ТО СУ СРБИ!
(Пастор Фридрих Грисендорф)
(Из проповеди протестантског пастора Фридриха Грисендорфа, одржане маја 1945.г. у селу Евербургу, крај Оснабрика)
''Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези.
Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је,
уствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
Али овде међу нама, има један народ који је извојевао једну другачију и
много лепшу победу - победу душе, победу срца и поштовања, победу мира
и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.
Убијали смо стотине Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног
нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора - насилника.
Па не само да смо то чинили, него смо благонаклоно гледали како су на
Србе тако пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налазили 5.000 официра Срба, који су
некад представљали друштвену елиту у својој земљи, и сада су личили на
костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ко се не освети, тај се не посвети!
И ми смо се, заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се
да ће по нашој капитулацији, радити оно што смо ми њима чинили.
Замишљали смо, јасно, ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају
канализацијом, или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање
наших људи, силовања, рушења и разарања наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих српских костура
нашло слободно у нашој средини, ти костура су миловали нашу децу,
давали им бомбоне. Разговарали су са њима! Срби су, дакле, миловали
децу оних који су њихову Отаџбину у црно завили.



Тек сада разумемо зашто је велики песник Гете учио српски језик. Сад
тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртничкој постељи била
'' Србија!''
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву
победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани
у њиховом светосавском духу и јуначким епским песама, које је наш Гете
толико волео.
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима,
који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу
свештеничку проповед.''

Srbi
Kad se jedan narod tako uzdigne na horizontu,
uvek je dobro upoznati njegovu istoriju,a za
tajnu buducnosti pitati mu proslost.Na zalost,
s narodima je slicno kao s pojedincima:njima se
bavimo tek kada uspeju i uvek je kasno da se
zabrinemo zbog onoga sto im se dogodilo.U
Francuskoj su gospodin Siprijan Rober i gospodin Deprez
gotovo jedini koji su sa podjednako revnosti i talenta
ukazali na Juzne Slovene,iako je takvo proucavanje
lako i zanimljivo,jer barem su kod Srba istorija i
poezija pod ruku,pa je dovoljno procitati njihove
narodne pesme da bi se saznalo sta su voleli,sta
mrzeli i zbog cega su sve stradali.Pesme su njihovi
letopisi i to je mozda razlog sto od njih nikada nije
bilo NARODSKIJIH I VECNIJIH.
To je ona posebna odlika Slovena,kod Srba jos
izrazenija nego cak kod Grka ili Spanaca.Pevanje je
Njihova potreba.ono je jedini izraz njihovih nadanja,nihovih
strahovanja,njihovih zelja.Da bi smo se izrazili mi
imamo slova,knjige novine,dok SRBIN ima samo pesme.

Ovako je definisao Eduard Labule jos 1856 god Srbe
Francuski publicista i politicar.

Француски историчар Ернест Дени – „Велика Србија”, 1915:

„Српски успеси се објашњавају научном надмоћношћу њихових виших официра и моралном вредноћом њихових војника.” (реч је о балканским ратовима).

Норвешки пуковник Карстен Ангел, учесник напада на Србију у I светском рату:

„Дошли смо са мало поштовања за њих, а враћамо се пуни дивљења. Видели смо народ миран, самопоуздан, родољубив. Нашли смо најбоље војнике на свету, храбре, послушне, трезвене, издржљиве, вољне да жртвују живот за земљу и националну идеју”.

Ханс Фогел, немачки војни лекар:

„У сваком рату и свакој војсци има забушаната, али у част српске војске морам рећи да у њој кукавичлук и дезертација на фронту пред непријатељем беху потпуно непознати”.

Француски публициста Огист Говен:

„Срби, према којима су људи Пеште и Беча показивали само презир пун омаловажавања, они ”ништавни„ људи, за које су се спремали да их у прах и пепео разнесу, учинише да беже пред њима заставе Франца Јозефа I… Ми присуствујемо ускрснућу Велике Србије на хрiшћанском истоку”.

Француски публицист Едуард Шире, 1917:

„Својим херојством у последњем рату, својим чудним одржањем дате речи, својим узвишеним мучеништвом, које је потврдило њену неразрушиву моралну снагу и своју скору ренесансу, Србија је скоком ушла у први ранг солидарности народа који се боре против тевтонске хегемоније, а за слободу света. Племенитошћу свога држања и етничком храброшћу у патњи, она привлачи општу симпатију и дивљење.

Отада, човек се пита каквим је чудом унутрашњег живота ова нација, увек гоњена и тлачена од својих суседа, умела да одржи интегритет своје савести и да проследи свој идеал упркос противних околности. То је један проблем народне психологије јединственог карактера. Уосталом, велики генији су образовали нације за њихове специјалне мисије, са најразноврснијим етничким елементима. Ми овде видимо како подсвесно народна душа следује без увијања свом идеалу са етничким елементима хомогеним и да натерају целу нацију, као своје хероје, да то реализује.“

Француски маршал и српски војвода, Франше д Епере:

”Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни,горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике најхрабрије, најистрајније, најбоље од свих.„

Франц Тирфалдер, 1935:

„Много су ми пута учесници у тамошњем рату саопштили колико су их дубоко дирнули храброст Срба, њихово витешко понашање према победницима и према побеђенима, њихова издржљивост и војничко држање.”

константин Јиричек, чешки историчар:

„Срби и Српкиње средњег века беху лепи људи са правилним цртама… противно глатко избријаним Италијанима, Срби и остали народи источне Европе носили су дугу браду и косу… Песнички идеалбеше жена отворено златне боје, као и у делима класичне старине… На старим фрескама и у описима приказују се Срби и Српкиње као високи и лепи људи са правилним цртама лица… Србин Босанац је порасту и данас виши од Србина из других крајева… Поред смеђе и црне косе, која преовлађује, има још и данас плавих људи…“

Велики Мајеров конверзациони лексикон, Беч 1909:

”Типичан Србин, најчешће у Херцеговини, висок је, широких плећа, глава је добро пропорционална, чело лепо сачињено, нос често орловског кроја, коса плава, очи светле до смеђе.„

Фридрих Валиш, 1928:

”У Србији и Црној Гори виђа се ванредно велики број лепих жена. Са чуђењем ћете наћи у беди и прљавштини једне брдске колибе, жене класичне лепоте. Неупоредив је слободан, велики поглед тамнихочију између дугих трепавица, а испод оштро изразитих обрва. Измешу усана лако извијених светле се правилни, бљештећи бели зуби. Лице је обавијено тамним таласима косе која се повија.„

Феликс Каниц, путописац:

”Као и данас, тако је и по византијиским изворима који су увек Словене строго оцењивали, храброст је била истакнута врлина Срба. Историја прича о многим српским људима који су се снагом, храброшћу ипожртвованошћу показали достојним места поред хероја свих народа.„

Фридрих фон Таубе, аустријски генерал:

„Пошто имају јако и здраво тело, које подноси све неугодности, врућину и хладноћу, глад и жеђ, бесане ноћи и дуге сталне маршеве, то овај храбри народ чини као створеним за рат. Цео његов живот је суров,и од живота разнежених народа разликује се као небо и земља. Ништа тако не воле као оружје, којим се марљиво вежбају још од детињства.”

Јозеф Холочек:

„Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народод срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провидност уделила, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.”

Ернест Дени:

„ Срби имају једну достојну дивљења врлину, која је уосталом сасвим честа код Словена, они верују у снагу разлога и права, према речима апостола они се надају противно свим надама.”

Мадлен де Беноа – Сигоаје – „Српска отаџбина”, Париз, 1917:

„И поред толиких несрећа српска нација није мртва. Она је прошла кроз највеће патње, али није изгубила своју животну снагу. Млада крв ври у њеним жилама. Ускоро ће процветати красан цвет слободе. Тирани је вековима нису могли да подјарме; она је увек кидала своје ланце. Велике силе, љубоморне на њену младост, старе немоћне силе, могу покушати да је заробе; она ће порушити зидове своје тамнице. Сан о Великој Србији јасније се очитава за време искушења. Јака и већа Србија цела ће васкрснути. Противнички народи покушаваће узалудно да она заборави свој сан; она има снагу младости, снагу која ће одбити границе немогућег.”

Француска књижевница Женина Клапје – „Легендарна Србија”, Париз 1918:

„И српска душа је такође у знаку мистичности. Она измиче светском методском испитивању и бунтовно се одупире, недајући се анатомском сецирању. Она има нагле скокове који збуњују, и само дубокопознавање српске историје може је објаснити. Српска душа је толико јака, да је ништа неможе сломити. Она има тако висок осећај части, да он у њој живи патрифициран. Срби су поносити. И у највећим мукама они не плачу. О, где се срце човечје лакше не отвори и разнежи него у болу и тузи? Па ипак, ма како страно изгледало, ретко ћете видети Србина да плаче.”

Емил Оман, сорбонски професор, 28. јуна 1915. започиње предавање речима:

„Говорићу вам о Србији. Могао бих вам говорити о војничкој Србији, о победама које су задивиле Европу. Аустријске провокације, увод у садашњи рат, провокације у којима су се дипломате ипрофесори универзитета такмичили износећи лажне документе, биле би исто тако интересантна тема. Али, макар вас и разочарао, ја ћу се вратити даље у прошлости потражити у прошлости одговор на питање које нам поставља свака српска победа. Како је било могуће, у садашњем времену великих државних скупина, да се та мала држава могла родити, живети и уздићи дотле да игра важну улогу у драми која данас потреса добру трећину човечанства? Која је то вила дала овој држави – чим се појавила на карти – толико енергије, да може – као Херкул из колевке – да одбије налете чудовишта, двоглавог хабзбуршког орла? То је српска вера.”

Рене Пинон, француски публициста:

„Природно је било да сва српска срца вибрирају кад слушају о славним делима своје браће која су обновила подвиге легендарних хероја, прослављене у народним песмама које стари барди опевају жалосним гласом уз гусле, и која су осветила, после толико векова, хероје умрле на Косову око краља Лазара. Али овог пута не беху епска приповедања песмом улепшана, која су текла од уста до уста; до су биле аутентичне вести о хероизму и победама српским, потврђене са 300 заробљених турских топова поређаних у Београду уздуж старе тврђаве.“

Џавид паша, турски заповедник Битоља, у телеграму упућеном у Цариград каже:

”Српски војник је непобедив. Не можемо ништа против Срба. Српски сељак је без порока, нежан и великодушан. Српски војник стално односи победу зато што је финији и интелигентнији, дисциплинован и високог морала.„

Аустроугарски фелдмаршал фон Боројевиц:

”Срби се боре до бесвести, они су чудни борци, агресивнији дивљачнији и енергичнији од Руса; имају више иницијативе и самосталности.„

Немачки генерал, фелдмаршал Аугуст фон Мекензен, 1915, својим војницима пред полазак на српски фронт:

”Ви не полазите ни на италијански, ни на руски ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог, храброг и оштрог. Ви полазите на српски фронт и Србију, а Срби су народ који воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе.„

Аустријски принц и мађарски маршал, надвојвода Јосиф Хабсбуршки, обраћајући се Јовану Дучићу:

”Српска војска је прва и најхрабрија војска у Европи. Ја то знам из сопственог искуства, јер сам против ње пошао да ратујем на Дунаву. Господо, шта сте ми учинили тога дана; после борбе која је трајаласвега пола сата, ви сте уништили моју дивизију. Моји батаљони били су просто збрисани вашом ужасном ватром…

Дневна заповест немачког цара Вилхелма, својим војницима пред полазак на Србију:

”Јунаци! Шаљем вас у рат против једног малог, али веома храброг народа. То су Срби, који су за време три недавна и врло тешка окршаја са Турском, Бугарском и Аустро – Угарском пружили свету доказа о најубедљивијим врлинама и сјајним војничким способностима, и који су, на својим заставама, упрсканим крвљу, уписали током четири године само ненадмашне и славне победе.„