Radmila Lazic

Bolje je biti mrtav pesnik nego ziv.
Zivog pesnika najvise voli on sam.
Mrtvog pesnika vole svi.

Kada postane mrtav pesnik,
Mnogi tek onda saznaju
Da je uopste bio pesnik.
Do juce muz i brat, "uja"
"Komsa" i kum,
Sada je Pesnik.

Sahranjen o drzavnom trosku
I hvaljen na grobu,
Mrtav pesnik postaje
Veliki pesnik,
Ili bar "jedan od najvecih".
Pesnik naseg naroda,
I drzave u nastajanju.

O mrtvog pesnika
Svi se otimaju.
Svojataju ga drzave i nacije,
Gradovi i mesne zajednice.
Niko se nije odrekao mrtvog pesnika.
Svaki grad i selo bi da je zavicaj
Mrtvom pesniku.
Tako ce uci u istoriju,
Biti upisan u geografsku kartu,
Dobiti donacije, manifestacije...

Dok je ziv pesnik
Moze biti nenagradjen,
Kada umre knjizevna nagrada
Nosi njegovo ime.
Mrtav pesnik dobija ulicu
Sa svojim imenom.
Istu onu kojom je isao
Sam i neprimecen.
Do juce bez stana,
Kada umre osiguran mu je dom
I mir – vecni.
Mozda i Aleja velikana –
Ako je bio clan, ili bar simpatizer,
Ovih na vlasti.

Dok je ziv pesnik moze biti sam,
I nevoljen,
Kada umre nikad voljeniji.
Staju u red
Bivse zene i ljubavnice;
One odbacene,
I one nikad zaboravljene.
Ne znas kojoj da izjavis saucesce.
One koje su ga ostavile
Postaju najprivrzenije –
Ucveljene udovice.

Kada umre pesnik
Prijatelji se mnoze
Kao pecurke posle kise.
Nikad vise prijatelja.
Slucajni poznanik,
Saputnik iz voza,
Sapatnik iz kafane,
Kolege-pisci.
Neprijatelji postaju lanjski snegovi.

Oni koje je pesnik izbegavao govore
O danonocnom druzenju.
Oni koji su ga izbegavali
Stampaju nedovrsene razgovore s njim.
Nekrolozi, izjave,
Feljtoni u nastavcima,
Tirazne biografije, fotografije...
Mrtav pesnik se umnozava.
Nikad zivlji pesnik
Nego kada je mrtav.

Kada umre pesnik
Prica se o njemu kao da je ziv,
Tek zamakao za ugao.
"Bitanga", "skriboman" i "debeovac",
Sad je uklet i neshvacen, patriota,
"nesrecnik".

Kada postane mrtav Pesnik
Sve njegovo postane dragoceno,
Sve cega se dotakao,
Sve sto ga je taklo...
Ljubavna pisma,
I pisma mladim pesnicima.
Tuzbe i prituzbe,
Placeni i neplaceni racuni... sve se cuva.
Radni sto bez stolice,
Pesnikovo pero s uzeglim mastilom,
Fotelja u kojoj je dremao,
Noksir, nocna kapa... vec zavisno od veka
U kom je krepao.

Zaostavstina se uvecava iz dana u dan.
Nikad vise imovine nego kad te nema.
Ako slucajno nemas sobu
Sagradice ti spomen-sobu,
Samo ti budi mrtav.


"Mrtav pesnik", Radmila Lazic

Ženski svet je zatomljen u stereotipe i sveden na kuhinju i krevet  Kulturna politika se zove populizam
POSLE knjiga pesama koje su je svrstale u red naših vodećih pesnikinja, Radmila Lazić se čitaocima sada predstavlja zbirkom kratkih priča, koju je pod imenom "Ugrizi život" objavila u "Laguni".
Vrsna pesnikinja je, po oceni Ljiljane Šop, našla privlačnu, efektnu i efikasnu formu za duboko i pronicljivo promišljanje svakodnevice.

- Za pisca je dobro da povremeno promeni književni rod, da se okuša i u drugim žanrovima, ili makar da promeni samo formu, koja može nositi osobenosti više književnih vrsta. Mikroproza je zahvalan žanr jer ujedinjuje kondenzovanost pesničkog izraza i tematsku raznovrsnost kojom se može više zahvatati iz života - otkriva, za "Novosti", Radmila Lazić šta je presudilo da prizori i osećanja opisani u novoj knjizi ne postanu pesme, već prozni zapisi. - Kako poezija teži "uzdizanju stvarnosti" i traganju za višim smislom, proza dobro dođe da se susretnete sa presnim slikama stvarnosti. Pa umesto da kontemplirate i poetizujete, vi samo prepisujete život.

* U kojim prilikama su nastajale ove kratke priče?

- U svakodnevnim neprilikama, u kojima živi i većina građana Srbije. Između nove klase bogatuna, tajkuna, i estradnog smeća. Na mestima nevesele stvarnosti koja se ne vidi kroz zatamnjena stakla džipova, niti iz "be-em-vea" sa rotirajućim svetlima. Nastajala je u neuslovima, u gradskom prevozu, na ulici, u roditeljskom domu, oči u oči sa prosjacima, izbeglicama, sa bolešću bližnjih, ali i u suočenju sa sobom, sa sopstvenim anđelima i demonima.

* Da li knjiga nudi i neku vrstu svođenja životnih računa?

- Ono što obično zovemo "svođenje računa", kod pesnika se ne odnosi samo na puko vremensko sublimiranje određenih tačaka sopstvene egzistencije. Pesnici svode račune "na dnevnoj bazi". Jer traganje za lepotom i istinom, za smislom života, to od njega zahteva na celoživotnom putu.


* I ovde se bavite temom samoće. U čemu je, kako kažete na jednom mestu, njena veličanstvenost, a u čemu prokletstvo?

- Od samoće je možda prikladnija reč osamljivanje, koje je neophodan uslov svakog stvaranja. Ti trenuci nisu uvek prijatni, ali ako vam se posreći, vi dohvatate nemoguće. No, nije samo ostvarena kreacija "zlatni grumen" za kojim ste čeznuli, i sam taj proces istraživanja i pisanja je veličanstveno uzbudljiv, jer donosi neočekivana rešenja i saznanja. Prokletstvo, ako se to tako može nazvati, leži u tome što počesto samoizopštavanje iz života, i od ljudi, iako nužno, može postati opasno, pogotovo ako postane utočište, odnosno zamena za neživot.

* Nailazimo i na upečatljive ulične scene, opise gradskih ljubavnika, klošara, na skice iz prevoza... Šta vas privlači urbanim motivima?

- Živim u urbanom miljeu, iako često čeznem za ruralnim predelima, tako da je to neminovno. Susret sa stvarnosnim slikama megapolisa nudi obilje materijala, pojava, situacija, trenutaka... za čime ćete posegnuti, šta odabrati, određuje naš unutrašnji sluh koji može biti empatičan, tvrd, kritičan, ironijski nastrojen itd. Proza traži dozu "visoke probuđenosti" za stvarnost, što kod pisanja poezije nije nužno. Poezija više živi od introspekcije, a proza od percepcije.

* Jedan deo knjige posvećen je ženama, njihovim sudbinama i bremenu. Sa kojim problemima se susreće savremena žena?

- To je velika tema. Nedovoljno društveno i književno problematizovana. Ženska situacija u društvu je prilično tabuizirana, a u književnosti klišeizirana, naročito od muških autora. Ženski svet je nedovoljno poznat, i nedovoljno priznat, kao autentičan i različit od muškog sveta. On je i uglavnom zatomljen u stereotipe, i sveden na kuhinju i krevet. Žensko polje delovanja i postojanja je višestruko, njene životne uloge su mnogostruke, i različite. A na svima mora neprestano da se dokazuje. Jer je stalno na ispitu. Za razliku od muškarca koji je samim svojim rođenjem dokazan kao vrhovno načelo prema kome se tako treba i odnositi. Bilo koja vrsta dokazivanja samim tim njemu je olakšana.


* Kakvo je vreme u kome živimo, ako kažete da je život neprestano i uzaludno koprcanje da izađemo iz raznih kaveza?

- Ispostavlja se da uvek živimo u nekom kavezu; države, društva, vere, nacije, roda, sredine, okolnosti, porodice... Najkompleksnije, i najbolnije, jeste u kavezu porodice. Uloge u njoj nisu ravnopravno raspoređene i zasnivaju se na pravu jačega, ostali uglavnom trpe. Tom proklamovanom "osnovnom ćelijom društva" niko se kontinuirano, i preventivno, ne bavi. Kada se prolije krv, sva krivica se svaljuje na centre za socijalni rad. A onda se uzme krpa i krv otre, do sledećeg prolivanja krvi.

* Uspeva li kvalitetna književnost da se danas probije do šire publike?

- Uspeva, ako joj se posreći da dobije neku od viđenijih književnih nagrada. Jer njome se ne bavi ni marketing ni pi--arovi, oni su usmereni na ono što se već prodaje, što donosi lovu, na laka štiva za domaćice, neupućene i lakoverne. Kažu, takvo je tržište. Ne, to je kulturna politika, koja se zove populizam.

POEZIJA NE TRAŽI SPLAVOVE
KAKVA je situacija sa poezijom? Pesnika ima, a ima li čitalaca? - Ima i poezije, a i te kako ima i čitalaca poezije. Srećom, poezija ne traži mase, stadione i hale, splavove. Ona računa na odabrane, na "ogromnu manjinu" senzibilnijih.
* Pripremljena je Strategija kulture za sledećih deset godina. Šta je, po vama, glavna boljka naše kulture?

- Ne verujem mnogo u proglase, dekrete i strategije. Duhovna sfera je administrativno nesvodiva. A nalazi se u knjigama, na slikama, u muzici, na filmu... Ali izgleda da uvek treba neko da arbitrira. Kakva arbitraža takva i kultura. Srećom, otme se mnogo toga mimo arbitara, i to mi se čini najboljim. Pogledajte samorganizovane mlade slikare, kompozitore i muzičare koji samostalno nastupaju širom sveta bez državnih donacija.

Što se tiče aktuelnog ministra, ne mogu reći da se ne trudi. Hvala mu, ako je njegova zasluga, za koncert Beogradske filharmonije na otvorenom. Ali šta mu je trebao onaj skup, organizovan kao trust muških mozgova, iza zatvorenih vrata. Kome je on bio namenjen? Osim samopromovisanju sopstvene ideje (i želje) da u zatvorenom krugu razgovara sa viđenim svetskim piscima. Ekstravagantno, ali moglo se to obaviti i u nekom separeu, o sopstvenom trošku.




DEVOJKA SA OŽILjKOM

UŠLA je u autobus. Imala je ožiljak na licu od kraja desne usne preko obraza do ispod slepoočnice. Lepuškasta devojka. Ožiljak diskretan. Pa ipak, kada bi primetila da je neko gleda, okretala je drugu stranu lica.

Pomislila sam, da sam njezin momak, ljubio bih je po tom ožiljku. Najpre po njemu. Uvek po njemu. Da drugima ne okreće drugu stranu lica. Nego onu ljubljenu.

Stidimo se ljubavi

Pesnikinja Radmila Lazić o novoj knjizi i tabuima: Zazor od ove imenice graniči se sa zazorom
od polnih bolesti.



PESNIKINjA Radmila Lazić napisala je da je više puta volela zauvek. Stihovima je opisala kakve su bile te ljubavi, kakav su trag ostavile, ali i šta je to ljubav. Tako je nastala knjiga “Ono što zvah ljubav”, koju je nedavno objavila izdavačka kuća “Vukotić medija”. I ovog puta, poezija dobitnice najvećih pesničkih nagrada je poput usijane lave. Duboko autobiografska i duboko lična.
* A, zašto ljubav?

- A zašto ne ljubav?! Zazor od ove imenice graniči se sa zazorom od polnih bolesti. Nažalost, ljubav nije lako prenosiva - kaže Radmila Lazić. - Teško nam je da je izgovorimo, nekmoli da je pokažemo i iskažemo - da je ispišemo. Stidimo je se kao deca siromašnih roditelja. Previše je neljubavi u nama i oko nas da je ne bismo prizivali. A ko će ako ne pesnici, a oni su zaćutali, zagrcnuli se od nemoći i nemosti. Ljubav na jedinstven način približava čoveka čoveku i čini da postojimo i u drugom, a ne samo u sebi, i za sebe.

* Izgleda li vam kao da reč ljubav gubi na pravom značenju?

- Ljubav nije izgubila na značenju, nego na veri u nju. Na strahu od nje. Ljudi, a ovaj put više mislim na muški deo populacije, misle da ljubavlju gube sebe, sopstveni integritet i slobodu... Tako razmišljati je kukavički i znači samo jedno, nemati veru u sebe i sopstveni integritet.

* Verujete li da ljubavna poezija može da je “oporavi”?

- Moja vera u poeziju je bezgranična. Njena snaga je ogromna, jer pomera planine u nama.

* Da li je danas teško napisati ljubavnu pesmu?

- Nije teško, ali nije ni ništa lakše nego kada pišete bilo koju pesmu, sa bilo kojom tematikom. Svakako je lakše pisati ljubavnu pesmu ako imate adresanta, ako je pišete samo jednoj osobi. U tom smislu mislim da su pesnici-amateri privilegovaniji od afirmisanih pesnika jer pišu kako osećaju ne vodeći računa o književnim zakonitostima a ni o književnoj kritici, književnom nasleđu, ili kolegama pesnicima... Misle samo kako da osvoje dragu ili dragana. Mada, moguće je pisati ljubavnu poeziju i bez aktera, bez stvarnog “objekta čežnje”, a za to su nam dokaz naši najveći pesnici koji su pevali uglavnom o imaginarnim ljubavima; apstraktnim, spiritualnim ili mrtvim dragama.
* Da li je ljubav u ovom i ovakvom vremenu tabu tema?

- Čini se da je tako. O tome je pisao i Rolan Bart, smatrajući da je u ovom vremenu sentimentalno cenzurisano, ja mislim autocenzurisano, a da seksualno, kao i erotsko, to više nisu. Jedna vrsta osvojene slobode kao da je ugušila ili pak prigušila ovu prvobitnu, ljubavnu, od koje je sve poteklo. A sasvim lepo mogu jedno uz drugo da spavaju i da se bude zajedno.

* Da li su vam pomogli ili odmogli neki vaši provokativni stihovi?

- I jedno i drugo. Meni lično su pomogli da probijem taj književni bedem nepoželjnih tabu tema. A odmogli su jer moju poeziju akademski kritičari nisu čitali, imali su već unapred formirano mišljenje, odnosno predrasude, o kakvoj vrsti poezije je reč. Pa ipak, kada razmislim, oni su ostali uskraćeni a ne ja.


SKLANjAJU POEZIJU OD ČITALACA

- Verujem da je poezija neuništiva, pa ona je preživela mnoge epohe - kaže Radmila Lazić. - Carstva, države i narodi su nestajali, a poezija je ostala. Što se tiče nečitanja poezije, to je postalo opšte mesto, mantra koja se ponavlja bez ikakvog smisla i zasnovanosti na činjenicama. Nije istina da se knjige poezije ne čitaju, samo ih knjižari sklanjaju od čitalaca, jer su dobili diktat od svojih šefova i direktora da ih uklone, a da umesto njih napune izloge lakom literaturom. Bestseleri su nastali tako što je u podrume sklonjeno svako štivo koje zahteva mentalni i emocionalni angažman. Pa sećate se kako je devedesetih ugušena rok muzika, tako što su pušteni narodnjaci i pevaljke sa Ibarske magistrale kako bi političari omamili narod i skrenuli pažnju sa svojih nečasnih poslova. Ni danas nije ništa drukčije.

PESME KOJE VOLIM

- Ima mnogo pesama koje volim i koje kad god ih iznova pročitam izazovu istu emociju u meni - objašnjava naša sagovornica. - Pomenuću samo dve, a između se nalazi još dvesta dve, “Himnu ljubavi”, prvu poslanicu Svetog apostola Pavla Korinćanima, i Ginzbergovu “Ljubav na Vitmenovu temu”. Nekom se ove dve pesme mogu činiti isuviše udaljene, čak oprečne, ali nije tako. Obe govore o ljubavi, ali s različitih pozicija. Poslanica počinje: “Ako jezike čovečije i anđeoske govorim a ljubavi nemam onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji zveči...” a Ginzberg svoju pesmu počinje Vitmenovim stihom: “Ući ću kradom u spavaću sobu i leći između mladoženje i mlade, tih tela što su s neba pala...”

novosti