Vlada Vasiljević

Vlada Vasiljević je pesnik rođen u Vranju i poezijom se bavi od 2000-te godine. Tematski njegova poezija je isključivo ljubavna poezija. Napisao je preko dve stotine pesama od kojih je nekoliko objavio u zajedničkoj knjizi "Prvi put" od strane Poezija SCG.
U nastanku svoje poezije koristio je ljude iz okruženja, ljude u prolazu. Igra rečima je glavna odlika njegove poezije, koja je tečna i naginje romantici. U planu mu je izdavanje dve kjnige poezije koje će obeležiti njegovo desetogodišnje stvaralaštvo.
Negde je napisao:

Citat :

...pa ja ti pesmu mogu napisati, gledajući te, kao kad te slikar gleda i želi preneti tvoj lik na platno, moja pesma nastaje u trenu, a inspiraciju nalazim u radosti življenja,, Ja živim za taj dan kada će moje pesme nekome izazivati sreću, nekome pustiti suzu, a ja neću biti tu da vam vidim lice, osećam to u svom biću, da će moje pesme biti prenošene sa mesta na mesto i ako neko pronađe sreću, utehu u mojoj pesmi ja ću i tamo gore na nebu biti srećan što sam imao šta da vam ostavim. Moje nasleđe je poezija, ona tiha ljubavna...

Ako me ti zaboraviš


Znaš šta?
Evo pred svima ti kažem, upamti!
Neću te zaboraviti, nikada!
Ja ne zaboravaljam one koje volim.

A ti?
Ako me ti zaboraviš?!
Ja ću se praviti pred svima da sve je u redu.
Pisaću ti pisma, stavljati ih u koverat.
Lepiću i markicu na njima.
Svi će misliti da ih šaljem .
A ja, ja ću svako oplakivati .
I bacati da ga niko ne pronađe.
Pisaću ti pesme.
Znaš onakve, prave pesme .
Baš za tebe.
Kao ono mi se volimo, a drugi nam se dive.
I svaki dan, pisaću ti novu pesmu.
Nek misle ljudi da je naša ljubav večna.
A posle svake napisane pesme, ja ću plakati.
Otići ću na visoravan.
I tamo roniti suze, da me niko ne vidi.
Čak ni ona ptica koja tužno peva.
Pa ću onda narednog dana na istoj toj visoravni.
Poneti pesmu koju si napisala meni.
I zalivaću je suzama i njima joj čuvati svežinu.
O da, draga moja.
Svima ću se hvaliti kako mi pesme pišeš.
Nek misle ljudi da vredim.
Neka mi se zbog toga dive.

Kad me pitaju za tebe gde si, ja ću lagati.
Reću ću: ona sada putuje i misli na mene.
Kada me pitaju kakva si?
Ja ih tada neću lagati.
Reći ću im: ona je divna, ona je čarobna.
Ne postoji bolja, neće se ni roditi.

I onda ću otići negde, u mraku
I plakati nad svojim jadom.
I opet misliti na tebe!

Sve zaboravi


Ne, mi se nikada nismo poljubili strasno,
Ali smo tu strast skrivali jedno od drugog
Negirajući da nam je u skrivenim mislima jedna tajna misao.
Mi se nikada iskreno nismo ni zagrlili.
Jesmo samo u danima tvoje, naše tuge i to je sve
Mi nikada nismo poželeli jedno drugog, možda u snovima
I taj san sanjali smo u isto vreme, iste noći i kada smo se probudili taj san smo zaboravili.
Takvi snovi se ne pamte.
Čak ni naši pogledi nisu smeli da se ukrste i zaustave.
Od straha, da nam se bar pogledi ne zagrle.
Možda su nam se misli na tren ukrstile, pa nam neke druge misli odvojiše te naše, tvoje i moje.
Pokradeni od samih sebe, mi smo ostali sami na pučini čežnje.
Gledajući ka nebu, gledali smo istu zvezdu u isto vreme, a da to nismo ni znali.
A ta zvezda svetlucala je našim očima i ispisivala poruke koje nismo razumeli.
Znaš, najzvezdanije nebo je tamo u našoj blizini.
Znaš ti gde je.
I kad jednom budeš otišla tamo, seti se i pogledaj u nebo.
U mnoštvu zvezda ugledaćeš onu našu.
To je ona zvezda koja gubi sjaj i gasi se, lagano se gasi.
Tada zatvori oči i zaboravi, sve zaboravi.

Sanjam je

Sanjam je,
Tajno je sanjam, da niko ne zna.
Krijem i od sebe snove o njoj.
Čak je dobro i ne poznajem
Ali opet je sanjam i preplićem snove
Sastavljam od snova razglednicu
Nekog tajnovitog života, samo meni znanog.
Uzdahnem nemoćno znajući da su moji snovi uzaludni.
Uzalud je sanjam
Budim se, mrak je.
I moje misli opet kruže njenim likom, kao neki oreol.
Mislima je čuvam.
Nedam je, nedam.
Sve ću ih polomiti.
Nemojte je dirati.
Ona je samo jedan nežni cvet orhideje, koji vetar povija na sve strane.
Jedna predivna bela pahulja kojoj nedam da se istopi.
Nedam je.
Jedna suza skliznula je niz moje lice.
Suza njenih strahova. Suza moje nemoći.
U nekom trenu osetim da ona mene doziva, pa se taj tren ugasi.
Ne mogu joj pomoći, nemoćan sam.
Poželim da pripadnem tamo, u njenom svetu. U svetu u kome za mene nema mesta.
Nema, jer ja sam lutalica života, samo bih je povredio.
Znam sve je uzalud. i san i moja java. Sve je uzalud.

Kada ne dotaknem jutro

Noći su mi postale duge, kad snovi mi ne dolaze
A jutra daleka, da ih skoro ne dodirujem rukom
Moja planeta izašla je iz orbite moga bića
I kruži plavetnilom ovog kosmosa strepnji.
Dok u tami ležim otvorenih očiju, naviru mi pitanja
Kako je ona sada?
Da li je srećna?
Da li bar na tren na mene pomisli?
Ma nek je samo dobro, neka je dobro!

Kada jednom svojim dlanovima ne dotaknem jutro
Kako će ona saznati da sam otišao njenim Anđelima?
Da je sa njima čuvam i branim kroz njen život
Kako li će tek shvatiti na neodgovorenu poruku?
Hoće li se zbog toga naljutiti i reći mi zbogom?
Neznajući da joj tada ne mogu odgovoriti.

Kada jednom svojim dlanovima ne doktanem jutro
Hoće li ona znati da sam je beskrajno voleo?
I onda kada sam bio daleko u njenim mislima
Kada je mislila da sam se negde pogubio
Hoće li ikada saznati, da jug ljubi zapad?
Baš kada sunce u suton odlazi da bi donelo jutro.

Za sve ono što nisam mogao da joj kažem
Reći ću da nisam hteo
Jer kad jednom svojim dlanovima ne dotaknem juto
Ona neće nikada znati koliko mi je značila
A, ja ću zato što ne mogu tog jutra da joj se javim
Otići u njene izbledele uspomene, i ništa neće saznati.
Ni da sam je beskrajno voleo!

Usnuli grad

Korakom svojim remetim mir u svom usnulom gradu.
A vetar kraj mene igra sa lišćem opalim jesenji ples.
Dok koračam ne čujem više svoj korak.
Samo osluškujem tvoj hod iako nisi kraj mene.
Prolazim mesta kuda sam sa tobom hodao.
I nadam se da ću te od negde ugledati.
Iako znam da nisi ovde .
Iako znam da te ugledati nemogu.
Duge su ove noći bez tebe.
Ni zvezde na nebu bez tebe ne sjaje.
Korakom razgrćem opalo lišće.
I molim mrak da me sakrije od sebe.
U ovom mom usnulom gradu.

Kada bih imao tu moć

Pokušavam da ti napišem večnu pesmu
Pesma bi bila satkana od mirisa tvoje kože
One koju sam ja samo par puta dotakao.
Ne, mi nismo ljubavnici, mi smo samo dve duše
Spojene u jednu dušu koja traži svoje parče neba pod suncem.
Vidiš počeo sam da dišem tvojim dahom,
Da volim pesme koje ti voliš
Da mirišem tvoje boje, tvoje mirise.
Da gazim tvojim stopama,
Da hodam tvojim putevima.
Da se radujem tvojom radošću,
Da plačem kad ti tuguješ
Jesi li se ikada zapitala odkud ja na tvom putu
Ne, nemoj pitati, uzaludno je čekati odgovor
Voleo bih, kako bih voleo da mogu da oduvam crne oblake
One iste koje ti zaklanjaju sunce
Kada bih imao tu moć, samo jednom u životu
Za tebe bih je upotrebio
I onda sav srećan, da ti ne vidiš moju sreću
Sagnuo bih se i uzeo crveni list sa opalog drveta
I stavio na obraz, šutirao bih kamenčiće po putu
Širio ruke ka nebu i radovao se pticama koje u letu cvrkuću.
Kada bih imao tu moć, samo jednom u životu

Tri reči

Sada ću ti napisati jednu pesmu.
Posvetiću je naravno tebi
I svi koji je pročitaju
Pomisliće da ja baš za njih pisana
Da je pisana samo tebi.
Napisaću ti samo tri reči
Most, reka, livada
I svi će znati šta sam mislio,
A samo ti ćeš znati.
I znam da ćeš se samo zagonetno smeškati.
I ja ću se smeškati
Praviću se da ne primećujem
Kad mi ti upućenim pogledom pokazuješ
Most, reku, livadu
A ti ćeš se i tada smešti na moje blentavo ponašanje.
Hteo sam da ti napišem jednu pesmu
Kako zajedno prelazimo reku
Kako mostom hodaju naša dva bića
Kako trčim livaodom da ti uberem cvet.
Hteo sam da ti napišem, ali moje misli
Kruže kao neki satelit oko mozga mojega
Uz sećanje jedno
Na most, reku i livadu.

Pesma bez imena

Danas ti pišem ovu pesmu bez imena
Nikada ti nisam napisao takvu pesmu.
Možda nisam imao prilike
Možda sam jednostavno ostao bez reči.
Ja, onaj koji uvek imam nešto da kažem
Danas dok ti pišem ovu pesmu bez imena
Imam ti puno toga reći, ali ne mogu!

Kao da je mojim mozgom prošao ,,vetar lutalica,,
I pokupio, ukrao sve moje misli, sve moje reči.

Zato je ova pesma prazna
U njoj se ne pokazuje ljubav
Već se sakrila negde duboko u meni
Sakrila kao da ne želi da i nju ,,vetar lutalica,, ukrade.
Na nekom skrovitom mestu, samo tebi znanom.

Dok pišem ovu pesmu o skrivenoj ljubavi
Ja ti samo želim reći, da je ona tu sigurna
Sačuvana od razbojnika života
Od kradljivaca ljubavi
Od vremena minulih, vremena dolazećih!
Tu negde u rasponu prekinutih misli
U pogledima bez gledanja.
U pocepanim stranicama kalendara
Do nove pesme, sa imenom.

Kad zapitaš se

Kad nekad u osami svojoj, zapitaš se,
Gde sam i šta radim sada
Znaj da nikad nećeš saznati
Jer ja sam kao vazduh koji miruje u svom svetu.
I moći ćeš da kažeš, ma baš me briga
I šta radi i gde se nalazi, ma baš me briga.
Pokušaj tada da ostaviš misli svoje,
Da ih zakopaš u kovčeg zaborava
Negde na dnu kovčega, zatrpaj ih danima života
Osmesima i novim ljubavima
Novim poljupcima i užarenim očima.
Nekim novim pejzažima, putevima, gradovima.
A one stare puteve kojima si prolazila
pospi nekim novim čežnjama i stihovima.
I nastavi svoj hod uspravan i ponosan
Onakav kakav si uvek imala u susretima van vremena
Nasmeši se nekom novom koraku, onom sigurnom,
I neka magla prekrije ona polja sreće
Neka tu ostane za uvek, da se ne vidi, da se zaboravi.

Vodka - Martini

U jednom kafeu, ispijam vodku
Kap po kap, klize mojim grlom
I svaka kap, daje mi snagu da mislim na tebe

Reći ćeš, ...to je pijanstvo... da... kažem jeste, pijanstvo moga srca.

Kap po kap klize mojim grlom...
Tiha muzika podgreva moje misli...
Prigušena svetlost u jednom kafeu... sitni sati...

Čuješ li me? Znam da nisi tužna kao ja!

I ne znam... ni ko sam.. .ni šta sam i jesam li uistini to ja... ili alkohol plete po mojim mislima.
U jednom kafeu ispijam vodku... kap po kap... i ne znam ko je pijaniji, ja ili moje srce...

Prolaze sati, a ja i dalje mislim na tebe... mislim i nadam se.
Nadati se je lepo... nada je jedan osećaj koji mi niko ne može zabraniti... lepo je nadati se...

I svaka kap vodke... daje mi snagu, da me nada obuzme i savlada.
Kap po kap, a ja i dalje mislim na tebe...
U sitne sate... izlazim na ulicu, raskopčane jakne i košulje.
Sa rukama u džepovima... sa umršenom kosom... odlazim u tamu... i mislim... mislim...

Danas samo ćutim

Danas samo ćutim, i ni reči ne progovaram.
Povremeno uzdahnem, onako duboko
Pa okrenem glavu, prema tamnom uglu moje sobe.
I zatvaram svoj pogled u tami.

Danas mi tama treba, svetlost mi danas smeta.
Sklopljene usne moje, sada ćute.
A ja danas usne svoje zatvorene držim.
I pričam, zatvorenih usana.

Pitaju me, a zašto ja danas ćutim.
Sležem ramenom i ne znam, ne znam zašto.
Da li zbog nje i njenih zelenih očiju.
Ili se samo vasiona poigrava mislima mojim.

Eh, kada bi ona znala da su moje reči danas mrtve.
I da ću je noćas opet sanjati.
Možda bi me naterala da progovorim.
Možda bi rekla da zauvek ćutim.

Danas samo ćutim, i ni reči ne progovaram.
Danas su moje misli umrle.
U ovom sumornom aprilskom danu.
Ja u tami tražim spas.

Danas tebi, ovu pesmu pišem

Danas tebi ovu pesmu pišem

Baš tebi, ti koja je čitaš

I dok smišljam reči ove pesme

Ja ti se neumorno smešim ...

Da, baš ti želim reći

Kako je jedan soko preleteo

I kako se jedan mali pas umiljava

A ja se i dalje smešim...

Mart, je pomalo mesec tuge

Ali nemoj se tugom igrati

Već se i ti samo malo osmehni

Ovom suncu što ti zrake pruža

Ostavi onaj tužni izraz lica u zimski ormar

I pokri ga mirisom lavande

Neka ostane tu do naredne zime

Za neke tužne zimske dane.

A ja danas tebi ovu pesmu pišem

Da ti pošaljem pregršt lepih misli

Da ti poklonim tek probuđeni cvet

I samo izmamim jedan mali osmeh.

Otvori zato novi prozor života

Ugledaćeš neke nove slike

Uramnjene, ramovima misli

Onih misli, koji ti sad izazivaju osmeh.

TI i ja

TI i ja smo se tražili sve ove godine
Kao što se traže dva oblaka
Da se zagrle i ukrase nebo.
Da se sudare i naprave suze nebeske

TI i ja smo lutali bosi nekim našim poljima
I možda nam je u isto vreme trn u nogu ušao
I sapleli bi se o kamičak i pali, poderavši kolena.
TI u šarenoj suknjici, ja u kratkim pantalonama

TI i ja čitav život smo voleli druge
I radovali se dodirima naših ljubavi
Kada smo šetali pored reka naših
I mislili da je ta mladalačka ljubav čarobni san.

TI i ja negde na nekoj raskrsnici
Gledamo jedno u drugo, gledamo u svoje puteve
Ne znamo, ne vidimo obrise budućih dana
Da li smo na nekom kraju ili početku.

TI i ja.

Volim tvoje oči


Volim da te gledam u oči,
Dok sedimo sami
u nekom nepoznatom gradu.
Volim da ti u očima čitam:
ne iskazane reči,
ne napisana slova.
Da ti prenosim svoje misli,
One koje ti ne izgovorim.
One koji ti želim preneti.
Da se ogledam u očima tvojim
onako kako me ti vidiš.
Da osvetlim puteve svoje,
očima tvojim.

Znaš, tvoje oči su najlepše
One su posebne
One su svetionik moje ljubavi.
Te ljubavi koju ti darujem
I nesebično ti je poklanjam za uvek.

Volim tvoje oči, jako ih volim.
Volim ih najjače.
U njima stanuje iskrenost
I sva pažnja koju mi poklanjaš.
U njima stanuje naša ljubav.

Volim tvoje oči.

Vlada Vasiljević

Sveća


Pričao sam ti o jednoj sveći, sećeš li se
To je ona sveća koju retko upalim i pomolim se
Ti je nikada nisi videla, a kada bi.
To je sveća mojih molitvenih želja
Ta sveća i njen plamen su čarobni
Čak je i plamen drugačiji od plamena drugih sveća
Neke čudne boje se izmenjuju u tom plamičku
Znaš li da mi je molitva uz njen plamen uvek bila ispunjena
Nekim čudnim okolnostima, ja i ova sveća smo povezani.
Ne znam da li ću i ja trajati onoliko koliko i plamen ove sveće
Ma to nije ni toliko važno
Ponekad poželim nešto, pa pomislim da se pomolim uz njenu svetlost
Pa odustanem, jer znam da će mi se želja ispuniti
I kažem, ne nije vreme za tu želju
Neka mi onaj odgore dojavi kada da je upalim
Neka on odluči
A, ja ću sa nekom dozom neizvesnosti čekati taj priziv
Tada ćeš i ti ma gde bila u tom trenu pogledati u nebo
I videćeš zvezdu budućih vremena
Znaćeš da su to znaci života
Nećeš jedino znati da se plamen moje sveće leluja
I da mi oči svetlucaju u mraku.