene na estradi, bile su više-manje objekti zgodni za branje mušmula, ili makar komadi mesa simpatični za gnječenje po hotelskim plahtama. Od Lepe Lukić i njene vladavine, muškarci su morali drukčije da se ponašaju: s kraljicama nikad nije bilo lako, naročito kad za svoj jači pol izbore pravo glasa, pravo da glasno kažu koliko vrede.
Zato je valjda jasno da i danas, kad smo tako blizu devedesetih godina, Lepava ostaje vladar s neograničenim mandatom! Estradni narod, složićemo se, ipak najbolje zna kome se vredi klanjati!