Entoni Hopkins

Anthony Hopkins







Filip Entoni Hopkins rodjen je u novogodisnjoj noci 1937. godine u ulici 77 Wern Road, Margam, Port Talbot, Juzni Vels. Njegova majka se zvala Mjuriel (rodjena Filips), a otac Ricard Artur, covjek krupnog izgleda, cije bi oci promijenile boju kad bi bio uzbudjen i koji je, kako hopkins vjeruje, navodno umro od teskog ranjavanja. Ricardov otac je bio samouk covjek koji je, nakon izucavanja u pekari u Pikadiliju, izgradio posao nakon sto je njegov otac propio porodicno bogatstvo. Jake volje i slobodoumlja, bio je vegetarijanac i pripadnik trgovackog udruzenja.

Ricard je nastavio posao, povremeno saleci Mjuriel i jedino dijete Entonija u
Port Talbot da zive iznad prodavnice. Mladi Entoni je bio osjetljiv djecak, srecniji kada crta, slika i svira klavir (sada je virtuoz) nego da se druzi sa ostalom djecom. Nejezicki, teoretski siromasan, rekao je jednom za sebe:"Ja sam bio los u skoli. Stvarno sam zabrljao. Moron. Bio sam nedrustven i nisam se druzio sa ostalom djecom. Stvarno los student. Nisam imao mozga. Nisam znao sta sam trazio tamo. Zato sam postao glumac." Da bi ga odvojili od mnogih drugih Hopkinsa u skoli, postao je poznat kao "Ludi Hopkins."

Nakon potpunog neuspjeha u Centralnoj skoli u Port Talbotu, 1949. godine roditelji su ga poslali u dom u Pontitunu, nadajuci se da ce se nauciti disciplini i da ce se uklopiti u drustvo. Nakon pet mucnih polugodista, ponovo su ga zatvorili, smjestajuci ga u srednju skolu, mnogo blize kuci. Tamo je proveo jos 4 nesrecne godine, napustivsi je sa prosjecnom ocjenom iz engleskog.
Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) rođen je 31. decembra 1937. godine u Margomu, u Velsu, u Velikoj Britaniji. Glumom počinje da se bavi u sedamnaestoj godini, da bi usavršavanje nastavio na Londonskoj kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti. Igrao je dugo u pozorištu, a na filmu debituje u ostvarenju "The Lion In Winter" 1968. godine.

Holivudsku karijeru započinje ulogom u filmu "Bounty" 1982. godine pored Mela Gibsona. Do kraja osamdesetih igrao je samo na TV-u i u pozorištu, da bi se početkom devedesetih vratio filmu. Za ulogu genijalnog, ali poremećenog psihijatra dr Hanibala Lektora u filmu "Kad jaganjci utihnu" ("The Silence of the Lambs") 1991. godine nagrađen je Oskarom za najbolju mušku ulogu. Taj film nagrađen je Oskarima u kategorijama:
najbolji film, režija - Džonatan Demi, glavna ženska uloga - Džodi Foster, i adaptirani scenario i postigao je veliki uspeh širom sveta.

Sledeće godine igra u "Drakuli" ("Dracula") Frensisa Forda Kopole, pored Kijanua Rivsa, Garija Oldmana i Vinone Rajder. Usledili su: "Čaplin" ("Chaplin"), takođe 1992, "Ostaci dana" ("The Remains Of The Day") 1993.
i "Legende o jeseni" ("Legends of the Fall") 1994. godine. Naredne godine tumačio je lik Ričarda Niksona u filmu "Nikson" ("Nixon") Olivera Stouna i bio nominovan za Oskara u kategoriji glavna muška uloga. Zatim snima film "Preboleti Pikasa" ("Surviving Picasso"), u kojem glumi lik slikara Pabla Pikasa, a slede "August" i "The Edge". Za ulogu u "Amistadu" Stivena Spilberga iz 1997. godine nominovan je za Oskara u kategoriji sporedna muška uloga.

Igrao je pored Breda Pita u filmu "Upoznati Džoa Bleka" ("Meet Joe Black"), zajedno s Antoniom Banderasom i Ketrin Zitom-Džouns u filmu "Maska Zoroa" ("The Mask of Zorro"), a gledali smo ga i u drugom delu "Nemoguće misije" ("Mission: Impossible II") u režiji Džona Vua, gde je igrao pored Toma Kruza i Radeta Šerbedžije. Nastavak storije o dr Hanibalu Lektoru usledio je 2001. filmom "Hanibal" ("Hannibal") u režiji Ridlija Skota, gde je lik
agenta FBI-ja Klaris Starling tumačila Džulijana Mur. Posle toga igrao je u filmu "Loše društvo" ("Bad Company") zajedno s Krisom Rokom i Draganom Mićanovićem, a 2002. u "Crvenom zmaju" ("Red Dragon"), filmu iz serijala o Hanibalu Lektoru koji govori o događajima pre "Jaganjaca". Film je režirao Bred Retner, a u njemu su igrali: Edvard Norton, Ralf Fajns, Emili Votson i Harvi Kajtel.

Sarađivao je s Nikol Kidman u drami "Tragovi na duši" ("Human Stain") 2003. godine, dok je prošle godine igrao u spektaklu "Aleksandar" ("Alexander") Olivera Stouna. Iako u godinama, njegova karijera ne jenjava. Samo u 2005. snimio je četiri filma: "Dokaz" ("Proof"), dramu Džona Medena, gde mu je partnerka Gvinet Paltrou, "Legenda o Zorou" ("The Legend of Zorro"), "Svi kraljevi ljudi" ("All the King's Men") i "Najbrži Indijanac na svetu" ("The World's Fastest Indian").

Doktorirao je 1988. godine, ima titulu sera i zna da svira klavir. Šest puta je bio nominovan za nagradu Zlatni globus, a dobitnik je dve BAFTA nagrade. Režija mu je opsesija kako na filmu ("August") tako i u pozorištu.

Filmografija Entoni Hopkinsa







Izvor:wikipedia

Entoni Hopkins: U Hičkokovoj koži

"Hičkok je bio pravi umetnik, u najširem smislu reči, i kao pisac i kao filozof. Brilijantan,
ali i duoboko nesiguran i uplašen čovek", tvrdi glumac Entoni Hopkins koji briljira u novom
filmu jednostavno nazvanom "Hičkok".



U filmu koji će 27. februara biti prikazan na FEST-u, najznačajniji engleski glumac igra najznačajnijeg reditelja - Entoni Hopkins je Alfred Hičkok.

Uz mešavinu ekspertski primenjene prostetike, koju je uradio Oskarom nagrađeni šminker Hauard Berger, Hopkins je transformisan u legendarnog reditelja klasika kao što su "Sever Severozapad" i "Psiho".

Osnova filma su trzavice i nevolje na snimanju filma "Psiho", koje su pratile reditelja od početka rada na tom kultnom ostvarenju. Reditelj "Hičkoka" je takođe Britanac, Saša Gervazi, a suprugu čuvenog reditelja, Almu Revil igra Helen Miren.

Kako ste reagovali kad su Vam ponudili da igrate Hičkoka?


Pre 9 godina su mi dva producenta ponudila verziju scenarija i ja sam pristao. Međutim, to se nikada nije realizovalo. U međuvremenu, ta tema je stizala do mene u više navrata, ali ništa nije išlo do kraja. Prošle godine upoznao sam Sašu Gervazija koji je bio pun entuzijazma prema projektu i tada sam rekao: "Računajte na mene!" Očigledno je trebalo mnogo vremena da dođemo do ovoga.



Kakav je utisak na Vas ostavio Gervazi?

On ima beskrajnu želju i entuzijazam, a odaje i veliku radost i zato je zadovoljstvo raditi sa njim. Dugo se nisam tako proveo na snimanju i ekipa je sjajna!

Da li gledate svoje uloge?

Na snimanju imamo monitore koji nam prikazuju šta smo uradili, ali ja ih nikad ne gledam jer ne želim da vidim, da čujem, da analiziram previše. Samo želim hrabrost da uskočim u sve to i uradim sve kako treba. Nisam gledao film, ali čujem da je dobar.

Da li je zastrašujuće igrati stvarnu slavnu osobu?

Jeste strašno. To treba izbalansirati. Ja sam dobar imitator, ali... Stanislavski je rekao da nikad ne možemo da postanemo lik. Možete da nagovestite ili date svoju impresiju, i sve to treba izbalansirati. To ume da bude stresno, ali ne možete ništa tim povodom da uradite, sem da preusmerite te nesigurnosti i motivaciju u svoju korist.

Šta mislite o Hičkoku?

Tek sada mogu u potpunosti da ga cenim, iako sam njegove filmove gledao davno. "Psiho" sam gledao 1960. godine u Mančesteru, a sada sam ponovo gledao većinu filmova i mislim da je on neverovatan čovek. On je bio pravi umetnik, u najširem smislu reči, i kao pisac i kao filozof. Brilijantan, ali i duoboko nesiguran i uplašen čovek.



Hičkok je jednom rekao: "Glumci su stoka..."

Gledao sam taj intervju. On je rekao: "Nisam rekao da su glumci stoka, već da ih treba tretirati kao stoku". Imao je sjajan smisao za humor. Kada je Medlin Kerol rekla "Ovo je moja najbolja strana", on je uzvratio sa "Dušo, tvoja najbolja strana je ona na kojoj sediš". Glumcima koji bi ga pitali šta da rade, govorio bi: "Ne znam, ti si glumac, ti to reši". Očigledno se glumcima nije mešao u posao.

Entoni Perkins mu je bio drag i kada je predložio da kao Norman Bejts stalno jede čokoladice, Hičkok je rekao "To je u redu, uradi tako". Verovao je glumcima, da znaju šta rade. Nije voleo kada se glumci previše trude. Nekima je rekao: "Ja ću usmeriti kameru, a vi samo šetajte levo-desno, to je sve što treba da uradite". I u pravu je, ne treba ništa komplikovati.

Izgradili ste lep odnos sa Skarlet Johanson koja u filmu igra Dženet Li. Kako Vam se ona čini u ovoj ulozi?

Odlična je. Čudno je kako bi u jednom trenutku bila Skarlet sa perikom, ali kada bi se čulo "Akcija!", njeno lice bi se promenilo i ona bi stvarno bila Dženet Li. Možda je to do smeška. Zaista neverovatno. Uopšte, sjajan je izbor glumaca, i Toni Kolet i Deni Hjuston, svi!

Sve je snimljeno u sadašnjem Vašem gradu - Los Anđelesu?

Svi sada idu u druge zemlje da snimaju filmove. Ja sam imao jedan uslov - nema Los Anđelesa nema ni mene. To sam i mislio. Mi smo na pravom mestu - tu gde se snimaju filmovi. Ako hoćete da idete u Nju Orleans, nađite drugog glumca.

Da li je postojao trenutak kada ste pomislili: "Sad sam stvarno bio Hičkok!"

To je dolazilo i prolazilo. To je kao kada igrate u pozorištu, uvežbavate predstavu i ne ide, a onda uzmete neki rekvizit i nešto se desi – pomislite: "To je to!" Sa Hičkokom, samo sam se nadao najboljem. Nekada sam imao utisak da je dobro, nekada ne. Ili se trudite da uradite dobro ili samo pustite. Stanislavski mi je takođe rekao: "Nekada uspeš, nekada ne". Ne možeš da staneš i kažeš - izvinite, danas mi nije dan. Moraš samo da nastaviš, to je čista tehnika.

Koliko Vam je maska pomogla, a koliko odmogla?

Mislim da je Hauard Berger uradio sjajan posao. On je hteo da postigne neku ravnotežu, pa smo se trudili da to bude samo najneophodnije, od brade nadole. U suprotnom, izgubio bih se u toj prostetici, postao bih voštana figura. Morate da napravite pravi izbor, a to zahteva mnogo proba - da se dobije prava nijansa kože, očiju... Sve što sam ja morao da uradim je da obrijem glavu i ofarbam ono što se od moje kose videlo. Nisam želeo to da gledam, jer je delovalo grozno. Ipak, ljudim se dopalo, tako da je sve dobro ispalo.

Film "Hičkok" na redovnom bioskopskom repertoaru naći će se od 28. februara.

b92.net

Životna priča – Entoni Hopkins: Depresivan, ćutljiv, razdražljiv i težak




On je priznao kako je bio loš otac, nemaran muž i da ga je alkohol zamalo koštao života. Ser Entoni Hopkins još kao dečak bio je vuk samotnjak, a tek poslednjih godina uči da bude otvoren i druželjubiv

On ima svoju zvezdu na Bulevaru slavnih, titulu sera i obožavaoce širom planete. Čuveni Entoni Hopkins koji se proslavio ulogom psihijatra kanibala u kultnom filmu Kada jaganjci utihnu za koju je nagrađen i Oskarom, svojom životnom pričom uvek je intrigirao javnost. Ja, mi, publika, svi se podsvesno divimo Hanibalu Lektoru. On predstavlja onaj deo nas koji ima veze sa fantazijom, neizrecivim, sa tamnim i mračnim željama koje su u suštini i zdrave samo ukoliko ih prepoznajete. Ipak, noću ne mogu da zaspim… Od kad sam snimio Kad jaganjci utihnu, muči me nesanica - rekao je slavni umetnik iza kojeg stoji stotinak filmskih uloga.



Britanac velškog porekla koga mnogi smatraju jednim od najvećih glumaca do sada, junak je filmova Pobuna na brodu Baunti, Na kraju dana, Zemlja senki, Legenda o jeseni, Nikson, Živeti sa Pikasom, Upoznajte Džoa Bleka, ali on svoj posao smatra veoma jednostavnim.

- U glumi nema čarobne formule. Dok se pripremam za ulogu, učim tekst napamet, a onda to sasvim spontano izrazim. I to je sve – rekao je jednom, naglašavajući kako je uloge uvek birao iz vrlo jednostavnog razloga – zarade. O njima nikada nije previše razmišljao, niti je od njih previše očekivao. Prihvatao je svaku koju su mu nudili. Uprkos tome, kaže da nije bio siguran u svoje kvalitete i da se užasavao kritike. Tek poslednjih godina stekao je samopouzdanje, pa je sigurniji u sebe i svoj talenat, mada neretko ne može da se izbori sa nostalgijom.

- Zaista volim Ameriku, premda, što sam stariji, sve više čeznem za Velsom. Prisećam se detinjstva i u snove mi se vraćaju slike iz davne prošlosti - rekao je za časopis Empire kada se preselio iz Engleske u Ameriku jer je, kako je istakao, London j..... dosadan grad. Mada je rođeni Velšanin, Entoni je naglasio kako nikada nije osećao pripadnost Engleskoj, a nije se, kao kaže, pronašao ni u tamošnjim neobičnim glumačkim krugovima.



- Bilo je vrlo teško živeti u Londonu u toj neobičnoj glumačkoj zajednici. Među njima nisam mogao naći nijednog prijatelja i jednostavno mi je postalo nepodnošljivo i dosadno - rekao je glumac, dodavši da je otišao u Ameriku kako bi mogao da radi ono što najviše voli - da snima filmove.



Entoni Filip Hopkins rođen je 31. decembra 1937. godine u Port Talbotu kao jedinac pekara Ričarda Artura Hopkinsa i njegove supruge Mjuruel Ane. Bio je povučeno i ćutljivo dete i sam sebe je opisivao kao nedruželjubivog blesana. Iako su se roditelji i te kako namučili sa Tonijem, jer je bio loš đak, ipak su očekivali da će im sin preuzeti porodični posao. Učitelji su od njega dizali ruke, smatrajući ga izgubljenim slučajem, ali nešto je ipak voleo. Svirao je klavir, što je za njegovog oca, koji je radio od jutra do mraka, bilo ravno besposličarenju.

- Tata je imao težak život i nije znao da razlikuje Betovena od Šopena. Sećam se da me je jednom pitao: Šta sada sviraš? Betovena, odgovorio sam, a on mi je dobacio: Onaj gluvi o kom si mi pričao? Sinko, pusti taj klavir i prihvati se posla! Nisam znao gde bih sa sobom - priseća se Entoni.



- Bio sam očajan u školi, ponašao sam se uvrnuto i svima delovao kao moron. Nisam bio društven, a druga deca me nisu interesovala. Iako sam bio dobar pijanista, kada je došlo vreme za koledž, nisam znao šta želim od života. Tada sam sasvim slučajno upoznao čuvenog glumca Ričarda Bartona, čijom sam garderobom i luksuznim kolima bio očaran. Pomislio sam kako bih voleo da budem slavan i bogat kao on, pa sam odlučio da upišem glumačku školu. Znao sam da moram otići iz Velsa. I otišao sam. Imao sam mnogo sreće i nekoliko godina kasnije počeo da vodim život o kome sam do tada samo sanjao - pričao je glumac, koji se školovao se na Kraljevskoj dramskoj akademiji u Londonu, gde mu je mentor bio legendarni Lorens Olivije. Karijeru je počeo kao pozorišni glumac, a nakon radio drama i televizije, prihvatio je i filmske ponude. Prvu veću ulogu dobio je u Zimi jednog lava 1968. godine sa Ketrin Hepbern i Peterom O'Tulom. Iste godine oženio se Petronelom Barker, ali brak je već prvih meseci potresla kriza. Hopkinsu je karijera bila na prvom mestu, sve više je pio, a Petronela je teško podnosila samoću. U avgustu 1969. rodila im se ćerka Abigejl, ali brak nisu spasili. Nekoliko godina kasnije oženio se Dženifer Lejton, sekretaricom producenta jednog filma u kom je igrao. Sa njom je bio u braku dvadeset devet godina. Nisu imali naslednike, ali njegova supruga je govorila kako Entoni decu nije hteo jer se bojao da bi ih u slučaju razvoda opet izgubio, budući da prvu ćerku nije video čak osamnaest godina, zbog čega ga je stalno pekla savest.



- Nisam bio primeran otac dok je bila mala, ali nas dvoje smo uspeli da prevaziđemo probleme koje smo imali. Abigejl je odrasla žena i imamo dogovor da u javnosti ne govorimo jedno o drugome - ispričao je svojevremeno i priznao kako je bio i loš suprug.

- Bio sam očajan muž tokom prva dva braka. Iako se moj život dramatično promenio kad sam prestao da pijem, u ljubavi sam uvek bio arogantan i hteo da sve bude po mom. Naravno, tokom godina postao sam razumniji, a uz sadašnju suprugu Stelu konačno uspevam da shvatim kako funkcioniše ženski um. Ona je veoma strasna žena u svemu što radi i to najviše volim kod nje. Iako je osamnaest godina mlađa od mene, zrelija je više nego što ću ja ikada biti. Ona je nešto najbolje što mi se dogodilo u životu - rekao je o svojoj životnoj saputnici Steli Arojav, koja inače trguje antikvitetima. Reč je prvoj ženi koja je u potpunosti uspela da ga razume. Otkrio je kako je uz nju napokon pronašao mir koji je godinama bezuspešno tražio, a venčali su se u martu 2002. godine. Pre nje, glumčev život odvijao se po pravilima koja mu je nametala njegova velika strast - tekila. Njegov problem sa alkoholom primećivale su i kolege, ali je posao uvek vrhunski odrađivao. Često bi pijan sedao i u automobil i vozio se bez cilja. Tako se jednom probudio u Feniksu ne sećajući se kako je tamo uopšte dospeo. Nakon te epizode, prijavio se u Društvo anonimnih alkoholičara, a u borbi protiv alkohola pomagala mu je i druga supruga Dženifer kojoj se Amerika nije svidela pa se 1995. godine preselila u London, a njen odlazak označio je i kraj njihovog zajedničkog života, premda su se zakonski razveli mnogo kasnije.



- U mladosti sam i sam prošao kroz brojne krize. Početkom sedamdesetih dobijao sam dobre angažmane, ali sam postao zavistan od alkohola. Toliko sam pio da sam imao halucinacije: u jednom trenutku čak sam poverovao da sam Jovan Krstitelj, razgovarao sam sa morem na plaži u Malibuu, a talasi su mi odgovarali. Pio sam po flašu tekile na dan i isključivo sebe krivim za oba propala braka. Prestao sam tek kada sam shvatio kako je sasvim izvesno da ću nekoga ubiti, a toga kasnije neću moći da se setim. Sakupio sam snagu i krenuo na sastanke Anonimnih alkoholičara – istakao je Hopkins. Jedina žena koju nikada nije izneverio jeste njegova majka koja mu je uvek bila veliki oslonac. Godine 1994. britanska kraljica Elizabeta II odlikovala ga je počasnom viteškom titulom sera, pa je njegova odluka da uzme američko državljanstvo 2000. godine izazvala veliku medijsku buku. Uprkos negodovanju javnosti, filmski Hanibal Lektor dobio je pravo da koristi svoju titulu, iako više nema britanski pasoš. Njegov dom je u Pacifik Palisadu, u predgrađu Los Anđelesa, u koji se zaljubio kada ga je prvi put video pre tri decenije.

- Osećam da pripadam ovde, ovakav sam život oduvek hteo. Ujutru osluškujem cvrkut ptica, uveče zalivam biljke i uživam u zalascima sunca. To me opušta. U blizini je okean, što je predivan osećaj - rekao je Entoni prošle godine i priznao je da mu je najlepše kada je sam.

- Volim ljude, ali draža mi je samoća. Mnogi to ne shvataju.



Kada ne snima, Hopkins u Santa Moniki podučava glumu. Puno čita, naročito viktorijansku poeziju, Džangovu psihologiju i istoriju. Obožava da se vozi u svom BMW-u i da doručkuje sa najboljim prijateljima, Terijem Rovlijem i filmadžijom Gevinom Grezerom.

Ne druži se sa glumcima i ne volim formalna okupljanja, a slava ga nikada nije zanimala. U najmanju ruku, čudan je domaćin: okupivši društvo u svom domu, znao je da naglo ustane od stola, izjavi da mu je dosadno i da ugasi svetla. Često je depresivan i ćutljiv, još češće razdražljiv i težak.

- Čim se sa nekim zbližim, osetim potrebu da se udaljim i povučem. Ne znam da se vežem i zbog te moje osobine mnoge sam povredio. Nešto mi ipak ide u prilog: kako vreme prolazi, čini mi se da sam smireniji i mudriji. Možda sam upravo zbog toga srećniji nego što sam bio kao tridesetogodišnjak - naglasio je Entoni, kojem će na ovogodišnjem 41. Festu biti prikazan film Hičkok reditelja Saše Džervazija, u kome tumači lik čuvenog reditelja Alfreda Hičkoka, dok Helen Miren igra njegovu suprugu Almu.



- Svoj prvi profesionalni posao dobio sam u pozorištu u Mančesteru 1960. godine i sećam se kako sam išao u bioskop da gledam Psiho. Gledao sam ga jedno nedeljno veče iste te godine i mislim da se nikada u životu nisam toliko uplašio. U tom trenutku, to je bio najbolji film koji sam ikada gledao. Moja omiljena dva filma su baš Psiho i Prozor u dvorište. Hičkok je za mene najuzbudljiviji projekat još od filma Kad jaganjci utihnu - kaže Hopkins koji ima samo jednu neostvarenu želju.

- Žalim što mi se nije pružila prilika da se pojavim u svojoj omiljenoj humorističkoj seriji Mućke, a voleo bih i da sarađujem sa Klintom Istvudom.


Story.
Ksenija Konić

Poslusajte valcer koji je komponovao popularni glumac:

Entoniju Hopkinsu nagrada za životno delo

Entoni Hopkins, najpoznatiji po ulozi Hanibala Lektora u filmu „Kad jaganjci utihnu” za koju je dobio Oskara, dobiće nagradu za životno delo na dodeli Zlatnih globusa, u januaru. Udruženje stranih novinara akreditovanih u Holivudu, koje dodeljuje Zlatne globuse, saopštilo je da će Hopkinsu nagrada „Sesil B. DeMil” (Cecil B. DeMille) biti uručena 16. januara, na svečanosti na Beverli Hilsu, prenose svetske agencije. Entoni Hopkins (67) je u bogatoj karijeri šest puta bio nominovan za Zlatni globus, pored ostalog za uloge u filmovima „Nikson” i „Ostaci dana”. Rođen u Velsu, u Britaniji je 1993. dobio titulu viteza, ali sada živi u Los Anđelesu, a američko državljanstvo je dobio 2000. Među ranijim dobitnicima nagrada „Sesil Be. DeMil” su Al Paćino, Majkl Daglas, Robin Vilijams, Džin Hekmen i Harison Ford. (Beta)

Entoni Hopkins (Anthony Hopkins) rođen je 31. decembra 1937. godine u Margomu, u Velsu, u Velikoj Britaniji. Glumom počinje da se bavi u sedamnaestoj godini, da bi usavršavanje nastavio na Londonskoj kraljevskoj akademiji dramskih umetnosti. Igrao je dugo u pozorištu, a na filmu debituje u ostvarenju "The Lion In Winter" 1968. godine.

Holivudsku karijeru započinje ulogom u filmu "Bounty" 1982. godine pored Mela Gibsona. Do kraja osamdesetih igrao je samo na TV-u i u pozorištu, da bi se početkom devedesetih vratio filmu. Za ulogu genijalnog, ali poremećenog psihijatra dr Hanibala Lektora u filmu "Kad jaganjci utihnu" ("The Silence of the Lambs") 1991. godine nagrađen je Oskarom za najbolju mušku ulogu. Taj film nagrađen je Oskarima u kategorijama: najbolji film, režija - Džonatan Demi, glavna ženska uloga - Džodi Foster, i adaptirani scenario i postigao je veliki uspeh širom sveta.

Sledeće godine igra u "Drakuli" ("Dracula") Frensisa Forda Kopole, pored Kijanua Rivsa, Garija Oldmana i Vinone Rajder. Usledili su: "Čaplin" ("Chaplin"), takođe 1992, "Ostaci dana" ("The Remains Of The Day") 1993. i "Legende o jeseni" ("Legends of the Fall") 1994. godine. Naredne godine tumačio je lik Ričarda Niksona u filmu "Nikson" ("Nixon") Olivera Stouna i bio nominovan za Oskara u kategoriji glavna muška uloga. Zatim snima film "Preboleti Pikasa" ("Surviving Picasso"), u kojem glumi lik slikara Pabla Pikasa, a slede "August" i "The Edge". Za ulogu u "Amistadu" Stivena Spilberga iz 1997. godine nominovan je za Oskara u kategoriji sporedna muška uloga.

Igrao je pored Breda Pita u filmu "Upoznati Džoa Bleka" ("Meet Joe Black"), zajedno s Antoniom Banderasom i Ketrin Zitom-Džouns u filmu "Maska Zoroa" ("The Mask of Zorro"), a gledali smo ga i u drugom delu "Nemoguće misije" ("Mission: Impossible II") u režiji Džona Vua, gde je igrao pored Toma Kruza i Radeta Šerbedžije. Nastavak storije o dr Hanibalu Lektoru usledio je 2001. filmom "Hanibal" ("Hannibal") u režiji Ridlija Skota, gde je lik agenta FBI-ja Klaris Starling tumačila Džulijana Mur. Posle toga igrao je u filmu "Loše društvo" ("Bad Company") zajedno s Krisom Rokom i Draganom Mićanovićem, a 2002. u "Crvenom zmaju" ("Red Dragon"), filmu iz serijala o Hanibalu Lektoru koji govori o događajima pre "Jaganjaca". Film je režirao Bred Retner, a u njemu su igrali: Edvard Norton, Ralf Fajns, Emili Votson i Harvi Kajtel.

Sarađivao je s Nikol Kidman u drami "Tragovi na duši" ("Human Stain") 2003. godine, dok je prošle godine igrao u spektaklu "Aleksandar" ("Alexander") Olivera Stouna. Iako u godinama, njegova karijera ne jenjava. Samo u 2005. snimio je četiri filma: "Dokaz" ("Proof"), dramu Džona Medena, gde mu je partnerka Gvinet Paltrou, "Legenda o Zorou" ("The Legend of Zorro"), "Svi kraljevi ljudi" ("All the King's Men") i "Najbrži Indijanac na svetu" ("The World's Fastest Indian").

Doktorirao je 1988. godine, ima titulu sera i zna da svira klavir. Šest puta je bio nominovan za nagradu Zlatni globus, a dobitnik je dve BAFTA nagrade. Režija mu je opsesija kako na filmu ("August") tako i u pozorištu.

Entoni Hopkins
DOKTOR ZA GLUMU

Jedan od najboljih glumaca, koji je slavu stekao ulogom dr Hanibala Lektora, i dalje snima iako je zagazio u sedmu deceniju

Malo je tako jezivih likova na filmu poput doktora Hanibala Lektora iz trilera „Kad jaganjci utihnu" zbog kojeg vam se krv ledi u žilama. Za to je zaslužan jedan od najvećih i najtalentovanijih glumaca današnjice, Entoni Hopkins, koji je, iako na pragu 70. godine, i dalje aktivan. Svi ćemo se složiti da je malo glumaca poput njega, jedni će reći da je to možda stara škola, a drugi da je čist talenat. Ipak, niko neće osporiti da je on legenda i da zaslužuje duboko poštovanje.

Puno ime mu je Filip Entoni Hopkins, rođen je u Velsu u pekarskoj porodici. Bio je izuzetno loš učenik i zato je odabrao glumu. Prvu ulogu dobio je u 17. godini i to će biti njegova prekretnica u karijeri. Školovao se na Londonskoj kraljevskoj akademiju dramskih umetnosti. Posle diplomiranja priključio se pozorištu, a ubrzo je počeo da se interesuje i za filmske uloge. Prvu je dobio u filmu „Beli autobus", ali je zapažen tek u filmu „Lav u zimi" (1968).

I dok mu je karijera bila u usponu, njegov privatni život krenuo je stranputicom. Brak s glumicom Petronelom Bejker završio se razvodom. Iz ove veze Hopkins ima ćerku. I od druge žene Dženifer Linton se posle dve godine razveo. Sve ovo je doprinelo njegovom odavanju alkoholu, zbog čega je morao da se leči.

Ponavlja tekst 200 puta

Holivudsku karijeru započeo je ulogom u filmu „Baunti" 1982. godine pored Mela Gibsona. Prepoznatljiv je po ulogama kontroverznih, ali i jakih, karakternih likova čijem kvalitetu doprinosi i njegova problematična prošlost, koja kao da delom oživljava i čini uloge čudaka u njegovoj interpretaciji tako realnim. On je kao kameleon i neverovatno je kako se uvlači u karakter osobe koju tumači. Tome doprinose i opsežne pripreme, po čemu je poznat. U stanju je da po dvesta puta ponavlja tekst. Ali, zbog svoje arogancije ume da bude težak za saradnju.



Najznačajnija uloga u njegovoj karijeri je lik genijalnog, ali poremećenog psihijatra dr Hanibala Lektora u „Kad jaganjci utihnu" za koji je 1991. godine nagrađen Oskarom za najbolju mušku ulogu. Pripremajući se za ovu ulogu uspeo je da nauči da sve vreme ne trepće dok gleda snimke masovnog ubice Čarlsa Mensona. Inače, ovo je najkraća uloga (16 minuta) za koju je dosad dodeljen Oskar.

Igrao je likove veoma značajnih istorijskih ličnosti, Ričarda Niksona u filmu „Nikson" i bio nominovan za Oskara za najbolju mušku ulogu, Pabla Pikasa u filmu „Preboleti Pikasa", Hitlera u filmu „Bunker", Čarlija Čaplina u filmu „Čaplin". Za ulogu u „Amistadu" nominovan je za Oskara u kategoriji sporedna muška uloga. Neki od njegovih najboljih filmova su „Drakula", „Zemlja senki", „Ostaci dana" (još jedna nominacija za Oskara), „Legende o jeseni", „Upoznati Džoa Bleka", „Maska Zoroa", drugi deo „Nemoguće misije". Nastavak storije o doktoru Hanibalu Lektoru usledio je 2001. filmom „Hanibal". Posle toga, 2002. godine, snimio je film „Crveni zmaj", takođe iz serijala o Hanibalu Lektoru, koji govori o događajima koji su se desili pre nego oni opisani u filmu „Kad jaganjci utihnu".

Voli da ga zovu Toni

Entoni Hopkins je doktorirao 1988. godine, ima titulu sera, virtuoz je na klaviru i slika. Živi u Malibuu sa svojom trećom ženom, trgovcem antikvitetima Stelom Arojavom. Ležeran je i iskren, ali ne daje često intervjue, naročito britanskoj štampi prema kojoj ima averziju. Američki državljanin je postao 2000. godine i voli da ga zovu Toni.

Za one koje je šarmirao dr Hanibal bilo bi dobro da pogledaju Hopkinsov najnoviji psiho-triler „Pukotina", u kojem glumi kriminalca poremećenog uma.

ANA SAVIĆ

Izvor: Politika