Stevan Hristic

Stevan Hristić rođen je 19. juna 1885. u Beogradu.

Svojom sveukupnom delatnošću je bio najistaknutiji kompozitor u Srbiji u prvoj polovini 20. veka. Školovao se na čuvenom Lajpciškom konzervatorijumu, koji je njegovom radu dao solidne profesionalne temelje. Takođe je, u vreme pred Prvi svetski rat, boravio u Moskvi, Parizu i Rimu. Upoznat sa muzičko-stilskim tendencijama ondašnje Evrope, kao i sa osloncem u tradiciji srpskog muzičkog romantizma i nacionalne boje (posebno samoga Mokranjca), stvorio je osoben muzički jezik koji je bio mešavina folklornih uticaja i kasnoromantičarskih, impresionističkih i verističkih elemenata u melodici, harmoniji i instrumentaciji. Ovo je učinilo da njegova muzika bude slušljiva i bliska širokom auditorijumu.

Njegov najznačajniji doprinos razvoju kulturnog života Srbije je osnivanje i vođenje Beogradske filharmonije. Naporedo sa tim, bio je i direktor Beogradske opere u periodu 1924.—1935., a 1937. je jedan od osnivača i prvih profesora Muzičke akademije, a kasnije je i jedno vreme bio njen rektor. Nakon Drugog svetskog rata, 1945. učestvuje u osnivanju Udruženja kompozitora Srbije, čiji je jedan od prvih predsednika, a takođe je bio i prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije (osn. 1950.). Osim ovih uvaženih funkcija, nosio je i najvišu akademsku titulu, budući član, najpre dopisni (1948.—1950.), a zatim i redovni (od 1950.) Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU).

Ipak, najviše zasluga nosi za svoje stvaralaštvo. Ono počinje pisanjem scenske muzike za komad s pevanjem "Čučuk Stana" (1907.), a do kraja svog života je napisao i solo pesme, nekoliko horskih dela, dve koncertantne kompozicije, "Simfonijsku fantaziju za violinu i orkestar" (diplomski rad u Lajpcigu) i "Rapsodija za klavir i orkestar". Njegova najznačajnija, i najpoznatija, dela su (prvi u srpskoj muzici) oratorijum "Vaskrsenje", izvanredno "Opelo u b-moll-u", jedina dovršena opera "Suton" i, kao njegovo najpoznatije, a moglo bi se reći i najkvalitetnije delo, balet "Ohridska legenda".

Jedan od kurioziteta vezanih za delo Stevana Hristića, a koji verno oslikava bahat odnos stručne i šire javnosti prema sopstvenim umetnicima i kulturi, se odnosi na operu "Suton". 1958. godine, Hristić je za gostovanje u Moskvi dopisao jednu baletsku scenu. Uprkos značaju ovog kompozitora, notni zapis (partitura) ove scene ne postoji, odnosno, izgubljena je. Jedino što je sačuvano je jedan audio snimak koji je u posedu Radio Beograda.

Umro je 21. avgusta 1958. u Beogradu.

DELA:

Orkestarska:
"Simfonijska fantazija", "Rapsodija", "Vranjanska svita", "Poema zore", "Marš slobode", "Skice za klavir", muzička drama "Suton", balet "Ohridska legenda", oratorijum "Vaskresenje", scenska muzika za drame "Čučuk Stana", "Sunce", "Lazarevo vaskrsenje", "Uobraženi bolesnik", "Hamlet", "Večiti mladoženja", "Bura", horovi, solo pesme.

Muzika za filmove:
1948. — Sofka
1953. — Bila sam jača

STEVAN HRISTIĆ, uz Konjovica i Milojevica, jedan je od najznacajnijih srpskih muzickih stvaralaca prve polovine 20. veka. Ucenik Stevana Mokranjca, on je u svojim delima nastavio vezu modernog muzickog izrazavanja i folklora srpskog i drugih balkanskih naroda. To je postigao narocito u svom baletu Ohridska legenda.

Zivio je i radio uglavnom izmedju dva svetska rata delujuci u Beogradu i kao stvaralac i kao organizator muzickog zivota. Bio je osnivac Beogradske filharmonije, dirigent i direktor Opere posle stanislava Binickog, profesor na tek osnovanoj muzickoj akademiji, a posle II svetskog rata prvi predsednik Saveza kompozitora Jugoslavije i clan Srpske akademije nauka i umetnosti.

Stevan Hristić je umetnik u kome su se stalno sukobljavale dve licnosti: stvaralac — kompozitor i izvodjac — dirigent. Mnogi dokumenti kazuju da ova dva umetnika nisu u potpunosti "saradjivala". Hristic je, po oceni strucnjaka, na prvom mestu bio stvaralac, kompozitor, dok je posao, i znacaj, dirigenta sam izuzetno voleo. Veoma je rado dirigovao, a posebno je nastojao da uvek diriguje svoja dela i od toga nije odustajao. Postoji svedocanstvo o tome da su ga prijatelji molili da na premijeri "Ohridske legende" ustupi mesto drugom dirigentu kako bi uspeh predstave bio sasvim siguran. On je samo odgovorio: "Ako sam znao da napisem, mislim da cu znati i da dirigujem." Posle ogromnog uspeha na premijeri 1947. godine, dok se jos u sali prolamao aplauz, prijatelji su dosli da cestitaju Hristicu na pozornici. On je pobednicki i pomalo zajedljivo rekao: "Vidite da je 'Legenda' tako dobro napisana, da cak ni Stevan Hristic nije mogao da je upropasti."

"Ohridska legenda" je obisla mnoge pozornice sveta i bila svugde primljena sa velikim uspehom. izvedena je vise od
1200 puta. O tom uspehu svedoce mnoge kritike napisane u listovima sirom Evrope. "... 'Ohridskoj legendi' nas je privukla njena melodicna i temperamentna, duboko nacionalna muzika, poezija i romantizam sadrzaja, izrazajnost, muzevnost i lepota narodnih igara i mogucnost da se kombinuje sa klasicnom igrom..." (Moskva, 1958. godina).

Sam kompozitor o svom delu kaze: "Gledao sam pre svega da napisem tako da bude jasno i pristupacno. Da ga razume sira publika, da na nju sto snaznije deluje, a da njegova tehnicka obrada zadovolji onih deset-petnaest strucnjaka sto ce biti tamo... Umetnost ozivljuje samo kroz ljude kojima se pruza...".

Stevan Hristic, kompozitor proslavljenog baleta Ohridska legenda, ostavio je nekoliko horskih dela iz oblasti duhovne muzike. istaknuto njegovo ostvarenje te vrste je svakako Opelo u b-molu. Delo je nastalo u toku I svetskog rata i posveceno je zrtvama palim za oslobodjenje.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić

VASKRSENJE (ORATORIJUM)

Oratorijum Stevana Hristića, prvo takvo muzičko delo u srpskoj muzici. Napisan je 1912. godine i izveden 3. maja iste godine. Napisan je na tekst Dragutina Ilića. Praizvedbu je dirigovao Stanislav Binički, a učestvovali su Hor pevačkog društva "Stanković", Orkestar muzike kraljevske garde, soprana je pevala Miroslava Binički, a muške glasove Turinski, Predić i Vojković.

Predviđen je za simfonijski orkestar, mešoviti hor i četiri solo glasa (sopran, bas, bariton i tenor). Sačinjen je iz dva posebna dela sa naslovima Vesnica sa Groba i Hristos među učenicima. Komponovan je na kombinaciji italijanske operske tradicije kasnog 19. veka i ruske nacionalne opere, sa elementima koji su karakteristični za Hristića i koji će se kasnije sretati u njegovim drugim delima. Uvodni hor, Zora na Vaskršnje jutro, je kasnije doradio i preradio u posebnu muzičku numeru, koja se često izvodila, za razliku od oratorijuma.

Likovi u delu su:

Hrist bariton
Marija Magdalena sopran
Apostol Petar bas
Apostol Toma tenor

Zapaženo izvođenje ovog dela je bilo na osamdesetu godišnjicu praizvođenja, 23. aprila 1992. godine u Kolarčevoj zadužbini. Solo glasovi su bili: Radmila Smiljanić (sopran), Živan Saramandić (bas), Nikola Mitić (bariton) i Karolj Kolar (Karoly Kolar) (tenor). Horom i simfonijskim orkestrom RTB je dirigovao maestro Bojan Suđić.

Wikipedia

OHRIDSKA LEGENDA

U srpskoj muzickoj literaturi balet je zastupljen sa vise znacajnijih dela pretezno folklornog sadrzaja. Najznacajniji je Ohridska legenda kopmpozitora Stevana Hristica. Zanimljiv liberto zasnovan na narodnoj bajci i muzika prepuna divnih narodnih motiva makedonskog melosa i drugih balkanskih naroda ucinili su da je delo postalo popularno kako u zemlji tako i u inostranstvu.

~~~

Ljubav Biljane i Marka ne prihvata njen otac, jer zeli da se Biljana uda za Ivana, bogatog seoskog momka.

Biljaninu prosidbu i veridbu prekidaju Turci - janjicari, koji u padaju u selo, ubijaju Ivana i mnoge seljake, a Biljanu odvode u ropstvo.

Marko polazi da trazi Biljanu i na putu susrece vile koje zele da mu pomognu. One mu poklanjaju carobni mac sa kojim ce biti nepobediv i carobni cvet pomocu kojeg ce vratiti Biljanu.

Treci cin baleta odvija se u sultanovom dvoru. Biraju se nove mlade robinje za sultanov harem. Svaka od robinja igra svoju igru. Biljana odusevljava sultana svojom lepotom i temperamentom. U tom trenutku stize marko, dobacuje biljani carobni cvet i sa drugovima pobedjuje janjicare. U tom trenutku pretvara se u golubicu, a Marko se vraca kuci.

U selu svi ocekuju Biljanin povratak. Marko sedi pod drvetom i razmislja o Biljani. Golubica dolece i pretvara se u Biljanu, koja srecna hita u zagrljaj Marku i svojim roditeljima. Biljanina i Markova svadba predstavlja vrhunac radosti i srece mladih.

Gordana Stojanović & Nadežda Ćirić

SLUČAJ "OHRIDSKE LEGENDE"

Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno

Poslednja premijera baleta "Ohridska legenda" znamenitog kompozitora Stevana Hristića na sceni beogradskog Narodnog pozorišta izazvala je kontroverzne reakcije publike.

Nije to nešto naročito u odnosu na način kako Italijani reaguju na nešto što im se ne dopada, ili obrnuto, još manje nalik na skandal vezan za parisko izvođenje baleta "Posvećenje proleća" Igora Stravinskog sa početka ovog veka. Sličnosti nema, a različitost se svodi na, po svemu sudeći, opšte mesto našeg mentaliteta: ako nije moguće dokazati da sam u pravu, upotrebiću sva sredstva da eliminišem protivnika suprotnog mišljenja. Teško je u ovom trenutku naći nekoga, osim najužeg kruga oko glavnog kreatora predstave Lidije Pilipenko, ko bi o novoj postavci Hristićevog baleta rekao nešto što pripada pristojnom rečniku, profesionalnom ili laičkom, svejedno. Ni to ne bi bilo vredno naročite pažnje kada "Ohridska legenda" ne bi bila ono što jeste, nešto najvrednije u kratkoj ali bogatoj istoriji srpske muzike, i da baš ovaj balet nije prošao kroz sve nemoguće situacije tokom 57 godina koliko nas deli od prvog izvođenja.


Parlićev hod po mukama

Dakle, 1933. Nina Kirsanova postavlja "Ohridsku legendu", zapravo samo jednu manju celinu u veličini prvog čina u Beogradu. Pored uloge koreografa, u predstavi sa Žukovskim u ulozi Marka, Kirsanova igra Biljanu. Pravi život baleta na sceni počinje u godinama posle Drugog svetskog rata. Njegov autor, školovan u Lajpcigu, intelektualac, kompozitor, dirigent, akademik, osnivač Muzičke akademije u Beogradu, njen profesor i rektor, mnogo je puta dirigovao svoje, po mnogim mišljenjima, najuspelije delo. Obišao je Evropu i čitavu nekadašnju Jugoslaviju, a predstava je nailazila na oduševljenje i publike i kritike, koliko lepotom muzičkog toka, toliko i originalnošću još uvek privlačnih folklornih elemenata u koreografiji, scenografiji i kostimima. Smrt ga je zatekla u pripremi za izvođenje "Ohridske legende" u Puli, u avgustu 1958. Samo nekoliko meseci ranije "Ohridska legenda" je imala premijeru u Moskvi, u Pozorištu Stanislavski i Nemirovič-Dančenko, a probama je prisustvovao sam kompozitor, dirnut, oduševljen i svakako ponosan. O ovoj predstavi mnogo se lepih reči izgovorilo i napisalo u Moskvi. Ostaće zapamćene one izgovorene od kolega kompozitora Dmitrija Šostakoviča i Arama Hačaturjana.

Trajanje Hristićevog baleta nastavilo se i posle smrti kompozitora. Dimitrije Parlić, čuveni koreograf iz vremena koje mnogi i danas nazivaju zlatnim vremenima posegao je za partiturom, unoseći u nju nešto što pripada Hristićevom opusu, ali ne i samom baletu i kreirao predstavu za koju malobrojni savremenici imaju samo reči pohvale. Balet je dobio jednu drugu dimenziju, odvojio se od prvobitne slike čiste folklorne tradicije i postao uporediv sa klasičnim baletskim elementima najpopularnijih ostvarenja Čajkovskog, na primer.

I tu počinje hod po mukama. Autorska agencija kao zaštitnik prava kompozitora, na inicijativu Mihajla Vukdragovića i Predraga Miloševića, takođe kompozitora, otvara sudski spor koji će trajati godinama i završiti se odlukom o zabrani Parlićeve postavke. Poslednja predstava odigrana je u Beogradu 29. decembra 1966. sa Višnjom Đorđević kao Biljanom, i Dušanom Miladinovićem kao dirigentom. I dok je u sudskom postupku sve izgledalo uredno i na duge staze, samo poneka žučna reč izrečena uglavnom od onih kojima je do Hristića zaista bilo stalo, čuvala je od zaborava najlepše stranice naše muzičke baštine.

Dvanaest godina kasnije, 1978. balet su na scenu vratili Pia i Pino Mlakar, ali su te predstave ostale bez većeg odjeka. Zatim se Dimitrije Parlić ponovo prihvatio "Ohridske legende", koju valjda, voljom samih anđela, više niko nije osporavao. Ostala je za pamćenje predstava igrana u Zagrebu 1980. i upravo ovo izvođenje mnogi smatraju uzornom predstavom kakvu bi (ako je moguće baš takvu) trebalo vratiti na scenu. Nažalost, godine koje su prošle ostavile su tragove, ali i prostor da se Hristićeva "Legenda" potisne u drugi plan.


Tačke na prošlost

Beogradski balet već se nalazio u dubokoj krizi izazvanoj trvenjem sujeta primabalerina, reditelja, dirigenata, upravnika... do 1985. kada je, u čast 40 godina pobede nad fašizmom i 20 godina umetničkog rada poznatog i visokocenjenog Radeta Vučića Hristićevo delo ponovo našlo mesta na repertoaru. Održalo se dve godine, a poslednja predstava u koreografiji Dimitrija Parlića izvedena je 5.II 1987.

Šta naši sugrađani znaju o Stevanu Hristiću staje u sećanje na neke davne skandale i — nedavno — na laki fizički kontakt Šaneta Turlakova i sinova Lidije Pilipenko. Malo je reći šteta i nastaviti istim putem. Ako se jedna rđava predstava jedne potencijalno blistave baletske kreacije dogodila, onda to samo treba da znači da treba tražiti i naći one ljude koji umeju i mogu da naprave novu. Ako se "Labudovo jezero" i danas igra na radost publike, onda naše "Labudovo jezero", Hristićeva "Ohridska legenda" treba da uživa isti status i požrtvovanost. Jednom davno, neko reče da je u postavci "Legende" zabranjeno sve osim rđavog izvođenja. Bilo bi neophodno staviti tačku na prošlost u onom njenom delu u kome su zabrane stavljene samo na potrebu poštovanja sopstvene tradicije i njenih najvećih dometa. A do njih se stiže istim putem kao i do svakog dobrog rezultata, radom, znanjem, kompetencijama i, naravno, ogromnom dobrom voljom. Naročito sada kada iz pepela treba stvarati mnogo toga što smo nekada imali pa sada nemamo, i kada nijedna dobra namera nije takva da ne bi mogla popločati put do pakla. To smo, nažalost, imali i gde i kada i od koga da naučimo.

Milena Miloradović
07.12.2000.