Etore Majorana

Etore Majorana bio je jedan od najvećih umova XX veka. Njegov mentor, dobitnik nobelove nagrade za fiziku Enriko Fermi, za njega je rekao:“Postoji nekoliko kategorija naučnika na svetu; oni drugog ili trećeg ranga, koji daju sve od sebe, ali nikad ne stignu predaleko. Postoje oni prvog ranga, koji dolaze do otkrića, fundamentalnih za naučni napredak. Ali onda, postoje oni koji su geniji kao Galileo ili Njutn, Majorana je bio jedan od njih.”

Etore je rođen 5. avgusta 1905. godine u malom mestu kod Katanje, a poticao je iz tada čuvene porodice. Njegov otac Fabio bio je generalni inspektor u Ministarstvu komunikacija Kraljevine Italije, jedan njegov ujak bio je ministar finansija, a drugi ujak bio je fizičar.

Još od malena pokazivao je znake genijalnosti. Sa šest godina mogao je da napamet množi trocifrene i četvorocifrene brojeve kao i da izvadi  kubni koren nekog broja, ali  pošto je bio stidljiv sakrivao se ispod stola dok ne završi računanje.

Godine 1921. cela porodica preselila se u Rim, gde je Etore završio dvogodišnje pripremne, a 1925. godine i započeo završne, trogodišnje studije inženjerstva koje, međutim, nikada nije završio. Naime, 1926. godine u Rimu se otvorila katedra za teorijsku fiziku koju je držao tada mladi, dvadesetšestogodišnji, ali čuveni naučnik Enriko Fermi (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1938. godine). Univerzitet je tada ponudio studentima inženjerstva mogućnost da pređu na fiziku, a prednost su imali oni najbolji u matematici – što je Etore definitivno bio (do tada je već mogao da rešava složene diferencijalne jednačine napamet). Emilio Segre (dobitnik Nobelove nagrade za fiziku 1958. godine), koji je tada studirao zajedno sa Etoreom, prvi je prešao na fiziku, a kasnije i ubedio svog prijatelja da budućnost leži baš u teorijskoj fizici. Fermi je odmah prepoznao ogroman talenat i tako je 1928. godine počela saradnja ova dva velika naučnika koja je trajala sve do Majoraninog misterioznog nestanka 1938. godine.

Naučni rad počeo je na studijama i njime se bavio do 1933. godine. Napisao je desetak naučnih radova u oblastima nuklearne fizike, spektrometrijskih linija, polarizacije atoma, hemijskih veza, kvantne i relativističke fizike.

Značajni rezultati njegovog rada su otkrivanje efekta oscilirajućeg magnetnog polja na atomske spektre, koji se danas zove Majorana-Bruselov efekat, razvijanje modela delovanja sila među nukleonima (Majoranine sile). Proučavao je i metode rešavanja Dirakove jednačine, koju je formulisao 1928. godine čuveni britanski naučnik Pol Dirak. Ova jednačina opisuje čestice koje imaju spin ½, koristeći i kvantnu fiziku i posebnu teoriju relativiteta, i pretpostavlja postojanje antičestice. Međutim, Etore je iz ove jednačine, među prvima zaključio da antičestice imaju i čestice koje nemaju spin 1/2.

Nakon završetka studija, 1933. Godine, dobio je 12 000 lira od nacionalnog saveta za istraživanje, što mu je omogućilo da otputuje u Lajpcig, tadašnji centar teorijske fizike i tamo radi sa Hajzenbergom. Nakon šest meseci u Lajpcigu odlazi u Kopenhagen, gde radi sa Borom i vraća se u Italiju u jesen 1933. godine.

Odmah po povratku teško se razboleo, što su porodični doktori objasnili kao posledicu nervne iscrpljenosti i od tada pa sve do 1937. nije objavio nijedan naučni rad. Prestanak ozbiljnijeg bavljenja naukom u tom periodu bio je uzrokovan ne samo bolešću, već time što je Etore mislio da je njegov rad beznačajan, pa i kada bi otkrio nešto nije mislio da bi trebalo o tome da piše. Naprimer, kada su Marija i Pjer Kiri objavili otkriće neutralne čestice koja kada uđe u materiju izbaci proton, prva pretpostavka je bila da je u pitanju foton, jer je to do tada bila jedina poznata neutralna čestica. Međutim, Majorana se nije slagao sa tim, jer je smatrao da to mora biti čestica koja ima istu masu kao proton. Fermi je bio oduševljen tom idejom, te je predložio Majorani da o tome odmah napiše rad, što se nije dogodilo, pa je priznanje za otkrivanje neutrona dobio Čadvik.

Etore je za to vreme počeo da se interesuje za ekonomiju, politiku i filozofiju, a nakon njegovog nestanka njegov brat otkrio je neobjavljeni rad pod nazivom „Značaj statističkih zakona u fizici i sociologiji“. Ovaj rad se potpuno razlikuje od ostalih njegovih radova zato što je popularan, pisan nekonvencionalnim stilom (bez matematike), a i bavi se temama kojima se nijedan fizičar nije bavio u to vreme. U njemu je Etore pokušao da poveže prirodne i društvene nauke primenom statističkih principa predviđanja stanja sistema, verovatnoće i entropije. Ovaj rad danas neki svrstavaju i u osnove ekonofizike.

Ipak, Etore se vratio fizici 1937. godine kada ga je Fermi ubedio da se prijavi na ponovno otvoren konkurs za mesta na katedrama za teorijsku fiziku u Milanu, Pizi i Padovi. Uslov konkursa bio je da se pored dotadašnjih rezultata priloži i jedan novi rad. Majorana je poslao rad pod nazivom „Simetrična teorija elektrona i pozitrona“, ali se sumnja da je većinu tog rada napisao zapravo Fermi, koji još uvek nije izgubio veru u svog učenika za koga je tvrdio da poseduje retko duboko razumevanje fizike. Međutim, Etore nije dobio nijedno od ova tri mesta zato što je komisija odlučila da je on u ovom slučaju van konkurencije i dodeljena mu je katedra kvantne mehanike u Napulju sa godišnjom platom od 26 00 lira.

U januaru 1938. godine počeo je da drži predavanja u Napulju koja su bila na vrlo visokom nivou, pa nije bilo mnogo onih koji su pokazivali mnogo razumevanja i zainteresovanosti za njih. A onda je 25. marta 1938. godine, kada je trebalo da se brodom vrati iz Palerma u Napulj, sav novac sa njegovog bankovnog računa podignut, a direktoru Instituta za fiziku u Napulju, Antoniju Koreliju, stiglo pismo:

Citat :

„Dragi Koreli

Doneo sam odluku koja je postala neizbežna. Nema ni trunke sebičnosti u njoj, ali ja shvatam koje probleme moj iznenadni nestanak može uzrokovati Vama i vašim studentima. Zbog toga, ja molim za vaš oproštaj, a posebno zbog izdaje vašeg poverenja, iskrenog prijateljstva i pažnje koje ste mi posvetili poslednjih meseci. Želeo bih da podsetite sve one koje sam upoznao i cenio na Vašem institutu. Pamtiću ih do najmanje 11 sati večeras, a najverovatnije i kasnije. E. Majorana“

Zatim i telegram:

Citat :

„Dragi Koreli

Nadam se da ste dobili moje pismo i moj telegram u isto vreme. More me je odbilo i ja ću se vratiti u Hotel Bolonju. Međutim, imam nameru da odustanem od predavanja. Nemojte da me pogrešno shvatite, na vašoj sam usluzi i dalje. E. Majorana “

Etore Majorana više nikada nije viđen niti se ikome javio i 6. decembra 1938. godine proglašen je mrtvim.

Najčešće objašnjenje nestanka je samoubistvo, odnosno da je skočio u Sredozemno more, na šta direktno ukazuju pisma. Njegova porodica i prijatelji nikada nisu verovali u to objašnjenje. Leonardo Skazija, čuveni italijanski pisac, razgovarao je sa Majoranom neposredno pre nestanka, i tvrdio je da je razlog bekstva njegovo predviđanje nastanka nuklearnog oružja (poput atomske bombe nastale desetak godina kasnije).

Monsinjier Ricieri, tadašnji biskup, rekao je da se Majorana ispovedio nekoliko dana pre nestanka i da je bio u stanju verske krize, kao i da je samoubistvo isključeno kao objašnjenje. Zbog ovoga su deo njegove porodice, a i Laura Fermi mislili da je otišao u manastir da se zamonaši.

Enriko Fermi nikada nije prežalio njegov nestanak. Ostalo je zabeleženo da je u jednom od kriznih trenutaka tokom projekta Menhetn rekao:„Da je samo Etore ovde…“


svetnauke.org