Globalizacija

Johan Rudolf Kjellen, (13. juna 1864. - 14. novembar 1912.), 1880. godine zaršio gimnaziju u Sakari, doktoriro na Uppsale Univerzitetu godine 1891.


Termin geopolitika je nastala od strane Rudolf Kjelen-a, godine 1899.

Rudolf Kjelen, u svom delu „Država kao životni oblik“ (1916) definisao je geopolitiku kao hipotetičku „nauku o državi kao geografskom organizmu, materijalizovanom u prostoru“.

GLOBALIZACIJA



Termin globalizacija (engl. globe - zemljina kugla) označava pojave koje obuhvataju celu planetu Zemlju.

Globalizacija se ogleda u sledećim procesima:

a) Globalno informacioni

Komunikaciona (informaciona) globalizacija označava širenje informacija korišćenjem komunikacionih tehnologija tako da svet postaje „globalno informaciono selo“ (Nenad L.)

b) Globalno ekonomski

Ekonomska globalizacija označava rast uloge džinovskih korporacija, multinacionalnih kompanija ili transnacionalnih kompanija. Multinacionalna kompanija predstavlja organizacionu formu, zasnovanu na „superkoncetraciji“ kapitala i proizvodnje nacija.

Motivi nastanka multinacionalnih kompanije su ekonomski, i možemo razlikovati dva osnovna tipa (motiva):

- multinacionalne kompanije koje su troškovno orijentisane

- multinacionalne kompanije koje su tržišno orijentisane

Troškovno orijentisane multinacionalne kompanije imaju za motiv jeftine sirovinske izvore, jeftinu radnu snagu ili povoljniji sistem oporezivanja, dok tržišno orijentisane multinacionalne kompanije imaju za motiv korišćenje šireg tržišta i eliminisanje carinske zaštite.

c) Globalni ekološki problemi

Ekološka globalizacija izražava se u globalnom ugrožavanju ekosistema, biodiverziteta. Primeri globalnih pojava, koje ugrožava ekosistem, globalno otopljavanje i efekat staklene bašte.

d) Globalno etnički

Etnička globalizacija obuhvata rast ljudske populacije uz istovremenu uzajamnu asimilaciju etničkih grupa.

e) Globalno duhovni

Duhovna globalizacija je širenje projektovanog sistema vrednosti i stereotipa ponašanja, koje zahvata tradiciju, kulturu, religiju i ideologiju.

f) Globalno politički

Geopolitika

Geopolitika je reč grčkog porekla i predstavlja razmatranje političkih pitanja sa geografskog gledišta, tj. imajući u vidu celu Zemlju, odnosno, geopolitika je nauka o uticaju spoljne prirode na društvo i politički život.

Takođe, geopolitiku možemo definisati kao nauku, koja proučava prostorno ponašanje država (nacija, saveza, paktova) ili uzroke, mehanizme, procese i posledice konkurencije između nacija (država) za određeni prostorni resurs (teritoriju).

Geoekonomija

Geopolitika i geoekonomija su tesno međusobno povezane i ne isključuju jedna drugu.

Globalizacijom svet postaje više tehnički i ekonomski povezan i integrisan u globalni sistem, time geopolitičke ideje počinju ustupati mesto geoekonomskim idejama i pristupima. Geoekonomija proučava konkurentsku borbu među ekonomskim sistemima za ovladavanje i korišćenje prostornih resursa. Ideja (u geoekonomiji) je da se međunarodni konflikti rešavaju putem sporazuma i dogovora, time bi trebalo sve manje politizirati u međunarodnim konfliktima, jer svaki rat predstavlja razaranje ekonomskog potencijala.

Pristupi fenomenu rata

- Rat je dobar za državu, čini državu i njene podanike jačim (Sang Cu, Platon)

- Rat je štetan za državu koja ga vodi, za njene podanike kao i za čovečanstvo u celini (Mo Ce, Aristotel)

- Rat je manje zlo tj. način sprečavanja većeg zla (Sveti Avgustin, Toma Akvinski, Hugo Grocijus)

- Rat je instrument stvaranja, širenja i odbrane države (Nikolo Makijaveli, Oto fon Bizmark, Luj XIV, Karl fon Klauzevic, J. G. Fihte)

Teza o „ratu kao nastavku politike drugim sredstvima“ prikazao je Klauzevic. Međutim, po shvatanju mislioca posmoderne orijentacije, postoje ciljevi društvenih grupa koji se mogu svrtati u političke ciljeve, a ciljevi drugih društvenih grupa mogu se svrstati u ekonomske, kulturne,... i da su ovi pojedini (politički, ekonomski, kulturni, ...) ciljevi samo deo opšteg interesa određene društvene zajednice. Tako da je ispoljavanje rata, kao društvenog sukoba, samo različito u sredstvima sukobljavanja (konflikta): verbalnim (verbalno nasilje u politici, ekonomiji, veri, kulturi...) ili fizičkim (fizičko nasilje kroz oružanu borbu). Tvrdi se, da je uvek jedan od oblika sukobljavanja (konflikta) dominantan, odnosno da „rat stalno traje“.


lasinora.

Svet u otporu globalizaciji


Piše Vladislav Panov

Pod plaštom kulturne globalizacije ubrzano je poništavanje identiteta svake pojedinačne kulture pre svega gubljenjem jezičkog identiteta, prihvatanjem potrošačke ideologije i takozvanog „multikulturalnog državnog uređenja“ koje podrazumeva ne samo kulturne, već i obrazovne i sve druge socijalnopolitičke promene u cilju prevazilaženja individualnosti svake pojedine nacije, posebno onih manjih

Bez obzira na to što je svet godinama pod uticajem drastičnih promena u svakom društvenom segmentu i to uglavnom po taktu opskurnih sila koje uvode takozvani „novi svetski poredak“ u ime uzvišenih ideala uredno spakovanih pod terminom „globalizacije”, malo je onih koji će se potpuno usaglasiti oko toga šta ova pojava, odnosno svetski proces, zapravo znači. Jasna je samo distinkcija na one koji joj se protive i one koji su za globalizaciju. Nema čak ni usaglašenog mišljenja oko toga kada je započela, kao ni po čijoj ideji i u ime kojih (čijih) tačno interesa. I dok začetke ideje o ovom procesu neki autori pronalaze još kod starih Grka, drugi su pak ubeđeni da je ona definitivno i jedino izum savremene civilizacije i to u njenom najnovijem periodu, od kraja proteklog veka.
Još su brojnije definicije globalizacije. U suštini, ako se raščlani na razne društvene sfere, moguće je pronaći najmanji zajednički sadržalac u ideji globalizacije u sledećim formulacijama:
Najčešće se globalizacija pominje u ekonomskoj sferi života. U tom smislu se pod ekonomskom globalizacijom podrazumeva stvaranje globalnog tržišta koje se oslanja na postojanje potpune slobode protoka ili razmene dobara i kapitala. Ne, doduše, i rada, pošto se zaposleni u takvoj postavci tržišta takmiče indirektno na takozvanom „globalnom tržištu rada“. Suština je, međutim, u nečemu drugom. Globalizacija podrazumeva prevazilaženje ograničenja nacionalnih ekonomija, tako da se sve odvija u takmičenju na svetskoj pozornici, u neograničenoj interakciji proizvoda, rada i kapitala svake države čiji su nacionalni okviri potpuno prevaziđeni. Takvo izlaženje izvan domaćih ograničenja dovodi do potpune promene distribucije nadnica i zarada. Još je važnije da su sasvim izmenjena i pravila opstanka svake pojedine kompanije. Da bi opstali svi, učesnici globalizovane ekonomije su osuđeni na stalnu trku u borbi za konkurentnost koja se izvodi jedino neprestanim povećanjem produktivnosti i konkurentnosti i to bez bilo kakve regulative, pa i skrupula.
Politička globalizacija je nešto što svakako izaziva najveći otpor kod protivnika ovakvom uređivanju sveta. Jer u suštini podrazumeva prihvatanje zahteva da se potpuno ili skoro potpuno eliminiše značaj države. U tom smislu su organizovane nadnacionalne institucije (Evropska unija, G8, Svetska trgovinska organizacija, Internacionalni krivični sud…), čije postojanje suštinski eliminiše individualno političko odlučivanje pojedine države, a samim tim i njen suverenitet.
Informaciona globalizacije je najopipljivija pošto se s njom susreće svaki pojedinac izložen blagodetima savremenih komunikacionih tehnologija (sateliti, internet, mobilna telefonija…) One, opet, imaju potencijal da prevaziđu, pa čak i da ponište, granice država. Zanimljivo je na ovom mestu pomenuti shvatanje da je sve veći značaj interneta u životu modernog čoveka postao najefikasnije oružje u demokratizaciji država, bez obzira na njihovo deklarativno uređenje. Kada je reč o jezičkoj globalizaciji i ona se može objasniti tendencijom da se uspostavi što jednostavnija komunikacija među ljudima i raznim kulturama. Odnosno, može se ovako reći – jezik globalizacije je engleski.
Kulturna globalizacija podrazumeva najpre značajan porast kontakata različitih kultura. U ovu vrstu globalizacije mnogi vole da ubace i nove kategorije svesti modernog čoveka, njegov moderni identitet, navodno, značajno oslonjen upravo na prihvatanje kulturne raznovrsnosti. Te promene su posledica želje savremenog čoveka da poveća standard svog života prihvatanjem stranih kulturnih proizvoda, ideja i tehnologija, odnosno aktivnog i direktnog učestvovanja u onome što se u ovom kontekstu podrazumeva pod svetskom kulturom. Ono što se konkretno istinski menja pod plaštom kulturne globalizacije je ubrzano poništavanje identiteta svake pojedinačne kulture, pre svega gubljenjem jezičkog identiteta, prihvatanjem potrošačke ideologije i takozvanog „multikulturalnog državnog uređenja“ koje podrazumeva ne samo kulturne, već i obrazovne i sve druge socijalno-političke promene u cilju prevazilaženja individualnosti svake pojedine nacije, posebno onih manjih. U najkraćem, reč je o kompletnoj kulturnoj asimilaciji i poništavanju nacionalnih kultura radi uvođenja takozvane „monokulture“ koja je iznad svih drugih.
Iako u ideji globalizacije postoje i pozitivni momenti i vredni rezultati, ono zbog čega ovaj proces ima negativnu konotaciju, pa i vrlo štetni potencijal za svaku pojedinu državu i naciju, izazvalo je ogroman otpor ljudi širom sveta. Taj otpor je s vremenom artikulisan kroz brojne organizacione forme i izrastao je u internacionalni antiglobalistički pokret. U suštini, protivljenje globalizaciji se može posmatrati kroz dve ključne tačke. Jedna je opasno i na sve sfere života vrlo destruktivno (uništavanje prirode, drastično pogoršanje uslova rada, zloupotreba dece kao radne snage, ropska radna ekonomija, socijalna nepravda, ekonomsko porobljavanje trećeg sveta i povećavanje dugova tih država…) i drastično povećanje moći multinacionalnih, zapravo nadnacionalnih, korporacija koje uz zastrašujuću ekonomsku moć imaju i značajnu političku moć bez ikakve demokratske kontrole i ograničenja u sprovođenju njihovih ciljeva. Drugi fokus antiglobalističkih organizacija su centri globalističke moći oličeni u internacionalnim telima, kao što su „Svetska banka“ i „Međunarodni monetarni fond“, oni suštinski sponzorišu silu korporacija koje zarad svojih interesa implementiraju globalizacione ideje, promene i pravila ponašanja. Antiglobalistički pokret je, otuda, u suštini jedini odgovor promenama koje iniciraju moćnici takozvanog „korporacijskog ili neoliberalnog kapitalizma“.
Razlozi protivljenja ovim organizacijama i njihovim idejama su sasvim opravdani. Multinacionalne kompanije su izložene kritici da zloupotrebljavaju ogromnu ekonomsku i političku moć koju imaju, kao i privilegije koje su sami sebi uveli – delanje bez ikakve kontrole, deregulaciju svetskog tržišta zarad svojih interesa, odnosno profita, sabotiranje sigurnosti rada i standarda radnih odnosa, smanjenje cene rada, nepoštovanje zaštite životne sredine i potpuno ignorisanje nacionalnih zakonodavstava, a sa njima i suvereniteta i nezavisnosti država. Takav trend je doveo do pojave takozvanog „turbokapitalizma“ koji su razni ekonomski stručnjaci i teoretičari još nazvali i „kazino-kapitalizam“ ili „kancerogeni kapitalizam“. Slikoviti nazivi sve govore, zar ne? Zanimljivo je inače da i protivnici globalizacije viđene na ovaj način pozivaju na globalizaciju! Ali, kao sredstvo borbe. Oni, naime, insistiraju na internacionalnom, odnosno „globalizovanom“ procesu otpora multinacionalnim korporacijama. Taj proces bi trebalo da se odvija kroz globalne integracije ljudi, organizacija i antiglobalističkih ideja, tj. celog pokreta, a u cilju promovisanja vladavine ljudskih prava, fer trgovine, omogućavanja samoodrživog razvoja svake zemlje i uspostavljanja suštinskih demokratskih principa.



pecat.