Драган Јовановић Данилов

Uzbudljiva priča u koju staje ceo 20. vek i u kojoj se ukazuju najrazličitija iskustva modernog čoveka, od poslednje noći na brodu "Titanik" do kolekcionarskih strasti čudaka i posvećenika, od rata u Vijetnamu do rata u Bosni, od Venecije na prelazu iz 19. u 20. vek do avanturističkih otkrića modernih gradova, od čudsne biblioteke na Islandu do grada Lodeva u Francuskoj u kojoj glavni junak otkriva svog davno izgubljenog brata.

U ovom odlično pisanom i komponovanom romanu sve vreme dominira priča koja u sebi okuplja uspone i udese, nove i stare mitove modernog čoveka, kao i njegova raznolika saznanja. Otac ledenih brda predstavlja neposredan susret sa činjenicama stvarnosti, sa autentičnim i proživljenim iskustvom. Otuda ovaj roman pleni svojom retkom snagom i kada govori o Srbiji devedesetih, i kada svedoči o ratovima u drugoj polovini 20. veka, i kada pripoveda o umetničkim i javnim istorijama modernog doba, i kada nas vodi, zajedno s Danilom Medakovićem, jedinim Srbinom koji je plovio na "Titaniku", prema prizorima ispunjenog i vitalnog života.

Gojko Božović

Jedan od najdoslednijih i stilski majstorski urađenih romana rad je pesnika Dragana Jovanovića Danilova. Reč je o knjizi Otac ledenih brda. Vraćajući se klasičnoj tradiciji pripovedanja i vanvremenim problemima umetnosti, Danilov je stvorio ne samo svoj najuspeliji roman nego i jednu od knjiga koja će nadživeti ovu godinu.

Vasa Pavković

Srce okeana je, bez sumnje, jedna od najboljih i najoriginalnijih autopoetičkih knjiga u savremenoj srpskoj literaturi. Nastajala je promišljanjem stvaralačkih iskustava i kulturnih okvira na kojima je sazdana (i na kojima se vrednosno potvrdila) pesnička trilogija Kuća Bahove muzike. Po tekstualnosti, po semantici, po značenju, po integralnosti, ovi eseji stoje nadomak pesništva (Danilovljevog!), a možda su se s pesništvom već pomešali i stvorili osoben duhovno-književni entitet.

(Iz recenzije Čedomira Mirkovića)

BLUZ BESNOG PSA

Ima neko žuto cveće.
na Kalemegdanu.
Ima neka crkva u kojoj
pada kiša i veje sneg.
Ima neki čovek što lupa
kašičicom po tacni.
Ima neko dete iz jajeta
i žena što ga je snela.
Ima neko zlatno cveće
što ga je sanjao slepac
dok se u majćinom trbuhu
molio samom sebi.

LICE

Nepotopljiv brod je
lice ljudsko.

Kad ti čitam pesme,
ja ih zapravo pišem.

Ti me neko vreme slušaš,
a onda odlaziš ostavljajući me
samog da besedim s tvojom
otsutnošću.

Brzinom glečera
tonem ka dnu snova,
tamo gde počinje stvarnost.

Taj pusti noćni trg i ja
više smo nego obični
prijatelji.

Ne znam koliko ću još
ovuda hodati, ali znam da nikada
neću imati drugo lice.

POSEBAN OBOL PROFETSKOG

(Ili kako čitati Danilova)

I

Dragan Jovanović Danilov je, nesumnjivo najtalentovaniji i najoriginalniji pesnik koji se pojavio u poslednjoj deceniji ovog veka na srpskoj književnoj sceni. Njegova ambiciozna (na početku, činilo se i ponešto pretenciozno i prepotentno zamišljena) pesnička trilogija "Kuća Bahove muzike", sada, kada je okončana i njegovom, po mom uverenju najzrelijom pesničkom zbirkom "Evropa pod snegom", imponuje spojem lepe književne kulture i nadmoćne pesničke inteligencije, gorljive slovenske furije i gotovo germanske posvećenosti i istrajnosti. Kod Danilova, koji zna da su u nežnosti i nevinosti strahovite žive sile, primećujem neobičnu transformaciju lirskog i refleksivno, senzualnog u konkretno, supralirskog u filozofsko, što njegovoj poeziji pribavlja obol celovitosti, do koje ovaj pesnik naročito drži. Nalazeći se na dijametralno suprotnoj poziciji od jednog Vaska Pope, Danilov, sklon baroknom nanosu, "preciznom rasipanju" (kako on to sam kaže) nije se lišio svih onih rekvizita koji poeziji stoje na rasiolaganju, nego ih je u svojoj narcističkoj lirici sve strastveno prigrlio, otvarajući u srpskoj poeziji na originalan način polje imaginacije ka baroknom i fantastičnom i dalje, ka čistoj, sublimnoj lepoti srpskog jezika. Po svojoj kulturi i obilatim darovima, on je u srpskoj poeziji naslednik Rastka Petrovića, Crnjanskog i Miljkovića. Već na samom početku svoje objave, narcisoidno se proglašavajući Pantokr(e)atorom, Danilov je imao dovoljno drskosti i hrabrosti da pokuša da bude sličan kakvom mladom Bogu. I ta "opsena svemoći" daje njegovoj pesničkoj misiji poseban obol profetskog. Zato nas njegova poezija svojim lirskim, muzičkim i refleksivnim pulsiranjima osvaja pre nego što se uopšte upitamo kako je sve to napravljeno. Već sada je evidentno da je Danilov svojim otkrićima u jeziku suštinski obogatio srpsku semantiku. U srpskom pesništvu kraja veka, poetska trilogija "Kuća Bahove muzike" je redak plod, kovčeg s dragocenim blagom.

Petar Džadžić

O MOĆI PREĆUTKIVANJA

O, sve sam pokušao
da me pronađe poruka u boci.
Ti, prelepa, nepoznata ženo
s kojom razmenih tako vrtoglavo spor
pogled dok prolazih Knez Mihailovom
ulicom, jesmo li mi doista jedan hleb
zamešan rukom neke nepoznate svetlosti?
Ti, pokretna mnogolikosti što si bar
na trenutak razvedrila moj pogled na istoriju,
oprosti mi za tako dug pogled, jer oprostiću
i ja tebi — dabome, oboje smo neopozivo u pravu
izgladnelo, malo pseto željno nežnosti —
ne, nisam ja tebe video, ni ti mene videla nisi,
ništa se zapravo nije dogodilo, ovaj svet je
izvorište opakih glasina i zato je najpoštenije
da u poniznosti svako krene svojoj kući.

DUBINA

Sve počinje dubinom,
tim postojanim naličjem sveta,
magnetom što odbija sunčevo zlato.

Već u ovom životu, dubina je
naše duše stvorila za sebe.

Jesmo duboka bića: skrivamo se
ispod kože, ispod maski, ispod
reči koje smo izgovorili,
ili prećutali.

Jezik je voda skupljena iza masivne
brane za elektranu — svakodnevno
ronim u toj vodi; kad vazduh postane
ređi, odatle odlazim, još više ranjen,
tamo gde već jesam.

Ako se zemlja zatrese, to zapravo
ja sanjam u bezdanu gde sam nemi očaj
sakrio od drugih i od sebe.

Moje je boravište u dubini, tamo gde
se bol može osetiti samo kroz jezik.
Iz tog tamnog rečnika u kome se
ne vidi ništa, osećam još jedino
toplinu tvog pogleda koji se
seli u govor.

ПОСЛЕ КРАЈА ПЕСМЕ
После краја песме, снег сипа
на пећинско моје лице.

Атлантида је заправо нежност
потопљена у телу и то добрo зна пустиња
тишине морске.

Садашњост је негде другде,
а забава изнутра, у прошлости,
том поткровљу уз које расте
слатка виљамовка.

Ја сам, могуће, увек трагао за женом
која ће са мном бити присна као са
властитим дојкама, кад остане сама,
крај прозора, док напољу промиче снег.

Ова трешња као да је на теби пробехарала.
Мислим на твоје тело чије се
покретно цветање у гроб једино
може понети.

Највише се раздвајамо у загрљају.
Изгубили смо се, до ђавола,
у свакодневници, мада она
сасвим поуздано зна где смо.

Dragan Jovanović Danilov (Požega, 1960), pesnik, romansijer, esejista, likovni kritičar.
Studirao je na Pravnom i Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti.
Knjige pesama: Euharistija (1990), Enigme noći (1991), Pentagram srca (1992), Kuća Bahove muzike (1993), Živi pergament (1994), Evropa pod snegom (1995), Pantokr(e)ator (1997), Glava harfe (s Divnom Vuksanović, 1998), Alkoholi s juga (1999), Koncert za nikog (2001), Homer predgrađa (2003), Gnezdo nad ponorom (2005), Memoari peska (2008) i Moja tačna priviđenja (2010).
Romani: Almanah peščanih dina (1996), Ikonostas na kraju sveta (1998) i Otac ledenih brda (2009).
Knjiga autopoetičkih eseja: Srce okeana (1999).
Jedan je od najprevođenijih savremenih srpskih pesnika. Knjige pesama prevedene su mu na engleski, francuski, nemački, italijanski, grčki, bugarski, slovački i makedonski jezik. Zastupljen je u antologiji New european poets (Graywolf Press, Saint Paul, Minnesota, 2008). Učestvovao je na brojnim međunarodnim pesničkim festivalima. Održao je više samostalnih književnih večeri i čitanja poezije u Francuskoj.
Roman Ikonostas na kraju sveta objavljen je na mađarskom jeziku 2006. godine.
Književne nagrade: „Brankova“, „Zmajeva“, „Branko Miljković“, „Meša Selimović“, Vitalova nagrada „Zlatni suncokret“, „Oskar Davičo“, Nagrada Srpske akademije nauka i umetnosti iz Fonda „Branko Ćopić“, „Prosvetina“, „Stevan Pešić“, „Risto Ratković“, „Jefimijin vez“, „Pesma nad pesmama“ i „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića“.
Međunarodne književne nagrade: „Pro creation“ i „Velika bazjaška povelja“.
Autor je monografije o slikaru Vasiliju Dolovačkom. Napisao je preko dve stotine tekstova za kataloge likovnih izložbi. Danilovljeve autorske izložbe Metafizika crteža i Mediteranska ozarenja održane su u Modernoj galeriji u Valjevu 1999. i u galeriji Doma kulture u Čačku 2002. godine.
Otac je kćeri Izabele i Sofije.
U izdanju Arhipelaga objavljena je Danilovljev roman Otac ledenih brda (2009) i knjiga pesama Moja tačna priviđenja (2010).
Živi u Požegi.

Nova knjiga pesama Dragana Jovanovića Danilova u kojoj su snažno prisutne sugestivne slike svakodnevice, kulture i emocija, neposrednog okruženja i udaljenih svetova.
Stapajući sazvučja glasova i nizove razvijenih slika, Danilovljeva poezija teži poetskoj evokaciji, bilo da priziva zaboravljene i potisnute slike, bilo da slike svakodnevice ispunjava ponovo stečenim epifanijskim smislom.
Danilovljeve pesme su tematski uzbudljive i jezički iznijansirane. U njima se ukazuju i prosvetljena slika sveta i verističko iskustvo prizora, i svakodnevica u kojoj se živi i kulturno zaleđe sa kojima se otkriva smisao ljudskog života.
I kada izgovara moćne ljubavne stihove, i kada govori o provincijskim gradovima ili gradovima viđenim na putovanjima po svetu, i kada u običnom otkriva retko, posvećeno ili čak uzvišeno, i kada viđene prizore naseljava povlašćenim pesničkim simbolima, Danilov u knjizi Moja tačna priviđenja oživljava skrivene sile stvarnog iskustva koje tek u poeziji progovara punom snagom.

Nagrada „Vasko Popa“

Uzbudljiva priča u koju staje ceo XX vek i u kojoj se ukazuju najrazličitija iskustva modernog čoveka, od poslednje noći na brodu „Titanik“ do kolekcionarskih strasti čudaka i posvećenika, od rata u Vijetnamu do rata u Bosni, od Venecije na prelazu iz XIX u XX vek do avanturističkih otkrića modernih gradova, od čudesne biblioteke na Islandu do grada Lodeva u Francuskoj u kojoj glavni junak otkriva svog davnog izgubljenog brata.
U ovom odlično pisanom i komponovanom romanu sve vreme dominira priča koja u sebi okuplja uspone i udese, nove i stare mitove modernog čoveka, kao i njegova raznolika saznanja.
Otac ledenih brda predstavlja neposredan susret sa činjenicama stvarnosti, sa autentičnim i proživljenim iskustvom.
Ovaj roman pleni svojom retkom snagom i kada govori o Srbiji devedesetih, i kada svedoči o ratovima u drugoj polovini XX veka, i kada pripoveda o umetničkim i javnim istorijama modernog doba, i kada nas vodi, zajedno s Danilom Medakovićem, jedinim Srbinom koji je plovio na „Titaniku“, prema prizorima ispunjenog i vitalnog života.

Nagrada „Dimitrije Mitrinović“