Logika gr. logiké = proza, veština koja se odnosi na reči i njihovu upotrebu u zaključivanju i dokazivanju. Logika je izučavanje idealne metode mišljenja i ispitivanja; unutrašnje i spoljno posmatranje, dedukcija i indukcija, obrazovanje hipoteza i eksperimenat, analiza i sinteza, to su oblici ljudske delatnosti što ih logika teži da razume i njima da se bavi. Ljudi ponajviše misle da je ona prazno zanimanje; pa, ipak, veliki događaji u istoriji mišljenja jesu one popravke koje su učinjene u metodama mišljenja i istraživanja.
Nauka o formalnim uslovima, principima i pravilima ispravnog, korektnog mišljenja. Kao takvu, logiku je utemeljio i razvio Aristotel, iako se u njegovim spisima za tu nauku ne upotrebljava naziv »logika«. Naziv potiče od stoičara koji filozofiju dele na tri osnovne discipline: logiku, fiziku i etiku.
Bivalentna logika je logika koja sadrži samo dve istinosne vrednosti: istinito i lažno.
Modalna logika za razliku od klasične prihvata modalne operatore. Modalni operator, propozicionalni operator koji nije funktor istine, nego pojmova kao što su mogućnost, kontingentnost, nemogućnost, nužnost.
Moderna logika, za razliku od klasične, aristotelovske, uvodi nove tipove logičkih veza i stroge postupke aksiomatizacije, formalizacije i simbolizacije.
Polivalentna logika za razliku od klasične, bivalentne, prihvata više od dve istinosne vrednosti.
Formalna logika opisuje forme sistematskog ispravnog mišljenja: pojam, sud, zaključak (silogizam). Izraz se najčešće upotrebljava kao oznaka za tradicionalnu, aristotelovsku logiku.
Hegelova logika, za razliku od aristotelovske, zasnovana je kao sinteza tradicionalne logike, gnoseologije i ontrlogije, pa su u njenim okvirima svi principi aristotelovske logike revidirani i prikazani samo kao prazne forme »razumskog mišljenja«. Ona se ponekad neadekvatno poistovećuje s dijalektikom.
Logički principi, uobičajeni naziv za četiri osnovna principa ili »zakona« korektnog mišljenja: princip identiteta (principium identitis), princip protivrečnosti (principium contradictionis), princip isključenja trećeg ili srednjeg (principium ehclusi tertii sine medii), princip dovoljnog razloga (principium rationis sufficientis). Prva tri principa u osnovi je nagovestio Aristotel, a četvrti potiče od Lajbnica.
Klasična logika je uobičajeni naziv za logiku konstituisanu na osnovu Aristotelovih logičkih spisa, bivalentna, podrazumeva tri temeljna principa: p. identiteta, p. neprotivrečnosti i p. isključenja trećeg.
Neklasična logika je opšta oznaka za modalnu, polivalentnu i oslabljenu logiku.
Filozofska definicija logike Logika, prosto govoreći, znači veštinu i metodu pravilnog mišljenja. Ona je »logija« ili metoda svake nauke, svakog učenja i svake umetnosti, i čak je sakrivena i u muzici. Ona je nauka zato što ce proces pravilnog mišljenja može, kao kod Fizike i Matematike, svesti na zakone, i njih može naučiti svaki normalan čovek; ona je veština zato što vežbanjem daje mišljenju najzad onu nesvesnu i neposrednu sigurnost kojom prsti pijanista klize preko njegovog instrumenta do slučajnih harmonija. Ništa nije suvlje od logike, a ništa važnije.
Ovu nauku nagoveštavali su već Sokrat, koji je neprestano tražio da ce sve definiše, i Platon, koji je neprestano izglađivao sve pojmove. Mala rasprava Aristotelova O definiciji pokazuje kako ce njegova logika hranila iz tih izvora. »Želite li da ce razgovarate sa mnom (rekao je Volter) onda mi definišite svoje pojmove.« Kolike bi ce debate bile svele na jedan paragraf, samo da su disputanti preduzeli da definišu svoje pojmove! Alfa i omega logike, njeno telo i duša, jeste to da ce svaki važni pojam u ozbiljnom govoru podvrgne najstrožijem ispitivanju. To je teško, i to bezobzirno stavlja duh na probu; ali, ako je ova jedared izvršena, onda je i svaki zadatak već napola rešen
Matematička logika Matematička logika formalizuje postupke dobijanja složenih rečenica od prostih(iskaza i predikata), utvđivanje istinitosne vrednosti ovih rečenica u skladu sa pravilima ispravnog logičkog zaključivanja.
Matematička logika se deli na:
Iskazni račun
Predikatski račun
Šta je logika?
Logika je nauka o zakonima saznavanja istine. Ona teži da utvrdi opšta i nužna pravila po kojima moramo misliti da bismo saznali istinu.
Logička pravila i zakoni - psihološki zakoni mišljenja Psihološki zakoni su pravilnosti koje se ispoljavaju u ljudskom mišljenju u toku dugih perioda vremena bez obzira na to da li je krajnji rezultat mišljenja istina ili zabluda
Primer: Opšta tendencija da u svojim razmišljanjima idemo iz krajnosti u krajnost i da iz vrlo ograničenog broja činjenica izvlačimo opšte zaključke takođe mogu da predstavljaju pravila, iako je njihov rezultat najčešće zabluda – van područja logičkog proučavanja
2. Postanak logike Logičkim se mogu nazvati samo ona pravila koja uvek od istinitih polaznih uverenja (premisa) vode istinitim zaključcima
Pre nego što je postala nauka, logika je dugo postojala u praksi ljudskog mišljenja, kao skup pravila kojima su se ljudi spontano služili iako ih nisu bili svesni i nisu bili u stanju da ih izlože u eksplicitnom, teorijskom vidu.
Primer: sličnost sa gramatičkim pravilima (Učeći jezik kao deca mi nesvesno usvajamo i upotrebljavamo ova pravila. Kasnije u školi učimo gramatiku kao nauku i tada saznajemo šta je u našim dotadašnjim navikama govora bilo pravilno a šta ne i kakvi sve izuzeci od pravila postoje.)
3. Aristotel, utemeljivač logike Logiku kao nauku prvi je sistematski izložio antički grčki filozof Aristotel (384-322 g. p. n. e) u delu Organon.
Značajne doprinose logici dali su pojedini kineski i indijski filozofi, kao i neposredni Aristotelovi prethodnici u Grčkoj filozofiji: Sokrat i Platon.
Međutim, tek je Aristotel stvorio logiku kao celovitu nauku obuhvativši sve elementarne oblike mišljenja: poimanje, suđenje i zaključivanje.
Sem toga, već je Aristotel uočio razliku između proučavanja oblika mišljenja koje polazi od utvrđenih, pouzdanih znanja (njih je izložio u svojim Analitikama) i oblika mišljenja u složenim situacijama gde su naše premise nepotpuna, verovatna znanja (o kojima je raspravljao u Topikama)