Natalija Cvetković

Natalija Cvetković (Smederevo, 4. jun 1888 — Beograd, 19. april 1928) je bila srpska slikarka.

Natalija Cvetković

Umetničko školovanje započinje u 1900. godine u Beogradu u Srpskoj crtačkoj i slikarskoj školi Riste Vukanovića gde joj slikarstvo predaje Beta Vukanović, koju završava 1905.

Kao stipendista Ministartsva prosvete nastavlja studije u Kunstgewerbeschule u Minhenu 1905 — 1908, a zatim provodi šest meseci 1908 — 1909. na Académie Julian u Parizu. Iste godine vraća se u Beograd kada prihvata dužnost nastavnice crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi gde predaje do kraja života 1928. godine

Za vreme Balkanskih ratova 1912 — 1913. bila je dobrovoljna bolničarka.

Prvi pute je izlagala 1904. godine na Prvoj jugoslovenskoj izložbi u Beogradu. Pored slikarstva bavila se i primenjenom metnošću.

Bila je jedan od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu 1919. i članica Društva srpskih umetnila „Lada“ od 1920. kada je postala njen sekretar i bila sve do 1928. godine

Kao učenica Bete Vukanović, Natalija Cvetković je slikarske početke bazirala na radu u prirodi, poput francuskih plenerista, gde je radila crteže i akvarele pejsaža obasjane punom dnevnom svetlošću što je odsudno odredilo njeno dalje umetničko kretanje. Na ovim osnovama postavljeni su i temelji srpskog modernizma na samom početku dvadesetog veka. Za vreme boravka u Minhenu ona usavršava crtanje i istovremeno se zaiteresovala primenjenu umetnost i umetničko-zanatske veštine. U slikarstvu se menja unoseći intenzivniji koloristički registar po meri minhenskog impresionizma koji će ostati karakterističan za njen kasniji slikarski opus baziran na svetlu i njegovim kontrastima. U tom slikarskom uverenju pomaže joj i suočenje sa francuskim impresionistima u Luksemburškom muzeju za vreme kratkotrajnog boravka u Parizu. Njen malobrojni impresionistički ciklus slika nastao po povratku u Beograd postavljen je u same temenje srpskom modernizma. Time je Natalija Cvetković dala mali ali vidan doprinos, iako kratkog životnog i umetničkog veka, istoriji našeg slikarstva tokom prve tri decenije prošlog stoleća.

NATALIJA CVETKOVIĆ
NAŠA ZABORAVLJENA SLIKARKA


Uporna dama iz zanatske škole
Slikala je, dakle, radila ono što voli, samo onoliko i
kako su joj okolnosti dozvoljavale.
Ali, nikada nije odustajala

NATALIJA CVETKOVIĆ

Natalija Cvetković pripadala je generaciji onih srpskih umetnika koji su delali i stvarali prvih decenija 20. veka. Njena karijera i opseg slikarskog opusa znatno su trpeli zbog činjenice da je bila žena u sredini koja je u tom trenutku još uvek bila nespremna za žene umetnice. Njen opus sastoji se mahom od portreta, pretežno ženskih, i pejzaža.

Natalija Cvetković rođena je 1888. godine u Smederevu. Školovanje započinje u Beogradu 1900. godine na ženskom odeljenju Srpske crtačke i slikarske žkole Bete i Riste Vukanovića.

Godine 1904. prvi put je izlagala na Prvoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu. Naredne godine dobija stipendiju za odlazak na studije u Minhen, na Kunstgeverbešule. Nakon dobijanja diplome 1908. godine, odlazi u Pariz gde nastavlja umetničko usavršavanje na akademiji Žilian.

Godine 1909. vraća se u Beograd, a 1910. počinje da radi kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi u Beogradu.

Za vreme balkanskih ratova, 1912-13. radi dobrovoljno kao bolničarka. Prvi svetski rat provodi u Beogradu, i u tom periodu ona napušta tehniku ulja na platnu i posvećuje se izradi akvarela.

Nakon rata, 1919. godine učestvovala je u osnivanju Udruženja likovnih umetnika u Beogradu, a 1920. postala je član Lade.

Umrla je 1928. godine u Beogradu, od anemije i gripa.

Njen opus sastoji se mahom od portreta, pretežno ženskih, i pejzaža. Njena karijera i opseg slikarskog opusa znatno su trpeli zbog činjenice da je bila žena u sredini koja je u tom ternutku još uvek bila nespremna za žene umetnice.

Škola: Kunstgeverbešule u Minhenu
Mesto škole: Minhen
Godina završetka: 1908
Kursevi: Akademija Žilian u Parizu

GRUPNE IZLOŽBE:

1904. Prva jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1910. Prva srpska umetnička izložba, Sombor
1912. Četvrta jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1920. Peta izložba Lade, Beograd
1921. Šesta izložba Lade, Beograd
1922. Peta jugoslovenska umetnička izložba, Beograd
1923. Sedma izložba Lade, Sombor
1924. Izložba beogradskih slikara i vajara, Beograd
1924. Osma izložba Lade, Beograd
1926, Deveta izložba Lade, Beograd
1927. Šesta jugoslovenska umetnička izložba, Novi Sad
1928. Jedanaesta izložba Lade, Beograd

Portret sestre Dare, 1907, ulje

Devojka s lampom

Portret staramajke,
ulje, 1926.

Naziv nepoznat,
godina 1924.

Kupatilo na Savi
ulje na platnu, 26x31 cm (MSU Beograd)

Sa Dunava

Natalija Cvetković, slikarka i bolničarka - Posle završenih škola u Minhenu i Parizu, negovala ranjenike u Balkanskim ratovima.

[/Zar jedna gospođica da bude slikarka? Osuđivalo se ovom, samo naizgled upitnom, rečenicom. Jer, odgovor je unapred bio jasan. Devojci u Srbiji, u 19. i s početka 20. veka, nije bilo mesto ispred platna, sa kičicom u rukama. Ova profesija je uglavnom bila muška privilegija, o kojoj su pripadnice nežnijeg pola mogle samo da sanjaju. I da, pritom, ćute o svojim snovima. Natalija Cvetković, međutim, nije marila za osude. A na sreću, nisu marili ni njeni roditelji, čestiti i siromašni jorgandžija Kosta i domaćica Milka. Da je bilo drugačije, dar i želje njihove treće ćerke bili bi ugušeni. I još bi se mnogo manje znalo o ionako nepravedno zapostavljenoj Srpkinji. center]

[center]Rođena je 4. juna 1888. u Smederevu, ali je već od ranih godina detinjstva njen dom postao Beograd, u koji se porodica Cvetković preselila. Jasno se videlo da crteži ove devojčice nisu obični, a sa svakim novim, Natalija je bila sve zaljubljenija u svet koji je svojim slikama stvarala. A kada je u 12. godini zakoračila u Srpsku crtačku i slikarsku školu Riste i Bete Vukanović, njenoj sreći nije bilo kraja. Pet godina je bila učenica sjajne Bete, koja je šansu pružila mnogim devojčicama. Nikada ih više nije sedelo u klupi tada jedine ustanove namenjene umetničkom školovanju mladih, u kojoj su predavali ugledni profesori tog doba. Naklonost prema dečacima se nije krila, ali niko nije mogao ni da spori talenat gospođica, pogotovo mlade Natalije. Zbog toga je Rista zamolio ministra kulture Đorđa Genčića, da 1902. godine pošalje nekog na školsku izložbu. Ta obaveza i čast je pripala Đorđu Krstiću, slikaru i nastavniku, koji je napisao detaljan izveštaj o učenicima, posebno pohvaliviši Nataliju.

- Ne smem propustiti da s pohvalom priznam da su crteži gospođice Natalije Cvetković sa sigurnim i ozbiljnim potezima i lakoćom izvedeni. Kad gledalac razgleda i njene kolorisane radove koji su sa istom slobodom i uspehom izvedeni, mora joj bez ustezanja priznati vrednoću i dar - stajalo je u izveštaju stručnjaka.

Posle najveće likovne manifestacije na Balkanu, Prve umetničke izložbe, na kojoj je od tridesetak đaka Vukanovićeve škole izabrano da izlaže pet najboljih, a među njima bila i Natalija, sve je ukazivalo na to da ona mora dalje da se školuje. Međutim, materijalna situacija se kosila sa njenom željom i činjenicom da je to zaslužila. Ipak, nekako je uspela da se domogne Minhena. Konkurisala je za stipendiju Ministarstva narodne privrede za usavršavanje zanatlija u Nemačkoj i sreća joj se osmehnula. Primljena je u Kunstgewerbeschule, na mesto pitomice za ornametiku mustri, što nije bilo isto što i željene, a nedostižne, studije na Umetničkoj akademiji, ali bar se odmakla od konzervativne sredine. Mogla je da uči nešto novo, beskrajno često i dugo uživa po minhenskim galerijama i muzejima, 1908. godine stekne diplomu učiteljice slikanja i osmeli se na korak dalje. U Pariz i usavršavanje na Akademiji Žulijan.
Evropska bajka je jednom morala da se završi, pa se Natalija vratila u Beograd i, kako bi mogla da izdržava sebe i porodicu, zaposli se kao nastavnica crtanja u Opštoj muškoj zanatskoj školi. Sa sobom je ponela evropski duh, ambicije i modu. U haljinama sa čipkom i karnerima odskakala je od sredine, a slikama koje je stvarala, ignorisala je konzervativni milje, slikajući i žene sa naglašenom, a zabranjenom, seksualnošću. Volela je da naglasi emocije na njihovim licima - setu, tugu, zabrinutost...

Kao i sve velike žene tog doba, Balkanske ratove 1912. i 1913. godine nije provela skrštenih ruku, nego kao bolničarka Šeste rezervne bolnice na Savamali. Osećala je da joj je to dužnost. Za vreme Prvog svetskog rata držala je privatne časove slikanja i nemačkog jezika, kako bi mogla da pomogne porodici. Oslobođenje je dočekala sa velikim nadama i entuzijazmom, ugradiviši ih u Udruženje likovnih umetnika u Beogradu, u čijem je osnivanju 1919. učestvovala. Dobila je i člansku knjižicu Društva srpskih umetnika "Lada", čiji je bila sekretar, a izlagala je i na svim izložbama. Međutim, odrekla se akvarela, koji je volela i koji joj je dobro išao, jer je ova tehnika na Petoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi u Beogradu kritikovana. Ponovo se okrenula uljanim bojama, od kojih se oprostila onda kada nije imala novca da ih kupi, jer su bile skupe. I bila je glasno pohvaljena za taj "preokret", koji je pokazala izlažući portrete na Jedanaestoj izložbi "Lade". Najviše pažnje izazvalo je njeno delo "Portret Olge sa lutkom". Ali, tada niko nije mogao ni da nasluti da će to biti i poslednja Natalijina slika. Izložba je zatvorena, a ona je dva meseca kasnije, 19. aprila, umrla. Bio je dovoljan običan grip da zaustavi život i sve snove mlade Natalije. Imala je nepunih 40 godina. Vest o njenoj smrti nije objavljena ni u jednim novinama, a i danas se ova talentovana Srpkinja, koja je bar dobila ulicu u rodnom Smederevu, spominje kao zaboravljena slikarka.

MILAN RAKIĆ KUPIO DVA NjENA AKVARELA

Kada je Jugoslovenski ženski savez 1938. godine u prestoničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" priredio izložbu umetnica "Male Antante", našli su se i Natalijini radovi. Uz njena dela je pisalo da su u pitanju zaboravu oteti akvareli, od kojih je pesnik Milan Rakić kupio dva.

[You must be registered and logged in to see this image.]