Misterije u Srbiji

Od vampira do vanzemaljaca


Deset misterija u Srbiji po izboru Vladimira Đurića novinara “Blica”



1. Zašto je Konstantin sagradio Medijanu

Nedaleko od Niša nalazi se arheološko nalazište Medijana, gde je između III i IV veka po nalogu imperatora Konstantina Velikog sagrađena njegova letnja rezidencija. Zašto je to Konstantin uradio baš na ovom mestu, a ne negde na Sredozemnom moru, i dalje je tajna. Konstantin je bio veliki neimar i gradio je Naisus (Niš), Singidunum (Beograd), Sirmium (Sremska Mitrovica), Emonu (Ljubljana) i Konstantinopolj (Istanbul). Milanskim ediktom 313. godine nove ere dopustio je hrišćanima da ispovedaju svoju veru, zbog čega je od obe hrišćanske crkve (pravoslavnoj i katoličkoj) proglašen za sveca. Iako je prihvatio hrišćanstvo, bio je vernik Solarnog kulta. Upravo to je jedan od mogućih razloga za izgradnju Medijane gde sunce, kažu meštani, ne sija, već svetli. Kada je Medijana snimljena iz vazduha, video se mozaik koji predstavlja figuru čoveka u stojećem stavu sa raširenim rukama.



2. Kamene lopte u Jagličju

Selo Jagličje nalazi se na padini Suve planine, okruženo gustom šumom, brdima i, kažu, maglom gde sunce retko grane. U blizini sela na vrhu zaravni zvane “Sokolov greben”, postoji pet velikih kamenih lopti identičnih onima koje su nađene u Kostariki, Peruu, Meksiku i Bosni. Neke imaju promer od čak dva metra. Nepoznato je od kakvog su kamena i niko od meštana ne zna kako su tu dospele. Svedočenja kažu da su se iznad Jagličja pojavljivala “vatrena kola” i lebdele “svetleće crkve” koje su obasjavale nebo.



3. Bilje i izvori Mojsinjske gore

Mojsinjska sveta gora je niži, brežuljkast prostor između Južne i Zapadne Morave. Nekada se u ovom području nalazilo sedamdesetak bogomolja koje su podigli monasi sinaiti tokom četrnaestog veka. O Mojsinjskoj gori se zapravo malo zna, pa je teško utvrditi i da li naziv ima neko određeno značenje. Prema predanjima, u Mojsinjskoj gori nalaze se izvori za koje meštani tvrde da imaju neverovatna lekovita svojstva. U okolini crkve Svetog Jovana se nalazi devet izvora od kojih neki, tako bar kažu, leče i kancerogena oboljenja. Pored same crkve raste divlja ciklama od koje lokalni travari prave čajeve za lečenje brojnih oboljenja.



4. Piramida ili planina Rtanj

Jedna od najzanimljivijih planina Srbije je Rtanj, koja zbog svog izgleda podseća na piramidu. Zračenja oko planine su čudna, pa pojedini meštani veruju čak i u legende o vanzemaljcima. Neki istraživači smatraju da je u pitanju prava piramida, slična onima u Bosni kod Visokog. Na zaravnjenom vrhu rtanjske piramide nalaze se ostaci Minhove kapele. Ovu kapelu je u čast industrijalca i vlasnika rudnika na Rtnju Juliusa Minha podigla njegova ćerka Greta. Kapelu je podigla tridesetih godina XX veka, a minirana je krajem osamdesetih godina bez objašnjenja tadašnjih vlasti. Na potezu između Rtnja i Sokobanje pre 150 godina pao je jedini zvanično registrovani meteor u Srbiji.



5. Zašto je srušen Žrnov

Utvrđenje na vrhu Avale zvano Žrnov podigli su Rimljani kako bi kontrolisali prolazak ka Singidunumu. Neki istraživači misle da je na vrhu Avale prethodno bilo svetilište napravljeno još u doba Skordiska, keltskog naroda koji je živeo na ovim prostorima. Pretpostavlja se i da je ime Avala nastalo prema mitskom Avalonu iz keltske mitologije. Tvrđava Žrnov je imala izuzetno zanimljivu istoriju u vreme ratova sa Turskom. Iz neobjašnjivih razloga odlično očuvana tvrđava Žrnov, koju pojedini porede sa Kalemegdanom, minirana je 1934. godine kako bi se na tom mestu sagradio grob neznanom junaku.



6. Vampir Sava Savanović

Svetskoj kulturnoj baštini smo ponudili i dve izvorne reči. Jedna je vampir, a titulu prvog srpskog krvopije je poneo vodeničar Sava Savanović. Vodenica u kojoj je živeo Sava nalazi se u blizini kapele u zaseoku Vujetići i pripada selu Zarožju u opštini Bajina Bašta. I dan-danas mesto gde se nalazi vodenica deluje jezivo, pa je i radoznali turisti zaobilaze. Veruje se da je Sava Savanović živeo u staroj vodenici i da je bio vampir koji je pio krv. Meštani su preneli legendu o Savi koji je ljude ubijao kada bi došli u vodenicu da melju žito i potom pio njihovu krv kako bi ostao večno živ. Lik Save Savanovića opisuje Milovan Glišić u pripoveci “Posle devedeset godina”.



7. Zavetni kovčeg iz manastira Kovilj

Na obodu blagorodne bačke ravnice, dvadeset kilometara istočno od Novog Sada, uzdižu se zvonici manastira Kovilj. Po predanju, osnovao ga je sveti Sava u 12. veku. Ovo je jedna od najvećih crkava u Vojvodini. Istoričar Dragi Nedeljković tvrdi da su manastir više puta kroz istoriju posećivali templarski vitezovi kao i vrhovni majstori Sionskog priorata o kojima se opširno piše u studiji Bejdženta i Lija “Sveta krv, sveti gral”. U manastir Kovilj je bežeći pred neprijateljima 1526. godine stigao templarski majstor Antoan, koji je sa sobom doneo tajanstveni kovčeg. Istraživač Aleksandar Milinković tvrdi da je to bio zavetni kovčeg u kojem se nalazi deset Mojsijevih zapovesti i niz drugih velikih hrišćanskih svetinja. Kovčeg je ili zakopan u blizini manastira ili prenet u Englesku, gde je zakopan u misterioznom bunaru na ostrvu Oak. Pre nekoliko godina italijanski kardinal Martini je posetio vladiku Porfirija u Kovilju sa svojom svitom. Smatra se da su pravi razlozi te posete pokušaj da se rasvetli templarska misterija s početka XVI veka.



8. Kremanski proroci

Priča o prorocima iz malog mesta Kremana, Milošu Tarabiću i njegovom sinovcu Mitru, i onome što su njih dvojica jasno videla aktuelna je i danas. Poput Nostradamusa ova dvojica vidovnjaka predvidela su događaje koji su se kasnije i obistinili u realnosti. Miloš je život proveo s ovcama u planini, ali je “video” dešavanja u Srbiji čitav vek unapred. Njegov sinovac Mitar ljude je šokirao “direktnim prenosom” ubistva kneza Mihaila: u trenutku kada je knez ubijen u Košutnjaku, on je uzbuđeno jurio po Užicu i vikao “Ubiše knjaza!“ Spisak proročanstava Tarabića je poduži i objavljen je u knjizi “Kremanska proročanstva”. Nesporno i za najskeptičnije jesu proročanstva o sudbini dinastija Obrenović i Karađorđević, te priča o „Drini koja će poteći uz Taru”. Ostali su vidoviti do kraja - predvideli su i vreme svoje smrti.



9. Koprijana

Kod sela Malošište nalazi se tvrđava Koprijana. Ispod nje se nalaze tragovi temelja neke velike, za naše arheologe potpuno nepoznate građevine. Označeni promer otkopanih zidova je 30 puta 18,5 metara, što znači da se radi o veoma velikom svetilištu. Legende vezane za Korpijanu kažu da je to, zapravo, bio klasičan bordel za legionare, sličan “rajskom vrtu” Hasana al Sabaha. Izgrađen je na srušenim temeljima grada koji je u rimsko vreme bio možda veći i od samog Naisusa, kako tvrdi poznati istraživač Srbije, nemački putopisac i istoričar Feliks Kanic.



10. Tajno oružje Nikole Tesle

Naš najpoznatiji naučnik je poslednju deceniju života posvetio proučavanju novih vrsta naoružanja. Jedan deo tajnih rukopisa u Beograd je doneo Sava Kosanović i nalaze se u Muzeju “Nikola Tesla”. U romanu Luisa Perdjua “Teslina ostavština” opisuju se Teslini poslednji dani, njegova smrt trovanjem od strane FBI-ja, kao i sudbina njegovih tajnih rukopisa, a sve zbog proračuna „Teslinog tajnog oružja“. Tesla je govorio da mu je Lenjin za “zrake smrti” nudio tovare zlata, kao i za rešenje bežičnog prenosa energije ili aparat za izazivanje meteoroloških poremećaja...

MISTERIJE SRBIJE - MEDIJANA I CAR KONSTATINTIN




Nedaleko od Niša na pola puta prema Niškoj banji nalazi se poznato, ali malo istraženo arheološko nalazište po imenu „Medijana“. Tu je izgradjena izmedju III. i IV. veka po nalogu imperatora Konstantina Velikog, njegova letnja rezidencija.

Kostantin Veliki je inače rodjen u Nišu i za vreme svoje vladavine je osim gradova Singidunum, Naisus, Sirmium i Emona (Beograd, Niš, Sr.Mitrovica i Ljubljana ) izgradio i Konstantinopolj(Carigrad) , kao prestonicu Vizantije ili Istočnog Rimskog carstva, tada najlepši grad u tom delu sveta koji ostao to punih deset vekova posle njegove smrti. Milanskim Ediktom 313. godine Nove ere Konstatin Veliki je dopustio hrišćanima da u celom carstvu ispovedaju hrišćanstvo, zbog čega je od obe hrišćanske crkve (Pravoslavne i Katoličke) proglašen za sveca.
Medjutim, Konstatin je značajan za Hrišćanstvo i po tome što je maja 325. godine sazvao Nikejski sabor ili Prvi Vaseljenski sabor svih Hrišćana u mestu Iznik (Ikeja) u Turskoj. Na njemu su učestvovali poglavari svih hrišćanskih crkava koje su do tada delovale u Evropi, Persiji, Jermeniji i Svetoj zemlji. Pošto su u to vreme već nastale razlike u stavovima ko sprovodi istinsku Hristovu veru, Konstantin je izmirio sve poglavare, a kao rezultat Sabora je „Nikejski simvol vere“ ili dogovor da je Isus Bogočovek i da je začet „bezgrešno“. Medjutim, iako je za ujedinjenje i razvoj Hrišćanstva Konstantin jedna od najvažnijih ličnosti, on za života nije nikada postao hrišćanin. Kao rimljanin odgajen i vaspitan bio je vernik kulta rimskog boga sunca Sola Inviktusa. Tek na samrtnoj postelji bio je kršten i prihvatio Hrišćanstvo kao istinsku veru.

To kažu istorijski podaci, koji naravno uvek idu sa pitanjima: zašto i kako? Prvo pitanje je: „Zašto je jedan od najpoznatijih i najmoćnijih rimskih imperatora koji je vladao sa pola sveta izabrao “ledinu” pored Niša da na oko 50 hektara napravi pored rečice Nišave svoju rezidenciju, kada je mogao da bira sva najlepša mesta na Sredozemlju? Pošto se Medijana nalazi u dolini, strateški potpuno nezaštićena od napada varvarskih plemena, čudno je da se Konstatin jedan od najiskusnijih rimskih vojskovodja odlučio baš za to mesto, sem ako nisu postojali neki valjani i neobični razlozi. A koji su oni mogli biti?

Da je Medijana pružala nešto neobično dokazuje i činjenica da je i posle smrti Cara Konstantina još pola veka Medijana primala imperatore iz Rima. Tako se nameće zaključak, da je po sredi neka prirodna tajna koja su znali samo posvećeni. Ako je verovati izveštajima istraživanja naših naučnika metereologije, iznad Medijane se susreću Istočni i Severo-Istočni vetrovi poznati kao „Suvi“, pa nije ni čudo što se u blizini prvo naseljeno mesto odvajkada naziva “Suvi Do”, kod koga je prosečna godišnja vlažnost vazduha neobično niska. Istraživači i meštani kažu, da iznad Medijane sunce ne sija, nego “svetli” ? Misterija postaje nešto veća posle 1972. godine, kada se prvi put sprovode ozbiljna arheološka istraživanja koja otkrivaju ispod zemlje neverovatno lepe mozaike u čitavom kompleksu nekadašnjeg rimskog letnjikovca.

Tek kada je nalazište očišićeno i Medijana snimljena iz vazduha, vidi se da otkriveni mozaik predstavlja ogromnu figuru čoveka u stojećem stavu sa raširenim rukama simetrično stranama sveta. Kome je trebalo da ta slika pokaže svoju lepotu ili možda neki znak ? Dr Ljiljana Zotović arheolog i tada rukovodilac iskopavanja, pronalazi iste godine zbirku čudnih figurina koje predstavljaju ljudske statue, kako je sama ocenila proizvod kulture visokih umetničkih znanja.

Stručnjaci su ubrzo ocenili da ni kamen ni umetnički rad nisu delo lokalnog stanovništva. Po izgledu, dimenzijama i izradi, potpuno su različite od radova tada aktuelnih rimskih ili lokalnih umetnika. Odakle su onda donete ili gde su iskopani ovi artefakti ?

Da bi priča o tajnama Medijane bila kompletna, spomenimo da se oko dvadesetak kilometara od Medijane nalazi selo po imenu Jagličje. Da je Erih fon Deniken imao više vremena, mogao bi u Jagličju uslikati još jednu zbirku od pet, već mnogo puta opisanih tajanstvenih kamenih lopti identičnih onima koje su nadjene u Kostariki, Peruu, Meksiku i Bosni. Ove koje se nalaze na vrhu brdovite zaravni zvane „Sokolov Greben“ imaju veoma veliki promer od čak dva metra, od nepoznatog su kamena i naravno niko od meštana ne zna ko ih je , zašto i kada „dovaljao“ gore uz brdo? Ne postoje čak ni priče o tome. Medjutim, zato postoje zapisi, mnoge priče i svedočenja sa kolena na koleno, da su se iznad Jagličja (kakvo čudno ime) u prošlosti pojavljivala „vatrena kola“ i lebdele „svetleće crkve“ koje su obasjavale noćno nebo.

Pošto smo obično skloni da više verujemo strancima nego sebi, pomenimo da je poznati istraživač Srbije nemački putopisac i istoričar Feliks Kanic izmedju ostalih “zanimljivosti” koje je našao u Srbiji pomenuo naselje „Malošište“ sa tragovima utvrdjenja, koje je po njegovoj oceni bilo u vreme Rimljana mnogo veće od Niša (Naisusa). Kanic dalje piše da na obroncima planine Seličevice postoje tragovi tvrdjave sa imenom „Koprijan“ koji narod od vajkada naziva „Kurvin grad“ ?! Ime „Koprijan“ Kanic je dao, jer je u ostacima zidina tvrdjave tog grada pronašao tablu sa rimskim imenom koji je očito bio naziv grada, jer ima i broj na latinskom i po svemu je nekada predstavljao rimski Kastel (utvrdjenje). I konačno ispod nekadašnje tvrdjave „Kurvinog grada“ ili „Koprijana“ ili Kastela , opet kod sela Malošište, nalaze se tragovi temelja neke velike, za naše arheologe potpuno nepoznate gradjevine (neki kažu crkve). Samo površno za sada označeni promer otkopanih zidova je 30 puta 18,5 metara ili laički prevedeno, ako je u pitanju crkva - dimenzije su duplo veće od nekadašnje carske lavre u Studenici ! Medjutim, otkopavanja dublja od jednog ašova, nikada nisu nastavljena , jer je ovo arheološko nalazište na tri susedne njive, a seljaci - vlasnici njiva prema našem dobrom običaju se oko dozvole za iskopavanje i zahtevima za naknaxdu od države nikako ne mogu dogovoriti, pa makar u pitanju bila i „carska lavra“ ili “svetsko čudo”

Lokalna vlast za sada ne pokazuje nikakvog interesa za okrivanje ove misterije, pa je realnije da pažnju javnosti probude neki strani istraživači, kao što je to više puta u nas do sada bio slučaj.


akademediasrbija.com

NERAZJAŠNJENE MISTERIJE SRBIJE

NEPROCENJIVO BLAGO BOGA SVETOVIDA

Prelaskom iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje, nisu izbrisani svi tragovi starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun • Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti


Poreklo i istorija Slovena još uvek izazivaju brojne spekulacije među istoričarima - jesu li oni starosedeoci Balkanskog poluostrva, ili su nekada davno u migracijama došli iz azijskih prapostojbina; možda i jedno i drugo, to niko sa sigurnošću ne može tvrditi, već sve ostaje na nivou pretpostavki.

Ono što je sigurno jeste da se, kakva god bila istina, u narodu od pamtiveka zadržao određeni broj mitova, legendi, običaja, a među njima i nekoliko misterija koje niko, do dana današnjeg nije uspeo da objasni.

Pominjane legende i mitovi, predanja i priče, koje su prenošene s kolena na koleno uvek su davale svoja tumačenja, ali istina će možda zauvek ostati prekrivena velom tajne.

Prelazak iz paganstva, odnosno bezverja u hrišćanstvo i pravoslavlje nije izbrisao sve tragove starih kultova božanstava, kakav je, recimo, bio Svarog, Svetovid, ili Perun.

To su vrhovna božanstva starih Slovena kojima je pripisavana neograničena vasionska moć. Za Svetovida drevni hroničar kažekako Sloveni veruju da je on Bog nad Bogovima, da su njegova proricanja najizvesnija i da su svi ostali bogovi pored njega, tek polubogovi.

Ljudske žrtve

Hram boga Svetovida i ogromno bogatstvo koje je pripadalo njegovom kultu jedna su od nepoznanica.

Kolika je bila vera u ovo božanstvo najbolje ilustruje podatak da Svotovidovom kipu, visokom čak osam metara prinošene žrtve prilikom obreda, što i nije retkost, ali je sigurno zastrašujuća činjenica da je jednom godišnje kockom određivan po jedan vernik koji bi bio žrtvovan u znak neograničene ljubavi prema Svetovidu i želje da plemena koja u njega veruju i dalje ostanu u milosti božjoj.

U gradu Arkoni postojalo je proročište Svetovidovo, slično proročištu u Delfima, kuda su odlazili stari Grci, gde su se slivali Sloveni sa svih strana kako bi im bila prorečena sudbina.

I pored sumnji koje istoričari pokazuju prema ovom delu slovenske istorije, a samim tim i korenima jugoslovenskih naroda, postoje zapisi u kojima je dataljno opisan božanstveni hram i riznica neprocenjive vrednosti, oba posvećena Svetovidu:

"Usred grada bejaše mesto na kome se uzdizaše jedan vrlo lep drveni hram, poštovan ne samo po svojoj veličanstvenosti, nego i po idolu koji je u sebi skrivao. Spoljašnjost mu je bila ukrašena divnim grubo obojenim drvorezom.

U hram se ulazilo na samo jedna vrata, a oko njega bejaše dvostruka ograda - spoljna je bila pokrivena crvenim krovom, a unutrašnja sastavljena iz zastora. U zgradi bejaše grdan idol koji je imao četiri vrata i četiri glave, dve spreda, dve s leđa, tako da može gledati na sve strane istovremeno.

Legenda o Videnu zmaju

U Srbiji, na prostoru Svrljiga, podno Gulijanskih planina i Perinatice zabeležena je i danas živi legenda o Videnu zmaju koji otima devojke o Spasovdanu i Đurđevdanu. Ova priča u sebi ima mnogo elemenata koji ukazuju na veru u Svetovida i druge staroslovenske bogove.

Kod sela Gulijana nalaze se i ostaci drevnog prahrišćanskog hrama, ali kom je bogu bio posvećen, nikada se neće znati. Poznati autor Čajkanović smatra čak da je legendarni Marko Kraljević nastao po liku i osobina boga Svetovida.


U desnoj ruci držao je rog spravljen od raznih metala koji svake godine sveštenik puni vinom".

Gde se nalazila riznica hrama u Arkoni nije poznato, ali predanje kazuje da je njeno bogatstvo i sjaj predmeta koji su je sačinjavali prevazilazilo maštu običnog smrtnika.

Vrhovni sveštenik Svetovidovog hrama bio je moćniji od kralja, jer sveštenik je u direktnoj vezi sa bogom, a kralj i narod zavise od boga. Sveštenici su dobijali jedan deo ratnog plena, jer se smatralo da su njihove molitve i žrtve doprinele uspehu u ratu, tako da je sveštenički sloj bio veoma bogat.

Godine 1868 ustanovljena je komisija koja je trebalo da utvrdi postojanje ovog hrama, da locira mesto na kome se nalazio i da šture istorijske podatke uporedi sa onim u šta se verovalo. Skoro ništa nije pronađeno, niti zasigurno utvrđeno. Ako je verovati starim zapisima to ne čudi.

Uništenje Svetovidovog hrama, kao i čitavog grada Arkone brutalno i bezobzirno organizovao je danski kralj Valdemar 1168. godine,poslavši svoje ljude koji su stanovnicima naredili da idol uvežu konopcima i da ga, oborenog na zemlju, iznesu iz grada i tamo raznesu na sitne komade. Potom su osvajačima morali predati svo blago koje je činila riznica.

Od Arkone nije ostalo ništa. Ali postoji verovanje da se nešto od čudesnog Svetovidovog blaga sakrilo od osvajača, onako kako samo dragocenosti umeju i da u mraku skrovitog mesta čuva jedinu uspomenu na božanstvo u čiju je čast jednom godišnje žrtvovan ljudski život.

Gde je sakriveno Svetovitovo blago nije poznato, ali u opisima poklona koje su, u znak svoje bezgranične vere, darivali podanici ovog vrhovnog božanstva, pominju se zlatni i srebrni predmeti, kućni kipovi od suvoga zlata, ćupovi prepuni dragocenosti, pozlaćene tkanine i još mnogo toga. Da li će ikada nešto od čudesnog blaga biti pronađeno, ili će poput legendarne Atlantide večnost sačekati negde daleko od ljudske pohlepe?

Gde su hramovi?

Misterija staroslovenskih hramova, čini se, nikada neće biti rešena. Kako to da nije ostalo nikakvih materijalnih dokaza o njihovom postojanju, osim zapisa koje ostavljaju stari grčki i latinski putopisci?

Pouzdano se zna da su mnoge hrišćanske crkve podignute upravo ne ruševinama tih hramova, ili u njihovoj blizini, što se verovatno činilo u cilju lakšeg preobraćanja pagana novoj, hrišćanskoj veri.

Neki naučnici čak negiraju postojanje bilo kakvih slovenskih bogomolja, dok drugi čvrsto veruju da ih je bilo mnogo. Rukopisi, pak, nedvosmisleno upućuju na njihovu velelepnost i raskoš, kao i na čitav niz rituala koji se izvodio u hramovima.

Oni takođe govore o tome kako su najbitnije momente verskog obreda činili gatanje i vračanje, koje su izvodili sveštenici. Pre svakog važnijeg ili opasnijeg poduhvata, na primer ratnog pohoda, Sloveni su obavezno konsultovali bogove o tome šta im valja činiti.

Žrtve su prinošene uz naročite molitve i to najčešće u praznične dane. Imali su svoje idole, čiji su likovi često sačinjavani od plemenitih metala. U narodnoj pesmi sačuvalo se sećanje u kome kralj opravlja ćerku zmaju i govori joj:

"S bogom pođi, drago dete moje, ne moli se bogu rišćanskome već se moli bogu srebrnome, kojeg ti je sagradio baba - od suvoga i srebra i zlata, ne bi li se na te smilovao, ne bi li te ale izbavio".

Jedini fetiš koji se sačuvao do dana današnjih je krst za koji su Srbi znali još pre primanja hrišćanstva, a koji je kasnije postao osnovni simbol Hristove vere.

Ali zašto su se i kako zagubili dokazi o postojanju hramova ostaje vremenu budućem da pokaže.

Čuda ikone Bogorodice trojeručice

Ali priča o Svetoj gori nije ni jednostavna ni kratka. Počela je davno, još pre rođenja Hristovog, kada je na ovoj planini postojao paganski hram boga Apolona. NJemu su dolazili sa svih strana i klanjali se.

Današnji administrativni centar Kareja, u to vreme se zvao Pentapolj, a tu je, radi odmora, dolazio sam Aleksandar Makedonski da se u miru odmara od svojih velikih osvajanja.

U vreme kada je Isus vaskrsao i uzneo se na nebo, Svetu goru obasjala je anđeoska svetlost, te Bogorodica, radi propovedanja nove vere, dobi od apostola zadatak da ode na Kipar. Ali, kada je bila u blizini Atosa, dunuo je jak vetar i njen brod naneo do same obale.

Tu je bilo okupljeno mnogo neznabožačkog sveta, pa ona poče da propoveda i čitav skup preobrati u hrišćanstvo. Predanje kaže da se Bogorodica tada zavetovala ovako: Božja blagodet neka bude na ovo mesto i na sve one, koji ovde žive.

Sve što im je potrebno imaće ovde sa malim trudom izobilno, a nebeski život čeka na njih. Milost sina mojega svagda će biti na ovom mestu do kraja sveta. A ja ću biti zastupnica ovome mestu pred Bogom" . Tako je Bogorodica postala zaštitnica Svete gore.

Sa oltara na tron

Kada je ikona donesena na Hilandar iguman ju je stavio na oltar. Ujutru je pronašao na igumanskom tronu.

Naveče, opet je stavio u oltar sa svim počastima, ali se ujutru ponovilo isto. Iguman potom zaključa manastir i ponese ključ sa sobom.

Te večeri u snu mu se javila Bogorodica sa rečima:

"Nisam došla ovde da vi čuvate mene, nego ja vas". Od tada se ikona ne iznosi iz manastira.

Tvorac ikone Bogorodice trojeručice je Jovan Damaskin, odnosno Sveti Jovan koji je živeo u vreme vizantijskog cara Lava III Isavrijanca, poznatog po tome što je zabranio ikone u crkvama.

Damaskin se protiv takve nerazumne odluke žestoko borio, pa je naređeno da mu se zbog neposlušnosti odseče desna ruka. Posle toga Jovan se molio Bogorodici da mu zaceli ruku i plačući zaspao.

U san mu je došla bogomati koja sa ikone gleda u njega i govori: Evo, ruka ti je sada zdrava, ne tuguj više nego se usrdno trudi kao što si i obećao.

Damaskin je napravio svoju desnu ruku od čistoga srebra i to je, kažu, treća ruka koja se može videti na ikoni.

Prilikom velikog požara na Svetoj gori plamen je zahvatio i hilandarska vrata, a monasi, u brizi za ikonu, pohitali su da je iznesu i spase. Čim je izneta pred plamen, vatra je stala i pobegla u more.

Grožđe koje leči neplodnost


O Stefanu Nemanji, odnosno Svetom Simeonu prepliću se legende sa istorijskim podacima. Nesumnjivo je da je bio velik vladar, osvajač i ratnik, beskompromisni borac za državnost Srbije koja je pod njegovom upravom postala moćna država.

Ali, još u vreme njegova života neuki narod je verovao da je on Zmajeviti čovek, da se u njega uvukla, ala i da je stoga proždrljiv.

Za ručak je, tvrdi legenda jeo pečenog vola, u njemu pečenog ovna, u ovnu pečenu kokoš i u njoj pečeno jaje. Jednom je bio na ručku kod svoga sina svetog Save; kada je otvorio usta da jede, ala je zinula, a Sava je dograbio i bacio u more.

Stefan Nemanja 1196. godine saziva veliki sabor u Rasu, na kome se odriče svetovne vlasti u korist svoga sina Stefana Prvovenčanog. Zatim prima monaški postrig i postaje otac Simeon. Isto čini njegova žena Ana i postaje monahinja Anastazija.

On odlazi u Studenicu, a Anastazija u Bogorodičinu crkvu u Toplici. Godine 1197., sa sinom Savom, Simeon odlazi na Svetu goru, gde neko vreme žive u manastiru Vatopedu, a nedugo zatim osnivaju Hilandar, manastir posvećen srpskom narodu i monaštvu.

Posle drugog odlaska Savinog u Carigrad dobijaju od vizantijskog cara Aleksija III carsku povelju na kojoj u vezi Hilandara piše "Srbima na večni poklon". Dobijanjem te dozvole otpočeo je najvažniji period srpske kulture i budućnosti.

Simeon umire 26. februara 1199. godine ispred ikone Bogorodice. Poslednje njegove reči bile su: Hvala Bogu za sve. Sahranjen je pored hilandarskih zidina. Sedam godina posle njegove smrti, sveti Sava dolazi da iskopa mošti i odnese ih u Srbiju radi pomirenja zavađene braće.

Primećeno je tada da iz njegovih moštiju teče sveto miro od koga je kažu, "sva crkva mirisala". Svetogorski monasi su ga zbog toga proglasili svetim Simeonom Mirotočivim.

No, to nije jedino čudo vezano sa Simeona. Kada su mošti odnošene iz Hilandara sveštenici su neutešno plakali.

Iste noći, sveti Simeon javi se u snu igumanu Metodiju i reče kako je potrebno da njegove mošti budu prenete u Srbiju, ali da će za utehu hilandarskom bratstvu ostaviti lepu uspomenu, iz njegovog groba iznići će loza i dok god ona bude rađala i njegov će blagoslov lebdeti nad Hilandarom.

Tako je zaista i bilo - loza je nikla i održala se do dana današnjih, svake godine bogato rađa, iako joj se ne posvećuje nikakva posebna nega, ne orezuje se, niti se prska.

Pored toga ona ima i čudotvorno dejstvo - leči neplodnost. Oni bračni parovi koji nisu blagosloveni decom, a sa verom se maše zrna svete loze, dobiće dete.

Najstarije sačuvano predanje o tome potiče iz 1572. godine kada je neki Turčin doveo svog sina prvenca da bi ga ostavio u Hilandaru na službu Bogu, jer ga je dobio, kao i drugu svoju decu, pošto je jeo grožđe hilandarske loze.

Danas se na Hilandaru takođe može dobiti čudotvorno grožđe, ili se, na molbu supružnika, šalje poštom.

Šta je sveto miro?

Iz moštiju svetog Simeona poteklo je sveto miro, tečnost izuzetno prijatnog mirisa, za koju se tvrdi da ima i umirujuće dejstvo na prisutne. Oni koji su prisustvovali takvom čudesnom događaju tvrde da je osećaj "nebeski". Šta je, u stvari, sveto miro?

Gusta i masna tečnost koja ističe iz moštiju svetaca. Nema pravila kada se to dešava, ali se veruje da je to obično onda kada je svetac, koji je uvek prisutan, zadovoljan i pokušava da obznani svoju dobru volju.

Glavna odlika moštiju iz kojih ističe miro je netruležnost tela, po tome se i kanonizuju sveci u pravoslavnoj veri.

Mirotočivih svetaca ima i kod Grka i Rusa, ali do sada niko nije objasnio o kakvoj se pojavi radi. Da li je to nekakva hemijska reakcija, ili zaista "božji znak" nije poznato. Zvanična nauka zahteva da se ova i slične pojave podvrgnu podrobnom ispitivanju, kako bi se tačno utvrdilo o čemu je reč.

Postoje teorije domaćih arheologa po kojima su sva tela iz kojih je po upokojenju počelo da ističe miro, svojevremeno, odnosno nakon smrti, balsamovana, te su, zbog sastojaka koje se u ovom postupku koriste ostala očuvana, te da je tečnost koja iz njih ističe razultat istog procesa.

U nekim krugovim se još veruje da su se sveti ljudi, za života spremali za svoj put u večnost, pa su se stoga hranili na poseban način, uz bogatu upotrebu lekovitog bilja, specijalnih trava, i samo njima poznatim korenjem, kao i da su mnogo vremena provodili u meditaciji i osami, na čistom vazduhu i mestima koja sama po sebi povoljno utiču na ljudsku psihu i organizam. Svakako, mnogo je spekulacija na ovu temu, ali pravoslavna crkva ne dozvoljava nikakve analize, jer se to smatra skrnavljenjem svetih moštiju.

Velikomučenik sveti knez Lazar

Osim Stefana Nemanje, odnosno svetog Simeona, mirotočivi sveci su i Vasilije Ostroški i Prohor Pčinjski, a poslednji koji se uvrstio u mirotočive je velikomučenik Knez Lazar čije su mošti, nakon dugog lutanja, od Ravanice do Fruške gore, Sent Andreje u Mađarskoj, ponovo Fruške gore u skrivanja od varvarske osvete konačno pronašle svoj mir u zadužbini Lazarevoj, manastiru Ravanici, nadomak Ćuprije.

Mošti su smeštene u staklenom kovčegu i prekrivene zlatotkanim pokrovom koji je ručno izradila monahinja i najčuvenija srpska pesnikinja Jefimija. Nakon upokojenja u zadužbini, 1989. godine, primećena je fleka na pokrivaču, a prijatan miris raširio se čitavom crkvom u kojoj, sada već sveti Lazar, leži.

Iz njegovih moštiju, nakon tolikih vekova poteklo je sveto miro. Sveštenici ovo tumače kao znak božjeg blagoslova što se jedan od najvećih srpskih sinova konačno vratio onde gde zaista pripada.

LAPOT - UBIJANJE STARACA


• Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret • Pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb

Običaj ubijanja starih osoba, zabeležen kod starih Slovena zadržao se u nasleđu srpskog naroda nekoliko vekova, toliko dugo da neka od sećanja sežu i do samog 19. veka.

Nije sasvim jasno ni kako je došlo do ovako morbidnog rituala, kako je uopšte prihvaćen od strane naroda za koje se smatra da su imali visokorazvijenu zajednicu, a još nerazumljivije je da se održao tako dugo.

Narodna predanja su tako živa, slikovita i prepuna detalja, kao da se lapot još juče odigravao na teritoriji Srbije i Crne Gore.

Tvrdi se da u Homolju ovaj običaj nije nestao ni početkom 20. veka, što nije potpuno provereno, ali ako se uzme u obzir da u Homoljskim planinama, neke od porodica koje su živele izolovano, na bačijama, nisu na primer znale da je u toku bio Drugi svetski rat, nije nemoguća ni pretpostavka da su se u takvim slučajevima i stari običaji zadržali skoro do današnjih dana.

Lapot ili pustenovanje, je ubijanje starih i iznemoglih, onih koji više ne mogu da doprinose proizvodnji hrane, niti napretku porodice, već su joj samo na teret.

Najrasprostranjeniji je bio u Crnoj Gori, Dinarskim predelima, Istočnoj Srbiji i Makedoniji. U krajevima oko Pirota, ovaj se običaj nazivao još i "lbot", a zabeleženo je da ga je bilo i u okolini Svrljiga.

Kada bi starac iznemogao, svejedno da li je u pitanju muškarac ili žena, njegova porodica bi odlučila da ga ubije. Ova odluka se objavljivala, tako da je čitavo selo, a nekada i bliža okolina znala gde će se i kada odigrati lapot. Postojali su i glasnici, koji bi prolazili kroz selo vičući:

"Hajde, narode, lapot je (npr.) u kući Stojanovića u selu ..., dođite na podušje!" Porodica bi povela starca, ili staricu na mesto koje je određeno za lapot, a sav okupljeni svet išao bi za njima.

Tvrdi se da su starci bez opiranja polazili, jer se smatralo da ih posle ovog sveta i svih muka u njemu, čeka raj, sa one strane, te se dešavalo da su nekada i sa osmehom koračali ka mestu svoga smaknuća.

"Privilegiju" ubijanja ostarelog oca ili majke, imao je uglavnom najstariji sin, ili neko od dece, ili u drugim slučajevima neko od članova najbliže porodice.

Na mestu egzekucije, pred okupljenim narodom, familija bi motkama, batinama ili kamenjem premlatila starca, potom bi ga bacili u rupu i zatrpali. Bilo je i slučajeva kada se ubijalo sekirom, ali ređe.

U zavisnosti od oblasti u kojoj se lapot vršio bilo je i modifikacija, tako da je zabeleženo kako, pred smrt, starcu na glavu stave proju, govoreći: " Ne ubijamo te mi, nego ovaj hleb."

Daća za živog

Negde na području južne Srbije bila je određena i starosna granica za lapot. Kada bi čovek doživeo pedesetu, smatralo se "da mu je vreme".

Sakupio bi se narod i poveli bi osuđenog u planinu, gde su ga ubijali kamenjem, a potom, čeličnom kukom vukli do iskopane rake.

Priča se da je maloletni dečačić, kada su se vraćali kući, rekao svom ocu, da dobro čuva kuku, a kada ga je ovaj upitao zašto, mališan je odgovorio: "Će mi treba kad teb' ubijamo".

Lopatom po glavi

Po nekima je izreka "Lopatom po glavi", proistekla direktno iz ovog običaja. Kada je vreme lapota, iz kuće izađe njegov sin ili unuk i viče:

"Lopate, lopate!", što je znak seljanima da treba da se spreme, jer su ponegde stari i nemoćni ubijani lopatama po glavi, i to istim onim lopatama kojima bi ih kasnije i sahranjivali.


Početkom dvadesetog veka, ispričala je gospođa, koja je novodno prisustvovala daći za pokoj duše čoveku koji je spreman za lapot, kako se čitav obred izvodio.

Porodica bi se okupila za bogatom trpezom, gde bi obedovala, a osuđenik na lapot, sedeo bi pod stolom.

Kada ručak bude gotovo, starcu se ostavi nešto hrane da i on jede, a kada završi sa jelom, obuku ga lepo i povedu na gubilište. Ovo se tumači kao daća za nekoga kome je smrt već sasvim izvesna.

U nekim selima oko Svrljiga zadržao se običaj da se na 40 dana od sahrane, u kući, ispod stola, stavi njegova odeća, koja se kadi i koja sve vreme ostaje ispod stola dok se gore jede, što bi možda moglo da ukaže na korene običaja, odnosno prethodno opisanu "daću živome čoveku".

Stari ali mudri


Za vladavine Turaka, jedno vreme je bilo obavezno ubijanje staraca. Narod prepričava da sin koji je jako voleo svoga oca nije hteo da usmrti svoga oca, te ga je krio u podrumu.

Turci su smislili novi "belaj" - kako bi smanjili broj stanovnika izdali su naredbu da svako odere po jedan kamen i kožu donese i pokaže, u suprotnom čeka ga smrtna kazna.

Očajni sin, sišao je u podrum kod oca i ispričao mu o teškoj nevolji koja ih je zadesila a starac ga je posavetovao:

Kada Turčin dođe, a ti mu odgovori da ćeš sigurno odrati kamen i dati mu kožu, ali ga lepo zamoli da ga on najpre zakolje, jer ti to ne možeš da gledaš. Momak je tako i postupio, a Turčin je, videvši o kakvoj se mudrosti radi, pokušao da dozna kako se dosetio ovakvog izgovora.

Mladić je, kažu na kraju popustio i rekao da mu je savet dao otac, a prema predanju, Turci su tada ukinuli običaj ubijanja staraca, jer se videlo da se od starih, iako nema mnogo fizičke pomoći, može dobiti mnogo mudruh pouka.

Ovo je jedna od legendi o ukindanju lapota, međutim istorijski nije potvrđeno ni kako je lapot uveden , niti ima podataka koji tačno utvrđuju kada je i na koji način nestao.

Izvan svake sumnje je da je ovaj običaj bio duboko ukorenjen u tradiciju Srba, Crnogoraca, Makedonaca i ostalih naroda koji su živeli na prostorima tadašnje Jugoslavije, a to potvrđuju usmena predanja čiji je broj zaista zapanjujući.

Takođe postoje i šturi zapisi o tome, ali uglavnom zasnovani na pomenutim predanjima. U zvaničnim spisima, poput Dušanovog zakonika nema ni pomena o ovom običaju.


balkan-ekspress.com

5 mističnih mesta u Južnoj Srbiji


Postavio VideoTraveler

Južna Srbija je protkana mističnim mestima. U ovom članku, u par rečenica dotaknućemo najzanimljivije. Južna Srbija ima svog Paskaljevića, ali kada bi imala i svog Kusturicu, ne bi joj bilo kraja… Da ne jadamo, jedna za drugom evo našeg izbora mističnih destinacija:

1. Justinijana Prima ili Carska palata jednog od najvećih vizantijskih vladara, Cara Justinijana iz 6 veka. Danas je praktično prepuštena sebi i zubu vremena. Antički mozaici i ostaci nekadašnjih bazilika nezaštićeni čekaju neko novo vreme.



Mozaik u Caričinom gradu

2. Svi su čuli za Đavolju Varoš, o njoj je puno legendi ispričano, a svake godine i hiljade turista je posete. Svakako jedinstven fenomen u Evropi.



Djavolja varoš

3. Nadomak Trgovišta, mistična Vražja Stena je poseban raritet svoje vrste. Sa starom crkvicom na Vrhu, mesto koje vredi posetiti.



Vražja Stena

4. Retko ko zna da se Stefan Nemanja sreo sa Fridrihom Barbarosom u maloj crkvi svete Trojice iznad Matejevca. Sastanak se odigrao za vreme III krstašog pohoda, kada su ovi ratnici prolazili preko zemlje Srbije. Obično je zatvorena za posetu. U narodu je zovu rimska ili latinska crkva, temelji datiraju iz 11. veka kada je služila kao bogomolja na putu hodočašća ka Carigradu i dalje ka Jerusalimu.



Crkva Svete Trojice u Matejevcu


5. Vranjska banja sa svojim izvorima koji prolazeći pored vuklanske žile dostižu temperaturu vode od preko 100 stepeni. Na prvi pogled izgleda neverovatno, al kad osetite njenu toplotu uverićete se u činjenicu da se na našoj terirotiji nalazi i najtoplija banja Evrope.



Izvor u Vranjskoj banji

Jesmo nešto propustili?

Andrišta, Ale i Čume. Demoni iz Južne Srbije


U ovom postu iznosimo još dve legende, u kojima se govori kako su po predanjima izgledala Andrišta, Ale i Čume.

Po verovanju Pčinjana, postoje ženski demoni prirode Andre (Andraišta). Ova mitološka bića žive u drveću. Najviše se svete ljudima kad im prilikom sečenja drveća ubijaju decu.



Okolina Trgovišta

Jednog drvoseču je udario ovaj demon i viknuo mu: ’’Zašto mi decu iseče?’’. Nekom teškom bolesniku stalno su pred očima lebdele ljuljaške jer je posekao krušku u kojoj su bila Andrina deca.

Demon Ala sakuplja godinama letinu, pa je nekada narod gladovao. Pčinjani su obilazili crkve i molili svece da ih oslobode ovog mitološkog bića. Bile su česte grmljavine i kiše. Bujice su odnosile plodan sloj zemlje sa brda, a nadošla reka plavila bašte i livade. Gromovnik Ilija stalno je gađao Alu, ali nije mogao da je pogodi, jer se ona krila u dubokoj pukotini stene. Najzad je gađao svom silom i grom je udario u stenu, Ala je ubijena, a ogroman kameni blok odvalio se i sjurio prema reci kod Šapranca. Na toj steni su ostale velike brazde.

U okolini Trgovišta nekada je bila epidemija opake bolesti kolere (Čume). Ona je u predanjima ostala kao najpoznatiji demon. Zamišljali su je kao mršavu i ružnu ženu sa raščupanom kosom. Umirao je svako koga ona u glavu dodirne lejkom. Verovalo se, takođe, da čuma noću ulazi u prostoriju u kojoj je ognjište. Greje vodu u grnetu a potom pere kosu. Odmah umire onaj koga ona udari grnetom. Ljudi su se protiv Čume borili na razne načine. Jednom su sa dva crna vola blizanca zaorali brazdu oko sela. Verovalo se da čuma ne može preći preko brazde i doneti ljudima u selu zlo.

A u nekom drugom selu, ljudi su polegali tako da su im noge činile krug. Kada je noću došla čuma, nailazila je na noge, a na glave nikako. Kada je stala do ognjišta, neko joj je ukrao lejku i ona je postala bezopasna. Čuma je potpuno uništila naselje od Trgovišta do Kozjeg Dola.

Članak pripremila,
Miljana Zlatković, pomoćnik predsednika Opštine Trgoviste

Legende iz pčinjskog kraja



Najstariji Pčinjani još govore o crnom demonu Karakondžulu, koji se pojavljivao od Božića do Bogojavljenja, i to samo noću. Ovo zlo mitsko biće je imalo gvozdene zube i vuklo je dugačak lanac, pa se čulo zastrašujuće zveckanje. Priča se kako su ljudi nekada stradali od Karakondžule, najčešće kada ih noć uhvati na putu.



Prohor Pčinjski

Legende nastavljamo sa onima u korelaciji sa kosovskim mitom. Do naših dana se pričalo o tome kako su se u hramu manastira Sv. Prohora Pčinjskog pričestili kosovski junaci. Verovalo se da je kruna kneza Lazara posle Kosovske bitke dospela u feudalnu oblast Konstantina Dejanovića, vazala sultana Murata. U priprati manastira posebnu pažnju je privlačila freska kneza Lazara iz XV veka, koja je uništena 1898.god.



Kraljević Marko

Postoje predanja i o Marku Kraljeviću, npr:

- Marko Kraljević se posvađao sa posestrimom vilom. Jureći je preko brda i planina, on je skočio sa Veljinog vrha prema Pčinji. Jedna noga mu je bila na Petrovačkom potoku kod Novog Sela, a druga s one strane Pčinje, blizu Mezdraje. Na steni blizu Novog Sela i sad postoje otisci Markove noge i Šarčeve kopite – Markova stupaljka.

- Živeo Marko Kraljević sa svojom sestrom i jednoga dana oni su se posvađali. Sestra je uvredila Marka i on ju je pojurio da je ubije. Međutim, ona je poput planinske vile preletela Moravu i vinula se u pravcu Pčinje. Ljutiti brat uzeo je kamen i bacio ga iz sve snage za sestrom. Ona se već bila udaljila od Pčinje i letela prema Širokoj Planini. Dugačka raščešljana kosa ličila je na taman oblak. Kamen je upravo nju pogodio. Sestra je pala na planinu, a bujna kosa zajedno sa kamenom ušla u zemlju. Odvažna devojka iščupala je kosu i pobegla u zemlju žegligovsku. Markov kamen i danas postoji.

Hrišćanstvo je u ovom kraju imalo duboke korene. I sada žive priče o porušenim hramovima.

Dve sestre, vlastelinke, rešile su da sagrade sebi zadužbine. Jedna je otišla u kumanovski kraj i sazidala lepu crkvu. Druga je ostala u Pčinji i u Zladovcu, na mestu gde je sada crkva Sv. Trojice, podigla veliku zadužbinu, crkvu Sv. Marka. Njena crkva je imala i ’’kameni presto’’. Naokolo se prostirala gusta borova i jelova šuma. Crkva je bila veoma bogata: imala je veliki pčelinjak i ogromno sviloruno stado, koje je paslo na planini. Odatle je išla dugačka cev iz koje je leti sa planine ’’teklo mleko do crkve’’. Ovu srednjovekovnu crkvu srušili su Turci ’’kad je propalo naše carstvo’’. Tada su pred crkvom poubijali mnogo naroda.

Govedari su zapazili kako jedan bik u podne nestaje u dolini i pojavljuje se posle podne. Jednom su pažljivo posmatrali kako se uvlači u pavit. Kad su ušli u gustiš, videli su kako stoji na kamenom podu, pored ostataka od zida sa freskama Sv. Nikole. Tako je otkriveno mesto gde je, misli se bila manastirska crkva. Davne 1873. godine sazidan je hram i posvećen je sv. Nikoli letnjem.

Članak pripremila,
Miljana Zlatković, pomoćnik predsednika Opštine Trgoviste

Петроварадинске приче


ДУХОВИ У ТВРЂАВИ

Људи су причали да у ноћи чују јауке из лавиринта тунела, кораке умрлих војника, фантомске пуцње невидљивих пушака близу зида за погубљења и да су виђали полуобликоване црне масе које полако клизе дуж старих сводова... – овако је на почетку документарне америчке тв-емисије гласило објашњење истраживача приспелих у Нови Сад



Pре нешто више од седам година два америчка водоинсталатера, Џејсон Хоуз и Грант Вилсон, укључила су се у нови ТВ пројекат „Ловци на духове” (GhostHunters) који се снимао за SyFy канал. Замисао је била да се направи документарна тв-серија која би се бавила истраживањем појава с оне стране вероватног и наводних виђења духова широм Америке. У неизбежном стилу америчких документарних сапуница, камере су бележиле доживљаје двојице водитеља пратећи их не само у ноћним пустоловинама с неупокојенима, већ и у њиховим дневним невољама са запушеним цевима. Ипак, основна тема емисије била је и остала истраживање паранормалног и покушај да се необичне или необјашњиве појаве сниме и забележе најосетљивијом електронском опремом.



Врло брзо половна камп приколица паркирана у Џејсоновом дворишту престала је да буде главни и једини штаб ових уврнутих истражитеља. С муњевитим порастом популарности, већ у првој сезони, сразмерно је порастао и буџет ловаца на духове који су се опремали све скупљим електронским стварчицама. С намером да документује овакве појаве, тим је користио савремене дигиталне камере, нарочите мераче температуре, инфрацрвене и ултраљубичасте камере, ласере, детекторе електромагнетног зрачења, чак и Гајгеров бројач! Понекад је избор електронских помагала био сасвим неуобичајен – користили су јонизатор који је ваздух пунио електрицитетом за који су тврдили да духовима олакшава могућност да се покажу или генератор белог шума који би наводно могао да им помогне да се лакше огласе.
Није прошло много времена пре него што је ова емисија добила неколико наставака. GhostHunters International прати групу (углавном) младих истраживача који у Скуби-Ду стилу крстаре у неколико белих комбија у неуморној потрази за натприродним појавама у целом свету. Оно што је посебно занимљиво, јесте да су у новембру прошле године истраживали да ли се на Петроварадинској тврђави у Новом Саду појављују духови!

Затечени величином

Са спуштањем сумрака, у хладним јесењим вечерима, тим се припремао за улазак у подземне тунеле Петроварадинске тврђаве дугачке шеснаест километара.
„Снимање је било узбудљиво, необично и у неким тренуцима напорно јер се понекад радило и по читаву ноћ”, прича Ален Пањковић из Истраживачко-развојног центра „Вељко Милковић”, организације која се бави истраживањем и представљањем Петроварадинске тврђаве, и који је у емисији био водич ловцима на духове. „Екипе истраживача биле су подељене у три групе по двоје и свака је у неком тренутку била на једном од четири изабрана места. Снимање је почињало с првим мраком око 17 часова и некад трајало и до дубоко у ноћ. Некад смо проводили и по три-четири сата у подземљу, ишли на мали одмор, узимали нови комплет њихове хајтек опреме и поново ишли на следеће место.”


Сниматељи и новинари канала SyFy улазе у подземље Петроварадинске тврђаве

Истраживачи су испрва били шокирани тврђавом, сећа се Ален. „Сви чланови екипе били су на почетку затечени величином петроварадинских бедема. Иако су кроз наше промотивне филмове и књиге били упознати с местом снимања, нису могли да замисле колико је заиста велика. Нису могли да верују ни кад су чули да се простире на површини од око 112 хектара. Тек кад им је историчар и кустос Синиша Јокић у Музеју града Новог Сада показао детаљну мапу тврђаве схватили су с колико великим простором снимања имају посла. За њих је то било невероватно јер су све досадашње емисије снимали углавном на мањим површинама које су подразумевале рад у једној згради или подземним одајама неких замкова... На крају, продуценти су изјавили да би због величине и тајанствености, Петроварадинска тврђава могла да буде тема чак за три-четири епизоде, ако не и за читаву полусезону!”

Детектори детективи

Дакле, шта је то што су ловци на духове стварно открили на тврђави? И којим то научним уређајима желе да докажу присуство оностраног?
Инфрацрвене FLIR камере (FLIR – forward looking infrared camera, енгл.) које употребљавају при истраживању, најчешће користе пилоти и возачи за вожњу ноћу или кроз маглу, мада се користе и за безбедносни надзор и шпијунирање. Ове камере стварају слику захваљујући топлоти коју откривају. Њима је, на пример, могуће спазити објекат који одаје топлоту (рецимо, људско тело) у потпуно тамној (али не сувише топлој) ноћи. FLIR камере могу да открију присуство хладнијих и топлијих маса на местима где је смањена видљивост или у просторијама које су наизглед празне, и да на тај начин покажу оно што голим оком није видљиво. По теорији GHI тима, оне би могле да оцртају линије сумњиво хладних маса у ваздуху и на тај начин открију присуство оностраних бића која извлаче топлоту из просторије да би могла да се покажу.
Фотоапарати (и камере) користе светлост из ултраљубичастог спектра да би створили слику. Пошто GHI тим ретко снима у току дана кад ултраљубичастог зрачења има највише (поготово ако је сунчано), користи се блиц фотоапарата, обично уз алуминијумски рефлектор или чак посебне лампе које одашиљу такозвану црну светлост. За разлику од обичних, овакве камере стварају слике користећи светло које људско око не може да примети, и опет, теоретски, могу да покажу много ствари које ми не можемо да видимо.
Међу помоћном скаламеријом истраживача често је у употреби и једна врста електромагнетног детектора. Ови уређаји мере густину и промене електромагнетног поља. У свакодневном животу најчешће се срећемо с електромагнетним пољима која стварају различити кућни уређаји. Промене у електромагнетном пољу, у некој просторији у којој нема никаквих очигледних извора електромагнетног зрачења, по ловцима, може да укаже на натприродни узрок.

Распоређени у подземним ходницима Горње тврђаве, у бившем затвору (Водени град), око зида за стрељање (Доња тврђава) и у дубоким подземним тунелима Хорнверка (Доња тврђава), истраживачи су покушали да успоставе везу с давно преминулим војницима и затвореницима.

„Можеш ли да се икако преобратиш у тело које си имао пре него што си преминуо? Можеш ли бар да се покажеш у обрисима, да можемо да те видимо?”, смиреним гласом говори црнокоса Сузан у неми мрак горњег нивоа подземља. Цео ходник посут је густом мрежом зеленкастих светлуцавих тачкица ласера. На овако „мапираном” мраку ништа не би смело да остане невиђено.

„Видео сам нешто на дну ходника”, проговара тихо њен колега. „Из тренутка у тренутак, тамо доле, мрак постане гушћи.” На самом крају епизоде, пошто су прегледали више од десетак сати снимљеног материјала и велики број фотографија, трагачи су успели да издвоје слику у којој се на крају поменутог ходника заиста види тамна сенка људског обриса пробијена светлима ласера која откривају да се у близини изгледа не налази ниједан живи створ који би ту сенку могао да баци!!!
На другом крају тврђаве, испред зида где су стрељани затвореници, други део тима покушава да оствари везу уз помоћ суперосетљивог електронског термометра. На питање да ли можеш да спустиш температуру да би нам показао своје присуство, бројке на електронском дисплеју полако али недвосмислено почину да опадају.

После још неколико сличних огледа и једнако необичних доживљаја, истраживачи напуштају Нови Сад уверени да су, бар делимично, доказали присуство снажне натприродне појаве у Петроварадинској тврђави. Нечег ту има, закључак је на крају емисије а, што је најважније, то нешто не делује претеће, нити опасно.

Да ли је то стварно наука?

И не баш. Већина доказа наших јунака своди се на њихова збуњена сведочења у камеру да су баш малочас осетили како их неко повлачи за косу или да су посматрани. Најмање промене температуре мерене суперосетљивим термометром напољу, у ветровитом новембру, тешко да ишта доказују. Фотографије муљавих фантомских сенки већ више од века не могу никог да увере да су на њима духови. Тешко да има нешто научно у покушају да се фотографија узме за коначни доказ било чега, на страну то што, иако се на снимку јасно види где стоје истражитељи и да они не бацају ту условну сенку, и даље не видимо где се тачно налазе сниматељи за које ваљда треба да замислимо да ни не постоје. Остала уобичајена „гомила” доказа ловаца на духове своди се на непрепознатљиве и нејасне звукове који се чују у позадини неких снимака.

Сваком ко има било какву камеру или диктафон јасно је колико се тих звук, или звук уснимљен из даљине, лако изобличи кад није снимљен у најпогоднијим условима, а понекад ни тад. Слична правила важе и за употребу остале опреме – то можда јесу научни уређаји, али они уопште нису коришћени научно.

Електромагнетни детектори не могу да открију ништа смислено ако се њима маше тако брзо као што ловци имају обичај да раде, нити има смисла насумично бележити електромагнетна зрачења ако пре тога није начињена нека мапа електромагнетног поља на датом месту. Слична ствар важи и за камере, биле оне „ултраљубичасте”, „инфрацрвене” или обичне, којима ловци редовно унаоколо млате светлосним брзинама.


Проста је истина да камере не воле брзе покрете. Слици је потребно неколико тренутака да се створи. Брзим покретима добијамо само замућену или искривљену слику, што је сваком познато. Чак ни теорија о откривању хладних тачака не значи много. FLIR камере могу да „виде” само топлоту коју одаје неки чврст објекат, и да га на тај начин издвоје од окружења које је хладније, али оне не могу да виде „хладне масе”, односно температуру ваздуха. Да је тако, оне би само показивале температуру ваздуха који се налази испред сочива.

На крају, не треба заборавити да је то све ипак телевизија, и да се чак и документарне емисије режирају, јер, морамо да признамо, живот без украса уме да буде, почесто, прилично досадан.

Izvor politikin zabavnik

Jezivi glasovi dolaze sa Rtnja

Na ovoj planini javljaju se neobične letelice, svetleće lopte, pa čak i vanzemaljci, priznali su na svetskom kongresu ufologa u Baltimoru


RTANJ - Vanzemaljci su među nama!

Na srpskoj planini Rtanj dešavaju se čudne pojave, javljaju se neobične letelice, vanzemaljci, svetleće lopte koji se iznenada pojavljuju i nestaju, a pojedini koji su tamo bili tvrde da su čuli jezive glasove na nepoznatom jeziku, od kojih im se dizala kosa na glavi! Ovo su tvrdnje svetskog kongresa ufologa, održanog u američkom gradu Baltimoru, kao i američkog udruženja ljubitelja vanzemaljaca i NLO objekata.

- Srpska planina Rtanj već decenijama obiluje pojavama koje se ne mogu objasniti, a ne isključuje se ni mogućnost da je Srbija mnogim vodećim državama i vojnim silama Evrope i sveta proteklih godina bila interesantna upravo zbog ove planine - tvrde učesnici svetskog kongresa UFO.

Da je sve ovo istina, potvrđuju prepričavanja turista, a naročito iskustva meštana koji se susreću sa nepoznatim vanzemaljskim gostima.

- Često neko od nas vidi i čuje nešto od čega nam se sledi krv u venama. Ljudi, to nije šala niti izmišljotina. Znam da mnogi ne veruju, možda ne bih ni ja da svojim očima nisam video velike svetleće kugle kako se neujednačeno kreću po nebu! Još gore od toga bilo je kad sam čuo da neko izgovara moje ime, a posle nastavlja da mumla nekim jezikom koji ne može da se razume. To je tako trajalo tridesetak sekundi, a za to vreme mi se ukočilo celo telo i naježila koža na glavi, nisam mogao ni da beknem - priča J. M., stanovnik Rtnja.

Pored mnogobrojnih svedoka iz Srbije, paranormalne pojave na ovoj planini zabeleželi su i prestižni svetski mediji, a posebnu pažnju privlači oblik ove zagonetne planine.



Pobegli na Rtanj od smaka sveta

Verujući u priče o smaku sveta 2012. godine, jedna italijanska porodica dobila je savet od ljudi koji se bave okultizmom da odu na planinu na istoku Srbije, jedinu koja će pretrpeti smak sveta. Vođeni ovom idejom Italijani su se sakrili na naš Rtanj.

Rtanj ima oblik trostrane piramide

Planina Rtanj ima oblik trostrane piramide, a navodno je to samo jedna od tri na celom svetu, druga se nalazi na Antarktiku, dok je treću progutala zemlja. Prema predanjima, najstarija civilizacija na Zemlji ih je gradila jer su pomagale u uzdizanju duhovne energije. Tek kasnije su građene četvorostrane.

Rtanj vanzemaljska civilizacija

NLO udruženja i agencije iz celog sveta želele su da postave istraživačke centre na Rtanj, ali država Srbija to nije dozvoljavala. I čuveni autor „Odiseja u svemiru 2010“ Artur Klark napisao je pre desetak godina da Rtanj nije planina, već da se ispod krije piramida, najstarija tvorevina najverovatnije vanzemaljske civilizacije.

kurir

NAJVEĆE MISTERIJE SRBIJE: Četiri čuda na koje nema odgovora!


Civilizacije koje su se kroz milenijume menjale nad Srbijom ostavile su misterije na koje nema odgovora

Milenijumi istorije, promena civilizacija i kultura, desetina vojska i osvajača ostavili su iza sebe pitanja na koja dan danas ne postije racionalni odgovori. Poslednja misterija Srbije, verovatno najveća, bila je aktuelna kada je za 21. decembar 2012. bio "zakazan" smak sveta! Cela Evropa je pričala o ljudima koji traže spas na Rtnju jer se verovalo da se pod planinom krije piramida koju su izgradili vanzemaljci, pre više hiljada godina... Ali, to nije jedina nepoznanica na koje nema odgovora.

(Kurir)

4. SREDNJEVEKOVNI GRAD ŽRNOV!

Da li znate da se u okolini Beograda nalazilo fantastično srednjevekovno utvrđenje i ostaci drevnog grada? Njegova istorija je toliko bogata i važna da ga se ne bi postidele ni najveće svetske metropole. Recimo tamo su pronađeni ostaci Keltske kulture i njihovog naselja, Rimljani su na istom mestu imali svoje utvrđenje dok su naši preci Srbi u srednjem veku tu podigli tvrđavu. Kasnije, 1442. godine su je osvojili Turci a onda i dodatno proširili pošto se nalazila na mestu važnom za odbranu Beograda.



Grad se nalazio na Avali i zvao se Žrnov. Ali o njemu nećemo saznati više ništa.
Zašto sigurno se pitate?
Zato što je jednog finog 19. aprila, Kralj Aleksandar došao i sve porušio.
Šta?

Zapravo nikome nije baš sasvim jasno zašto se to desilo.
Evo priče.

Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je na proleće 1934. godine odlučio da sagradi Spomenik Neznanom junaku a zadatak da ga osmisli prepustio je poznatom umetniku Ivanu Meštroviću. I ne bi tu bilo ništa čudno da nije odabrao prilično neobično mesto za njega. Sam vrh Avale na kome se nalazila tvrđava srednjevekovnog grada Žrnova, kao i važno arheološko nalazište. 



Koliko je ideja da se sruši Žrnov bila neočekivana vidi se iz tadašnje reakcije beogradske čaršije. Neki su čak mislili da je u pitanju trač. Ali apeli javnosti nisu urodili plodom pa je sve minirano dinamitom i zauvek uništeno. 
I stvarno nikome nije jasno šta se zapravo desilo i zašto je kralj uradio nešto tako suludo. Neki smatraju da je bio mason, baš kao i Ivan Meštrović koji je osmislio Spomenik neznanom Junaku, a da je ceo spomenik prepun masonskih simbola.
Drugi misle da je to uradio kako bi uništio srpsku istoriju. Treći da je u pitanju manijakalna opsesija jugoslovenstvom koje je simbolizovano u Karijatidama – kamenim skulpturama žena u narodnim nošnjama šest Banovina kraljevine Jugoslavije.

Neki izvori navode da je kralj umislio da je utvrđenje bilo Tursko i da ga je zato porušio greškom. U svakom slučaju, zauvek će ostati misterija šta se sve nalazilo ispod zidina Žrnova, kao i zašto je kralj to uradio. 
I za kraj još jedna pikanaterija o Kralju Aleksandru. On je odložio završetak radova na zgradi Skupštine Jugoslavije zbog toga što mu je jedna gatara prorekla da će biti ubijen kada se završe radovi. Skupština nije završena, a on je ubijen. Eh te gatare, ne možeš se pouzdati u njih…

3. ČUDOTVORNA PLANINA RTANJ



Rtanj je jedna od mnogih planina u centralnoj Srbiji. Možda ste nekada tamo bili na ekskurziji i mogli da vidite prelepe padine, netaknutu prirodu i pogled koji puca.
Ali pored toga ona krije i još par zanimljivih sitnica koje će vas možda zanimati. Recimo dovoljno je da se udaljite malo i bacite pogled na nju. A onda ćete brzo reći nešto poput - majku mu pa ovo je piramida. Zapravo toliko savršena piramida da je čak čuveni pisac naučne fantastike Artur Klark smatrao da se u planini krije piramida, odnosno najstarija tvorevina vanzemaljske civilizacije.
Rtanj Rtanj

Ljudi to je Artur Klark koji je napisao Odiseju i predvideo mnoge stvari koje su se zaista već dogodile. Ok, sada vam je valjda jasno da Rtanj nikako nije obična planina.
Neki ljubitelji naučne fantastike su čak ubeđeni da se u planini krije svemirski brod koji će pred sam smak sveta poleteti, a svi koji se tu zateći će moći da krenu nu svemir na daleko ali vrlo lepo mesto.
Upravo zbog toga krajem 2012. godine, pred očekivanu apokalipsu, ljudi širom sveta su plaćali i na desetine hiljada evra za smeštaj na našoj planini. Smak sveta je ispalio ali nikad se ne zna za sledeći.
Ne brinite se, i bez smaka sveta planinu Rtanj okružuju brojne misterije.
Recimo lokalno stanovništvo je sasvim ubeđeno da se u pećinama u unutrašnjosti planine nalazi do sada neviđeno blago. Legenda kaže da je vrhu planine živeo čarobnjak koji je čuvao ogromno bogatstvo. Koje nikada nije pronađeno, čisto da znate.
Ni to nije sve. Za Rtanj se vezuje i priča o bogatoj jevrejskoj porodici Minh koja je posedovala paraćinsku fabriku štofova, a kasnije i rtanjski rudnik kamenog uglja. Julius Minh izvršio je samoubistvo pod potpuno nerazjašnjenim okolnostima, a njegova supruga Greta je sagradila crkvicu-kapelu na vrhu planine Rtanj.
A onda je srušena do temelja.
Možda se pitate zašto?
Pa zato što svi misle da je ispod nje bilo skriveno blago bogatih jevreja. Ni to blago još nije pronađeno.

Uz sve to postoji zaista puno svedoka paranormalniha pojava koje se često dešavaju oko planine. Nemojte se iznenaditi ako tamo vidite svetleće lopte, neidentifikovane leteće objekte ili ako instrumenti izmere čudna zračenja i energetska polja. I ko zna šta još.
Nije vam dosta?

Ok, onda bi trebalo da znate da su Nemci za vreme drugog svetskog rata pronašli na Rtnju jednog Grka koji ne zna kako se tu našao, pošto je poslednje čega se seća bilo da je čuvao svoje ovce. Kao i da je upravo 1800 i neka godina a ne sredina 20 veka. O da. I postoje dokumenti o tom slučaju.
Dakle vrlo čudno mesto taj Rtanj, kažemo vam…

2. KALEMEGDAN I ONO ISPOD NJEGA

Zamislite mesto gde se već nekih 2.000 godina ljudi okupljaju, svađaju, ratuju i mire, osvajaju ga i gube. Mesto tako savršeno za život zato što se nalazi na ušću dve velike evropske reke, mesto na putu između istoka i zapada.
Zamislili? 
E pa to vam je otprilike Beograd i tačnije Kalemegdan.

A sada zamislite koliko je sve tajni i misterija moglo da se nakupi za tih 2.000 godina. Više nego što mislite a mi ćemo vam otkriti samo one ispod zemlje.
Epicentar većine legendi je Rimski bunar. On je dubok 51 metar, a ima oko 200 stepenika do dna. I još par jezivih priča uz to. Recimo da su ga dugo nazivali pupak sveta gde je mitski junak Orfej silazio u podzemni svet.
Inače trebalo bi da znate da bunar uopšte nije Rimski, već austrijski a sazidan je od 1717. do 1731. godine). Ipak, postoje teorije da su još Rimljani sproveli vodu do Kalemegdana iz Malog Mokrog Luga pa verovatno odatle veza.

Evo još par podataka. Čuveni Alfred Hičkok je bio toliko oduševljen bunarom da je rekao da iz njega crpi inspiraciju. Zanimljiv izbor reči. Već vekovima se smatra da se u njemu i dalje krije blago.
To su naravno čuli i Nemci pa su ga istraživali za vreme Drugog svetskog rata. Dvojica ronilaca se nikada nisu vratili i niko ne zna šta im se desilo pošto njihovi ostaci nikada nisu nađeni.
A kada smo već ispod zemlje pozabavimo se i lagumima.
Zapravo hodnici i pećine su mnogo veći nego što možete da zamislite i nastajali su milenijumima. Bukvalno!

Još Rimljani su počeli da kopaju. Tako se najveća pećina nalazi ispod Tašmajdana i stara je oko osam miliona godina. Ovaj prostor koristili su još Rimljani, pa onda Turci i na kraju Nemci. Pećina je toliko velika da je bila rezervno komandno mesto generala Alexandera Löhra. On je posle hapšenja 1944. jugoslovenskim vlastima pokazao šta se sve nalazi u tašmajdanskim lagumima, pa su čak i naši partizani bili iznenađeni.
Zapravo dobar deo hodnika ispod Beograda još uvek nije istražen. Ali zna se recimo da su Ispod Prirodno-matematičkog fakulteta nalaze podzemni prolazi koji vode do obale Dunava. Od Kalemegdana preko Očne klinike u Džordža Vašingtona, pa sve do Višnjičke banje postoji sistem podzemnih hodnika za koje ne znamo čemu su služili. 
Jedan od hodnika krije i podzemno jezero čisto da znate. 
Ali najveće pitanje je tunel koji navodno povezuje Kalemegdan i Gardoš. Arheolozi će za ovu priču uvek da kažu da je obična gradska legenda, ali narod o tome priča već decenijama. A znate kako se kaže? Gde ima dima ima i vatre.

1. VAMPIRI

Šta mislite šta je najpoznatija stvar po kojoj ljudi širom sveta znaju za Srbiju? Novak Đoković? Košarka? Fudbal? Ok, znamo da nije fudbal. Ali nije ni Novak Đoković.
Najpoznatiji, najrašireniji i najveći srpski brend je VAMPIR. Da, dobro ste pročitali. To je jedina internacionalna reč srpskog porekla. 
Ali nemojte se smejati, priča je mnogo bizarnija nego što možete da pretpostavite.



Prikaz Save Savanovića

Sve počinje negde u 18. veku kada Evropom počinju da se šire jezivi izveštaji o mitskim bićima na Balkanu.
Prvo pominjanje vampira u nekom pisanom izvoru je u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. godine. List piše da je u selu Kisiljevu u današnjoj Srbiji, ali tada Austriji, umro izvesni Petar Blagojević, a posle njega još deset osoba u narednih 24 časa. Vlasti su iz Beča poslali lekare i otkrili da je Blagojević ležao u kovčegu živ i sa ostacima krvi na usnama.

"Kada su otvorili sanduk, videli su da je pokojnikovo telo neraspadnuto, kao da je sahranjeno pre nekoliko sati, a ne pre 10 nedelja. Posle probijanja glogovim kocem, iz Petrovog tela, nosa i ušiju potekla je sveža, crvena krv. Meštani su telo spalili, dok je pop čitao molitve. Posle ovog čina, prestale su misteriozne smrti u selu", pišu tadašnji izvori.
Ipak naš najpoznatiji vampir je Sava Savanović, vodeničar iz sela Zarožje kod Bajine Bašte.
Ovo vam je legenda. 

Sava Savanović je bio imućan trgovac. Zaljubio se u mnogo mlađu devojku i zaprosio je kod oca koji ga je odbio pošto je bio mnogo stariji. Sava se posle toga promenio, postao mrzovoljan i ljutljiv. A onda je odlučio da ubije devojku da bi se osvetio. Nešto u fazonu - bićeš moja ili ničija. Upucao je u leđa, a onda je njegov brat koji ga je pratio pokušao da mu otme kuburu. Tada su naišli pastiri koji su Savu zatukli motkama a brata mu upucali.

A onda se Sava povampirio. Legenda kaže da je sledećih 99 godina pio krv meštanima oko vodenice na reci Rogačici.



I to vam je otprilike to. Ah da zamalo da zaboravimo, i dalje postoje priče meštana koji tvrde da je Sava i dalje tu i da vreba žrtve. Ako ste dovoljno hrabri možete da skoknete do Zarožja i prespavate u vodenici. Već neko vreme je u vlasništvu porodice Jagodići.

A sada malo nauke za kraj. 

Ruski naučnici tvrde da vampiri postoje. Zapravo kažu da su legende zasnovane na retkoj bolesti po imenu porfirija. Ljudi oboleli od nje imaju upravo simptome kao i vampiri: nedovoljno gvožđa u krvi zbog čega bi mogli da imaju potrebu da piju tuđu krv, veoma bled ten kože, dok im sunce veoma smeta.
Takođe istina je i da postoje izveštaji širom sveta o ljudima koji su pronađeni bez i jedne kapi krvi u organizmu sa ranama na vratu. Čisto da znate… Ok, pa da li to znači da postoje? Ili ne? Nikada nećemo saznati, ali je jedno sigurno.

Vampiri potiču iz Srbije!

Misterije drevnih manastira u Srbiji



Srpski manastiri su poznati ponajviše po činjenici da su izuzetno stari i očuvani.

Samim tim misterije vezane uz njihovu infrastrukturu i slike možemo pripojiti počecima hrišćanstva, tajnih društava, templarima i drugim izvorima.

U manastiru Sukovo sveti Kristofer je oslikan sa magarećom glavom, a Bogorodica s krilima. U crkvi svetog Petra i Pavla Isus je ćelav.



Mnogobrojne svetinje „malog Jerusalema", kako je Pirot zbog velikog broja crkava, manastira i hodočasnika nazvao vladika Nikolaj Velimirović, stotinama godina čuvaju misteriozne freske koje se rijetko ili uopće ne mogu naći u pravoslavnom freskoslikarstvu. Na freskama su prikazivani čak i ljudožderi, a njihovi tvorci nemaju veze s kršćanskim i pravoslavnim nasljednicima ovih građevina.

Jedna od najintrigantnijih je freska u Sukovskom manastiru, nedaleko od Pirota, na kojoj je prikazan sveti Kristofer, koji je za života bio ljudožder, zbog čega je i naslikan sa životinjskom glavom.


- On je živio u ranom hrišćanskom periodu i pripadao je plemenu ljudoždera. Smatra se da je i sam izgled njihovog lica bio izdužen. Kad je Kristofer vidio kako hrišćani stradaju za Hrista, poželio je i on, jer je vidio čuda Hristove vere. Zavolevši Gospoda svim srcem i on je poželio stradati, tako da su ga njegovi suplemenici mučili. Završio je svoj zemaljski život mučeničkom smrću, ali je dobio večni život - kaže monah Teofil.



Sveti Hristofor sa životinjskom glavom

Nama je naravno interesantna činjenica o izduženosti Hristoferove glave, ljudožderskim navikama i želji za mučenjem koje neverovatno podseća na kraljevske loze kroz istoriju. Da li je on istima pripadao nije poznato...

Zanimljiva i freska Presvete Bogorodice sa krilima, takođe pravi raritet.

- Postoje crkveni kanoni kako se koji svetac slika. S krilima se obično prikazuju arhanđeli, kao anđeoske sile, sveti Jovan Krstitelj, kao onaj koji je najavljivao dolazak gospoda Isusa Hrista, tako da je čudno što Bogorodica ima krila - kaže monah Teofil.




Osim Sukovskog manastira, u Pirotskom kraju ima još nekoliko manastira koji kriju velike misterije.



Jedan od svakako najzanimljivijih je crkva svetog Petra i Pavla, koju su, kako se veruje, izgradili gosti sa Sinaja, koji su u ovom kraju boravili u 13. veku. Crkva je ukopana u stenu u selu Rsovci i poznata je kao pećinska crkva. U njoj se nalazi pravi biser freskoslikarstva, jedinstveni prikaz Isusa kao ćelavog.

Mi se možemo prisetiti još dva interesantna manastira, onog u Dečanima - odakle potiče čuvena slika Isusovog raspeća s dva neidentifikovana objekta na levoj i desnoj strani za koje brojni istraživači paranormalnog veruju da imaju veze s NLO fenomenom ili Drevnim astronautima,

Tašmajdanska misterija



Sigurno se pitate šta je tašmajdanska misterija. Da li znate da većina Srba danas ne zna gde su zapravo spaljene mošti Svetog Save. Iako je mnogi misle da su mošti prvog srpskog prosvetitelja spaljene na Vračaru neki dokazi govore u prilog tome da se događaj odigrao na Tašmajdanu, približnije na mestu gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka. Po svemu sudeći ova istorijska misterija je nastala zbog terminološke zbrke zbog pitanja gde je u 16. veku bio Vračar, ali i danas izaziva polemike. Pretpostavki i dokaza za ovu tezu ima mnogo, a pitanje gde se zapravo odvijao događaj koji su Srbi zapamtili pokrenuo je osamedsetih godina 19. veka pravnik i erudita Sreten Popović. Popović je tada sakupio mnogo podataka koji govore u prilog pretpostavci da spaljivanje nije dogodilo na Vračaru. Popović je, među ostalim, došao o i do predanja izvesnog Slepog Laze koji je pamtio predanje predaka i ispričao mu sledeće: „Od oltara hrama Svetog Marka (koji je podigao knez Miloš), odbroj, na istok, sedamdeset koraka. Doći ćeš do jednog uzvišenja. Pogledaj odatle levo i desno! Vidiš li Beograd, Savu i Dunav? E, tu, na tom vidikovcu, spaljen je Sveti Sava. Taj brežuljak zove se Čupina umka“.

Na Tašmajdanu se kasnije nalazilo groblje, ali mnogi ne znaju da je bio mistično mesto koga su i Turci i Austrijanci koristili pre toga i da su se tu nalazile ciganske čerge gde bi se stare gatare okupljale da vračaju beogradskim radozalncima, te otuda izraz Vračar koji je kasnije, izvesno, promenio lokaciju ka jugu. Dokaz više da se na tom mestu dogodilo spaljivanje je činjenica da je tu prolazio najvažniji put tog vremena Carigradski drum (sadašnji Bulevar kralja Aleksandra) kojim je prošao Sinan paša sa moštima kako bi ga Srbi videli i gledali kako spaljuje mošti Svetog Save.

Tajna najstarije kuće u Beogradu



Jedan od najstarijih beogradskih kvartova Dorćol prepun je misterija. Šta se sve tajanstveno događalo u ovom delu grada danas bi mogli da se napišu tomovi knjiga. Od tajne lobanje „beogradskog“ neandertalca koja je nađena u Skadarskoj tridesetih godina prošlog veka, pa je kasnije zauvek misteriozno izgubljena, pa do najstarije beogradske kuće u Dušanovoj 10, Dorćol obiluje pričama. Upravo najstarija kuća je mesto oko kog se i danas ispredaju različite priče.

Kuća ja zidana od 1724. do 1727. po nacrtima švajcarskog neimara Nicole Doxatta de Moureza, ali nesrećni graditelj je kasnije pogubljen od strane autsrijskih vlasti zbog, kako rekoše tada vlastodršci, veleizdaje! Inače, tada se govorkalo da je Švajcarac ubijen da ne bi otkrio tajne prolaze koji su se nalazili ispod kuće i vodili ko zna gde. Upravo su ti prolazi izgleda privlačili mnoge da ovoj kući daju na značaju. Misterija koja je do danas okružuje prvi put je u većoj meri zainteresovala Beograđane tokom Drugog svetskog rata. Naime, Nemci su u jednom periodu svakodnevno i u najvećoj diskreciji nešto užurbano tražili i kopali. Pričalo se svašta, i sve verzije su bile vezane za nekakvo blago. Navodno, su tu bile skrivene dragocenosti koje su Nemci, brže-bolje, transportovali za Berlin, ali šta su zaista tražili, i eventualno da li su to našli, Beograđani verovatno nikad neće saznati. Potom je odlaska okupatora prošlo nekoliko godina, i sad zamislite iznenađene stanare zgrade u Dušanovoj 10. koji su ispod svoje kuće otkrili početak čudesnog tunela koji je vodio negde dubuko u središte Beograda. Tama koja se našla ispred zaprepašćenih ljudi koji su želeli da uđu nije im dozvolila da krenu dublje i vide gde vodi ova misterija…

Danas je sve manje-više urušeno i pod vodom. Inače, ova kuća je često menjala namenu, u njoj se nalazila i tekstilna radionica, a stanovnici ovog dela grada pamte de se prva beogradska pekara koja radila non-stop 24 sata nalazila baš u Dušanovoj 10.

- Ne znam za ostale, ali ova moja kugla je sto posto odnekud doletela. Na njoj su ispisana neka slova, a kad se malo zagrebe ispod je granit koga u našem kraju nema – kaže Milinko Milivojević iz sela Mravinac.



- Ljude leči, a mašine kvari! Baš me briga šta kaže nauka, kamen su poslali vanzemaljci, to je očigledno – ozbiljan je Milinko Milivojević iz sela Mravinac podno planine Povlen dok priča o neobičnoj kamenoj kugli koju je pre 30 godina pronašao na svom imanju, potpuno ubeđen da je u njegov potok pala direktno s neba!?

Vatreno braneći ove tvrdnje, povlenski gorštak za svoju teoriju ima i “nepobitne dokaze”.

– Video sam svojim očima kad su kljasti ustajali samo kad je dodirnu. Evo probaj, samo je dodirni. Slobodno, ne ujeda! Je l osećaš da zrači toplotu? Osećaš! Jel ti zuji u ušima? Zuji! Leči to je jasno kao dan – dokazuje Milinko praktično svoje tvrdnje da je kugla lekovita.

Tek kada je pre dve godine jedan operater mobilne telefonije, u blizini mesta gde je “doleteo” čudotvorni kamen, postavio repetitor Milinkoviću je postalo jasno da sem lekovitih, misteriozna kugla, ima i štetan uticaj, ali iskljkučivo na tehniku.

– Obradovali se seljaci kako će moći i oni da koriste mobilni. Ali, šipak, ništa od telefona, ne da kugla. Dve godine čujemo samo neko šuštanje. Sigurno je neki signal. Možda je iz svemira? Da znam njihov jezik pre bih pričao s Marsovcima nego s doktorom iz Valjeva – besan je Milinković što u njegovom selu nije moguće telefonirati s mobilnog aparata.

Od kako je istraživač iz Mravinaca obelodanio misteriju, na Povlenu je pronađeno na desetine sličnih kamenih lopti. Međutim, za razliku od Milinkovićeve teorije naučnici pretpostavljaju da su sve one nastale vulkanskom aktivnošću pre 150 miliona godina, kada je na području Povlena bilo more.

– Što onda nisam pronašao skelet ***** ili ajkule. More? Na Povlenu? Ovde, na planinčugi? Ma ajde molim te – sumnjičavo vrti glavom nepoverljivi Milinko.

– Ne znam za ostale, ali ova moja kugla je sto posto odnekud doletela. Na njoj su ispisana neka slova, a kad se malo zagrebe ispod je granit koga u našem kraju nema. Kad ga udariš pijukom varnice lete na sve strane Mogu oni da pričaju šta god hoće, po sredi je neko čudo – uveren je Milinko.


Srpski Stounhendž ne prestaje da golica maštu otkako je pre 30 godina Milinko, ispod jedne bukve, pronašao kamenu loptu.

Zbog kugle na Povlen su dolazili arheolozi, akademik Dragoslav Srejović i Radivoje Pešić. Ali, kako kaže Milinko, ubrzo su otišli bez objašnjenja o njenom nastanku. Kako su kugle stigle na Povlen, nedaleko od Valjeva, niko ne zna. Ne može se sa sigurnošću utvrditi ni kada su ljudi primetili da one emituju izuzetno jaku energiju, ali je sigurno da mnogi veruju u njihovu čudotvornu moć.

Do kamenih kugli na Povlenu nije lako stići. Okolna sela imaju malo stanovnika, pa su šumski putevi prilično zarasli.


Međutim, u poslednje vreme, od kada se proširila priča o lekovitim kamenim loptama, staze su sve više utabane. Kugle se razlikuju po veličini, a najveća ima oko metar u prečniku. Oni koji su isprobali njihovu moć tvrde da je potrebno samo obe ruke staviti na kuglu i tada zamisli želju i ona će biti sigurno ispunjena. Još je bolje ako se to ponovi tri puta, jer, kako kažu – tri puta Bog pomaže.

Slične kugle pronađene su na Durmitoru, Magliću, ali i na Alpima gde su ogromnih dimenzija. O kamenim kuglama pisao je u knjizi “Misterije sveta’” Artur Klark. Na stotine, džinovskih kamenih tvorevina nađeno je na Kostariki, najmanja poput teniske lopte, a najveća teške preko 16 tona.

Za razliku od drugih kugli po svetu, ova povlenska, u Milinkovom potoku, ima urezane crteže koji izgledaju kao kombinacija staroslovenskog, egipatskog i sumerskog pisma, a naučnici smatraju da potiču iz praistorije. Suvoparno naučna objašnjenje ne raspaljuje maštu ni lokalnog planinskog življa na Povlenu, ni avanturista – istraživača, pa zato u narodu, mistične predstave o povlenskom kamenju nastavljaju da žive.

(Telegraf.rs/ Gane Đorđević)