Đorđe Prudnikov[You must be registered and logged in to see this image.]Đorđe Prudnikov( Uzice, 19.04.1939. ), rusko-srpski slikar, dizajner i portretista svetskog ugleda,
imao je, nedavno, svoju sliku na kolektivnoj prodajnoj izložbi u galeriji „Art centra” u Beogradu.
Ta slika „Majka i dete” posebna je i po izgledu i po ceni.
Liči na one koje je stvarao Ticijan, a početna cena joj je 100.000 evra!
I ostala je u vlasništvu slikara.
Rođen je 19. aprila 1939. u Užicu. Fakultet primenjenih umetnosti završio je u Beogradu
kao najbolji u klasi.
Ali, njegov život je kao horor film još od kad je začet u utrobi majke. Nema atelje, pa ne radi,
a iz očevog stana su ga izbacili 2005. Kaže da često zameni noć za dan i obrnuto. Povremeno
proda neku staru sliku, a sadašnje ponude za rad u Italiji doživljava kao velike ucene.
Živi sam u Beogradu. Iz braka s Radom ima sina Aleksu (28), slikara.
Ipak, kako ste?Sve je loše i u meni i oko mene. Evo, moj prijatelj Aleksandar Tijanić je otišao u večna lovišta,
a stariji sam od njega deset godina. Ne znam koliko mi je još ostalo do našeg novog „susreta”.
Šta posebno pamtite?Ono što mi je pričala majčina majka. Otac Mihajlo, geometar, došao je iz Rusije u Srbiju 1918.
godine. Dobio je ćerku Larisu s Radmilom, a kad je ona, posle dve godine, ponovo zatrudnela,
kad sam ja bio začet, došla je iz Prokuplja, gde su živeli, u Užice da abortira. Ali, baka me je
spasla. Nije dozvolila ćerki da počini taj zločin. Tako sam rođen kao neželjeno dete!
Kako ste stasavali?U petoj-šestoj godini, kad smo se zatekli u Užicu, u vreme engleskog bombardovanja, snašla
me velika nevolja. Bežeći u podrum Trezora, doživeo sam šok od bombi, pa do 18. godine nisam
mogao da izgovorim ni jednu reč bez dugog mucanja.
[You must be registered and logged in to see this image.]Kad ste ponovo progovorili?Mucanja sam se oslobodio u Beogradu, u Petoj beogradskoj gimnaziji. Imam dobar glas, gotovo
operski bariton, pa su u školskom horu tražili od mene da budem i solista. Tako sam postao važan
član hora. To što sam od „mute” postao vođa hora, kao i često pevanje oslobodili su me od mucanja.
Ko vam je sad uzor u pevanju?Pre svih Džiboni. I on je mucao do puberteta. Išao je kod logopeda, duvao je u sveću, pa izgovarao
određene reči... Plačem kad slušam njegovu pesmu „Libar” ili „Cesaricu” u izvođenju Olivera Dragojevića.
Zbog čega još plačete?Zbog svoje sudbine. Bio sam u Milanu posle studija. Pravo na rad dobio sam kao najbolji slikar na
konkursu koji je raspisao galerista Arozio Komo, a i firma „Sormoni”, proizvođač nameštaja i kućnih
potrepština, nudila mi je saradnju i kao slikaru i kao primenjenom umetniku. Stanovao sam u hotelu
„Leonardo da Vinči” i pravio velike planove. Ali, posle izvesnog vremena Italijani mi nisu produžili
pravo na boravak.
Zašto se to dogodilo?Tada mi niko ništa nije objasnio. Ali, 18 godina kasnije novinar Vanja Bulić je u TV emisiju „Crni biseri”
doveo Daču Tavolina, kafedžiju i šta još sve ne, koji je rekao da je pre dvadesetak godina u Italiji
radio sve i svašta sa falsifikovanim pasošem na ime Aleksandar Prudnikov. I karabinjeri su tada,
bez bilo kakvog procesa, u odvojenim slučajevima, proterali Tavolina i mene, kao nepoželjne strance
u Italiji!
[You must be registered and logged in to see this image.]Kako vam je tada bilo?Teško zbog svega što mi se dogodilo, ali i lepo zbog mog susreta s jednom lepom Čehinjom u Pragu.
Bila je to ljubav na prvi pogled. Ali kad sam, nešto kasnije, u Beogradu upoznao Radu zaboravio sam
sve što mi se dogodilo u Pragu. Život s njom i sinom Aleksom doživeo sam kao najlepši deo mog
boravka na ovoj planeti.
Kakav ste bili muž...Odan Radi kao rob. Povređujete mi dušu kad me pitate za nju. Mlađa je od mene 15 godina.
Doživljavao sam je kao božji dar. Oblačio sam je kod najboljih kreatora. Ipak, njena ljubav prema
meni se, jednog dana, ugasila. A čuvao sam je ko zenicu oka svoga.
.
..a otac?Aleksa je plod moje ljubavi s Radom. Po obrazovanju je iznad mene. Magistar je slikarstva. Nisam ga
učio slikarstvu. Ne volim da neko bude uz mene dok radim, pa ni sin. U poslednje vreme ga ne viđam.
Mnogo se približio Bogu. Postao je vrlo pobožan.
Ko je vaš bog?Nemam ga. Najlepše se osećam dok stvaram sliku. Ali, sad to odavno ne radim, nemam gde, osećam
se kao progonjena zver. Izbacili su me 2005. iz očevog stana zato što nije otkupljen. Ali, učinili su
to samo zato što sam devedesetih slikao Slobodana Miloševića. Rekao sam im: „Ljudi, ja sam slikar,
a ne političar”. Nisu me razumeli. A tražio sam pomoć i od Danice i Vuka Drašković, koji su u to
vreme bili na vlasti...
Šta sad planirate?Imam poziv da odem u Italiju. Zove me Anđelo Drilo, galerista iz Rima. Za moju sliku „Aleksa sa
cvećem” kaže da je jedna od najboljih koju je ikad video. Ali, nudi mi da prvu godinu kod njega
slikam, praktično, za platu! Njemu je neko rekao da ja nemam šta da jedem, pa me ponižava.
Zašto sahranjujete svoj talenat?Ne sahranjujem ga ja. To su učinili političari i ljudi kakav je bio Dača Tavolino! Sad bih želeo da živim
u zemlji u kojoj ima više smeha, vedrog raspoloženja, sunca i toplog mora. Verujem da ću to doživeti
u novom „susretu” s prijateljem Tijanićem...
-----------------------------------------------------------
Muškarci vole žensku lepotu, a žene mušku ružnoću
Da li ste slikali aktove?
Uvek. Model mi je, često, bila moja Rada. Bila je najlepša žena Banjaluke, a ja kažem i sveta. O, bože,
kako sam voleo da sve te njene obline, gracioznost i zanosni pogled pokažem svima koji nikad nisu videli
takvu lepotu.
Ima li onih koji poštuju ružnoću?
Ima, ali tu je reč o ženama koje biraju svog čoveka. Ovo govorim iz ličnog iskustva. Nisam lep. Ali, svojim
izgledom delujem moćno, a žene, gladne svih muško-ženskih odnosa, pre će izabrati mene nego nekog
lepotana. Pitajte ih...
Slavko Trošelj
objavljeno: 17.11.2013
politika.rs
[You must be registered and logged in to see this image.]