Ко је и када измислио гладијаторске игре, не знамо тачно. Данас се захваљујући античким изворима узимају две теорије. По једној се предност даје Етрурцима, народу који је становао у централном делу Италије, мало северније од данашњег Рима, а по другој се гладијаторске игре везују за становнике Оска и Самнита.
Прва борба била је на живот и смрт, што се може видети из дела неколико писаца. Тако су на пример синови извесног Јунија Брута Пере, приредили борбу гладијатора над гробом свога оца као израз почасти.
Све до I века пре наше ере, ове борбе су приређиване углавном због великих државних празника или као део погребних обичаја. Те борбе су се водиле на различитим местима, првенствено на отвореном простору, градским трговима, хиподромима, позориштима или јавним зградама, са учешћем малог броја такмичара. Временом се број учесника увећавао, а прве величанствене игре овог типа, организовао је Гај Јулије Цезар. Да би задобио симпатије народа, организовао је игре у којима је било на десетине парова гладијатора, а неки од њих били су и у сребрним оклопима.
Да би засенио свог противника Цезара, Гнеј Помпеј Велики је решио да у град доведе слонове који су у то време били прилично необична врста и врста коју је народ још увек везивао за Ханибалове ратове. Било је предвиђено да се против слонова боре ловци са великим копљима. Помпеј је сматрао да ће оваквом представом одушевити суграђане, али се испоставило да су слонови “јаки борци” који су многе ловце коштали живота. Плиније Старији који је описао овај догађај, сведочи да су слонови у стампеду покушали да пробију металну ограду и побегну, а када им то није пошло за руком почели су да испуштају стравичне звуке. Људи су овим призором били ганути до суза и уз буру негодовања су проклињали Помпеја и његове игре.
Касније су приређиване игре другог типа. У представе се уводи лов на дивље и егзотичне животиње. Лавови, тигрови, медведи и велики број других животиња помињу се у римским изворима. У неким текстовима су забележени и крокодили и нилски коњи, који су довођени за борбе на води. Овакве борбе су се све до изградње Колосеума водиле на реци Тибар. Ту су приказане велике поморске битке из којих су Римљани излазили као победници. Једна од омиљених тема била је битка код Акцијума, у којој је Октавијан Август победио Марка Антонија и египатску краљицу Клеопатру.
Гладијаторске игре и арене увелико су коришћене и као политичке трибине. Игре је организовао владар поводом разних празника, рођендана или победа. Што су игре биле веће, мир међу поданицима је био извеснији. Имајући у виду ове ствари, сасвим је разумљива стара римска пословица која се јавља у ово време, “хлеба и игара”.
О животу гладијатора данас знамо доста тога, захваљујући бројним текстовима који су нам сачувани. Сачувани су описи њихових борби, победа, пораза али и свакодневнице. Већим делом су били робови, али било је и слободних људи. Иако су били робови, имали су нешто другачији положај од оних који су морали да раде тешке послове на имањима или у царским рудницима.
Многи од њих су били нека врста супер звезда Римског царства. Својим борбама су ушли у приче и легенде, поставши тиме “бесмртни”. Племству је било забрањено да се друже са њима или да буду у њиховом друштву, тако да су за њих постојала посебна купатила, посебне просторије за ручавање, као и гробља за сахрањивање. Нарочито ружним и непристојним се сматрало учешће племића и царева у гладијаторским борбама. За овакве поступке су најчешће оптуживани римски цареви Нерон и Комод. Слободни људи су могли да да уествују у овим борбама, али су то најчешће били најнижи слојеви. Слободни људи су могли да власнику гладијаторске школе продају свој живот или да склопе уговор о борби на одређено време. Нажалост, мали број њих је успевао да дочека крај и види уговор.
Натписи на њиховим гробовима често доносе податке о броју преживелих борби, а тај број је често био једноцифрен. Сам гладијатор је након извесног броја борби или уз наклоност владара могао да добије слободу која му је дарована у виду дрвеног мача.
Вежбали су у посебним школама где су њихови власници одлучивали о начину борбе као и опреми коју ће користити. Најпознатије школе су биле у Риму поред самог Колосеума, Капуи (из те школе је Спартак повео гладијаторе у један од највећих устанака робова), Помпеји… У почетку су добијали имена по римским непријатељима и областима из којих су долазили (Самнити, Гали, Трачани…) а касније су од времена Августа добијали имена по опреми коју користе. Организатори игара су нарочито обраћали пажњу на то да двојица гладијатора буду различито опремљена. Ако је један наоружан малим штитом и кратким мачем, други би био са дугим копљем и мрежом. Поред сваког пара је стајао судија који се старао да борба буде исправна и да се борци не штеде у борби. Уколико би такмичар забушавао, судија би га брзо исправио штапомкоји је носио са собом.
Борбе гладијатора су биле само део целодневног програма у аренама. Лов на животиње је био такође једна од важних тачака. Оне су допремане из свих делова царства како би обичан народ могао да их посматра у борбама и престоници.
У почетку се од гладијатора очекивало да се боре у одећи народа којем припадају, а касније су добијали посебна обележја. У зависности од врсте оружја у то време су разликоване следеће врсте гладијатора:
Мурмило је био комбинација Самнита и Гала. На глави је носио шлем у облику рибље главе, а штитнике на десној руци и левој нози. Од оружја је носио кратки мач “гладијус” један мали овални штит и један велики четвртасти. Обично се борио против Трачанина (Трекса).
Секутор што на латинском значи “прогонитељ”. Ово је била класа у којој се борио римски цар Комод. Носио је овалан и гладак шлем како би мрежа његовог противника ретаријуса лакше склизнула. Лева рука му је била заштићена неком врстом штитника. Од оружја је користио дужи и правији мач од “гладијуса” и велики четвртасти штит.
Ретарио се обично борио против секутора, а ретко против мурмила. Од оружја је користио трозубац и мрежу. Био је заштићен само штитником на левом рамену.
Трекс (Трачанин) се обично борио против мурмила. Имао је дуже штитнике на ногама и мањи штит од мурмиловог. Нападао је кратким мачем који се звао сика. На глави је носио шлем са крестом и визиром. Занимљиво је било и то што је трекс носио штит у десној руци а мач у левој. У тој његовој “леворукости” је била његова предност, јер је било веома незгодно нападати леворуког борца.
Од осталих егзотичних врста гладијатора треба споменути: есадери (који су се борили у двоколицама у стилу британских Келта и које је вероватно увео Јулије Цезар након инвазије на Британију), еквитес (који су улазили у арену на коњима), велитес (чије је копље било везано за његову руку тако да је могао да га поврати кад би га бацио), лакеари (користили су ласо), сагитари (који су користили лук и стрелу), димакери (борили се са два мача) и многи други.
Бизарнија врста били су андабате којима је шлем буквално падао на очи тако да је у ствари пипајући около тражио непријатеља.
Свакако најважнији део програма било је извршење јавних казни у арени. Осуђеници су приморавани да се без претходне обуке и одговарајућег оружја боре међусобно или са дивљим животињама. Одатле и потиче израз “бацање лавовима”.
Крајем IV века римски цар Теодосије уводи хришћанство као државну веру и притом забрањује све паганске обреде. Ипак постоје подаци да су се гладијаторске игре одржавале све до четврте деценије V века, када је цар Валентинијан III поновио забрану. Захваљујући свештеницима временом су арене, стратишта првих хришћанских мученика, потонула у заборав. велики број арена је потпуно разграђен у средњем веку, а њихов камен је искоришћен као грађевински материјал за друге објекте. Највећа арена, римски Колосеум, очуван је само због чињенице да је стално био у употреби као замак, црквено добро и на крају, као свето место. Данас кроз њега сваке године прођу милиони посетилаца у жељи да реконструишу бар делић онога што се некада дешавало у њему.
Gladijatori su bili profesionalni zabavljači, a ne nesretne žrtve. Pripadali su najnižem društvenom staležu, kao robovi, ali nisu svi gladijatori trpjeli loš tretman, nisu svi bili zatvorenici prisiljeni da se bore za svoje živote. Mnogi od njih su bili pop zvijezde i slavni sportaši svoga vremena, a imali su svoje nadimke i klubove obožavatelja.
Bezbrojni filmovi oblikovali su naše vidjenje rimskih gladijatorskih natjecanja kao zastrašujuće borbe na smrt, u kojima su gladijatori bili bacani u borilišta i prisiljeni ubijati – ili biti ubijeni – za tudju zabavu. Drama počinje gromoglasnim gladijatorskim uzvikom: „Pozdravljamo te mi koji ćemo umrijeti!“.
Ta natjecanja zapravo nisu bila orgije krvi i neizbježne smrti, već pomno isplanirani dvoboji koji su se odvijali pod budnim okom suca – poput oružane inačice današnjih bokserskih mečeva. Osobito vješta guranja, izmicanja ili pariranja izazivala su usklike oduševljavanja od publike. I, iako zajedljiv pozdrav govori nešto drugo, mnogi gladijatori su preživljavali borbe.
Dakako, kad su se borili, gladijatori su na kocku stavljali svoj život. No taj element opasnosti bio je važan sastavni dio sporta, koji je povećavao njegovu uzbudljivost. Prema mišljenju profesora Fritza Krizingera iz austrijskog Arheološkog instituta, gladijatori su u tom smislu bili slični današnjim vozačima brzinskih utrka, „Shumaheri antičkoga svijeta“. Izlagali su se opasnosti svakog puta kad su nastupali, a bili su spremni riskirati život za svoj sport.
Sudeći prema grafitima urezanim u zidove u Pompejima, gladijatorska mješavina mišićavosti i odvažnosti posebno je dobro prolazila kod gledateljica. Natpisi svjedoče o činjenici da „Celad, Tracanin, izaziva uzdah svih djevojaka“. Sugestivno ime nekih gladijatora (Eros, Narcis) ukazuje na to da su organizatori htjeli naglasiti njihovu seksualnu privlačnost. U 2. vijeku satiričar Juvenal ismijao je plemkinju koja je ostavila supruga i pobjegla s gladijatorom:
Na njegovom licu bilo je nekoliko deformacija: oziljak od kacige, golema izraslina na nosu. Ali ono što žene vole je mač.
Nisu svi smatrali da je erotska privlačnost gladijatora smiješna. Car August prosudio je da je ona toliko snažna da je ženama bilo dopušteno da borce gledaju samo sa stražnjih sjedala u areni.
Poslednji izmenio Enigma dana Uto 12 Mar - 18:54, izmenjeno ukupno 1 puta
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Re: Gladijatori Čet 10 Jan - 20:32
Zaštićena vrsta
Prve slike gladijatorskih borbi potiču iz 4. vijeka p.n.e., a u narednim vijekovima takve su predstave postajale sve popularnije. Početkom 1. vijeka u bilo kojem trenutku radilo je čak 186 amfiteatara diljem cijelog Rimskog Carstva.
Novi dokazi otkriveni na mjestu ukopa gladijatora u Efezu u Turskoj, otkrili su mnogo toga o onima koji su se borili u tamošnjoj areni od 200. do 300. godine. Na kostima su zabilježene različite povrede. Tri rupe u jednoj lobanji posljedica su uboda trozubom, a jedan drugi gubitnik je ubijen udarcem u vrat. No njihovi posmrtni ostaci otkrivaju i kakvoću medicinske pomoći koja je pružana gladijatorima. Jedna kost – riječ je o slomljenoj podlaktici – zacijelila je tako da se lom gotovo i ne vidi, što pokazuje da je pacijent tokom oporavka bio podvrgnut fizikalnoj terapiji. Istorijski izvori potvrdjuju da su neki gladijatori imali vlastite privatne liječnike i masere: u Efezu su takvi specijalisti mogli vještine naučiti od slavnoga grčkog liječnika Galena, koji je živio u obližnjem Pergamu.
Organizatori borbi su se trudili zaštititi gladijatore u areni, kao i izvan arene. Potpuno izvježbani gladijatori predstavljali su investiciju. Dopustiti da dobar gladijator umre, značilo je izgubiti vrijedan resurs, pa su organizatori budno pratili svaku borbu i pobrinuli se da suci znaju koje gladijatore treba poštedjeti. Zabilješke o rezultatima borbi dokazuju da su stariji borci mogli i poslije poraza iz arene izaći živi.
Za razliku od popularnog vjerovanja, niti mnoštvo niti najviši prisutni dostojanstvenik nisu nužno odredjivali ko će živjeti, a ko umrijeti na kraju gladijatorske borbe. I to upravo zato što su finansijski interesi lanistae (poduzetnika koji su novac imali i kupovali gladijatore kako bi ih iznajmljivali za potrebe borbi) bili od najveće važnosti. Lanistae su vodili gladijatorske škole u kojima su polaznici bili izloženi strogoj disciplini i oštrom režimu čija je svrha bila da ojača njihovu tjelesnu spremnost i snagu. Jeli su hranu bogatu ugljikohidratima kao što su mahunarke i ječam kako bi dobili na težini.
Vodila se pomna evidencija svih nastupa jednoga borca, budući da je njegova vrijednost ovisila o uspjesima u areni. Lanista je bio vrlo zainteresovan za ishod borbe u kojoj je sudjelovao njegov borac i mogao je uputiti suce da poštede odredjene borce ili čak da proglase rezultat neriješenim kako bi spriječili nanošenje previše ozljeda. Sudac je morao nadzirati borbu i njezin rezultat, a ipak nastojati zadovoljiti zahtjeve gledalaca. U gladijatorskim borbama nije bilo rundi, no ukoliko je borba dugo trajala, sudac je mogao zatražiti pauzu. Predaja se označavala ili bacanjem štita i mača na zemlju ili podizanjem ruke s ispruženim kažiprstom. Ako se gladijator hrabro borio i predao se tek kad se više nije mogao boriti, mnoštvo bi mahalo rubovima toga i ogrtača i tražilo milost. Medjutim, ukoliko su bili nezadovoljni njegovim nastupom, urlali bi „Zakolji ga!“
Jedan je istoričar analizirao rezultate 100 borbi u 1. vijeku i utvrdio da je u njima samo 19 od 200 gladijatora zaista i umrlo u areni.
Poslednji izmenio Enigma dana Uto 12 Mar - 18:55, izmenjeno ukupno 1 puta
Enigma
MODERATOR
Poruka : 55658
Lokacija : misterija
Učlanjen : 29.03.2011
Naslov: Re: Gladijatori Čet 10 Jan - 20:41
Bogate nagrade
Ni sponzori nisu željeli vidjeti da neko vrijedan bespotrebno strada. Pisac Svetonije zabilježio je da je tokom gladijatorske predstave koju je organizovao Julije Cezar za svoju kćerku Juliju, on „izdao naredbu da kad god se slavni gladijatori budu borili i ne izazovu naklonost publike, treba ih na silu spasiti i sačuvati za njega“. Zapisao je i da je car Neron, unatoč svom krvoločnom ugledu, naredio da niko ne bude ubijen tokom predstave u Campusu Martiusu. Drugim rijecima, čini se da su gladijatori – barem oni najbolji i najpopularniji – bili zaštićena vrsta.
Pobjednici su dobijali sjajne nagrade. Poslije borbe pobjednik se smio popeti uz stube do loze u kojoj su sjedili dostojanstvenici, a ondje bi dobio palminu granu i vrećicu s novcem, koji je smio zadržati čak i ako je bio rob. Za izvanredan nastup mogao je dobiti i lovorov vijenac. Te su nagrade medju borcima bile na velikoj cijeni, jer je većina gladijatora dolazila iz nižih staleža: bili su robovi, kriminalci ili zarobljeni vojnici. Neki gladijatori su bili dobrovoljci i oni su se mogli otkupiti i tako prestati s borbama, ali nisu smjeli biti postavljani na neki javni položaj.
Uprkos svim opasnostima i teškim uslovima, biti gladijator moglo je biti vrlo glamurozno zanimanje. Slava, bogatstvo i sloboda bile su nagrade za zvijezde koje su svoju borbu pretvorile u dramu koju se isplatilo gledati.
Sve dotadašnje pobune robova zasjenio je ustanak koji je 73. g. pr. Kr. izbio pod vodstvom bivšeg gladijatora Spartaka. Kao rođeni Tračanin, i, neki kažu potomak nižeg plemstva ili obitelji stočara nomada, Spartak je nažalost posve nepoznat; ne znamo kako je točno izgledao, koliko mu je bilo godina ni kakvi su mu bili stavovi. Najpouzdaniji izvori navode mogućnosti da je služio u rimskoj vojsci na granici, kao pripadnik rezervnih snaga, da je potom dezertirao pa neko vrijeme bio razbojnik. Nakon uhićenja postao je robom, a u tom statusu trebao je zahvaljujući iznimnim fizičkim odlikama i razvijenoj inteligenciji, početi obuku za gladijatora, o čemu se slažu svi drevni izvori.
Spartaka su odveli na obuku u glasovitu gladijatorsku školu u Capui, koju je vodio Lentul Batiat.
Nakon što je bio obučen u školi Spartak se u amfiteatru u Capui borio za život. Preživio je mnoge borbe te je zaslužio poštovanje drugih gladijatora.
Zanimljivo je da je Spartak tijekom borbe porazio prijatelja Kriksa, ali ga je odbio ubiti. Nedugo zatim, točnije 73. g. pr. Kr. Spartak, Kriks i drugi osmislili su plan za veliki bijeg koji je trebao potresti rimski svijet. Više od 200 vrhunski obučenih boraca sudjelovat će u bijegu i pobjeći na slobodu. Kao što se moglo očekivati kod plana u kojem sudjeluje toliko ljudi došlo je do izdaje. Trebala je uslijediti kazna koja svim služi kao primjer, ali pretpostavlja se da je Lentul Batiat svoje gladijatore pripremamo za velike Rimske igre koje su se svake godine održavale 4. rujna. Da je smaknuo gladijatore ostao bi bez zarade, tako su se gladijatori ovaj put „izvukli“.
Spartak je ipak odlučio s manjim brojem gladijatora provesti plan te je pritom akciju sveo na sedamdesetak ljudi. Iako se pazilo da gladijatori u školi ne mogu doći do oružja, naoružali su se kuhinjskim noževima, sjekiricama i zašiljenim kolcima. Bjegunci su uklonili stražare i našli se izvan zgrade, gdje su naišli na kola puna oružja. Nakon što su se naoružali gladijatori su krenuli prema Vezuvu, visokom 1300 metara. U sjeni velikog vulkana izabrali su trojicu vođa, Spartaka, Kriksa i Enomaja. Među bjeguncima bilo ja najviše Gala i Tračana, ali nešto i Germana.
Rimske vlasti bijeg nisu ozbiljno shvatile. I prije su robovi i zatvorenici bježali, ali bi policija vrlo brzo privela bjegunce. Tako je lokalna policija krenula u akciju, ali su ih Spartak i njegovi ljudi brzo porazili i oduzeli im oružje.
Rimljani su nakon toga na područje Vezuva uputili 300 vojnika pod vodstvom pretora Gaja Klaudija Glabera. Klaudije je postavio stupicu na jednu usku i zavojitu cestu. Činilo se da su gladijatori u zamci, budući da se s planine moglo sići jedino skokom s litica. No, Spartak je naredio svojim ljudima da odrežu najsnažnije biljke i od njih ispletu izdržljive ljestve na kojima su se spustili niz strme litice do podnožja planine gdje su se Rimljani odmarali. Napali su nespremne Rimljane koje su vrlo brzo i pobijedili. Spartaku se nakon toga pridružio veliki broj robova, ali i slobodnih seljaka. Oni su izvrsno poznavali područje Vezuva. Seljaci su robove uputili i u mnoga umijeća; kako od grana isplesti košare, štitove, pripitomiti divlje konje …
Nakon prvog neuspjelog pokušaja Rimljana poslana je druga vojska na Spartaka, vojska Publija Varinija, koji je imao dvojicu pomoćnika Furija i Kosinija. Spartak je zatekao Furija i u tom iznenadnom napadu ubio 2000 Rimljana. Kosinije je pak poginuo nakon Spartakova napada na njegov logor.
Na kraju se Varinije sam uputio na bojišnicu s 4000 vojnika. Napredujući oprezno, ulogorio se, logor utvrdio zidinama i opkopom te je čekao da Spartak krene u nepromišljeni napad. Spartak je odmah prepoznao zamku, napadao ih i zasipao kamenjem, a po noći se iskrao, ostavivši stražara na mjestu koje su rimski stražari vidjeli. Rimljane ujutro nije dočekalo uobičajeno napadanje kamenjem. Varinije je izviđače uputio prema neprijateljskom logoru, a oni su ga obavijestili da je Spartak sa svojim ljudima pobjegao. Varnije je napustio utvrdu i krenuo za njima. Tako je ušao u Spartakovu zasjedu te je morao ostaviti konja i liktore, nosače fascesa – simbola magistratove vlasti. Borbe 73. g. pr. Kr. okončane su poniženjem moćnog Rima, čiji su se simboli vlasti našli u robovskim rukama.
Spartak kao Robin Hood
Rimljani su zaključili da će tek sveopćim napadom biti moguće okončati pobunu robova. Dvojica konzula 72. g. pr. Kr., Lucije Gelije Publikola i Gnej Kornelije Lentul, dobili su sve ovlasti i ljudstvo za potpuno uništenje Spartaka i njegovih snaga.
U međuvremenu, pod Spartakom su se okupili robovi, seljaci i pastiri pa se našao na čelu 70.000 ljudi, od kojih su mnogi bili naoružani tek srpovima ili mačetama. Jedno je vrijeme čak cijeli krajnji jug Italije iz rimskih prešao u njegove ruke.
Iz tog razdoblju potječe legenda o Spartaku kao svojevrsnom prethodniku Robina Hooda. Sav plijen dijelio je pomno i ravnomjerno, a ne prema činu i položaju.
Zahvaljujući velikim količinama kupljenog metala, Spartak je poboljšao naoružanost svojih snaga. Međutim, prehrana takva mnoštva bila je veliki problem, nadilazila je viškove sa seoskih imanja na jugu. Kako bi lakše preživljavali od zemlje Spartak je pola vojske poveo na jug, dok je Kriks krenuo na sjeveroistok, u gorje Graganusa, iznad rta Garganusa u Jadranskom moru. Rimljani su zaključili da im se pružila velika prilika. Publikola je krenuo na istok, dostigao Kirksa i potukao njegovu vojsku. Nadajući se da će isto postići i sa Spartakom, drugi konzul, Lentul, krenuo je za njim i pokušao ga okružiti, ali Spartak je pronašavši slabu točku između dvaju sektora rimske vojske iz sukoba izašao kao pobjednik.
Lentul se sa ostatcima svojih snaga ujedinio s Publikolom te su robovskim snagama zapriječili put na sjever. Spartak je iznenada promijenio smjer kretanja. Lentul je pokušau Spartaka namamiti u stupicu, ali mu nije uspjelo. Spartak je napao rimsku vojsku, razdvojio je i stekao nadmoć nad njom na pojedinim mjestima i tako je dio po dio razorio. Gladijatori su ponovno pobijedili Rimljane…
Spartakova se vojska nakon te pobjede kretala prema sjeveru, zaobišla Apenine s istočne strane držeći se uskog obalnog pojasa između gorja i Jadranskog mora.
Spartak je znao koliko je moral važan čimbenik. Uvidio je da će njegova velika vojska, vratili li se u Italiju jednostavno radi pljačke, ubrzo raspasti, jer će se odmetničke skupine odvajati od formacija i pljačkati. Disciplina će se raspasti, a on će teško nametnuti autoritet, koji je već doživio teški udarac kad je njegova vojska odbila s njim krenuti preko Alpa. Stoga je odlučio objaviti da je povratak u Italiju dio šireg plana. Krenut će na Rim i uspješno ga zauzeti. Pritom je znao da će morati ugađati svojoj nepredvidljivoj vojsci i dobro čuvati leđa. Spartak se uputio na jug zapadnom stranom Apenina, paleći sve što u se našlo na putu, ubijajući sve zarobljenike kako ih ne bi morao hraniti. Ali kad su se našli ispred Rima, iznenada su skrenuli na istok, prema podnožju Apenina, a potom posve zaobišli Rim i skrenuli na jug te se našli istočno od Capue.
Zašto su odustali od napada na Rim ne zna se točno. Nakon nekog vremena vojska se uputila prema Brundisiumu (Brindisi), zarekavši se da će doći do Sicilije i podići tamošnje robove, budući da je ondje postojala čvrsta tradicija robovskih pobuna.
Tko je bio Kras? Kako se približavala treća godina ratovanja Rimljani su počeli podlijegati pritisku. Lentul i Publikola opozvani su i osramoćeni te ograničeni na civilne poslove do konca konzulata. Zapovjedništvo nad rimskim snagama dodijeljeno je Marku Liciniju Krasu, trećem čovjeku uz Lukula i Pompeja, koji se umiješao u borbu za vlast u Rimu. Kras je zaključio da će Spartaka pobijediti ne krene li odmah u bitku, nego ustraje u nakani da vrhunski obuči svoje snage i pričeka odgovarajuću prigodu.
Kras je svog legata Mumija poslao na jug i naredio mu da ne ulazi u izravni sukob sa Spartakovom vojskom. Mumije se oglušio na naredbu te doživio poraz.
No, Spartak je ubrzo shvatio da je vrijeme borbe protiv drugorazrednih rimskih vojnika završilo. Prema Krasu je uputio mirovne balone koje je Kras odmah odbacio. Odlučio je ne pokazati ni najmanje milosti prema Spartaku. Nastavljajući s politikom izbjegavanja i napadanja zaostalih snaga, prvu veliku pobjedu izvojevao je kad je u zasjedi uhvatio i potukao skupinu od 10.000 robova koji su djelovali neovisno o Spartaku. Ti su pobunjenici krenuli u potragu za hranom ili se odvojili od Spartakovih snaga pod vodstvom ljudi koji su smatrali da su po svemu ravni Spartaku i koji nisu više htjeli prihvaćati njegove zapovijedi.
Gladijatori su organizirali bijeg, ali im se planovi nikako nisu uspijevali ostvariti. Iako se u početku naumio ukrcati u brodovlje gusara u Brindisiju, Spartak je od njih dobio informaciju da se mjesto ukrcaja promijenilo i da trebaju doći do Mesinskog tjesnaca, blizu područja djelovanja Krasove armije.
Nakon što su pristali na visoke naknade koje su tražili gusari, Spartak i njegove snage i došli do grada Reggija di Calabrije, ali ondje ih je dočekao stravičan šok. Nije bilo brodova. Guverner Sicilije, Gaj Veres uplašio se kad je čuo da Spartakova vojska dolazi na Siciliju i da će na noge podići obespravljene Sicilijance. Nadmašio je Spartakovu ponudu i dao gusarima puno veći iznos, a oni su za uzvrat otplovili.
Nije teško zamisliti očaj koji je obuzeo robove. U prvi mah su dezorijentirani borci pokušali prometnuti u pomorce te izraditi splavi od drvenih greda, ali bezuspješno. Obuzet malodušjem Spartak je vojsku poveo na sjever te se ulogorio na rtu Scyllaeumu (u blizini današnje Scille). Krasu se učinilo da mu se pružila jedinstvena prilika pa je napao svim snagama.
Krasov zid
Kras je odlučio blokirati robovsku vojsku podizanjem zida koji bi gladijatore odvojio od ostatka talijanskog kopna pa bi tako poumirali od gladi.
Legenda kaže da je zid bio dugačak 55 kilometara. Čak su i rimski povjesničari pretjerivali kako bi pokazali da za Rim nije ništa izvedivo. Priča o zidu je ipak malo drugačija…
Kras je zatvorio Spartaka na rtu Scyllaeum. Rt je bio dovoljno velik za smještanje robovske vojske, ali i dovoljno mali da Kars ispuni svoj plan.
Kras je tako uspio zatvoriti Spartaka jer je kopnena strana rta već prirodno odvojena od okolnog području na istoku i zapadu dubokim klancima. Razmjerno kratak zid i opkop, a ne čudovište o kojem govore legende i rimski povjesničar, bez teškoća bi posve zatvorio spomenuti poluotok. Spartak je propustio priliku kad nije napao Krasove ljude dok su podizali zid. Prekasno je uočio opasnost i robovska se vojska tako našla u velikom škripcu, jer su im zalihe ubrzano nestajale, a na tako malom prostoru nije bilo moguće popuniti ih. Spartak je naredio napad na zid, ali Rimljani su ga bez teškoća odbacili, nanijevši teške gubitke njegovoj vojsci. Iz teške situacije izbavilo ga je zimsko vrijeme.
Jedne snježne noći nasrnuo je na loše branjen dio crte i opkop ispunio svim što se robovima našlo pri ruci pa tako podignuo primitivni most preko kojeg su gladijatori izašli na sigurno. Umorni i demoralizirani, ali sretni što su izmakli zamku, Spartakovi ljudi probili su se dalje do unaprijed dogovorenog okupljališta u šumama u podnožju Sile.
Moral u robovskoj vojsci je do tada već dosegnuo najniže grane, a gladan i demoraliziran Spartak pristao je na to da podijeli vojsku kako bi se manji dijelovi lakše prehranili te je ponovno krenuo na sjever cestom Via Popilia, povevši manju od dviju novonastalih skupina. Brojnijom skupinom Gala i Germana zapovijedali su Kast i Ganik koji su se ulogorili kraj jezera Palo (u blizini današnjeg Buccina) uvjereni da ih Kras neće dostići. No, Kras ih je dostigao i napao, a robove je uhvatila panika. Započela je bitka, Kras je bio u velikoj prednosti, ali odjednom se iza rimske vojske pojavio Spartak. Bojeći se poraza Kras se povukao.
Nakon što ih je spasio Spartak je odlučio da i dalje moraju djelovati odvojeno. Spartak je krenuo na istok, a Kast i Ganik su krenuli na sjever. Senatu je jako zasmetao Krasov neuspjeh te je izdao zapovijed da se Pompej sa svojim legijama vrati iz Španjolske. Kako su i optimati izgubili vjeru u Krasa pozvali su Marak Lukula koji se borio u blizini Crnog mora. Iskrcavanje Marka Lukula u Brundisium još je više suzilo Spartakove mogućnosti. Spartak se odlučio ulogoriti uz rijeku Silarus (blizu današnjeg gradića Capo Sele) te opkopom okružiti logor i tako čekati sukob s Rimljanima. Spartak je vjerovao, održi li disciplinu robovske vojske, može pobijediti Krasa, a potom pokušati pobijediti Lukula.
Kasta i Ganika Kras je ponovno namamio u propast. Samo što tog puta nije bilo Spartaka da ih spasi. Iako su se robovi odlučno borili Kras je neupitno pobijedio. Kad je Spartak saznao što se dogodilo odlučio je odustati od izravne bitke s Rimljanima te voditi gerilski rat. Ostali su se robovi usprotivili takvoj odluci. Spartak je morao krenuti u bitku…
Uslijedila je žestoka bitka, obje strane su se borile za goli život. Spartak se nastojao probiti kroz mase vojnika samo da bi se osobno sukobio s Krasom. Ranjen je te nije uspio ostvariti svoju želju. S velikom ranom od koplja u bedru borio se dok je imao snage, a na kraju se spustio na jedno koljeno i nastavio zamahivati mačem sve dok ga Rimljani nisu pregazili. U bitci je poginulo 5 do 6 tisuća robova i tisuću Rimljana. Spartakovo tijelo nikad nije pronađeno.
Spartaka možda ne možemo nazvati najvećim vojskovođom u povijesti, ali Spartak je jedinstvena pojava među ratnicima. Njegova jedinstvenost krije se u tome što njegov motiv za ratovanje kao kod većine zbog moći, novca, teritorija, slave ili pak vlasti već njegovom motivu da postane slobodnim čovjekom te da druge obespravljene oslobodi robovanja Rimu. I tako je završena priča o Spartaku…
Gladijatorke (lat: gladiatrices; jednina: gladiatrix) su bile žene koje su se borile u areni u starom Rimu. Iako su bile retka pojava, one su zaista postojale, a za to ima dokaza kako u arheologiji, tako i u književnosti. Sve do 3. veka žene su se borile prerušene u legendarne Amazonke, kada ih je zabranio Septimije Sever.
Larinskim dekretom Tiberije je senatorskim kćerkama, unukama i praunukama i „bilo kojoj ženi čiji muž ili otac ili deda, bilo s očeve ili majčine strane, ili brat, jeste ili je ikad bio vlasnik mesta u senatu rezervisano za viteza“ zabranio da treniraju ili da se pojavljuju za platu kao gladijatorke. Ovaj dekret međutim, ne potvrđuje da je do tada i bilo žena koje su se borile u areni[3].
Domicijan nije bio prvi koji je koristio žene u areni. Međutim, u literaturi se najviše pominju baš gladijatorske borbe koje je on organizovao a u kojima su učestvovale žene. Pominje se u delima Svetonija, Marcijala i Stacija.
Gladijatorke su se prvi put pojavile u doba rimskog imperatora Nerona, na igrama organizovanim u čast jermenskog kralja, Tiridata I. Petronije, u svom Satirikonu pominje ženu esedijarijusa (lat: essediarius) (gladijator koji se bori iz dvokolice u keltskom stilu).
Svetonije u svom delu Dvanaest rimskih careva govori o tome kako je imperator Domicijan voleo da gleda borbe između žena i patuljaka. Sa slika i mozaika se može zaključiti da su se borile obnaženih grudi i da su retko nosile šlemove, bez obzira kom tipu gladijatora pripadale.
Prema izvorima, izgleda da su se žene borile uglavnom noću. S obzirom da je noć bilo vreme za glavne i veoma važne događaje gladijatorskih igri, može se zaključiti da su borbe u kojima su učestvovale žene bile važne i da su predstavljale retkost. Većina modernih naučnika smatra pojavu gladijatorki novinom s obzirom da se jeste pisalo o njima, a činjenica da ih antički istoričari često spominju ukazuje da su gladijatorke bile mnogo rasprostranjenije nego što to direktni dokazi ukazuju.
Dion Kasije (62.3.1) pominje ne samo žene, već i decu koja su se borila na gladijatorskim igrama koje je 66. godine organizovao Neron. Takođe je poznato da je Neron prisiljavao žene nekih poznatih rimskih senatora da se bore u areni.
U delima Juvenala nailazimo na oštre osude ženskih gladijatorskih borbi. U svojim Satirama, Juvenal govori kako su gladijatorke poticale uglavnom iz viših klasa i uglednih porodica.
Mark Vesli, istoričar, kaže da gladijatorske škole verovatno nisu bile najpogonija mesta za obuku žena i da su njih verovatno podučavali privatni tutori u školi za mlade (lat: collegia iuvenum). Te škole su služile takođe i za obuku uglednih muškaraca starijih od 14 godina u borilačkim veštinama. Vesli je našao tri reference u kojima se pominje da je bilo žena u tim školama.
Na jednom reljefu iz 1. ili 2. veka iz Halikarnasusa može se videti borba žena obučenih u teške oklope. Na samom reljefu postoji natpis „Amazonka“ i „Ahilija“ i da su se obe časno povukle iz arene uprkos tome što su se borile jedna protiv druge. Reljef se danas nalazi u Londonskom muzeju.
Veruje se da je ženski skelet iz rimskog doba iskopan u Sadarku (eng. Southwark) (London) 2001. godine pripadao gladijatorki. Do tog zaključka se došlo jer je sahranjena van glavnog groblja iako je grob bio bogato opremljen — sadržao je glinene lampe Anubis (lampe na kojima je bio naslikan upokojeni gladijator) i posude sa spaljenim šišarkama bora. Jedini borovi te vrste u Britaniji u to vreme bili su borovi zasađeni pored londonskog amfiteatra i šišarke ovih borova su se tradicionalno spaljivale tokom gladijatorskih igara. Većina stručnjaka smatra ovu identifikaciju pogrešnom, međutim Londonski muzej, u kome se nalaze kosti, tvrdi da „postoji 70 % verovatnoće da je žena iz ulice Grejt Dover bila gladijator“. Hedli Svejn, direktor odseka za ranu istoriju u Muzeju kaže: „Nema ni jednog jedinog dokaza koji bi izričito tvrdio da je ona bila gladijatorka. Međutim, drugi dokazi navode na ovu zagonetnu pretpostavku.“ Danas se ona nalazi izložena u Londonskom muzeju na kraju sekcije Rimskog Londona.
U početku se koristilo isto oružje koje se koristilo u vojne svrhe, da bi polako počelo da se menja u cilju isticanja veštine onih koji ih koriste. S tim u vezi, mnogobrojni su trozupci, laka koplja, bodeži i kratki mačevi, bilo da su ravni (gladijusi) ili da su zakrivljeni (sike). Nije se koristilo dugo i teško koplje „pilum“ (lat: pilum), tipično za rimske legionare.
Što se tiče odbrane, štitnici za pojedine delove tela su bili jednostavniji nego vojnički. Štitovi su bili manji a oklopi se nisu koristili. Carski gladijatori, međutim, imali su bolje zaštićene noge i ruke, da se borba ne bi prekidala zbog ranjenih ekstremiteta ili glave.
Šlemovi koji su se koristili u areni su bili glomazniji, zatvoreniji i teži od onih koji su se koristili u pravim bitkama, što je sve imalo svoju funkciju. Mogli su da se nose na glavi kraće vreme (duže nije ni bilo potrebno kao što je potrebno jednom vojniku), pa su zato vršili i psihološki efekat jer su bili bogato ukrašeni teškom ornamentikom koja je davala pompezniji i zastrašujući izgled onom ko ga je nosio. S obzirom da su se gladijatori koji su se borili obično poznavali između sebe, u presudnom trenutku bilo je lakše ubiti anonimusa koji krije lice iza maske-šlema nego gledajući u lice nekoga poznatog, neretko čak i prijatelja.
Svi gladijatori, da bi mogli da se bore u areni, morali su pretodno da prođu kroz obuku. Vežbali su pod budnim okom magistera (lat: magister), koji je u isto vreme vodio i školu i obuku. U toku obuke, gladijatori su koristili štitove od pruća i mačeve od drveta koji su se nazivali rudis (lat: rudis), i koji su bili duplo teži od mača koji se obično koristio u areni. Ovi mačevi su se predavali onim gladijatorima koji su uspešno došli do kraja gladijatorske karijere, kao nagrada za dobru službu i dozvola da otvore sopstvenu školu za gladijatore. U Rimu je bilo mnogo privatnih gladijatorskih škola u doba Republike, ali kad je nastupio period Carstva, država je sve te male škole absorbovala kao i pokroviteljstvo nad samim borbama.
Pri ulasku u školu, budući gladijator, koji se zvao novicijus (lat: novicius), polagao je zakletvu - sakramentum (lat: sacramentum) da posvećuje svoj život bogovima podzemlja i da prihvata bez pogovora svaki tip poniženja. Dobrovoljci su takođe potpisivali i ugovor - auktoramentum (lat: auctoramentum) sa upravnikom gladijatora - lanistom (lat: lanista), kojim bi se određivalo koliko često treba da se bore, koje oružje treba da koriste, i koliko će zarađivati.
Na obuci, pretendenti na gladijatorski posao bi prolazili kroz fizički pregled koji je obavljao lekar i kojim bi se utvrđivalo da li je pretendent fizički sposoban da izdrži izuzetno napornu obuku, kao i to da li je estetski privlačan. Estetika borca je bila nerazdvojni deo gladijatorskih borbi pred publikom.
U Rimu su postojale četiri škole: ludus magnus (lat: ludus magnus), ludus dakus (lat: ludus dacus), ludus galikus (lat: ludus gallicus) i ludus matutinus (lat: ludus matutinus). Ova poslednja je obučavala gladijatore borbi sa zverima.
Škole su imale barake sa malim sobama za gladijatore i ogromne terene za vežbanje. Neke su imale i mesta za gledaoce za one koji su želeli da posmatraju treninge. Treninge su vodili posebni treneri koji su se zvali doktori (lat: ludus doctores), a koji su često i sami nekad bili gladijatori.
Vežbalo se udarajući o stubove (lat: ludus palus) od dva metra ukopane u zemlju. Rivalstvo među budućim gladijatorima se brzo pojavljivalo, i još brže se uspostavljala hijerarhija među njima, a na osnovu veštine u borbi koju su pokazivali na obuci.
Gladijatori (lat. gladiatores), borci u starom Rimu koji su, radi zabave gledatelja izvodili borbe s mačevima, kopljima, koristeći tadašnje vojne i borilačke vještine. Borbe su se obično prekidale kod pojave krvi, no kod kasnijih rimskih careva ova igra se degradirala do te mjere da je cilj gladijatorskih igara bila smrt.
Ime gladijator dolazi od gladius, kratkog rimskog mača za bodenje i sječenje. Gladijatori su vjerojatno prvobitno bili etruščanskog podrijetla. Gladijatorske se borbe u Rimu uvode u prvoj polovici 3. stoljeća pr. Kr. u sklopu pogrebnih svečanosti, kao obred žrtvovanja ljudskih života sjenkama pokojnika. U prvoj zabilježenoj borbi 264. pr. Kr. borila su se samo tri para.
Krajem 2. stoljeća pr. Kr. gladijatorske borbe postaju predstave koje vladari nude besplatno narodu. Prvobitno se izvode u Forumu a kasnije u arenama širom rimskog imperija.
Car Trajan je priredio gladijatorsku borbu sa 5 tisuća parova. Gladijatori su bili izabirani među mlađim ratnim zarobljenicima, a ponekad i među kriminalcima. Gladijatori su bili uglavnom robovi, nekada i slobodnjaci, avanturisti a vrlo rijetko i slobodni građani koji su se borili samo pod određenim uvjetima. Gladijatori su formirali i posebne postrojbe – familiae, a uvježbavani su bili u gladijatorskim školama (ludi gladiatores).Također su se dijelili u gladijatorske rodove, koje se nazivaju armaturae.
Odbjegli gladijatori iz škole u Kapui su organizirali i Spartakovu pobunu, koja se ponekad naziva i pobuna gladijatora.
Gladijatorske su borbe pod utjecajem kršćanstva, a temeljem zakona cara Konstantina Velikog, iz 325. godine, ukinute, ali su se sporadično održavale do oko godine 450, dok su posljednje gladijatorske borbe u samom gradu Rimu održane 1. siječnja 404 godine.
Dugo se vjerovalo da su Rimljani gladijatorske igre preuzeli od Etrušćana, ali je vjerojatnije da se radi o spoju više utjecaja. Povjesničar Nikola iz Damaska je početkom nove ere zapisao događaj iz 264. godine pr.Kr. kada je su sinovi Pera po očevoj posmrtnoj želji na stočnom sajmu organizirali tri istovremene borbe. Slični običaji su se u sljedećih sto godina udomaćili pa je tako Titus Flamininus 174. godine pr.Kr. održao munus (svečanost u čast preminulog) kojom su se prilikom borila 74 muškarca tijekom tri dana. Te pogrebne svečanosti su se većinom odvijale u prosincu u vrijeme kada su Rimljani slavili svećanost saturnalija. Bogu Saturnu su posebno uvježbani venatores prinosili životinjske žrtve boreći se raznim egzotičnim životinjama poput lavova i tigrova. Željeli su pokazati da Rimljani mogu pobijediti sva živa stvorenja. Mnogi bogati Rimljani su tijekom vremena poželjeli da se ih nakon smrti počasti sa što velebnijim svečanostima sa više boraca, borbi i spektakla. Borbe u amfiteatru su počele uključivati glazbenike i svečanost je postala prava zabava za puk. Za zabavu građene su posebne arene u kojima su se gladijatori borili na pijesku. Od tuda i naziv “arena” koji potječe od harena što znači pijesak. Carevi Vespazijan, Tit i Domicijan iz dinastije Flavijevaca su u drugoj polovici I. stoljeća nove ere dali sagraditi velebno zdanje Amphitheatrum Flavium danas poznato kao Koloseum. Koloseum je tijekom pet stoljeća svjedočio gladijatorski igrama, insceniranim pomorskim bitkama, lovu na životinje i javnim smaknućima neprijatelja Rima (poput progona kršćana). Koloseum je bio izgrađen da publici ponudi spektakl u kojem će životinje kroz tunele utrčati u arenu, gdje se borci pojavljuju na sredini borilišta uz pomoć liftova. Arheolog Jean-Claude Golvin je na području bivšeg Rimskog Carstva pobrojao 186 amfiteatra i prema ostacima možda još njih 86. Taj broj samo svjedoči o popularnosti krvave gladijatorske zabave, ali moramo znati da su ta vremena pogledi na civilizaciju bili drukčiji no danas. Rimljani su štovali hrabre i skromne ljude, pa su ih nadahnjivali oni koji su hrabro koračali prema smrti. Zanimljivo je koliko su Rimljani voljeli gladijatorske igre, štovali gladijatore kao junake, a opet su gladijatori s druge strane spadali na dno društvene ljestvice u Rimu. Bili su u istoj društvenoj skupini kao npr. prostitutke.
Gladijatori su u većini slučajeva robovi kupljeni i pripremani isključivo za gladijatorske borbe. Postojali su i profesionalni gladijatori, koji su bili slobodni ljudi i dobrovoljno su se javili za sudjelovanje u gladijatorskim igrama. Gladijatorske škole (ludi gladiatori) su svoje učenike podvrgavale vrlo strogom režimu stalnog vježbanja i probnih borbi. Za najbolje borce postojali su i posebni treneri, pa čak i maseri da ih održavaju u vrhunskoj kondiciji. Vlasnicima gladijatorskih škola je bilo u interesu da gladijatori budu zdravi i spremni za borbe koje su im donosile profit. Posebna su skupina bili noxii – oduđeni kriminalci (pljačkaši, silovatelji i ubojice) koji su izgubili građanska prava. Oni za borbu nisu imali nikakvu pripremu već su jednostavno bačeni u arenu da se bore jedni protiv drugih. Neki povjesničari smatraju da su noxii naoružani, ali bez oklopa nastupali protiv iskusnih gladijatora. Noxii su mogli biti sigurni da iz arene neći izaći. Vlasnici gladijatorskih ekipa (familia gladiatoria) zvani lanista kupovali su robove gledajući njihovu snagu i ljepotu. Često su uspješni gladijatori služili kao ljubavnici bogatim Rimljanima i Rimljankama. Prema rimskim tračevima možda je i Faustina, žena cara Marka Aurelija, imala gladijatore ljubavnike, pa se tako objašnjava ljubav njena sina Komoda prema tom “sportu”. Laniste su obično birali više muškarce. Prema ostacima iz Herkulaneja (grad zasipan u erupciji Vezuva) prosječna visina Rimljana je bila oko 1,65m, pa su gladijatori većinom trebali biti viši od 1,70 m. Novo kupljeni robovi su u lancima i pod strogim nadzorom dopremani u gladijatorsku školu. Nadzor je bio potreban da se spriječi njihov bijeg ili eventualan pokušaj samoubojstva. Po dolasku u školu njihov su nadzor preuzeli slobodnjaci. Gladijatori su morali položiti zakletvu izgovarajući “Uri, vinciri, uerberari, ferroque, necari” (Biti spaljen, vezan, udaran i umrijeti od čelika). Nakon zakletve počinje trening za nove gladijatore, vježbenike (tirones). Vježbenici su imali najlošiji smještaj, ali uvjeti su im se popravili ukoliko su bili uspješni. Kad su postali primus palus, najviši stupanj gladijatora mogli su od laniste dobiti i najkvalitetniji smještaj. Gladijatori su imali kontakte sa vanjskim svijetom preko djevojaka ili prostitutki koje su im bile dopuštene. Zabilježeni su slučajevi da su u takvim okolnostima neki dobili djecu ili su se čak i ženili. Učitelji gladijatora su bili doctores, bivši gladijatori koji su na najbolji način mogli pokazati kako se poslužiti pojedinim oružjem ili oklopom. Laniste su ulagali veliki novac u liječnike, masere i kuhare koji su stalno služili gladijatorima. Zbog te investicije gladijatori su morali strogo slušati gospodara koji je na neposluh reagirao bičevanjem, batinanjem ili zatvaranjem u plitke rupe u kojima čovjek nije mogao ustati. Od vremena cara Domicijana (51.-96.) gladijatori se školuju u carskim školama, a za njihovu nabavku se brinu procuratores. Školovanje se odvijalo u četiri carske škole: Ludus Magnus, Gallicus, Dacias i Matutius (škola za venatores – borce protiv životinja). Laniste su mogli zadržati svoje škole i borce, ali potpuno u vlastitom trošku. To je za njih značilo da su ih mogli uposliti bogati građani, a u borbama se često moglo desiti da ostanu bez polovine boraca. Škole su imale spavaonice, kuhinje, blagovaone i kao najvažniji dio arenu za treniranje. Treniralo se koristeći tupo oružje kako bi se izbjegle ozljede. Učitelji su drvenim mačevima pokazivali kako nanijeti ozljedu koja će učinkovito onesposobiti neprijatelja i pritom zabaviti publiku. U međusobnim, trening dvobojima borba se odmah prekidala ukoliko bi se borac ozlijedio. Boračka oprema je bila različita tako da je svaki borac imao određene prednosti, ali i mjesta na kojima je mogao biti lako ranjen.
Gladijatori su bili zabavljači i njihov cilj nije bio što prije ubiti protivnika već zabaviti publiku. Zato njihova odjeća nije bila bila jednostavna već su morali izgledati zanimljivo. Od najranijih dana gladijatori su nosili oklope, kacige i oružje rimskih porobljenih neprijatelja. To je Rimljanima bilo zanimljivo, a ujedno i jeftino jer se oprema zarobljavala u vojnim pohodima. Gladijatori su se vjerojatno borili bosonogi ili su im stopala eventualno bila umotana u nekakve kožne obujke. Metalni oklopi na nogama, tijelu, rukama i glavi su bili neophodni kao dio dramskog dekora, kako bi pojačali zastrašujući izgled boraca. Naravno ta je oprema štitila borce i ujedno produžavala borbu. Pompa, svečani ulazak gladijatora na početku borbi je bila spektakularna predstava u kojoj su vrhunski borci nosili zlatne i srebrne oklope, nosili purpurne plašteve i vozili se na četveroprezima ukrašenima paunovim perjem.
Čet 10 Jan - 19:36
