Tatjanino pismo Onjeginu

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…

Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne!
Sta hocu? s kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vasem srcu cednom
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!...
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.

Napolen Zozefini

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?
Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.
Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.
Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:
Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."

Johan Volfgang Gete
Šarloti fon Štajn


Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam
naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom
ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno.
Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito
jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko
se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve
na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje
domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča,
pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi
delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto
drugo privlačilo, voli me iznad svega…

ALBERT AJNŠTAJN I MILEVA MARIĆ

Iako je 19. decembra 1875. godine rođena u Titelu, Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine, a zbog službe oca Miloša Marića, koji je po matičnim knjigama "vojno lice rođeno u Kaću", koji je u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.

Požutele, ali očito pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odličan učenik, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom - izvrstan. Zato uopšte nije čudno što se Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja vrlo brzo našla u Cirihu, u kome je 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica - tako da su oboje indekse punili odličnim ocenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.

Opisujući taj period njihovog života, "Tajmov" novinar ovako vidi vezu dvoje studenata:

"Ali, i fizičari se zaljubljuju. Kada bismo snimali film o Milevi Marić, izabrao bih za tu ulogu Marli Metlin, gluvonemu dobitnicu Oskara, zbog njene blage tajanstvenosti i utiska gnevnosti i oštećenosti. Mileva Marić je bila tamnokosa Srpkinja koja je sanjala da postane fizičar i u 21. godini primljena je u švajcarski Savezni institut za tehnologiju u Cirihu. Tu je upoznala osamnaestogodišnjeg Ajnštajna, boemskog izgleda, kudrave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici deleći ujedno i udžbenike. Njen otac se protivio ovoj vezi.

Mileva, tamnokosa Srpkinja tamnih očiju, sa pomalo tuge i pomalo gneva u pogledu (od detinjstva je hramala), zaljubila se u Jevrejina iz Milana, lepuškastog, okretnog i tri godine mlađeg. Zajedno su studirali, zatim su zajedno i živeli. Dobili su vanbračnu kćerku Lizeral, o kojoj se ništa ne zna. Verovatno je bila data na usvajanje… Kada je Ajnštajn bude napustio, odlazeći da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, koja mu je dovela dvoje dece iz prvog braka, neće više biti uspešan. Tačnije, neće napisati više ništa vrednije.

Kasnije, kada je Ajnštajn počeo da živi sa svojom rođakom Elzom Lovental, počeo je brak sa Milevom da opisuje kao tragediju. Bez obzira na Ajnštajnovo mišljenje, činjenica je da tokom braka sa rođakom i udovicom sa dve ćerke Elzom Lovental, ni približno nije bio uspešan u naučnom radu kao ranije. Voker posebno u tom smislu izdvaja neka Albertova pisma Milevi:

Mileva Albertu, Hajdelberg, oktobar 1897.

"Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna…

Albert Milevi, Milano, mart 1899.

Draga (Saud)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.

Paradis/Metmenšteten, avgust 1899.

D(raga) D(oheri)!

Mora da se sada siroti, bavite crnim mislima. Ali ja Vas dobro poznajem, zajedno sa Vašom božanstvenom flegmom i znam da Vi sve to primate sa spokojstvom. Uz to ste ipak kod kuće i bićete valjano maženi kako to i priliči ćerki. U svakom slučaju, kod nas u Cirihu ste Vi gospodarica kuće, to ipak nije loše i to domaćica kakvog raskošnog domaćinstva! Dok sam prvi put čitao Helmholca uopšte nisam mogao da shvatim da ne sedite uz mene, a i sada mi nije mnogo bolje. Zajednički rad smatram veoma dobrim i korisnim i pored toga manje iscrpljujućim…

Ebendorf, avgust 1899.

Raspust mi prolazi u srećnom spokojstvu, tako da su mi studije promena, a ne lenstvovanje, kako smo u našem domu navikli. Vi mi pišete da Vam je pauza za ispit prijala, to mi se dopalo. Vi ste baš prava junačina i imate puno energije i zdravlja u svom malom telu. Vratio sam Helmholcovu knjigu i sada studiram još jednom do detalja Hercovo rasprostiranje električne sile…

Mileva Albertu, Kaæ,
avgust/septembar 1899.
D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi…

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila…

Mileva Albertu, 1900. (?)

Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).

Albert Milevi, Melhtal, jul 1900.

Moja najdraža Doherl!

Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuęu "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.

Melhtal, avgust 1900.

Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi… Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje… Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš…

Milano, avgust/septembar 1900.

Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja jdraga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.

Ebendorf, jul 1901

Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe.

Mileva Albertu, Cirih, jul 1901.

Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla…

Mileva Albertu, Štajnam Rajh, novembar 1901.

Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao…Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto…

Albert Milevi, Šafhauzen, decembar 1901.

Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoložnju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel.

Ebendorf, decembar 1901.

Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.

Bern, februar 1902.

Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane! Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem! Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!

Ebendorf, septembar 1900.

Draga moja Doherlin!

Tri četvertine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati… Već sam rekao da za Božič ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek…

Milano, oktobar 1900.

Tebi se stvarno više ne dopada malograđanski život! Ko slobodu smatra dragocenom, taj više ne može da podnese okove. Koliko sam srećan što sam u Tebi pronašao srodno stvorenje, koje je isto snažno i samostalno kao i ja sam! Bez Tebe ja sam sa samim sobom sam…"

IVO ANDRIĆ
Da li je Isidora bila zaljubljena u Andrića?

Velom tajne do današnjih dana ostala je obavijena priča da je između Isidore Sekulić i Iva Andrića postojalo nešto više od prijateljstva. O Andriću je bilo dosta izmišljenih priča i tračeva, ali neki tragovi ukazuju da ova nije jedna od tih. Po pričanju Nade, supruge dr Nikole Mirkovića, pisca najznačajnije studije o Andriću u međuratnom periodu, Ivo je još dok je boravio u Zagrebu bio predmet interesovanja, a po dolasku 1919. u Beograd, i velike ljubavi Isidore Sekulić. Svedočenje gospođe Mirković može se uzeti kao sasvim pouzdano s obzirom da je sam Andrić bio čest gost u njihovoj kući. U zaostavštini našeg nobelovca nalazi se i jedno Isidorino pismo i dve razglednice kao ipismo koje mu je uputio Ivo Vojnović iz Nice 12. 10. 1919. godine. U njemu se pored ostalog kaže: "Šta je sa Sekulićevom? Jedna mi gospođa piše, tj. pita me: Da li si mi što pisao o njoj i tebi?! Nemam pojma! Kakav ti je to rebus?" Od samog Andrića razrešenje rebusa nikad nije dato. Ali zato postoje mnoge stvari iz života ovog velikana koje se pouzdano mogu utvrditi, a gotovo su nepoznate. Jedna od njih je i ta da je u ranim godinama života i stvaranja bio veoma zainteresovan i vezan za pozorište. Kao srednjoškolac imao je svoju pozorišnu trupu za koju je sam pripremao repertoar. Dramatizovao je i sa svojom trupom prikazao jednu pripovetku tada poznatog pisca Milana Ð. Milićevića. Kako sam kaže, to je bio njegov "prvi pozorišno-literarni rad". U tom komadu igrao je i jednu od glavnih uloga, ali se u tom poslu nije baš najbolje pokazao. Sa ovim glumačkim neuspehom, Andrić se preselio u publiku, ali njegovo interesovanje za pozorište nije prestalo. U Zagrebu se 1917. sprijateljio sa poznatim dramskim piscem Ivom Vojnovićem i znamenitom ličnošću jugoslovenskog glumišta Ivom Raićem. Zajedno sa Raićem počinje da planira da u Splitu otvori jedno "drugačije pozorište". Do toga iz nepoznatih razloga nikada nije došlo.

GIJOM APOLINER
Priroda ga je još rođenjem obeležila: vanbračni je sin Poljakinje Anželike de Kostrovicki i italijanskog oficira Frančeska Fluđia d’ Aspermonta. Ovaj pesnik smešane krvi i dugog imena (Vilhelm Albert Vladimir Aleksandar Anolinaris de Kostrovicki), rođen u Rimu 1880. godine, a najviše živeći u Parizu i lutajući Evropom, učinio je ljubav svojom jedinstvenom otadžbinom. Pesnik mostova, obala, rijeka i daljina, tražio je u ženi obalu svih obala, sažimao prošlost, sadašnjost i budućnost u jedan tren, neprestano zaljubljen u život i njegovu inkarnaciju - ženu, intuitivno predosjećajući i kratkoću svoga života (umro je od španjolke u Parizu 1918. godine) i neumitnu prolaznost.

Od svoje osamnaeste godine, do smrti, menjao je ljubavi i žene, dajući im se kao pijanstvu, a tražeći od njih slast, ljepotu i zaborav. Lako zaljubljiv i elementaran, miješajući san i realnost, žedan i željan da život ispije naiskap, težeći apsolutnom, nalazio ga je u poeziji, imanentnoj ljubavi. Marija Dioba, pesnikova mladalačka belgijanska ljubav, engleska guvernanta Eni Plejden, koja nije uzvratila pesnikovu ljubav, jedna od najvećih evropskih slikarki XX veka Marija Loransen, najveća njegova ljubav, koja će ga inspirisati za čuvenu pesmu Most Mirabo, Lujza de Kolinji-Šatijon, koju će u poeziji ovekovečiti kao LU, devojka iz Alžira Madlena Pažez, te riđokosa Žaklina Kolb, s kojom se ženi nekoliko meseci pre smrti (jedan od kumova bio mu je Pablo Pikaso), samo su usputne stanice na kratkotrajnom ali vratolomnom i izukrštanom Apolinerovom putu. Smiraja neće naći, jer jedan gutljaj opojnog pića ište drugi, drugi-treći, a pesnikova žeđ je beskonačna. Žeđ ostaje neugasiva, ali pesnikova osećanja bivaju plamen, potom pepeo. Neostvarenu apsolutnu ljubav sa ženom, zamenjuje druga ljubav, koja je, u stvari, nova realnost i nadoknada za ljubav - poezija. U Apolinerovoj lirici, i njegovo je doživljavanje i shvatanje žene i ljubavi, i bića poezije.

Pesma Most Mirabo, koja zbog svoje jednostavnosti može da zavara, posebno kada je prevedena na jezik drukčijeg mišljenja i osećanja, posvećena najvatrenijoj Apolinerovoj ljubavi slikarki Mariji Loransen, peva kraj ljubavi i svojim gorkim ukusom izražava samu suštinu i zrelo poimanje ljubavi. Ispod Mosta Mirabo protiče Sena, noćni časovnik izbija vreme, koje, takođe, protiče u nepovrat, a sa vodom i vremenom odlazi ljubav, iza koje ostaje kamen na srcu i gorčina u ustima. Sve odlazi, na Mostu ostaje samo usamljeni pesnik, napušten, ojađen, starošću načet, bogatiji za veliku već prošlu ljubav, koja postaje samo uspomena, ali koja i pesnika čini nesrećnim patnikom za tu istu veličinu. Ono što je bilo sreća, postaje nesreća, lepotu zamenjuje praznina, slast gorčina. Međutim, tu se ništa ne može učiniti, žena, vreme i ljubav će neumitno proticati, pesniku preostaje pesma i neka moguća nova ljubav.

U središtu Apolinerove lirike su Pariz i žena. Pariz je onaj Hemigvejev „pokretni praznik”, sa Senom, Monmartrom, Ajfelovom kulom, boemskim kafanama i bretanjskim vinima, sa zlatnim jesenima, teatrima i slikarima iz celog sveta, onaj o kojem Apoliner kaže: „O umreti se meni neće / Kad kroz moj lepi Pariz šetam", onaj Pariz u kojem bi i blizak Apolineru Majakovski rado umro kada na svetu ne bi postojala Moskva.

Žena Apolinerova, bila ona sa ulica Pariza, Londona, Praga, ili Nice, puna je tamne vatre i dubokih strasti, ona nije tu toliko da ulepša život koliko da ga produbi i potroši, da ga sagori. Žena je da se voli i da joj se uzima, ali i daje. Ona je sva rumenom krvlju oblivena, jer je putena i sva žena od ovoga sveta. Ali prvi poljubac, onaj firentinski (sa jezikom), ogorčava usne, jer podseća ne neizbežni rastanak i smrt ljubavi. Imati ljubav, znači biti osućen na patnju, nemati je - još gore, znači ostati prazan i suvišan. Kao i poezija, ljubav je ona lepota koje istovremeno i ubija. Iz tog doživljaja žene, izbija i pesnikovo tragično osećanje sveta.

Ljubav steže grlo, ona je breme na pesnikovim plećima, ljubav je i zlo i bolest sramna, ali i bez nje je život surova java bez sna i večna zima, osuđena na rastanak, ljubav je lažni plamen, krvavi su i poljupci, smrt ljubavi i smrt je bolna i ljudska, srce je sa sedam sabalja isečeno, dojke ljubljene su za njega ratnika - đulad, sapi njegova konja podsećaju ga na bokove žene, za pesnika učesnika Prvog svetskog rata, „postoji lađa koja je odnela moju ljubav”, postoji neprijateljska podmornica koja će ubiti njegovu ljubav, postoji tuga zbog pisma koje ne stiže, „postoje reke što se ne vraćaju u svoje korito” (opet reke, i druge, ne samo Sena), postoji rat koji je ceo svet pretvorio u zaverenika protiv pesnikove ljubavi.

Apolinerova žudnja za totalnom ljubavlju je beskonačna, mada je doživljaj ljubavi u suštini doživljaj patnje. Život bez ljubavi je besmislen i nemoguć. I ovaj vidovnjak i pesnik koji je hteo ne samo da ispija vina i žene, nego i gradove evropske, pa i čitav svet („Pijan sam jer ispih čitav svet”), predvideo je i sopstvenu smrt koju je naiskap ispio 9. novembra 1918. godine u Parizu:

Ljudi budućnosti mislite i na me
Živeh kad su kraljevi tonuli u tame
Umirahu redom ćutljivi i setni
I trostrukom hrabrošću triput zagonetni

Predviđanje se zbilo: dok je u gradu na Seni umirao Gijom Apoliner, kroz prozor su do samrtničke postelje dopirali ulični povici: „Dole Gijom!” Na sreću, pariska masa nije izražavala svoj gnev prema voljenom i velikom pesniku Pariza, već prema nemačkom caru Vilhelmu, koji je bacio u rat i Francusku i koji je silazio sa istorijske scene (a pravo pesnikovo ime bilo je, rekosmo, Vilhelm de Kostrovicki). Još žedan ljubavi, na pragu slobode, još daleko od navršene četvrte decenije života, odlazio je i pesnik ljubavi Apoliner.

LORD DŽORDŽ BAJRON (George Byron, 1788-1824)
Bio je jedan od najpoznatijih engleskih zavodnika. Svetski poznati pesnik je u svojoj 24 godini imao kratku ali izuzetno strasnu vezu sa Ledi Caroline Lamb. Pod pritiskom Carolinine majke (koja je takoće bila zaljubljena u Byrona), on je iskoristio priliku da prekine ovu vezu. U ovom pismu on objašnjava njegove razloge za to.

Avgust 1812

Moja najdraža Caroline!

Znaj da suze koje si videla nisam sklon da prolijem, ako uzbuđenje u kome sam se rastao od tebe, uzburkanost koju mora da si opazila tokom cele ove nervozne, nervozne veze , nisu počela do momenta kada sam ti rekao da te napuštam. Ako, sve što sam rekao, uradio i sve što sam još spreman da kažem i uradim nije ti dovoljno dokazalo šta su moja prava osećanja i šta su ona prema tebi, moja ljubavi, ja nemam ni jedan drugi dokaz da ponudim. Bog zna da ti želim sreću kad te budem napustio ili radije kad me ti napustiš iz osećanja dužnosti prema svom mužu i majci, ti ćeš priznati da istina onoga što sam ponovo obećao i zavetovao da niko drugi neće rečju i delom ikada zauzimati mesto u mojim osećanjima, mesto koje je i biće najsvetije za tebe, dok me ima. Nikada nisam znao sve do momenta ludosti, moja najdraža, najvoljeniji prijatelju - ne mogu da se izrazim - ovo nije vreme za reči, ali ču imati ponosno i tužno zadovoljstvo u patnji što sama jedva možeš shvatiti, jer ti me ne znaš, ja sam sada blizu toga da izađem teškog srca, jer moj postupak ove večeri zaustaviće bilo koju apsurdnu priču koju današnji događaji mogu izazvati. Da li sada misliš da sam hladan, surov, lukav, ili šta god drugo pomisliš. Hoće li čak tvoja majka - majka kojoj moramo zbilja mnogo žrtvovati, više, mnogo više (što se mene tiče), nego što će ona ikad znati ili moći da zamisli. Obećanje da te ne volim, ah, Caroline to je prošlo obećanje, ali ęe izazvati sve posledice za prave pobude. Nikad neću prekinuti da osećam sve ono čemu si već prisustvovala kao svedok, više nego što će ikad biti znano sem mom sopstvenom srcu - možda tvom. Neka te Bog zaštiti, oprosti ti i blagoslovi te uvek - čak više nego ikad…

Tvoj najodaniji Byron

p. s. Ogovaranja koja su te dovela do ovoga, moja najdraža Caroline nisu bila za tvoju majku. Ima li nešto na zemlji ili na nebu što me je učinilo tako srećnim kao što si me ti nekada davno učinila, ne manje sada nego tad ali više od svega u to vreme. Znaj da bih sa zadovoljstvom ustupio sve ovo ovde - sve do groba za tebe. Moji motivi moraju biti pogrešno shvaćeni. Ja ne brinem da li neko zna kakva je korist od toga, bio sam i tvoj sam sasvim. Povinujem se da te poštujem ljubavi, letim sa tobom kad, gde i kako ti budeš mogla i budeš odlućila.

Lord Byron ne bi bio to što je bio da ponovo nije imao vezu i ponovo kao i mnoge do tada raskinuo. Ovaj put Jane Clairmont tužna zbog raskida piše mu poslednje pismo…

Jane Clairmont Lord Byron-u 1815;

Rekao si mi da ti pišem kratko, ali ja imam toliko toga da ti kažem. Takođe me ljuti, što misliš da sam samo umislila, kako gajim privrženost tebi. To nije mašta, jer imam tebe, živog i postojanog, o kome razmišljam svaki svoj trenutak življenja. Ne očekujem da me voliš. Nisam dostojna tvoje ljubavi. Osećam da si nadmoćan, moje životno iznenađenje, mnogo više od moje puke sreće… izdao si moja nadanja da ja još uvek živim u tvojim grudima… Pa zar ja ne treba da budem sretna? Hoćeš da odbacim svoje želje daleko od sebe? Izaći ću pred tvoju drskost i pakost, kome je moje mišljenje mrsko, a teorije izopačene, ali vreme će pokazati… Da sam volela nežno i da sam ti bila naklonjena… Da su moja osećanja bila jaka… Uveriću te da je tvoja budućnost i moja, i sve što budeš uradio ili rekao ja to osporiti neću.

ATENSKA DJEVO
(Živote moj, volim te)

Atenska djevo, prije neg' sati
rastanka dođu, srce mi vrati,
Ili ga, jer mi ode iz grudi,
zadrži i sve što ti nudi!
Odlazim, čuj moj uzdah i bol...!
Živote moj, volim te.

Tako mi tvoje nemirne kose
što egejski je vjetrovi nose,
i obrva što crne rube
nježno ti lice ljube
i zjena ko u srne, o,
Živote moj, volim te.

Tako mi usana tih koje žudim
i struka tvoga za kojim ludim,
i ovog cvijeća što o sreći
i ljubavi zna reći.
Živote moj, volim te.

(Lord George Byron

ONORE DE BALZAK
(Onore de Balzak Evelini Hanskoj)

Moja voljena ljubavi, jednim jedinim milovanjem vratila si mi život. Oh! Moja draga, nisam mogao ni da spavam, ni da radim. Utonuo u osećanja te večeri, rekao sam ti bezbroj nežnosti. Oh! Ti imaš božanstvenu dušu za koju čovek ostaje vezan čitavog života. Dušo moja, ti si, iz ljubavi, otkrila divni jezik ljubavi, što je odmah oteralo tugu, neprijatnost, voljeni anđele, ne zamračuj nikakvom sumnjom nadahnuća ljubavi. Tvoja umiljata nežnost bio je samo njen tumač. Ne misli da možeš biti upoređena ma s kim. Ali, moja voljena, moj nebeski cvete, ne shvataš li sav čar i svu istinu da siromah pesnik može biti pogođen tim što je pronašao isto srce, što je voljen preko svojih nada? Moja obožavana, da za tebe me je odgojilo najnežnije i najmilije žensko srce…

Dragi, večiti idole moja lepa i sveta vero, znam koliko uspomene na neku drugu ljubav moraju vređati ponosnu i nežnu dušu. Ali ne govoriti tebi o tome značilo bi oduzeti ti neizrecive duševne praznine, ljubavne radosti. Postoje takve sličnosti, osećanja i duše da sam na njih ponosan zbog tebe i da ne znam da li sam u njoj voleo tebe. Zatim, užasna ljubomora me je toliko navikla da mislim otvorenog srca, da sve kažem onoj u kojoj živim, da nikad ne bih mogao da ti sakrijem ma i jednu misao. Ne, moje srce si ti!

Da, tebi je sve dozvoljeno. Reći ću ti prostodušno sve ono lepo što pomislim, a i rđavo. Ti si jedno ja, lepše i milije. Moja ljubav nema više ni manje egzaltacije, niti ma čega zemaljskog. Oh! Moja draga, to je anđeoska ljubav, uvek na istom stepenu jačine. Osećati, dodirnuti tvoju ruku ljubavi, ruku punu nežnosti, ponosnih osećanja, čuješ li, anđele moj, toplih, dobrih, strasnih; ta ruka, glatka i meka od ljubavi predstavlja isto toliko sreću koliko i tvoje medeno i žarko milovanje…

Jedan poljubac, na tvoje drage usne, te nevine usne koje još nemaju uspomena biće skoro amajlija za ljubavne želje, kad bude sadržavao sve nežnosti ljubavi. Naš siroti poljubac, još lišen svih naših radosti, ide samo tvom srcu, a ja bih hteo da on obuhvati celo tvoje biće…

Moja draga Evo, nikad ne sumnjaj u mene, ali još manje u sebe. Kod tebe, u tvojim pismima, u tvojoj ljubavi, u njenim izrazima ima nečeg više, ne znam čega, nego u onim pismima i izrazima koje sam smatrao nedostižnim. Ali, drago blago, ti imaš nebesku dušu kakva se samo može zamisliti, i imaš i zanosnu lepotu. Bože, kako da ti kažem da sam opijen tvojim i najmanjim dahom… Budim se srećan što te volim. Ležem srećan što sam voljen. To je život anđele… Hiljadu poljubaca, i neka svaki sadrži hiljadu nežnosti za tebe, kao oni juče za mene.
(Ženeva, januara 1834. godine)

LUDWIG VAN BEETHOVEN
Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponika iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi resio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena početkom ove godine, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Esterhazi je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ
(6. jula, ujutro)

Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju postati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude. -

tvoj odani Ludwig.

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)

Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.-og jula)

Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog

L.
večno tvoj
večno svoj
večno naš

(Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče: 'Pozovite sveštenika.'" Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici. Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije: "Šteta, šteta. Prekasno…" Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor." Reminiscencije na Fidelija?

Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i on izdahnu.)

HEKTOR BERLIOZ
Dve godine pre svoje smrti, Berlioz je izgubio sina Luja, koji je u trideset i trećoj godini umro od žute groznice. Posle ovog udarca, koji se samo nadovezao na bespoštedne kritike na njegov račun, kao i na bolove u predelu stomaka, on će se povući u svojoj svet tišine i očaja. Predloženo mu je da otputuje na jug Francuske: u Monte Karlu će se strmoglaviti na neke stene i povrediti glavu; u Nici - sinkopa i još jedan pad, i ponovna povreda predhodno zadobijenih rana. Berlioz se vraća u Pariz sav u ranama, i odbija da i sa kim govri, čak i sa najboljim prijateljima: nije mu više bilo stalo do razgovora, jedino što je želeo bila je smrt; nijedan namernik više nije mogao da uđe na njegova vrata. Ako bi neko od njegovih bližih prijatelja i uspeo da pređe njegov prag u nameri da vidi samrtnika, on bi okrenuo glavu prema zidu i ni jedna reč ne bi izašla iz njegovih usta. Iz kreveta će se dići tek da spali sve što bi još moglo sećati na Berlioza-umetnika: satima su u kaminu gorela pisma, koncertni programi, fotografije i novinski članci. Jedine reči koje je još smogao da kaže, već u sudnjem času i s tužnim osmejkom na ustima, bile su: ¨Konačno! Sada će da zasviraju Berlioza!¨ ili ¨Kakav talenat ću sutra imati!¨, što otprilike znači isto.

Pred kapijom groblja na Monmartru, konji koji su vukli posmrtna kola, usplahiriše se na zvuke pokojnikovog Posmrtnog marša te počeše da se otimaju; konopci za koje je bio pričvršćen sanduk pukoše, i Berlioz sam uđe na kapiju onog istog groblja po kojem je toliko voleo da se šeta. ¨često tamo odlazim, jer toliko je mojih prijatelja ma tom mestu¨, često je imao običaj da kaže. Tu su ga čekale njegove obe žene, pevačica Marija Rekjo (+1862.) i Herijeta Smitson (+1854.) sahranjen je između ove dve supruge i pored jedne od svojih tašti. (Godine 1970., prilikom premeštanja tela iz 6. parcele groblja na 20. koja se nalazila na boljem položaju, njegovi posmrtni ostaci umalo da nisu pomešani sa ostacima njegovih susetki. Pa ipak, Berlioz će uspeti da dobiju svoju ličnu ¨kutiju za kosti¨, i tako se spasti večnog tet-a-tet sa džangrizavom Marijom. Mnoge su posmrtne besede pročitane na njegovoj sahrani, ali je ona Elvartova, koji je bio muzičarev dobar prijatelj, ali nikakav govornik, bila je naročit promašaj. Sam Berlioz mu je jednom prilikom rekao: ¨Ako ti budeš morao da mi čitaš posmrtni govor, bolje mi je onda da ostanem u životu.

LUKRECIJA BORDŽIJA
Da nije bila kćerka Aleksandra i sestra Ćezara Bordžije, istoričari je ne bi ni primetili ili bi je, u najboljem slučaju, pomenuli kao jednu od mnogih šarmantih žena rimskog društva. U rukama svog oca i brata ona je postala i oruđe i žrtva njihove političke mašinerije protiv koje nije imala dovoljno snage da se bori.

Njena porodica, španskog porekla, neopisivom brzinom se vinula od prosečnosti ka visinama i za vrlo kratko vreme iznedrila je priličan broj briljantnih ljudi koji su se odlikovali senzualnom lepotom, snagom intelekta i besprimernom ambicioznošću.

Jedan od njih je bio i kardinal Rodrigo Bordžija, kome je ljubavnica, rimska lepotica po imenu Vanoca, rodila nekoliko dece, među kojima Lukreciju i strasnog Ćezara.

Lukrecija je rođena 18. aprila 1480. godine. Odrasla je u kući svoje majke na trgu Pizo di Merlo, samo par koraka od kardinalove palate. Rodrigo ni jedno svoje dete nije zvanično priznao sve dok nije postao papa i bio apsolutno siguran u svoju moć.

Pre nego što je napunila jedanaest godina isprosili su je prvi prosci. Dva meseca kasnije su se pojavili novi i poželjni, ali su i jedni i drugi, čim je Rodrigo uzeo trostruku krunu, bili sklonjeni ne bi li se našao neko mnogo podobniji za njegovu prelepu kćerku.

Dao je da se o njoj brinu dve žene koje su mu bile najbliskije. Jedna je bila njegova rođaka i povjerenica Adriana di Mila, udata za Orsinija, a druga njena snaja Đulija Farenze, izuzetna žena za koju se govorilo da je pesma u zlatu i slonovači, koja je postala najomiljenija Rodrigova ljubavnica. Ove dve žene su miljenicu porodice Bordžija negovale kao da je orhideja, držeći je daleko od sveta u raskošnoj palati Svete Marije, sve dok joj nije došlo vreme za prvu udaju.

Sa trinaest godina Lukrecija je bila zlatokosa i prefinjena, belog vrata i bisernih zuba; sjajna prilika za Đovanija Sforcu, vladara Pezara. Priređeno je veličanstveno venčanje kome je prisustvovalo pola Rima. Brak nije dugo trajao. Bordžije su tome kumovale. Ubrzo su shvatili da su Lukrecijnu ruku mogli mnogo bolje upotrebiti dajući je, recimo, za kuću Aragona. Odlučili su da se otarase nesretnog mladoženje.

Njihov model nije mogao biti gori. Svetu su objavili da se Sforca pokazao impotentnim i da je njegova mlada žena i dalje devica. Pakleno ga uvredivši, vladar Pezara se pozvao na sve svece kalendara da mu budu svedoci da je pravi muškarac koji je "sa svojom ženom vodio ljubav nebrojeno puta". Kako ga je voljena devojčica razoružala, zarekao se da će se osvetiti Bordžijama. Ali, njihova moć je bila prevelika. Naterali su ga da potpiše priznanje da je impotentan i da napusti Rim kako mu se ne bi dogodile još gore stvari.

Iako Lukrecija nije mrzela svog prvog muža, prihvatila je porodičnu odluku bez pogovora i povukla se u manastir San Sista na Via Apiji ne bi li tako stekla, bar prividno, svoj devičanski oreol i pripremila se za novi brak. Opatice su žalile što ih je morala napustti jer je svojim boravkom taj manastir pretvorila u mesto profinjenosti i ugodnog uživanja.

Pred kraj februara 1498. Rimom su se proširile vesti da je Lukrecija trudna. Njen ljubavnik, pričalo se, bio je španski gospodin sa papskog dvora, Pedro Kalderon popularno znan kao Peroto. Ovaj čovek izuzetnog šarma bio je kriv ako ne zato što ju je poželio, a ono zbog toga što ju je zaveo. Ćezare Bordžija je Perota bacio u zatvor, a ubrzo nakon toga telo su mu našli u reci Tibar.

Iz ove afere se izleglo mnoštvo priča o incestu koje su od tada visile nad glavama Bordžija. Ćezare, zanosni muškarac, prelep, težak i nemilosrdan, sigurno je volio svoju sestru snagom koja je izgledala nenormalna i moguće da je bilo incestnih motiva iako nema dokaza da je i ona prema njemu osećala isto. Počela su govorkanja da je dete koje je Lukrecija očekivala bilo plod incesta. Sforca je potpirivao ovakve priče da bi se osvetio i optužio je Lukreciju da je spavala ne samo sa svojim bratom, već i sa svojim ocem, papom.

Šta god da je istina - a najverovatnije je to da je otac Lukrecijnog čeda bio Peroto - dete, nazvano Đovani i kasnije proglašeno vojvodom od Napija, rodilo se u Rimu u martu 1498. Odrastalo je uz Lukreciju, ali ona se prema njemu ophodila kao da joj je mlađi brat. Za druge je on zagonetno bio "rimski infant" i ostao večna misterija.

Sledeća partija za Lukreciju, kao i prethodna, bila je smišljena iz političkih razloga. Alfonso, nećak napuljskog kralja koji ga je proglasio vojvodom od Biskelje, Bordžijama je bio daleko potrebniji od sirotog Sforce. Ćezare se nadao da ce, udajući sestru za njega, ući u kuću Aragona. Svi znaci su bili dobri. Lukrecija je izgubila glavu ugledavši prvi put svetloputog i veoma zgodnog vojvodu. Iako je njihov brak bio hladno ugovoren, ipak je to očigledno bila ljubav. Ćezare Bordžija je Alfonsa pozdravio sa mnogo prijateljskog ushićenja i nije se štedelo na raskoši venčanja koje se održalo šest dana po mladoženjinom dolasku u Rim.

Alfonso je obećao da će ostati sa Lukrecijom godinu dana u Rimu, a potom je odvesti u svoju zemlju blizu mora. Sve je izgledalo dobro dok krvožedni Ćezare nije ponovo započeo svoje političke spletke. Nedugo potom on i mladoženja su bili na ratnoj nozi. Mnogi Rimljani su videli užasne znake Ćezarove ljubomore i molili se za vojvodu od Biskelje.

Jedne večeri Alfonso je posetio Vatikan. Na putu do palate Svete Marije, gde je živeo, dok je prelazio preko trga Svetog Petra, brutalno su ga napali. Prijatelji su ga odneli kući polumrtvog, sa razbijenom glavom i jezivim ranama po telu i nogama. Kada ga je Lukrecija ugledala umalo se nije onesvestila. Odano ga je negovala, ali Ćezare je i dalje ostao pri svojoj nameri da dovrši traljavo otpoćeti posao.

Dok se jedne večeri Alfonso kod kuće odmarao, banda provalnika je uletela u njegovu sobu i, pre nego što je mogao pozvati pomoć, jedan ga je profesionalac ubio. Ovaj je događaj obieležio novu fazu u Ćezarovoj nasilničkoj karijeri i niko se nije usuđivao da mu se suprotstavi braneći Alfonsa…

Lukrecija je poslata izvan Rima, u zamak Nepi, gde je neko vreme gorko žalila za izgubljenim mužem. No, ona je ipak bila od Bordžija i uprkos svim svojim nežnim osećanjima prema Alfonsu, obrisala je suze i sačekala da vidi šta su joj otac i braća sledece pripremili.

Kad ju je otac pozvao da dođe u Vatikan, iako udovica, pokušala je da se razonodi. Zabave koje je Ćezare priređivao da bi joj odvratio misli bile su krajnje jezive. Priča se da je na jednoj od njih po podu papinog stana bacao vrelo kestenje i terao gole kurtizane da ga puzeći sakupljaju. Drugom prilikom bi, pak, organizovao takmičenja i opscene predstave sa nagradama, koje su poprilično licile na nekadašnje rimske orgije. Ipak, nema nikakvih podataka da je Lukrecija ikada u njima učestvovala. U suštini, upravo je u ovo vreme postala čuvena po svojoj pobožnosti i blagosti.

Ujedno je to bio i čas za njen treći brak. Bordžije su odabrale udruživanje sa starom i gospodskom porodicom d' Este, ali pregovori nisu isli glatko kako se očekivalo. Novi mladoženja, Alfonso d Esta, sin vojvode od Ferare, bio je prilično uzdržan prema ideji da u krevet odvede tako ozloglašenu ženu. Ujedno se zabrinuo da bi ga mogla stići ista sudbina kao i njenog prethodnog muža. Otac, besan što su mu planovi za ujedinjenje dovedeni u opasnost, upozorio je sina da ce se sam oženiti Lukrecijom bude li to bilo potrebno.

Dve porodice su se svađale, cenkale i napokon je papa morao da uz svoju ćerku da i pozamašan miraz. Čak i to je bilo tek pola od onoga što je bilo traženo. Lukrecija se i po treći put udala u punom sjaju, veselo igrajući na svadbi sa svojim bratom koji ju je jednom načinio udovicom.

Poslednji put je napustila oca i otišla sa novim mladoženjom odnoseći neprocenjivo blago koje se sastojalo od predivne garderobe, sjajnih umjetničkih dela, nakita i retkog nameštaja. Otišla je da ostatak svojih dana provede sa princem od Ferare. On ju je odveo u srednjovekovni porodični zamak u Vekiju, gde je nastavila da ga zabavlja svojim sarmom, ljupkošću i skromnošću.

I dalje je bila predmet ogovaranja i spletki. Ime joj se vezivalo za pesnika Pijetra Bemba. Da li mu je postala ljubavnica ili nije? Za njegovu poeziju se verovalo da je velikim delom inspirisana časovima strasti provedenim u Lukrecijinom naručju. Još opasnije je bilo prijateljstvo koje je gajila prema Erkole Strociju, živahnom i elegantnom mladom pesniku koji se nije ni trudio da svoja osećanja krije.

Užasan skandal je izbio kada je Strocijev leš, umotan u ogrtač, sa znacima surove pretučenosti, nađen na ulici. Oni koji su mrzeli i samo ime Bordžija verovali su da je Lukrecija organizovala ubistvo jer je bila ljubomorna čuvši da pesnik namerava da se ženi. Drugi su mislili da je Stroci previše znao i da se ona plašila da bi mogao progovoriti o odnosu koji je supruga princa od Ferare imala sa njim i sa Bembom.

Vrijeme je prolazilo i Lukrecija je postala vojvotkinja od Ferare, a pesnici i ljudi od pera su počeli da stvaraju njen novi lik. Postala je, tako, žena izuzetnih vrlina, neiskvarena i savršena, milosrdni anđeo. I to je, verovatno, jednako bilo preuveličavanje kao i ono grozno što se o njoj pričalo u Rimu.
Ono što sigurno znamo jeste da je umrla na porođaju, u junu 1519. i da su joj se divili i poštovali je oni koji su je poznavali. Vojvoda od Ferare, koji joj se obraćao sa "moja najdraza ženo", duboko je žalio za njom.

JOSIF BRODSKI
Brodski je retko provodio celo veče u jednoj kući. Obično bi smislio da u istom danu provede vreme u više društava. Bilo mu je dosadno da dugo razgovarao s istim ljudima i plašio se da je na drugom mestu zanimljivije. Propuštao je kroz sebe ljude kao što kit propušta planktone u potrazi za dragocenom hranom.

Opisivanjem ljubavnih priča naše mladosti mogao bi se sačiniti "Dekameron". Romanse i rastanci, izdaje i praštanja, brakovi i razvodi… Jedni su se rastajali sa lakim ozledama na srcu, drugi - sa teškim ožiljcima… Mislim da je mučna romansa i raskid Josifa Brodskog sa Marinom Basmanovom bila najtragičnija stranica njegovog života. Još nije prošlo dovoljno vremena da se iznose sve pojedinosti i peripetije te drame. Dvoje od njenih učesnika su živi i ako žele mogu o tome da pišu sami. Htela bih samo da ispričam kakav je utisak na nas ostavljala Marina i da se setim nekih epizoda čiji smo svedoci bili.

Marina je tih godina bila visoka i vitka, visokog čela, blagog ovalnog lica, sa tamnokestenjastom kosom do struka i zelenim očima…Veoma bleda, sa plavkastim žilicama iznad slepoočnica, sa tromom mimikom i tihim glasom bez intonacije, Marina je izgledala pomalo anemična. Međutim, neki su u njenoj bledoći, pasivnosti i odsustvu jarko izraženih emocija videli nekakvu zagonetnost.

Po profesiji Marina je slikarka, izgleda - ilustrator knjiga. O stepenu njenog dara ne mogu da sudim jer nikada nisam videla njene radove. Pre trideset i sedam godina Brodski je uzbuđeno govorio o njenom talentu i muzikalnosti. Uostalom, njega je uzbuđivalo sve što je bilo u vezi s njom. Često sam viđala Marinu u filharmoniji, obično bez Josifa, tih godina on nije bio stalni posetilac simfonijskih koncerata, mada je odlično znao Mocarta i Hajdna.
Marina je živela u ulici Glinke, nekoliko kvartova od naše kuće. Veoma često je sa Josifom dolazila kod nas, ali mi nijedanput nije pošlo za rukom da zapodenem s njom ozbiljan razgovor i da čujem njeno mišljenje o "kosmičkim pitanjima ". Bila je ljubitelj filmova. Sećam se da joj je omiljena glumica bila Marija Kazares u filmu "Parmski kartuzijanski manastir".

I pored svih pokušaja, niko iz našeg društva nije uspeo da se sprijatelji sa Marinom. Jedino je uspeo Bobišev, ako se to može nazvati druženjem. Ona je, činilo se, bila dosta stidljiva… Dešavalo se da za celo veče ne progovori ni reči, usta ne otvori… Ali bi ponekad u njenim zelenim očima bljesnulo nešto luckasto i tada bi se nametalo pitanje: da to ona nekog tiho ne zavodi?

Odnosi između Marine i Brodskog bili su stalno pod nekom tenzijom čak i na vrhuncu njihove romanse. U danima idile, posle dugih šetnji po Novoj Holandiji, on i Marina bi, prozebli, svratili kod nas da se ogreju i da popiju čaj. U burnim danima, nakon iscrpljujucih objašnjavanja njihovih odnosa, Josif bi se pojavio sam, razbarušen i nesrećan i mi smo davali sve od sebe da ga umirimo i utešimo…

Jednom je Josif došao usred dana, bez najave i po njegovom prebledelom licu i ukočenom pogledu bilo je jasno da se dogodio očekivani raskid. Ali, da je bio samo ukočen pogled! Zglob leve ruke bio je zamotan zaprljanim zavojem. Prizor, da budem iskrena, ne za one sa slabim živcima. Mi ništa nismo smeli da pitamo, a i on nije davao nikakva objašnjenja - samo je mračno pojeo tanjir supe i otišao.

Ubrzo su se pomirili i svratili kod nas, nasmejani, sa cvećem. Tih dana je Brodski izgledao kao da svetli iznutra. Nije mogao da skine oka sa nje i zadivljeno je pratio svaki njen pokret: kako zabacuje kosu, kako drži šoljicu, kako se ogleda, kako skicira nešto olovkom u notesu…

Posle izvesnog vremena prizor se ponovio. Izbezumljen pogled, drhtave usne i prljavi zavoj na levoj ruci. I taj drugi put, srećom poslednji, moj muž primeni nad Brodskim šok terapiju.

- Slušaj, Osja - kaza Vitja - dosta s tim, prestani da nas plašiš. Ako nekad zaista odlučiš da se ubiješ, zamoli mene da ti objasnim kako se to radi.

Od tada zavijene ručne zglobove kod Josifa nikada više nismo videli.

Marina Basmanova je odigrala veliku ulogu u životu Brodskog. Josif nikada i nikoga nije tako voleo kao Marinu Basmanovu. Dugo godina je bolno i neutešno tugovao za njom. Ona je postala njegovo priviđenje i izvor njegovog nadahnuća. Jednom je priznao da je Marina - njegovo prokletstvo.

Marini je posvećeno preko trideset pesama, među njima "Isak i Avram" i "Nove stance za Avgustu". Bez obzira na to kako će budući biografi Brodskog ocenjivati Marinine postupke, mi treba da smo joj beskrajno zahvalni: zahvaljujući njoj ruska poezija se obogatila ljubavnom lirikom najvišeg dometa…

Poslednji put Brodski je video Marinu pred svoj odlazak, krajem maja 1972. godine. Na Zapadu je otpočeo sasvim novi život, ispunjen novim susretima, novim utiscima i novim zanosima. Ali bol gubitka u duši se nije stišavao.
Napisan 1975. godine ciklus pesama "Deo govora" počinje obraćanjem Marini čuvenim stihom, punim duboke i neizrecive tuge: Niotkuda, s ljubavlju…

MARINA CVETAJEVA

Ne kaže se uzalud: "Ljubav je slepa". Cvetajeva je zavolela Efrona u mladosti i – za ceo život. Ona je bila čovek od velikog ličnog integriteta, časti. Kako je sama kazala, pošla je za Efronom "kao pas". To vam je etika postupka: ostati verna samoj sebi. Biti verna obećanju datom u mladosti, dok je bila devojka. I to je sve. Neki su se trudili da je opravdaju time da navodno nije ništa znala o Efronovoj špijunskoj delatnosti. Naravno da je znala! Da su dramatični događaji vezani za ubistvo Rejsa bili za nju iznenađenje, nikada ne bi došla za Efronom u Moskvu. Najverovatnije je Efron nije uvlačio u pojedinosti svog špijunskog rada. Ali dosta toga je znala, ili bar nagađala. To se vidi iz njenih pisama.

Ne znam koliko joj je bila poznata Efronova saradnja sa GPU, ali mislim da ga – čak i da je sve znala – ne bi odgurnula. Sposobnost da se smisao vidi tamo gde ga očigledno nema – jeste profesionalna crta pesnikovog pozvanja. A Efrona je Cvetajeva mogla oduhoviti jer je uočila potpunu katastrofu ličnosti. Osim svega ostalog, za nju je to bila očigledna nastava zla, a pesnik sa takvih časova ne beži. Marina se u toj situaciji ponašala na najdostojniji mogući način – i na najprirodniji! Marina je shvatila da je katastrofa – katastrofa i da se iz nje može mnogo naučiti. Sem toga – a to je za nju bilo najvažnije u tom trenutku – s njim je imala troje dece, koja se, doduše, nisu umetnula na oca. Ili joj se tako samo činilo. Osim toga, tu je i kćerka koju nije povela sa sobom – zbog čega je sebe strašno kaznila – i nije joj bilo do toga da kažnjava i Efrona…

Cvetajeva nije povratila posle katastrofe sa Efronom. Njeno samoubistvo bilo je odgovor na nesreće koje su je snalazile tokom mnogih godina Moguće je rekonstruisati poslednje dane Marine Cvetajeve, koja je svoju malu zajednicu sa suprugom Sergejem i kćerkom Arijadnom nazivala savezom usamljeništva. Sergej Efron je najpre bio vatreni pristalica belih. Potom je u Parizu, gde je emigracija teško živela, mučen nostalgijom, podlegao sovjetskoj propagandi i sa istom strašću prišao boljševicima. U Parizu je postao sovjetski špijun, a kada se vratio bio je uhapšen sa kćerkom koja je takođe bila vatreno odana otadžbini. Krug tragedije se zatvarao čineći da jedini izbor Marine Cvetajeve bude omča.

Vodite računa šta pišete - obistiniće se !", pisala je Cvetajeva.
"Mogu biti kupljena – samo nebom u sebi!
Nebom u kome možda i neće biti mesta za mene."
Marina Cvetajeva

GATANJE

Ko što pred carevima i knezovima padaju zidine –
Spadnite, tugo-čame-gorčine,
S moje mlade rabe Marine
Pravovernice.
Prošumite poput prolećnih voda, kradom,
Nad mojom rabom
Mladom.
(Zlatan prsten ded u vodu baci,
Po grudima jajce kotrljaj u šaci?)
Od slatkih reči, od besa-nica,
Od groznih zmija, od groznica,
Od saveta družbenica,
Od čoveka od opaka,
Od mladih prijatelja –
Od starih kneževa –
Zaklanjam gospodaricu-kneginju,
Mladu moju, vernu moju rabinju.
(Nakloni lice,
Raspoli jajce!)
Nek rastu njeni dvorovi
Iznad snežnih litica,
Nek jure njeni putovi
Iznad oblaka-ptica.
Nek joj se zemaljski knezovi
Klanjaju sve dublje,
Nek joj u kesi zazvone
Zlatne rublje.
Rđa – s noža.
S tebe, gospoža,
Žal!


(Pesnikinja najstrašnije ljudske i pesničke sudbine Marina Cvetajeva, u pismu Rajneru Mariji Rilkeu, u koga je smrtno zaljubljena (pa i zbog toga ima razloga da sakrije svoju bedu i čemer, samo nekoliko meseci pre pesnikove smrti) tražeći susret do kojeg nikada neće doći, ne može da se ne izjada: „Veruješ li ti da ja verujem u Savoju? Verujem, kao i ti, kao u carstvo nebesko. Jednom... (Kako? Kada?) Šta sam ja videla od života? Tokom cele moje mladosti (od 1917. godine) - najcrnji rad. Moskva? Prag? Pariz? Sen Žil? Svuda isto. Uvek štednjak, metla, novac, (nedostatak novca). Nikad vremena. Nijedna tvoja prijateljica i poznanica ne živi tako, ne bi mogla tako da živi. Ne čistiti kuću više eto, tako se naziva moje carstvo nebesko. Suviše ograničena želja? Da, jer je moje carstvo zemaljsko - bezgranično teško. (Rajnere, napisala sam na nemačkom: čistiti - čistilište - predivna reč, čistiti ovde, čistilište tamo, biti počišćen do čistilišta itd… Najčešće moja pružena ruka pada u prazninu, a milostinja u - pesak… u Sen Žilu ću ostati do 1 - 15. oktobra. A onda - Pariz, gde ću sve iznova početi: ni novca, ni stana, ničega. U Prag se neću vratiti. Česi se ljute na mene što sam tako mnogo i vatreno pisala o Nemačkoj i tako uporno ćutala o Češkoj. A tri i po godine sam živela od češke „subsidije” (900 kruna mesečno). I tako, između 1. i 15. oktobra - Pariz. Pre novembra se ne možemo sastati”

SALVADOR DALI
Tri godine pre Dalijevog rođenja umro je njegov brat po kome je on dobio ime, i niko, sem verovatno samog Dalija, nije mogao da pretpostavi kako će to ime postati veoma važno u svetu umetnosti. Naklonjen ekscentričnostima, bio je veoma teško dete i, kako on kaže, sve mu je bilo dozvoljeno, bio je gospodar u kući, a njegova ambicija sve više je rasla kao i njegovo ludilo veličine. Uprkos takvom ponašanju, njegovi roditelji uspeli su da prepoznaju genijalnost i talenat u svom sinu pa su od najranijih dana ohrabrivali njegovo interesovanje za umetnost. (Kada je imao 7 godina želeo je biti Napoleon). Soba u porodičnoj kući bila je, u stvari, Dalijev prvi studio

Iako je bio dobar student, bio je izbačen sa fakulteta zbog ekscentričnog oblačenja i bizarnog ponašanja. Očajan otac, kome je Dalijevo isključenje iz škole značilo kraj njegove javne karijere, odveo ga je u Kadakes, gde je Dali počeo da živi kao asketa predajući se potpuno slikanju i čitanju. Hteo je da prikupi svu intelektualnu i fizičku snagu kako bi izašao kao pobednik iz tog rata.

"Jedno jedino biće dostiglo je jedan vid života čija se slika može uporediti sa smirenim savršenstvima renesanse. To biće je Gala, moja žena, koju sam nekim čudom imao sreće da izaberem." Ovako Dali opisuje svoju ljubav, muzu, inspiraciju, duhovnog partnera i najvažniju osobu u svom životu. Ona je na sebe preuzela odgovornost za skoro svaki aspekt njegovog života: umetnički, novčani i seksualni. Tajna njenog uticaja ostala je nepoznata. Uz njenu pomoć, Dali je postao ugledni slikar u Parizu. Tokom tridesetih godina prošlog veka njegove izložbe bile su najposećenije i u Evropi i u Americi

Kažu da su svi veliki genijalci spavali užasno malo. Salvador Dali je, navodno, imao običaj zadremati u svojoj fotelji sa srebrnom kašikom u ruci. Čim bi zaspao, kašika bi ispala na pod i probudila ga, a on bi se, kaže priča, ustajao svež i oran kao jutarnja rosa.

Susret sa Galom bio je najvažniji trenutak u njegovom životu i odlučujući za njegovu umjetniču karijeru. Bila je ruska emigrantkinja i 10 godina starija od njega. Kada ju je sreo bila je udata za francuskog pisca Paula Eluarda.
Gala je odlučila ostati sa Dalijem. Postala je njegov prijatelj, njegova muza, seksualni partner, njegov model u brojnim umetnićkim radovima i njegov poslovni agent. Za njega ona je bila sve, smisao njegovog života.

Gala se legalno razvela od muža 1932. godine. Već 1934. Gala i Dali su se venčali i sklopili građanski brak u Parizu, a 1958. su se venčali i u Crkvi (pose smrti njenog prvog muža). 1980.godine Dali je bio prisiljen da se povuče u penziju zbog paralize koja je prouzrokovala konstantno drhtanje ruku i slabost u njima. Nije bio sposoban držati četkice za slikanje.

Činjenica da više nije mogao uživati u slikanju, a pogotovo vest o smrti životne saputnice Gale (1982 godine) bacila je Dalija u duboku depresiju. Život za njega više nije imao smisao. Poslije njene smrti odselio se u Pubol, dvorac, koji je kupio i uredio samo za Galu. 1984. godine, dok je ležao u krevetu, iznenada je izbio požar i zadobio je opekotine.
Dvije godine kasnije, ugrađijuu mu "pacemaker"

Do kraja života živeo je u tornju njegovog ličnog dvorca gde je i umro u januaru, 1989. godine, zbog srčanih problema…

FJODOR MIHAILOVIČ DOSTOJEVSKI
Po dolasku u Semipalatinsk Dostojevski se upoznao sa jednim carinskim činovnikom, Aleksandrom Ivanovičem Isajevim, i njegovom ženom Marijom Dmitrijevnom, rođenom Konstan, Francuskinjom po dedi. Njen život je bio nesrećan. Ćerka šefa Astrahanskog karantina, ona se udala za alkoholičara koji nije bio sposoban stalno da radi, družio se sa raznim društvenim otpacima, a ženu i sina osudio na tešku sirotinju. Dostojevski ga je zatekao već užasno propalog.

Marija Dmitrijevna je bolovala od tuberkuloze, ali kao mnogi tuberkulozni bolesnici bila je strašno vezana za život, za njegove radosti i iskušenja. Njena porodična situacija bila je zaista užasna. Celo pristojno društvo im je okrenulo leđa. Prema mišljenju njenog novog prijatelja ona je još uvek mlada dama, lepa, obrazovana, pametna, graciozna, sa velikodušnim srcem.

Nešto kasnije, 1856. godine, kada se bliže upoznao sa svom složenošću njene naravi, on ju je okarakterisao jos dublje i svestranije. "Svakog trenutka nesto originalno, razborito, duhovito, ali i paradoksalno, beskrano dobro, zaista plemenito - ona ima viteško srce, ona će sebe upropastiti."

Nemirna i plahovita priroda, neobična i zanesena, uzvišena i smela - tako Dostojevski vidi svoju prvu ljubav. Zato je i vidi na rubu propasti i srce mu je uznemireno.

U to vreme ona ima dvadeset šest godina. Privlačna plavuša srednjeg rasta, veoma mršava, priroda strasna i egzaltirana - tako je opisuje Vrangelj.

Posle dvogodišnje ostavke i gotovo bede, Isajev je najzad dobio novu dužnost kontrolora kafana (tj. upravljanje krčmama), što je bilo čak "veoma ponižavajuće", primećuje Dostojevski. Uz to predstojala im je seoba u strašnu zabit, u divlji sibirski gradić Kuznjeck, u Tomskoj guberniji, udaljen preko 700 vrsta. "Ali šta je moglo da se radi. Nisu imali ni komad hleba." Očajanje Dostojevskog, prema pričanju Vrangelja, bilo je beskrajno; bio je sumanut; pri pomisli na rastanak sa Marijom Dmitrijevnom, činilo mu se da je za njega sve u životu propalo. "I ona pristaje, ne buni se. To je odvratno!" - gorko je ponavljao.

Avgusta 1855. godine Dostojevski je dobio od Marije Dmitrijevne obaveštenje o smrti njenog muža. Ona je sada na ivici egzistencije i kaže da će morati sebe da da nekome kako bi izdržavala sebe i svoje dete. Skoro godinu dana posle smrti Isajeva, uleto 1856. godine, Dostojevski šalje Vrangelju pisma puna očajanja.

"Ja sam kao lud… sada je već kasno!"

"Stvar stoji rđavo, i ja sam skoro očajan. Teško je patiti koliko sam ja propatio."

"Ja drhtim od straha da se ona ne uda; časna reč, ili ću u vodu, ili ću početi da pijem vino!"

A nšto ranije, u pismu od 23. marta:

"O, ne daj Bože, nikom to strašno, užasno osećanje! Velika je radost ljubavi, ali patnje su tako užasne da je bolje nikada ne voleti…"

Juna 1856. godine Dostojevski službeno odlazi u Barnaul i samovoljno svraća u Kuznjeck ("Spreman sam da idem na sud, samo da bih se s njom sreo"). Ovde provodi dva dana sa Marijom Dmitrijevnom. Ona mu priča o svom osećanju prema Vergunovu. Susret je bio tužan ali ne beznadezan.

"Plakala je, ljubila mi ruke, ali ona voli drugog. Tamo sam proveo dva dana. U toku ta dva dana ona se setila prošlosti, i njeno se srce ponovo okrenulo meni. Ne znam da li sam u pravu ili ne, kad tako govorim! Ali ona mi je rekla: 'Ne plači, ne tuguj, ništa još nije rešeno, ti i ja, i niko više!' Ta njena reč je konačna. Ja ni sam ne znam kakva sam dva dana proveo, to je bilo neizdrživo mučenje i blazenstvo! Krajem drugog dana otputovao sam pun nade. Ali sasvim je verovatno da su krivi oni kojih nema. Tako je i bilo! Pismo po pismo, i ja opet vidim da ona tuguje, plače i opet njega voli više od mene! Ja neću reći - neka je! Ja još ne znam šta će biti sa mnom bez nje. Ja sam propao, ali i ona isto tako. Ona ima 29 godina; obrazovana je pametna, videla je sveta, poznaje ljude, patila je, mučila se, bolesna je od poslednjih godina svog života u Sibiru, traži sreću, samovoljna je, jaka, spremna je sad da se uda za mladića od 24 god., Sibirca, koji ništa nije video, ništa ne zna, malo obrazovanog, koji počinje tek prvu misao svog života dok ona možda doživljava svoju poslednju misao - čoveka beznačajnog, bez vlastite sudbine na svetu, sreskog učitelja, čija je perspektiva plata od 900 rubalja u srebru. Recite, Aleksandre Jegoroviču, zar ona time ne uništava sebe i drugi put? Kako da se u životu zbliže tako različite naravi, različiti pogledi na život, razne potrebe. I neće li on kasnije, posle nekoliko godina… neće li je pozvati u smrt! Šta će biti s njom, siromašnom, s gomilom dece, osuđenom na Kuznjeck? Ko zna do čega će dovesti prepirka koju ja obavezno predviđam u budučnosti… Šta će biti ako je on uvredi niskim prebacivanjem da je računala s njegovom mladošću, da je sladostrasno htela da upropasti njegov život, i ona će, ona čisti, divni anđeo, to možda morati da sluša!"

"Moje srce se kida!"

Dostojevskom je bila potrebna sloboda od vojske ne samo da bi mogao da piše već i da bi posećivao i druge oblasti, kao što mu je bilo zabranjeno da ode u Kuznjeck. Kada bi mu dozvolili slobodu pisanja već bi mogao da stekne ono što je potrebno za ostvarivanje ljubavne veze sa Marijom.

24. marta vojnik, uprkos pravilima vojne discipline, piše nezvanično pismo general ađutantu.

Posle mnogih nesuglasica 30. oktobra 1856. godine general gubernator Zapadnog Sibira, Gasfort, dobija iz glavnog štaba najvišu zapovest o unapređenju Fjodora Dostojevskog u zastavnika.

Duboki poznavalac čovekove psihe veruje da pravo osećanje te pametne i jake žene ne može da pripadne ograničenom i bezbojnom biću, nesposobnom da se uzdigne do njenog duhovnog nivoa.

"Ona me voli - u to sam siguran… Ona se gotovo razočarala u svoju novu simpatiju. Znao sam to još letos, po njenim pismima. Meni je bilo sve otvoreno. Ona nikada nije imala tajni preda mnom. O, kad biste znali kakva je to žena!"

27. januara 1857. godine Dostojevski odlazi u Kuznjeck radi svoje svadbe. Bio je to skup venčanih i jedva par svedoka.

* * *

Jedna od najjačih ljubavi Dostojevskog bila je na početku 60-ih godina Apolinarija Suslova.

"Tvoja ljubav se spustila na mene kao božiji dar, neočekivano, neslućeno, posle umora i očajanja. Tvoj mladi život pokraj mene obećavao mi je tako mnogo i tako mnogo mi je već dao, on je u meni vaskrsao veru i ostatak ranije snage."

S druge strane, Suslova je 16. novembra 1864 godine zapisala u svoj dnevnik odlomak ovakvog razgovora:

"Jednom, govoreći o lepom Grku, ja sam rekla da u ranoj mladosti nisam obraćala pažnju na lepotu i da je prva moja ljubav bila čovek od četrdesetih godina.

- Vi ste tada, sigurno imali šesnaest - rekao je on.

- Ne, dvadeset i tri."

Toj egzaltiranoj devojci nije bila potrebna ni sjajna spoljašnost ni mladost. Ona je tražila duhovnog tiratana i našla ga je. Ali ubrzo su se u njihovim odnosima pojavile zlokobne pukotine. U mladoj duši se budi osećanje protesta i raste potreba za raskidom. Strast Dostojevskog prema njoj izgleda joj kao prosta svakidašnja potreba zauzetog čoveka da se za trenutak zaboravi u čulnim uzivanjima.

U septembru 1864. godine ona zapisuje u svoj dnevnik:

"Govore mi o Fjodoru Mihailoviču. Ja ga prosto mrzim. On me je primoravao da toliko mnogo patim, kada je moglo biti bez patnje. Sada osećam i jasno vidim da ne mogu da volim, ne mogu da tražim sreću u ljubavnom uživanju zato što će me milost muškarca podsećati na uvrede i patnje."

I u decembru iste godine: "…kada se setim šta sam bila pre dve godine, počinjem da mrzim Dostojevskog, on je prvi ubio veru u meni…"

Apolinarija Suslova je bila prva čista i kulturna devojka na njegovom životnom putu, koja mu je prišla s uzvišenom maštom da ce njenu ličnost ozariti njegov genije i da će ona svojom ljubavlju podržati tog povratnika iz robijaškog pakla, novog Dantea, spašenog ljubavlju Beatriče.

U zimu ili u proleće 1863. godine Dostojevski poziva svoju gordu prijateljicu da s njim, kad dođe leto, putuje u Italiju. Ali u maju je, po "najvišoj" naredbi, časopis Vreme koji je on vodio bio obustavljen, što ga je sprečilo da se na vreme pojavi na dogovoreno mesto u inostranstvu. Oni se umesto u Italiju nešto kasnije sreću u Parizu, gde ga je ona duže vreme čekala.

Evo najzad i njene sobe. Ipak, koliko ga dugo pušta da čeka! To je skoro neizdrživo. I najzad - duboko, jedva čujno, kao prigušivano udarcima srca: "Zdravo". Zbunjenost, bez radosti stid i bol, i neprijatna iznenađenost.

- Ja te više nisam čekala, ti si, valjda, dobio moje pismo?

Ali on je tada i bez pisma shvatio da se dogodilo nešto što se ne može popraviti.

- Ja moram sve znati, hajdemo nekuda, i reci mi, ili ću umreti.

U neukusnoj sobi drugorazrednog hotela na levoj obali Sene (u hotelu gde je on smešten) - hteo je da joj bude što bliže - kao odgovor na njegovo jecanje, prekore i molbe ona mu kroz suze jedva odgovara.

- Jesi li srećna, srećna? Reci mi samo jednu reč, jesi li srećna? - i ne diže se sa kolena.

Jedva čujno je zazvučao njen odgovor - "ne".

- Kako to? Voliš i nesrećna si? Je li to moguće?

- Pa on mene ne voli.

- Ko je on? Pesnik, umetnik, filozof?

- O, ne…

I, smirivši se malo, ona mu je sve ispričala.

Zove se Salvador, student je medicine, lepotan i kicoš, njegovi roditelji su se u prošlom stoleću naselili na Antilskim ostrvima. To je čuvena porodica kopača zlata, moreplovaca, konkvistadora i kolonizatora. Oni su pokorili ceo arhipelag. Domoroce su pretvorili u robove. Sa svojih šećernih i duvanskih plantaža oni se vraćaju na večeru s polomljenim bičevima i krvavim pantalonama. Salvadora je već ugladila Evropa, ali ipak se u njemu oseća ukrotitelj, grabljivac, osvajač i robovlasnik.

- Zamisli, kako je to neobično za nas, on se u knjige ništa ne razume.

Ona kao da je bila dirnuta njegom žalošću i htela da ga nečim uteši. I stvarno, malo mu je laknulo. Dobro je što se ne razume. Studentčić-stranac, nije heroj, nije pesnik, nije ironični mislilac, nije demonski Ljermontov. To je dobro! To neće dugo! Nezadrživo će je povući Rusija. Tamo u Peterburgu ona se zaljubila u pisca, pre svega kao mučenika za otadžbinu, kao pesnika njene patnje, kao hrabrog zaštitnika pokorenog naroda.

Salvador! Kakvo ime… Njoj su sa tom žudnom dušom i snažnim prostonarodnim temperamentom, bile potrebne druge snage i druge strasti.

Epilog ovog puta desio se u Hamburgu. Oni se rastaju zauvek.

- Zašto ste se razišli, Apolinarija Prokofjevna? - pitao ju je mnogo kasnije njen muž.

- Zato što on nije hteo da se razvede od sveje žene, tuberkulozne, 'jer ona umire'.

- Znači, ona je umirala?

- Da, umirala je. Posle pola godine je umrla. Ali ja sam već bila prestala da ga volim.

- Zašto ste 'prestali da ga volite'?

- Zato što nije hteo da se razvede. Ja sam mu se predala iz ljubavi, bez zahteva, bez računice. I on je bio dužan da tako postupi. On nije postupio, i ja sam ga ostavila."

Taj raskid Suslova stavlja u 1863. godinu. Ali njihovo poznanstvo još traje.


* * *

Uskoro se Dostojevski upoznao s mladom devojkom koja se skrivala iza pseudonima Jurija Orbelova. I treba priznati da je u nizu žena koje su osvajale Dostojevskog, Ana Vasiljevna Korvin-Krukovska bila jedna od najistaknutijih i najdarovitijih.

Sestra docnije slavne Sofije Kovalevske (znamenita matematičarka), ova početnica u spisateljskom zanatu bila je velika lepotica i imala ponosan karakter.

Početkom marta 1865. godine dolazi do poznanstva kada je gospođa Jelisaveta Fjodorovna Korvin-Krukovska sa kćerima došla rođacima u Petrograd.

Prvi susret bio je neuspešan i nategnut u prisustvu naduvenih rođaka. Dostojevski se osećao neprijatno, očigledno nije bio raspoložen, izgledao je star i bolestan. Sledeća poseta bila je u mnogočemu prijatnija - tada su bile samo dve sestre pred njim. Uskoro se pisac odomaćio u kući, vrlo se zagrejao za stariju sestru i neočekivano postao predmet prve ljubavi mlađe - šiparice Sonje, koja je zauvek sačuvala osećanje dubokog prijateljstva "prema prvom genijalnom čoveku koga je srela na svom putu".

Bez obzira na mimoilaženje u pogledu ljubavi između sestara i Dostojevskog, skupovi bi gotovo uvek bili nelagodni zbog roditelja i rođaka sestara. Stalan i vrlo žestok predmet sporova među njima, saopštava S. Kovalevska, bio je nihilizam. Prepirke oko toga su trajale ponekad do dugo posle ponoći i što su oboje više govorili, sve više su padali u vatru i u vatri prepirke izražavali krajnje poglede.

- Ova sadašnja omladina je tupa i nerazvijena! - vikao je ponakad Dostojevski. - Za sve njih izglancane čizme više vrede od Puškina;

- Puškin je zaista zastareo za naše vreme - mirno je primećivala sestra, znajući da ga ničim ne može tako razbesneti kao prezrivim odnosom prema Puškinu.

Dostojevski bi, van sebe od besa, ponekad zgrabio šešir i odlazio, svečano izjavljujući da je uzaludno prepirati se s nihilistkinjom i da više k nama neće doći. Ali sutradan je, razume se, opet dolazio kao da ništa nije bilo."

Uostalom, rasplet se približavao. Zaljubljena u Dostojevskog mlađa sestra Sonja naučila je radi njega Betovenovu Patetičnu sonatu. Dok je ona za njega svirala to teško delo, nije ni primetila da je ostala sama u sali. "

"Podigavši malo zavesu, koja je zaklanjala vrata u malu gostinsku sobu u uglu, ugledala sam tamo Fjodora Mihajloviča i Anjutu. Oni su sedeli jedno pored drugog na malom otomančiću. Sobu je slabo osvetljavala lampa sa velikim abažurom, senka je padala pravo na sestru, tako da joj nisam mogla videti lice, ali sam lice Dostojevskog videla jasno: ono je bilo bledo i uzbuđeno. On je držao Anjutinu ruku u svojim rukama i, nagnuvši se prema njoj, govorio onim strašnim, plahovitim šapatom koji sam ja tako znala i tako volela: Draga moja Ana Vaseljevna, shvatite, ja sam vas zavoleo od prvog trenutka, čim sam vas ugledao, a i ranije sam iz pisama već predosećao. I ja vas ne volim kao prijatelj, nego strašću, celim svojim bićem… - Meni se smrklo pred očima. Odjednom me je obuzelo osećanje gorke usamljenosti i teške uvrede, krv mi je prvo jurnula prema srcu, a zatim, u vrelom mlazu, u glavu. Spustila sam zavesu i istrčala iz sobe… Još nedoživljeno osećanje gorčine, uvrede, stida ispunjavalo mi je dušu, pre svega - stida i uvrede. Do tog trenutka ja čak ni svojim najskrivenijim mislima nisam bila svesna svojih osećanja prema Dostojevskom i ni sama sebi nisam govorila da sam zaljubljena u njega."

Ali starija sestra je već bila svesna svojih osećanja. Ona je već znala da se može visoko ceniti čovek zbog njegove darovitosti i ne želeti udati se za njega. Ženskim instinktom je ova sedamnaestogodišnja devojka osetila da se žena Dostojevskog mora potpuno posvetiti njemu, dati mu sav život, odreći se ličnih osećanja.

Uskoro, po završetku zimske sezone porodica Krukovski je otputovala iz Peterburga.

A. V. Korvinska, umrla je u Parizu 1887. godine. Četiri godine kasnije, 1891. godine umrla je u Štokholmu prva u svetu žena profesor univerziteta i dopisni član akademije nauka, Sofija Kovalevska, koja je prvi put u četrnaestoj godini zavolela pisca-robijaša.

OVAN DUČiĆ
Magdalina-Maga Živanović, tako se zove prva velika Dučićeva ljubav. Ono što je Laura de Noves bila u Petrarkinom životu, Lujza de Kolinji-Šatijon, čuvena Lu, u Apolinerovom, Maga je u Dučićevom. To je ona dama koju, ne izgovarajući njeno ime, pominje pred austrougarskim istražiteljima kad objašnjava zašto je putovao u Bijeljinu: išao je da vidi devojku, zaručnicu, koju je upoznao za vreme službovanja u toj čaršiji.

Sam Dučić kaže da je Magi Živanović svakodnevno pisao iz Žitomislića, ali malo je šta od tog epistolarnog ljubavnog romana sačuvano. Ne pokazuje se Dučić u pismima kao erotoman, ali poneka vrela rečenica otkriva strasnika i estetu. U jednome, 5. novembra 1894, on pripoveda svojoj voljenoj o planovima. Vladika mostarski je obećao da će mu isposlovati stipendiju u Čajniču, da ide "na stranu", u Beč ili u Grac, da studira filozofiju. Zna da nju ta najava odlaska, te reči po srcu paraju i može biti da će se ona okaniti svog mirnog života i početi po starom. Ona gubi njega za izvesno vreme, a on i nju i druge prijatnosti. Studije filozofije, obaveštava je, traju četiri godine i kad ih završi biće profesor, ne kao oni u Trgovačkoj školi nego na veęim školama. Neizmerno želi da to postigne, ali radi nje i tu će ambiciju napustiti. Učiće samo do ferija, da u Zagrebu položi ispit koji će mu olakšati životne prilike.

U nekim pismima Dučić kori svoju draganu. Videći kod nje slabu pismenost, rđav stil i plitkost mišljenja, on kaže: Po pismu bi čovjek rekao kao tek da si progovorila. Docnije, priča joj o crnoj zmiji koja je došla u njegov san i ujela ga, u snu, nekoliko puta. Moderni tumači snova, učenici Stekela i Zibentala, rekli bi mu da je zmija erotski simbol, muški i ženski.

Ponekad, provaljuje ljubomora iz njegovih pisama. Pita je: Ko vam je još u kući. Je li onaj apotekar? Vređaju ga njene tvrdnje da se njihova veza neće održati, da od nje neće biti ništa.

Fantom ljubavi

Bila je u pravu Magdalina zvana Maga: na kraju je ostalo samo sećanje. U Dučićev život posle su ulazile mnoge žene. Bile su, pored ostalih, jedna Berta i mlada poljska Jevrejka Sizemenska. Obe je upoznao u Ženevi, na studijama. O gospođici Sizemenskoj ovako piše: Zizmena ima trbuh kao štit carev o koji se razbijaju svi juriši neprijatelja. Bradavice su na njenim grudima kao dve krupne kapi krvi ranjene lavice. Piše da ga progoni fantom ljubavi, da je ta gospođica sada cela njegova misao. Njenih dvadeset godina oseća kao dvadeset udaraca po svemu što je u njemu mlado i bujno.

Ona je postala moja potreba, moj san, moj dan. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim nočima i poljupcima. Ona je pažljiva i samo to. Muči me njena nesposobnost da utiče i na moju misao.
Razmere te opsednutosti neka čitalac potraži u pesnikovim dnevničkim beleškama, u ispovesti koja jamačno ulazi u najbolje stranice srpske erotske proze:

Večeras ležem noseći na ustima još vlažne poljupce Zizmen. Kako sam bogat i kako čuvam lako i ljubomorno to neočekivano blago. Zaboravljam da ti poljupci ne znače ljubav i da moje srce nema drugo, da je samo. Možda je tako bolje. Možda je ta želja lepša nego cilj. Ja produžujem ovim ubogim putem, pa mi se čini ipak da sam moreplovac koji otkriva svetove, zemlje, i u svakoj od njih proglašuje se kraljem…

Na jednom usamljenom, snežnom putu, daleko od grada, uzeo sam je u naručje. Ona mi se predaje i naše se usne sretoše u jednom dugom rečitom poljupcu. Taj je poljubac bio nagrada za moje stradanje, i možda ništa više. Ja sam bio njime zanesen, i činilo mi se da vredi više nego njena ljubav. Tada sam joj otvorio haljine na prsima; najpre futuricu, zatim prvu bluzu, flanelnu, i onda kroz košulju uzeo u ruku njenu tešku i lepu dojku čiju sam svežinu i belinu naslućivao u misli. I pustila me je da je ižljubim i prospem poljupce kroz otvore na prsima…

Misleći na te poljupce, on ime lepe Zizmen izgovara neprestano. Tom imenu, kaže, ne daje oreol, neće da njegova ljubljena bude ni boginja ni anđeo. Ona treba da bude žena.Rastanak sa "osrednjim" bolom.

Sve to zapisuje on od 9. do 23. januara 1905. Sedam dana kasnije pripoveda o ljubavnoj drami: svojoj dragoj svirepo je zamerio na ponašanju koje naziva nelojalnim i nedostojnim, slobode koje je njemu dozvoljavala video je kao znak ležernosti, neumerene koketerije i perverzije. Bila je, slušajući, uzbuđena i ponižena. Ništa nije razumela. Posle je nije viđao sedam dana, bolovala je. Zatim, kad su se ponovo sreli, predložila je rastanak. Prebacivala mu je lakomislenost i egoizam, a on je nju uveravao da je gotov na sve što ona hoće samo ne na rastanak. Opet u ispovedanju, u dnevniku, priznaje da umire u zagrljaju te žene, da nikada takvu slast, ranije, nije osetio. I, kao po nekom usudu, sve što mu se dešava neodvojivo je od poezije:

Moje su pesme blede, uboge, nedoživljene, neproživljene. Ja moram početi jednu umetnost zdravu, veliku, punu krvi, udaraca srca, požara večnog sunca i mladosti koja počinje svoje veče… Ova žena mora biti moja, njeno ime mora biti ime žene koja je u mom životu imala najveći udeo.

Ništa se od toga nije desilo. Iz njegovog dnevnika vidimo da mu je rekla, konačno, kako ne razume šta on voli na njoj kada o njoj ne misli ni dobro ni lepo. Njen sibilski glas, kome neće imati snage da se odupre, kazivao mu je da se putevi njihovi, posle tog neveselog razjašnjenja, nikada više neće sresti. Pesnik pristaje na svršetak, obećava da joj ubuduće nikada neće govoriti o sebi. Nesrećan je što zasvagda ostavlja lepu Zizmen, ali dalja njegova nastojanja da se veza održi koštala bi ga premnogo, stradao bi njegov duševni mir, propali bi ispiti, upropastio bi, možda, svoju budućnost. Moj je bol očevidan, ali osrednji, piše napominjući da joj je pružio ruku s tugom i to je, izvesno, bio poslednji njihov dodir.

Gde su razgovarali? Na putu (kraj kasarne), nedaleko od kuće Fani Trahtenberg koju sam pre šest godina voleo, saopštava neumorni radnik na polju ljubavi.

* * *

Sada treba opisati novu avanturu velikog pesnika.

Godine 1907. Dučić je već službenik Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srbije. Na jednoj svetosavskoj zabavi upoznaće ga prijatelji, geograf Jovan Cvijić i vajar Simeon Roksandić, sa Jovankom Todorović, udatom lepoticom, suprugom inženjera Tanasija Todorovića koji je dve decenije stariji od nje.

Gospođa Todorović je majka dvoje dece, Dušana i Nade. Treće dete koje će roditi biće njegov, Dučićev, sin. I zvaće se Jovica.

Svoju novu veliku ljubav Dučić uspešno skriva iako - u Beogradu i kasnije u Vranju - javno dolazi u dom Todorovića i govor čak drži na Jovičinom rođendanu, kazujući da je dečak lep, da se umetnuo na oca. U Pesmama ljubavi i smrti postoji ispovest, naslovljena kao Tajna, u kojoj proučavaoci književnosti nalaze činjenice Dučićevog uzbudljivog i galantnog života:

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
Od sviju skrivene, žive u svom stidu,
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
Dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
Istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
Svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Dalje, u stihovanoj ispovesti Dučić saopštava: umeti sakriti bol, a ljubavi dati izgled zlobe, prezreti izdajničku suzu i pokazati sopstveno srce kao prazne sobe - to je sva njegova radost, sav uspeh!

Likovanje "Malog žurnala"

Godine 1910. dolazi kraj tom skrivanju i varkanju. Dučić, kao činovnik poslanstva u Sofiji, ima nesreću da proživi i sreću da preživi veliki skandal. Pod naslovom Dučićeva ljubavna avantura, list Mali žurnal objavljuje činjenice i komentar činjenica:

Gospodin Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva, bavio se ovo dana u Vranji na osustvu. Lepa supruga jednog višeg inžinjera iz Vranje bila je predmet njegovih pogleda za sve vreme, ali po brzom poznanstvu daje se zaključiti da su se ovo dvoje još ranije voleli. Siromah muž nije ništa sumnjao, jer je sa svojom suprugom izrodio toliku decu. Ali kako je se siromah muž iznenadio, kad mu se žena preksinoć nije vratila.

Ubrzo pa je i cela varoš saznala za begstvo ove gospođe, a po tom se i detalji begstva saznadoše. Dotična gospođa je utekla sa Dučićem u Sofiju.

Muž odbeglice poslao je ovaku tužbu ministru inostranih dela:

"Gosp. Jovan Dučić, pisar srpskog poslanstva u Sofiji, baveći se ovde u Vranji zaveo je moju ženu, koja je mati troje dece, pa je večeras sa njom negde otputovao iz Vranje. Ja ću dalje učiniti što po zakonu treba, da čast svoju i svoje porodice spasem, a vama sam, gospodine ministre, slobodan ovo dostaviti s molbom da izvolite oceniti može li g. Dučić kao činovnik u opšte, a naročito na strani, sa ovakim pojmovima o moralu i dalje ostati kao činovnik. Ovaj događaj nije se mogao prikriti, a cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju g. Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece."

Ministar inostranih dela je tada Milovan Milovanović, pariski doktor nauka, veliki državnik i veliki političar. Onaj koji je tvrdio da mali srpski čun treba privezati za veliku evropsku lađu. Člankopisac Malog žurnala, na kraju prizemnog pisanija, ovako se obraća ministru:

Eto, Milovane, tvoje diplomatije. Možeš se zakititi "smrdljivim nogama" Dučićevim. Kakve si oko sebe okupio tako nam i ide spoljna politika, jadni šefe!

Godine sa princezom

Karijeru Jovana Dučića, Duke, spasavaju prijatelji Bogdan Popović i Veljko Petrović, zauzimajući se za njega kod predsednika vlade. Inženjer se razvodi sa nevernom suprugom zabranjujući joj da viđa dvoje njihove dece. Ona će otići u Zagreb, postati glumica i udati se za univerzitetskog profesora Vladimira Dvornikovića. Jovica, njen sin iz grešne veze, takođe u Zagrebu, okrenuće se teatru, glumi, završiće i glumačku školu. Sredinom tridesetih godina, u nervnom rastrojstvu, uzeće sebi život.

Šta se dešava sa velikim pesnikom i velikim zavodnikom? Naravno, nastavlja i spisateljski i osvajački posao. U Budimpešti postoji Trg milenijuma i na njemu prelepa građevina koju je, kažu, Jovan Dučić dobio od jedne bogate Mađarice za usluge učinjene joj u ljubavnoj postelji. U toj zgradi je sada jugoslovenska ambasada. Proučavaoci njegovog života tvrde da nikada nije zaboravio Magdalinu - Magu Živanović. Ni zaboravio ni prežalio. Često je boravio u Bijeljini, a u noći između 31. marta i 1. aprila 1933, jamačno pod navalom starih uspomena, napio se do besvesti. Otrežnjen docnije, zaklinje se u starom dnevniku crvenih korica da će baciti piće. Ne ostavlja rakiju nego jedan mamurluk, u Bijeljini, "leči" drugim. I piše:

Ženina je poezija u tome da bude savladana, da podlegne onoj neminovnoj sudbini. Joj, koliko li je slatkih misli, koliko li pustog željkovanja, pa da to dvoje (ona i on, muškarac i žena) dođu do tužne stranputice.

I u poznijim godinama, kao šezdesetogodišnjak, okreće se on za ženama i uspeva da ih omađija rečima, gestovima, navaljivanjem, željom, upornošću. U Rimu voli izvesnu Anđelu. Ova čuvena gospođa, princeza Di Sulmona, udata, ostaje njegova ljubav do 1937. godine.

Za polovinu je A. mlađa od mene, piše stari zavodnik. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavosti sa životom. Na tom što nikad ne verujem u nesreću koja dolazi od ljudi, kao ni za takvu sreću. Na neosećanju straha od čoveka. Divi se mojoj vedrini i veri u sebe koja dolazi možda od saznanja da su drugi ljudi najčešće bedni i uplašeni.

* * *

Na studijama u Ženevi, Dučić je opisao svoj možda najveći ljubavni poraz. Dama je bila Jevrejka, zove je nekada Simenska, a nekada Zazmemi. Možda je tada napisao pesmu „Susret":

„Čekasmo se dugo, a kad smo se sreli,
dala si mi ruku i pošla si sa mnom.
I idući stazom nejasnom i tamnom,
iskali smo sunca i sreće smo hteli.

Oboje smo strasno verovali tada
da se besmo našli. I mi nismo znali
koliko smo bili umorni i pali
od sumnja i davno preživljenih jada…

I za navek kad se rastasmo, i tako
stežuć svoje srce rukama obema,
otišla si plačna, zamrzla i nema,
ko što beše došla, tužna i polako."

(Da zavirimo malo u njegov dnevnik)

2. 1. 1905. Svi dani nalik jedan na drugi. Sizemenska je cela moja misao. Mene duboko progoni ovaj zadocneli fantom ljubavi iz 20-tih godina. Ona je moja potreba, moj san, majdan… Ona je pažljiva i samo to. Ja snevam o ovoj Jevrejci čijih 20 godina osećam kao 20 udaraca, no sve ono što je u meni mlado i bujno.

2. 1. 1905. Otišli smo u 6 uveče sami u šetnju. Na klupi pokrivenoj snegom, na mom ogrtaču rekla mi je da je ravnodušna prema meni. Otišao sam kući nezadovoljan kao posle svakog bola.

9 - 23. 1. 1905. Sastali smo se u 5 sati kada je izašla iz Hemijske škole. Reče mi da je boli siromaštvo njenih osećanja. Zatim je bila kod mene. Nežna i ženstvena… Ljubila me u čelo a ja nju u usta.

13. 2. 1905. Došla je bleda i iznurena posle bolesti od 7 dana. Reče da je 7 dana razmišljala i da treba da se rastanemo. Neće da bude moja metresa, kaže da sam lakomislen i sebičan. Kaže mi da ne razume šta na njoj volim.
Zašto je volim, kad o njoj ne mislim ništa lepo „Ne, naša dva puta ne idu zajedno i mi se nikada nećemo sresti kad se rastanemo".

3.3. 1905. Ona me nikada nije volela, ona je zavodnica koja ima neke nežnosti za one koji je vole, ali ih ne voli.

(Tako se završila ova Dučićeva nesrećna ženevska ljubavna epizoda.)

HALIL DŽUBRAN

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna… Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

(Mej Zijada, 15. januar 1924. godine)

Halil Džubran - Mej Zijadi

Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.

Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.

(Džubran, Njujork 26.februar 1924. godine.)

Pismo koje je upućeno voljenoj ženi nakon mnogih godina posje iznenadnog i nepredviđenog rastanka. Ni rat, ni zarobljenistvo, niti kasnije progonstvo nisu mogli izbrisati ljubav koja se u srcu rodila i preživela sve teške dane rastanka. Rastali su se u aprilu 1941.godine i sticajem okolnosti nisu se sreli, ali ljubav se nije ugasila. Ostala je samo rana zbog rastanka, neodoljiva čežnja, ogromna žudnja, i sećanja…

SEĆAM SE

Sećam te se i znam da si setna i tužna…

Bili smo mladi i poletni kada smo se sreli i istinski zavoleli. Mislili smo tada da će život da nam pruži sve što može dati. Kao veliki zalog i jamstvo naše ljubavi, stekli smo decu. Od tri sinčića, jedan nas mališan ubrzo ostavi. Tuzi nasoj nije bilo kraja.

Ja sam robovao svome vojničkom pozivu koji sam neizmerno voleo, a ti si se sva posvetila deci. Prolazile su nam tako godine i sa njima rasle nase nove potrebe i nevolje. Naša sreća ne beše dugog veka. Prođe nam i bez mnogo radosti i bez smeha, a da je nismo ni osetili kako valja.

Došao je potom rat, koji i za pobedioce, a kamoli za pobeđene, nosi sa sobom pustoš. Nad Stipom se spustilo vlažno i sumorno aprilsko veče 1941. godine, pošto je sunce zašlo krvlju obojeno. Stanovnici grada brižno su otišli na počinak, ne sluteći ipak, kakvo krvavo jutro ima da im se rodi. Tužno je šumorila Bregalnica, pevajući, ko zna koji put pesmu svoju. Nad gradom zlosutno su graktali vrani i gavrani. U sumrak ovoga dana, na vratima našeg doma, rastanak nam beše nem. Bez reči. Stisak ruke, dugi pogled i poslednji pozdrav…

Za te nastaše gorki i čemerni dani. Od tada, pa evo sve do danas, sudbina se svirepo igra sa nama. Ja zamenih ropstvo izgnanstvom, a ti ostade u svome ropstvu… Kraj patnjama našim ne može se sagledati. Niko i ničim ne može nam nadoknaditi ono što smo, bez svoje krivice, nepovratno izgubili. Jedanaest mučnih, teških i krvavih godina. I ko, osim Boga zna, koliko će ih još biti.

Ostala nam veza jedino kroz pisma. Kroz njih kazujemo jedno drugom svoje misli, želje, boli, tugu. A vreme nezadrživo prolazi… i mi sa njime.

Kažeš da ti je teško, preteško, oborile se na te, nesretnicu, goleme brige. U samoći kršiš svoje ruke i uzdišeš. Isplakala si svoje lepe oči i u njima nema više suza. Sve ćeš tužnija biti. Silne, olovne brige pritisle i tebe i mene. I množe se svakim danom.

Veliš da si slomljena od bola i skrhana od želja i tuge. Okružena zlobnim i pakosnim dušama. Mržnja, podlost, pakost, zavist i zloba, tako su svojstveni čoveku. To i ja dobro znam i na sebi osećam.

Međutim, ko hođe da se kaje, taj mora da živi i da podnosi sve tegobe života bez roptanja. Život i nije ništa drugo do neprekidna borba. Ostaje nam još jedino da se nadamo i verujemo. Da verujemo čak i u neverovatno. Ko se nada taj se i bori. Ko se bori taj i pobeđuje. Nada i vera neka su nam kao žižak u mraku muke.
Prođoše nam u nevolji i nesreći dani, nedelje, meseci, godine, decenije. Uđosmo uveliko u jesen života. Pitaš me da li ćemo se ikada sresti posle ovoga dugoga i mučnoga bespuća? Teško je reći. Sudbina ljubomorno čuva svoju tajnu. Sećam te se…

I danas, ja te volim ne samo od svih žena više, no i jedino. I rasteš u mojim očima sve veća, lepša i milija. Ovde nema cveća koje si ti mnogo volela, a koje sam ti ja nekada tako rado i često brao i donosio. U ovoj zemlji, rekao bih, cveće i nema naročitog mirisa, kao što mnogi stanovnici ove daleke i hladne tuđine, nemaju osećaja. Sebična tuđina od koje tuga bije. Ovde je sve drukčije nego kod nas. Sve…

Spekla mi se i osušila duša od pregolemih briga. Ali moje srce još nije klonulo. A duša mi je čvrsta i ne plaše je muke. Na kraju,j a bih mogao ponoviti za se reči pesnika:

"…Moj krov škripi. Stara slama stenje,
Zub vremena čini svoje.
Ogolelo klenje i jasenje:
Jesen briše moje perivoje…"

Sećam te se…
I znam da si setna i tužna…
Ali u mojoj si duši večno ista…

POL ELIJAR

Otac Clement-Eugene Grindel bio je knjigovođa, a majka Jeanne-Marie Cousin krojačica. Kasnije je otac napustio knjigovodstvo i poleo se baviti prodajom nekretnina što je u ono vreme bio vrlo unosan posao, i što objašnjava stanovito blagostanje roditelja Grindel. Politički nazori roditelja bili su levo orijentisani. Godine 1916. Pol Grindel uzima devojačko prezime bake po majci (Elijar) kao svoje umetničko ime. Studije u Parizu mora prekinuti zbog bolesti (tuberkuloze) te odlazi na lečenje u švajcarski senatorijum u Davosu. Tamo ostaje oko dve godine. Piše pesme, publikuje u raznim časopisima, izdaje dve male zbirke: Premiers poemes i Dialogues des inutiles, koje je kasnije uništio. Među bolesnicima upoznaje mladu Ruskinju kojom će se oženiti 1917. godine i godinu dana kasnije dobiti kćer Sesil. To mu je prva žena, u književnim krugovima dobro poznata Gala. Elijar će i kasnije više puta odlaziti na lečenje u razne senatorijume. U ratu 1914. - 1918. sudeluje u prvim linijama. Posle rata sarađuje s dadaistima, a zatim, uz Andre Bretona postaje centralni autoritet nadrealističkog pokreta kojem će u svom pesničkom stvaranju i nepisanoj poetici ostati veran do smrti. Danas je smatran najvećim nadrealističkim pesnikom. Godine 1924. bezi neočekivano iz Pariza a njegovi najbliži misle punih sedam meseci da je negde misteriozno poginuo, ali se isto tako neočekivano opet vraća. Bio se ukrcao u Marselju i zatim mesecima krstario po Tihom okeanu, da zaboravi, da sredi misli, da se snabde hrabrošću i verom u sebe. Godine 1926. stupa u Komunističku partiju, a 1929. upoznaje Mariju Benz, poznatu pod nadimkom Nusch. Godine 1933. isključen je iz Partije, ali se u nju ponovo vraća 1942. kada Francuska proživljava kritične dane svoje borbe protiv Hitlerovih okupatora. Sudeluje u drugom svetskom ratu kao poručnik, godinu dana kasnije priključuje se Pokretu otpora sve do konačnog sloma fašistickih snaga. Nakon toga, do smrti Nusch, sudeluje u svim manifestacijama za mir, za demokratski poredak, za proglašenje republike u Italiji, putuje u prijateljske zemlje kao što je Jugoslavija, piše većinom političku poeziju. Nakon Nuschine smrti nastupa klonulost, iscrpljenje, recidiva tuberkuloza, povlačenje iz društvene aktivnosti kroz dve godine. Zatim opt putovanje u Meksiko gde upoznaje Dominique Lemor, svoju treću ženu, kojom se oženio godinu dana pre nego što je umro od angine pektoris.

JOHAN VOLFGANG GETE

Johan Volfgang Gete (Johan Wolfgang Goethe) rođen je 28. avgusta 1749. u Frankfurtu na Majni. Otac mu je poticao iz zanatlijske porodice. Kraj sve svoje prozaičnosti, pokazivao je sklonosti za umetnost. Geteova mati, poreklom iz patricijske porodice, bila je puna topline, fantazije, vedrine i aktivnosti.

U Geteovom vaspitanju bio je presudan racionalizam epohe prosvećenosti, ali isto tako i Rusoova ljubav prema prirodi i harmonicni uzor antičke umetnosti. Studirao je, po očevoj želji, pravo i bio zaposlen kod suda u Veclaru, odakle je, na poziv hercoga Karla Augusta, prešao na njegov dvor u Vajmaru, gde je bio predsednik suda i ministar. U vajmaru se sprijateljio sa Šilerom.

Geteove misli i stvaranja proističu iz doživljaja. Mnogi likovi žena iz njegovih dela potekli su iz njegovih susreta sa zenama i njegovih ljubavi prema njima: Lote u "Verteru", Grethen u "Faustu", Klarica u "Egmontu", Dorotea i druge. Puno životno osećanje omogućavalo je Geteu, i pored uskog i filistarskog morala tog doba, da nađe sebe. U "Rimskim elegijama" opisuje kako je, držeći draganu u zagrljaju, na njenim leđima skandirao takst svojih stihova. Njegovi odnosi sa Frederikom Brion u Zezenhajmu, sa Lili Seneman u Frankfurktu, Minom Herclib ili Šarlotom fon Stajn dali su materijala ogovaranjima i klevetanju. Naročito je Geteu upisivano u greh što je "visoko obrazovanu, tanano osećajnu, oduševljeno zaljubljenu baronicu istisnula jedna obična devojka iz fabrike". Tom "devojkom iz fabrike" Kristinom Vulpius, svojom saputnicom kroz mnoge godine, koju vise društvo nije htelo da prima, oženio se Gete prkoseći svojoj okolini.

Gete je imao fobičan strah od smrti, izbegavao je i sam pomen te reči umesto koje je uvek upotrebljavo neku drugu, nije mogao da podnese da vidi neki sprovod, a ljutio se kad bi neka mrtvačka kola prošla ispred njegove kuće. Pa ipak, svoje vlastite smrti se nije plašio jer je verovao u besmrtnost duše. Jedne prolećne večeri, dok je sa prijateljem Ekermanom posmatrao zalazak sunca, rekao je: "Kad čovek ima sedamdeset i pet godina, ne može, a da ponekad ne pomisli na smrt. Ali ta pomisao me uopšte ne plaši, jer sam uveren da je naše biće potpuno neuništivo. Njegovo delanje traje celu večnost. Ono je slično suncu za koje smo ubeđeni da negde zalazi, ali to zapravo ne biva tako, jer ono ni za trenutak ne prestaje da rasipa svoju svetlost."

Dana 16. marta Gete je nazebao, i iako se naizgled oporavio, ipak su mu već otkucavali poslednji sati. Sedeo je u svojoj fotelji, u kućnom mantilu i u filcanim čarapama, sa zelenim vizirom na čelu da bi zaštitio oči od sunca, i dremao. Frederik, njegov sluga, bdeo je nad njim. Gete ga je upitao koji je datum: 22. mart. "Dobro je, počelo je proleće, znači da ću brže i lakše ozdraviti", rekao je. Zatim je utonuo u san i sanjao, sanjao, a potom prošaputao reči bez vidljivog smisla i upitao: "Zar ne vidite tu lepu žensku glavu, crnih, izrazito crnih uvojaka, tamo u mračnom dnu sobe?" Na kraju je, pre nego što je izdahnuo, uzviknuo: "Svetlosti… Još više svetlosti!"

Te veoma "geteovske" reči koje naraštaji pamte i duboko poštuju kao "Geteove poslednje reči", u stvari su samo Geteove pretposlednje reči; poslednje su bile manje "geteovske", ali ipak "dirljivije": dok je buncao u tom nesvesnom stanju koje ga je lagano vodilo u smrt, Gete je rukama stezao ruku svoje pastorke Otilije. Njegovo disanje je bilo toliko nečujno, da nisu znali da li je još uvek živ ili je umro. Kad je Otilija htela da izvuče ruku, Gete ju je još jače stegnuo i prošaputao: "Čekaj, ženice, da još malo držim tvoju slatku malu šapicu." U pola dvanaest ujutru stisak je popustio.

(umro je u 83-oj godini)

Johan Volfgang Gete – Šarloti Fon Štajn Vajmar, 28. avgusta (ujutru) 1782.

Dobro jutro, voljena moja. Nerado izlazim iz jedne godine svoga života koja mi je donela tako mnogo sreće i koja će mi potvrđivanjem tvoje ljubavi postati nezaboravna. Za neposrednu budućnost nemamo mnogo želje, samo jednu žarku: da mi ti ostaneš i da mi ostaneš ista. Zašto si mi baš sad odsutna, pa ne mogu blagoslov da primim sa tvojih usana!

Moj momak žuri. Hiljadu puta zbogom.

Ajzenah, 28. juna 1784.

Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe, jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu draž, a nekmoli za tako bolan nedostatk koji ja osećam od jutra do večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domačinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo privlačilo, voli me iznad svega…

Gete.

Februara 1789.

Ako ti je stalo da čuješ, mogu ti rado reći da mi tvoja prebacivanja, mada su me u prvom trenutku zabolela, nisu u srcu ostavila zlovolju i ljutnju. Ja i njima umem da upravljam. Ako ti kod mene moraš mnogo štošta da trpiš, pravo je da i ja od tebe dobijem poneki udarac. A i bolje je da se prijateljski obračunamo nego da stalno jedno drugom vraćamo istom merom, pa kad u tome ne uspemo, da se počnemo kloniti jedno drugog. S tobom najmanje mogu da se sporim, jer pri svakom računu ostajem tvoj dužnik. Uostalom, ako razmislimo šta sve kod drugih ljudi moramo da trpimo, moraćemo i u našoj ljubavi jedno drugom da progledamo kroz prste. Zbogom i ostani mi naklonjena. Kad se ukaže prilika, čućeš opet ponešto od lepih tajni.

Gete.

Belvedere, 1. juna 1789.

Hvala ti za pismo koje si mi ostavila, mada me je ono na više nego jedan način rastužilo. Oklevao sam da na njega odgovorim, jer je u takvom slučaju teško biti iskren a ne naneti uvredu.

Koliko te volim, koliko sam svestan svoje obaveze prema tebi i Fricu, dokazao sam svojim povratkom iz Italije. Da je bilo po vojvodinoj volji, ja bih još bio tamo. Herder je otišao, a pošto nisam pretpostavljao da ja princu nasledniku mogu nešto biti, jedva da sam imao bilo šta drugo na umu osim tebe i Frica (Fridrih fon Štajn). Ne bih želeo da ponavljam šta sam sve u Italiji napustio, ti si na moju iskrenost u tom pogledu odgovorila s priličnom odbujnošću.
Na žalost, kad sam došao, ti si bila u nekom čudnom raspoloženju i iskreno da priznam: način na koji si me ti, u poređenju s drugima, dočekala bduko me je zaobleo. Kad su Herder i vojvotkinja – majka polazili na put, video sam u kolim prazno mesto koje mi je napadno ponuđeno. Ja sam ostao zbog prijatelja, kao što sam zbog njih i došao, i morao sam u tom trenutku uporno u sebi da ponavljam: ja bih mogao da odem, ja nimalo ne saosećam s ljudima itd. I sve to pre nego što se moglo govoriti o jednom odnosu (reč je o Kristijani Vulpijus, budućoj Geoetovoj ženi), koji te je, izgleda teško povredio.

I kakav je to odnos? Ko je njime prikraćen? Ko pretenduje na ona osećanja koja imam prema tom jadnom stvorenju? Ko na one časove koje s njom provodim? Pitaj Frica, hederovu, svakoga ko mi je iole bliži, da li sa svojim prijatejima manje saosećam, da li sam im manje blizak, da li za njih manje činim nego ranije? Da, naprotiv, ne pripadam njima i društvu tek sada u punoj meri?

I moralo bi samo neko čudo da bude posredi ako bih samo prema tebi izgubio najbolji, najprisniji odnos.
Kako sam živo osetio da je on još tu kad sam te jednom našao raspoloženu da razgovaraš o nekim zanimljivim stvarima. Ali priznaću i to da način kako si se ti dosad odnosila prema meni ne mogu trpeti. Ako sam bio raspoložen za razgovor, ti si mi zapušila usta; ako sam ti prilazio otvorena srca, optuživala si me da sam ravnodušan; ako sam nešto činio za prijatelje, u tome si videla hladnoću i nemar prema tebi. Svaki moj izraz lica si kontrolisala, svakoj mojoj kretnji, mom ponašanju si nešto zamerala i uvek me stavljala mal a mon aise (u neprijatan položaj). Pa kako da se održi poverenje i iskrenost kad me svojim očitim nerasploženjem odbijaš od sebe.

Imao bih još mnogo da dodam, ali se ustežem jer se bojim da bi to pri stanju tvoga duha moglo pre da te uvredi nego da ti povrati mir…

Gete.

VINSENT VAN GOG

PISMO IZ ARLESA

(Vincent van Gogh (1853- 1890), Žuta stolica, ulje na platnu)

Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati. Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim), nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje. Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu. Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti. Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila. Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu. Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne. Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao. Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon. Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline. Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako. Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama. Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu. Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti. Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.
Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad. Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se. Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati. Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli. Vratio sam se svojoj slici. Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo. Sve je valjalo raditi nanovo. Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju. Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim. Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san. Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo. Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti. Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka. Već slutim da si razočaran i zbunjen. Pitaš se šta ja, zaboga, mislim… Zar bi to iko želeo kupiti? Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana. Oprosti mi, Theo, grešnome. Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim. Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881

Život prema meni bio je veoma darežljiv, i veoma mi je drago to, da JA VOLIM. Moj život i moja ljubav su jedno. "Ali ti se moraš suočiti sa rečima - ne, nikada, nikada", bio je tvoj odgovor. Staro momče, ja na te reči "ne, nikada, nikada", gledam kao na kockicu leda koju moram pritisnuti uz svoje srce da bi se ona rastopila…

Vincent Van Gogh čuveni francuski slikar ovo pismo napisao je svom bratu Theu, opisujući mu njegovu strast prema rođaci Kee. Iako je Vincent mislio da će se prelomiti povodom pitanja njegove ljubavi, ona nikada nije odustala od svoje pozicije i njenih reči "ne, nikada, nikada".

NIKOLAJ GOGOLJ
Nikolaj Gogolj (1809-1852) je jedan od najtužnijih slučajeva seksualnog samosputavanja koji se mogu naći u književnosti. Izraziti homoseksualac, Gogolj je čitav život proveo u pobijanju te činjenice pred samim sobom i pred drugima, prevashodno iz verskih razloga. Njegove priče i pozorišni komadi prožeti su strahom od braka i drugim vidovima seksualnih kontakata sa ženama. Međutim, Gogolj je tu temu obavio takvim oblakom simbola i nadrealnim fantazijama da su savremeni čitaoci propustili da uoče njeno prisustvo. Gogoljeve lične veze uglavnom su se sastojale od zaljubljivanja u heteroseksualne ("straight") muškarce, koji su bili nesposobni da mu odgovore.

(Pred kraj svog života Gogolj je pao pod jak uticaj jednog zloduha, oca Mateja, njegovog ispovednika, koji će uspeti da ga ubedi da se odrekne pisanja i svoj život posveti Bogu. Po njegovim smernicama, Gogolj je spalio rukopis drugog toma Mrtvih duša, a za vreme velikog posta podvrgao se tako strašnom izgladnjivanju da se sva njegova dnevna hrana svodila na nekoliko kašika zobene kaše i komad hleba, što bi zalio još čašom vode. Noći je provodio boreći se sa snom, jer zapasti u san za njega je značilo pasti u đavolje iskušenje. Naravno, posledice nije trebalo dugo čekati: Gogolj se teško razboleo.

Ali ne samo da nije prestao da mori sopstveno telo, nego je, naprotiv, to činio još usrdnije. Nije skidao sa sebe svoj kućni mantil, niti se prao, niti brijao, nije hteo da jede, niti da uzima lekove, a svi sa kojima je dolazio u kontakt imali su utisak da prisustvuju pre jednom sporom samoubistvu nego li prirodnoj smrti. Lekari su pokušali da ga leče silom: prskali su ga hladnom vodom, uranjali u mlaku vodu, stavljali mu pijavice po nosu. Vezanih ruku, on je urlao da ga puste na miru: "Ne mučite me više, tako vam Boga!"

Najzad, 20. februara je počela agonija, koju će preseći glasan krik: "Lestve, brzo! Dodajte mi lestve!", a objašnjenje ovih reči nalazimo u jednom pismu: "Postoje lestve koje čekaju da sa nebesa budu spuštene do nas, a nečija ruka se pruža prema nama da bi nam pomogla da se jednim skokom uspnemo uz njih." Gogolj je ispružio ruku, pokušao da uhvati te lestve, a zatim ponovo pao na krevet. Bio je leden: stavili su po njegovom izmršavelom telu komade toplog hleba. Tihim glasom je počeo da bunca: "Hajde, podignite, napunite, napunite mlin." Poslednji dah ispustio je sutradan ujutro.)

HEINRICH HEINE

Osam godina Hajne je bio prikovan za postelju koju je nazivao svojom "madrac-grobnicom". Progresivna paraliza zahvatila mu je udove i mišiće lica zajedno sa očnim kapcima koje je mogao otvarati samo prstima. Pre nego što će se razboleti, uoči jednog dvoboja, ozvaničio je jednu vezu oženivši se prostom i neobrazovanom Evgenijom Mira, prodavačicom cipela, a prijateljima je dao do znanja: "Napisao sam testament: sav imetak ostavljam Evgeniji, ali samo pod uslovom da se preuda. Želim da se na svetu nađe bar još neko ko će svakog dana zažaliti za mnom i reći: "Zasto je siroti Hajne morao da umre, inače me ne bi zapala njegova udovica¨

Bližio mu se kraj. Kraj njegove postelje, Evgenija je molila boga da samrtniku oprosti grehe, kad je ovaj prekide: "Budite bez brige, draga moja, oprostiće, to mu je posao." Kada ga je lekar dan uoči smrti pitao ima li neku želju, odgovorio mu je: " Imam. Pošto mi žena spava, ne budite je, nego mi sa stola donesite cveće koje je danas kupila. Obožavam cveće. Stavite mi ga na grudi. " Lekar je poslušao. " Cveće! Cveće! Kako je priroda lepa!"

Henri Miler, pisma Brendi Venus
Brenda Venus je mlada žena koju je Miler upoznao u 84- toj godini životaa njihova ljubavna priča trajala je do njegove smrti. ( 1980) Za to vreme Miler joj je napisao 1500 pisama koji su objavljeni u knjizi "Draga, draga Brenda-ljubavna pisam Henrija Milera Brendi venus". Predgovor je napisao pisac Lawrence Durrell. Na jednom mestu Darel piše:

«Miler je bio fizička ruina, kako on sam kaže, a ona je bila mlada glumica koja je zalutala u njegov život, tako da je u njemu probudila zapretene osećaje prema Moni, June, Betty i Anais - te je ponovo postao onaj mladi ljubavnik i izopćenik iz svojih prvih knjiga; kakve li sreće!».

prvo pismo

od 17.6.1976. godine,
na početku ljubavne veze:

Draga Brenda,

Tek što je prošlo devet sati a ne mogu spavati. Opčinila si me! Sad kad znam da si Škorpija, moram biti vrlo oprezan, jer će mi se inače srce raspasti na komadiće. Ja padam na ženske Škorpije, što si već sigurno prokljuvila.

Prvo i prvo, osećam se kriv bacajući ti lire. Da ti pravo kažem, ozbiljno sam zaljubljen već desetak godina u jednu ženu - koja je, takođe, glumica, samo što je Kineskinja! To je «večna» ljubav - mislim sasvim ozbiljno. Ali ja sam muškarac, iako mi je 84. godine, pa sam uvek zaljubljen u još jednu, ili dve, ili tri, ili četiri ženske. Ipak, ovaj put osećam da sam izneverio svoju ljubav. Međutim, verovatno zato što si Škorpija, i što si neobično lepa, i što si s krajnjeg Juga, naprosto ti ne mogu odoleti. U isti mah želim ti se približiti i udaljiti se od tebe. Šta uopšte ja mogu pružiti takvoj ženi kao što si ti? Čini mi se da mogu samo uzimati - a to je u mojim godinama dvostruka sramota. Ipak, uveren sam da ćemo se fizički naći - i to uskoro. Možda ćeš mi čak dopustiti da te zagrlim - nakratko (?). Neprestano me kopka ta tvoja Venerina ogrlica. Ništa ne mogu protiv toga, jer znam šta to znači.

Očekujem pismo od tebe. Glas ti je na telefonu tih i povremeno ne razumem neku reč ili rečenicu.

Pokušavam ustanoviti u kojem kraju stanuješ. Zašto? Zato što bih te hteo pozvati na večeru u japanski restoran «Imperial Gardens» što se nalazi tik ispod Chateau Marmonta na Bulevaru sumraka. To jest, ako ti ne bi bilo teško da dođeš po mene i odvezeš me tamo. Ja ne vozim kola i nemam ih... Bi li mogla tako jednom doći do mene? Ja već godinama odlazim u taj restoran. Tamo sam upoznao i Hoki, moju bivšu ženu Japanku.

E pa, sad sam istresao vreću reči, sad je na tebi red.

Žao mi je što izgleda kao da te požurujem, ali to je samo zato što si tako primamljiva, tako zavodljiva, tako neodoljiva.

Možda ću te ipak totalno razočarati. Ako te razočaram, neka to bude što pre!

A sad se vraćam u krevet. Misliću na tebe i u krevetu i razgovarati u mislima s tobom. Šta kažeš na to?

Je t'embrasse encore une fois et plus tendrement. Henry Miller

Drugo pismo

1. 7. 1976. godine

Draga Brenda,


Ne mogu ti puno pisati - dolaze mi gosti na ručak, a neke druge opet izvodim na večeru u «Imperial Gardens». Ali obećao sam ti da ću ti napisati nešto o japanskom filmu koji sam sinoć gledao.

Jedan moj prijatelj Francuz, filmski distributer, upriličio je privatnu projekciju najerotskijeg filma koji je ikada snimljen u Japanu. Naslov mu je francuski - L'Empire de sens (Carstvo čula).

E pa, duboko sam razočaran. To je, po mom mišljenju, pornić, samo malo uljepšan fabulom i snažnom spolnom ljubavlju izmedju dvoje glavnih junaka. Zapravo je film baziran na istinitoj zgodi za koju sam odavano znao, ali su činjenice razradjene, izmijenjene i preuveličane.

Nakon gledanja filma rekao sam čovjeku koji mi ga je prikazao da mi se ni najmanje ne svidja. Scenarij kao da je napisao pokojni markiz de Sade. Isprobavaju sve poze, a jednom se služe i umjetnim penisom - vrlo mučna scena. Žena je čista nimfomanka koja na kraju stvarno zapada u seksualno ludilo. Polako davi partnera dok je na njemu. To je navodno vrhunac spolnog zadovoljenja. A kad je on mrtav, odreže mu penis, nosi ga u kimonu i onda se sama predaje policiji. Za cijelog filma nisam se ni jedan jedini put seksualno uzbudio niti mi je srce ijednom zadrhtalo - iako nisam nikad prije nešto slično vidio.

Mislim da su Japanci opsjednuti seksom i smrću. To se kod njih neprestance ponavlja. Uzmimo samo za primjer Mišimu.

Titlovi nisu bili na francuskom, nego na engleskom. Film će se uskoro prikazivati u našim kinima. Sumnjm da će se Amerikancima dopasti, ma koliko inače bili ludi za seksom i nasiljem.

U jednoj sceni neka 70-godišnja starica gleda njih dvoje kako se tucaju. Djevojka nagovara frajera da i staru malo razgali. I on je stvarno namrtvo izjebe, kako Bog zapovijeda. Usred jebačine, stara umire.

Njegova ga ljubavnica svaki čas zaustavlja - bilo gdje - da mu kaže da joj se jebe, da ne može čekati, nek je odmah pojebe! On joj govori: «Ali mogu nas ljudi vidjeti», a ona mu odgovara: «Baš me briga». Pravi ženski seksualni manijak. Pa ipak sve to ništa ne uzbudjuje čovjeka, daleko od toga da svršiš u gaće.

Poslije filma odveli su me na večeru u «St. Germain» - francuski restoran na uglu Melrosea i Cahuenge. Bogovska večera! Jesi li bila kad tamo?

Moram prekinuti. Pošta još nije stigla. Kao i ti, vječito čekam poštara, iako se veći dio pošte sastoji od dosadnih pisama mojih poštovatelja.

Evo, stigla je! Da vidim ima li opet koje pismo od tebe. Henry

Treće pismo

29. 9. 1978. godine,
jedno od poslednih


Draga Brenda,

... A sad, 87-godišnjak, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše izvandredna pisma, koja me voli do groba, koja me drži na životu i u ljubavi (prvi put savršene ljubavi), koja mi iznosi u pismima tako duboke i ganutljive opaske da sam radostan i zbunjen kao kakav šiparac.

Ali i više od toga - zahvalan, haran, sretan. Da li zaista zaslužujem sve one lepe reči kojima me obasipaš? Nagoniš me da pitam ko sam ja zapravo, da li zaista znam ko sam i šta sam? Ostavljaš me da bludim u misteriju. Zato te još više volim.

Padam na kolena, molim se Bogu za tebe, blagosiljam te s ono malo svetaštva što mi je još ostalo. Bog bio s tobom, predraga moja Brenda, i nemoj nikad zažaliti zbog ove romantične ljubavi sred svog mladog bića.

Oboje smo blagoslovljeni.

Mi nismo od ovoga sveta.

Mi pripadamo zvezdama i s one strane svemira.

Živela Brenda Venus!

Neka joj Bog podari radost i ispunjenje svih težnji i večnu ljubav!

Henry.

Mark Twen,

Luciferova pisma sa zemlje;


Stvoritelj je seo na tron, razmišljajući. Iza njega se
pružao bezgranični kontinent neba, uronjen u bleštavilo
svetla i boje; ispred njega uzdizala se crna noć Kosmosa,
kao zid. Njegova moćna masa upadljivo se vinula, nalik
planini, u zenit, a Njegova božanska glava sijala kao
udaljeno sunce. Kraj Njegovih stopala stajale su tri kolosalne
figure, umanjene gotovo do nevidljivosti, arhanđeli samim
kontrastom svojih glava u visini Njegovog gležnja.
Kada je Stvoritelj razmislio, rekao je: „Razmislio sam.
Pogledajte!"
Podigao je svoju ruku i iz nje se rasprsnuo vodoskok
vatre, milion veličanstvenih sunaca koja su raspršila tamu i
uzvisivala se, sve dalje i dalje i dalje, smanjujući se dok su
probadala udaljene granice Kosmosa, sve dok naposletku
nisu ličila na dijamantne tačke što svetlucaju pod ogromnom
svemirskom kupolom.
Na kraju punog sata, Veliki savet bio je raspušten.
Napustili su Prisustvo impresionirani i zamišljeno se povukli
do mesta gde će moći slobodno da razgovaraju. Niko
od njih nije izgledao voljno da otpočne razgovor, iako su svi
želeli da to neko uradi. Svi su izgarali od želje da diskutuju
o velikom događaju, ali niko nije želeo da se pozabavi time
dok ne vidi kako drugi reaguju. Tako se nastavljao neki besciljan
i isprekidan razgovor o stvarima bez ikakvog značaja,
vukući se do beskraja sve dok na kraju arhanđeo Satana nije
prikupio hrabrost - nje je imao u velikoj meri - i probio led.
On je rekao: „Svi znamo o čemu treba ovde da pričamo,
gospodo moja, pa bismo mogli prestati da se pretvaramo i
početi. Ukoliko je ovo mišljenje Saveta",
„Jeste, jeste!" rekoše Gavrilo i Mihailo, prekinuvši ga sa
zahvalnošću.
,,U redu, onda, nastavimo. Bili smo svedoci divne stvari;
što se toga tiče, svi se slažemo. Što se tiče njene vrednosti
- ukoliko je ima - to je pitanje koje se nas lično ne tiče.
Možemo imati koliko god želimo različitih mišljenja, i tu je
kraj. Nemamo pravo glasa. Mislim daje Svemir bio dovoljno
dobar, takav kakav jeste, a i koristan, takode. Hladan i mračan
- mesto za odmor, s vremena na vreme, nakon sezone osetlj ive
klime i mučnog sjaja nebesa. Ali ovo su beznačajni detalji;
ova novotarija, ogromna novotarija, to je - šta, gospodo?"
„Nastanak i uvođenje automatskog, nenadgledanog, samoregulišećeg
zakona za upravljanje tim hiljadama sunaca i
svetova što se uvijaju i utrkuju!"
„To je to!" reče Satana. „Uviđate da je to ideja od
ogromnog značaja. Ništa ni blizu toga nije proizašlo iz
Vrhunskog uma dosad. Zakon - Automatski zakon - egzaktni
i nepromenljivi zakon - kome nije potrebno nadgledanje,
prepravke, prilagođavanje dok večnosti traju! On je rekao
da će ta bezbrojna ogromna tela uranjati u pustoši Svemira
eonima i eonima, pri nezamislivim brzinama, oko velikih
orbita, pa ipak se nikad ne sudariti niti skratiti ili produžiti
svoje orbitalne periode ni za stoti deo sekunde u dve hiljade
godina! To je novo čudo, a najveće od svih - Automatski
zakon! I On mu je dao ime - PRIRODNI ZAKON - i rekao
daje Prirodni zakon BOŽJI ZAKON - razna imena za jednu
te istu stvar."
„Da", reče Mihailo, ,,i On je rekao daće ustanoviti Prirodni
zakon - Božji zakon - u svoj njegovoj suverenosti i da bi
njegov autoritet trebalo da bude vrhunski i nenarušiv."
„Takođe", reče „Gavrilo, On je rekao da će postepeno
stvarati životinje, za koje će, isto tako, važiti taj zakon."
„Da", reče Satana, „čuo sam ga, ali ga nisam razumeo.
Staje to životinje, Gavrilo?"
„Ah, kako bih ja to mogao znati? Kako bi iko od nas
mogao znati? To je nova reč."
(Tri veka nebeskog vremena ekvivalentna su stotini
miliona godina zemaljskog vremena. Ulazi Anđeo glasnik.)
„Gospodo moja, On pravi životinje. Hoće li vam goditi
da odete i pogledate?"
Otišli su, videli i bili zbunjeni. Duboko zbunjeni - i
Stvoritelj je to primetio i rekao: „Pitajte. Odgovoriću."
„Božanski", reče Satana naklonivši se, „za šta one služe?"
„One su eksperiment u Moralu i Ponašanju. Posmatrajte
ih i budite upućeni."
Bilo ih je na hiljade. Bile su veoma aktivne. Obuzete,
sve obuzete - uglavnom međusobnim progonom. Satana
je ocenio - pošto je proučio jednu kroz snažni mikroskop:
„Ova velika zver ubija slabije životinje, Božanski."
„Tigar - da. Zakon njegove prirode je surovost. Zakon
njegove prirode je Božji zakon. On mu se mora pokoriti."
„Onda on svojim pokoravanjem ne čini nikakav prestup,
Božanski?"
„Ne, on je bez krivice."
„Ovo drugo stvorenje, ovde, bojažljivo je, Božanski, i
doživljava smrt bez otpora."
„Zec - da. On je bez hrabrosti. To je zakon njegove
prirode - Božji zakon. Mora mu se pokoriti."
„Onda se od njega ne može očekivati da ide protiv svoje
prirode i pruži otpor, Božanski?"
„Ne. Ni od jedne životinje ne može se očekivati da ide
protiv zakona svoje prirode - Božjeg zakona."
Nakon mnogo vremena i puno postavljenih pitanja,
Satana je rekao: „Pauk ubija muvu i jede je; ptica ubija pauka
i jede ga; divlja mačka ubija gusku; oni - pa dobro, sve
ubijaju jedna drugu. To je neprekidno ubijanje. Ovde imamo
bezbrojno mnoštvo stvorenja i sva ubijaju, ubijaju, ubijaju,
sva su ona ubice. Zar ih ne treba kriviti, Božanski?"
„Ne treba ih kriviti. To je zakon njihove prirode. A zakon
prirode je uvek Božji zakon. A sada - posmatrajte - pazite!
Novo stvorenje - i to remek-delo - Čovek! "
Ljudi, žene, deca, naišli su rojeći se u gomilama, u
velikom mnoštvu, na milioni njih.
„Sta ćeš učiniti s njima, Božanski?"
„Ugradiću razne Moralne kvalitete u svakog pojedinačno,
u raznim razmerama i količini, sve zajedno, sve one
već podeljene, po jednu naročitu odliku za svaku vrstu
životinjskog sveta bez moći govora - hrabrost, kukavičluk,
surovost, blagost, čestitost, pravednost, lukavost, prevrtljivost,
velikodušnost, okrutnost, zlobu, požudu, milosrđe,
samilost, čistotu, sebičnost, dobrotu, čast, ljubav, mržnju,
podlost, plemenitost, lojalnost, lažljivost, istinoljubivost -
svako ljudsko biće imaće sve ovo u sebi i to će činiti njegovu
prirodu. Kod nekih će dobre osobine potisnuti loše i njih će
zvati dobri ljudi; kod drugih će prevladati zle osobine i njih
će zvati lošim ljudima. Gledajte - pazite - one nestaju!"
„Gde su otišle, Božanski?"
„Na Zemlju - oni i njihovi sadruzi životinje."
„Staje Zemlja?"
„Mala lopta koju sam napravio, pre vremena, pre dva i
po vremena. Videli ste je, ali je niste primetili u eksploziji
svetova i sunaca koji su prštali s moga dlana. Čovek je
eksperiment, ostale životinje su drugi eksperiment. Vreme
će pokazati da li su bili vredni truda. Predstava je gotova;
možete se udaljiti, gospodo moja.

Nekoliko dana je prošlo.
Ovo se odnosi na dugi raspon (našeg) vremena, s obzirom
na to da na nebesima dan traje hiljadu godina.
Satana je zadivljeno pravio opaske na izvesne delove
praštavog Stvoriteljevog poduzetništva - opaske koje su,
kada se čitaju između redova, bile sarkastične. Izrekao ih je
u poverenju svojim sigurnim prijateljima arhanđelima, ali
načuli su ih neki obični anđeli i izvestili o tome u Štabu.
Naređeno je da ode u izgon na jedan dan - nebeski dan.
Bila je to kazna na koju je već bio navikao, zbog svog
predugog jezika. Ranije je bio deportovan u Kosmos, jer
nije bilo drugog mesta na koje bi ga mogli poslati, i tamo je
lepršao u dosadi večne noći i arktičke hladnoće; ali sada se
dosetio da se potrudi i pronađe Zemlju da bi video kako se
odvija eksperiment s Ljudskom rasom.
S vremena na vreme pisao je kući - vrlo neslužbeno -
svetom Mihailu i svetom Gavrilu o tome.


SATANINO PISMO


Ovo je čudno mesto, izuzetno i interesantno. Kod kuće
nema ničeg nalik tome. Ljudi su svi ludi, ostale životinje su
lude, Zemlja je luda, sama Priroda je luda. Čovek je divno
čudo. Kada je u svojem naj-najboljem svetlu, on je neka
vrsta jeftinog izdanja nižeg anđela; kada je u najgorem,
on je gnusan, nezamisliv. I prvi i poslednji među njima
sve vreme je sarkastičan. Pa ipak, on spokojno i potpuno
ubeđeno naziva sebe „najuzvišenijim božjim delom". Ovo
što vam govorim istina je. A to mu nije nova ideja, govorio
je o njoj vekovima i verovao u nju. Toliko je verovao da se
u čitavoj njegovoj rasi nije našao niko ko bi se nasmejao
tome.
Štaviše - ukoliko mogu još da dodam - on misli da je
Stvoriteljev ljubimac. On veruje daje Stvoritelj ponosan na
njega; on čak veruje i da ga Stvoritelj voli; da je jako vezan
za njega; da presedi noći i noći kako bi mu se divio; da, i
da ga nadgleda i drži podalje od nevolja. On mu se moli i
misli da ga On sluša. Zar to nije neobično? Ispunjava svoje
molitve sirovim, ogoljenim i napadnim laskanjem i misli da
On sedi i raspreda o ovim budalaštinama uživajući u njima.
On se moli za pomoć, usluge i zaštitu, svaki dan; i čini to
pun nade i poverenja, takođe, mada mu ni na jednu molitvu
nikada nije odgovoreno. Svakodnevne uvrede i porazi ga
ne obeshrabruju, on jednostavno nastavlja s molitvama.
Postoji nešto skoro divno u njegovoj upornosti. Moram
vam napomenuti još ovo: on misli da ide u raj!
Postoje plaćeni učitelji koji mu to govore. Oni mu takođe
kažu da postoji pakao, večna vatra, kao i to da će otići tamo
ukoliko se ne bude pridržavao Zapovesti. Sta su Zapovesti?
To je nešto neobično. O njima ću vam govoriti povremeno.

PISMO II


„0 ljudima nisam rekao ništa što nije tačno." Moraćete
mi oprostiti ukoliko ponovim tu opasku s vremena na vreme
u ovim pismima; želim da vam kažem da uzmete za ozbiljno
stvari koje vam govorim i osećam da bi mi, kad bih ja bio na
vašem mestu a vi na mom, to podsećanje povremeno bilo
potrebno da biste zaista i poverovali u to što vam kažem.
Jer u čoveku nema ničega što besmrtniku ne bi bilo čudno.
On ni na šta ne gleda kao mi, njegov osećaj za proporciju
potpuno je drugačiji od našeg, a njegov osećaj vrednosti
toliko odstupa od našeg da ga verovatno, i s našim velikim
intelektualnim moćima, ni najnadareniji među nama nikad
ne bi mogao potpuno razumeti.
Na primer, ovaj slučaj: on je zamislio nebesa, a iz
njih sasvim izostavio najuzvišeniji od svih svojih užitaka
- ekstazu, koja je prva i najdraža srcu svakog pripadnika
njegove rase - i naše - seksualni odnos!
To je kao da izgubljenoj i iscrpljenoj osobi u užarenoj
pustinji spasilac kaže da može odabrati i imati sve, sem jedine
stvari za kojom je čeznuo, i da bi trebalo po sopstvenom
izboru da izostavi vodu!
Njegov raj je kao i on: neobičan, interesantan, zadivljujući,
groteskan. Dajem vam reč, u njemu nema nijedne stvari
koju on zapravo ceni. Sastoji se - potpuno i kompletno - od
razonoda za koje skoro uopšte ne mari ovde na Zemlji, pa
ipak je sasvim siguran da će ih voleti u raju. Zar to nije čudno?
Zar to nije zanimljivo? Ne smete misliti da preterujem, jer
jednostavno nije tako. Objasniću vam detaljnije.
Većina ljudi ne peva, većina ljudi ne može da peva,
većina ljudi neće ostati tamo gde drugi pevaju ukoliko to
potraje duže od dva sata. To. Pribeležite to.
Otprilike, smo dvoje od njih stotinu mogu svirati muzički
instrument, a ni četvoro od njih sto nemaju nikakvu želju da
nauče da sviraju. Zabeležite i ovo.
Mnogi ljudi se mole, ali malo njih voli to da čini. Nekoliko
ih se moli dugo, ostali na brzinu.
U crkvu ide više ljudi nego što želi.
Za četrdeset devet od pedeset ljudi dan odlaska u crkvu
je dosadna, dosadna gnjavaža.
Nedeljom, od svih ljudi u crkvi, dve trećine se umori do
pola bogosluženja, ostali pre njegovog kraja.
Naj draži trenutak za sve nj ih j este kada propovednik podigne
ruke radi blagoslova. Možete čuti prigušeni šum olakšanja koji
se širi po prostoriji i primetiti očiglednu zahvalnost.
Sve nacije gledaju s visine na sve ostale nacije.
Sve nacije osećaju odbojnost prema svim drugim nacijama.
Sve bele nacije preziru sve obojene nacije ili bilo koju
drugu nijansu i ugnjetavaju ih kad god stignu.
Beli čovek se ne druži s „crnčugama" niti stupa u brak
s njima.
Ne dozvoljavju im pristup u njihove škole i crkve.
Čitav svet mrzi Jevreje i ne trpi ih, osim onih bogatih.
Molim vas da pribeležite sve te detalje.
Dalje. Svim normalnim ljudima buka je mrska.
Svi ljudi, bilo ludi bilo normalni, vole raznolikosti u
životu. Monotonija ih brzo zamara.
Svaki čovek, već prema umnim sposobnostima koje
su mu zapale, vežba svoj um neprestano i ova vežba čini
ogroman i cenjen, suštinski deo njegovog života. Najniži
intelekt, kao i najviši, poseduje sposobnost neke vrste i
rado uživa u njenom testiranju, dokazivanju, usavršavanju.
Deran koji je nadmoćan u igrama nad svojim drugarom
podjednako je marljiv i pun elana tokom svojih vežbi kao i
vajar, slikar, pijanista, matematičar i ostali. Nijedan od njih
ne bi mogao biti srećan ukoliko bi mu dar bio uskraćen.
Evo, sada imate činjenice. Znate u čemu ljudska rasa
uživa, a u čemu ne. Ona je izmislila raj, iz sopstvene glave,
sam po sebi: pogodite kakav je! Ne biste mogli ni za hiljadu
petsto večnosti. Najsposobniji um poznat meni ili vama ne
bi to uspeo za pedeset miliona eona. Pa dobro, onda, reći ću
vam.

1.
Pre svega, skrećem vam ponovo pažnju na neobičnu
činjenicu s kojom sam počeo. To jest, da ljudsko biće, kao
i Besmrtni, prirodno postavlja seksualni čin daleko, daleko
ispred svih ostalih užitaka - a ipak gaje izostavio iz svog
raja! Uzbuđuje ga sama pomisao na to; šansa ga izluđuje;
u ovom stanju će rizikovati život, ugled, sve - čak i sam
svoj čudni raj - da bi iskoristio tu mogućnost i proživeo do
neodoljivog vrhunca. Od mladih do sredovečnih, svi ljudi i
žene stavljaju kopulaciju iznad svih ostalih zadovoljstava,
a zapravo je onako kao što sam vam rekao: nije u njihovom
raju; molitva zauzima to mesto.
Zbog toga je veoma cene; pa ipak, kao i sve njihove takozvane
blagodeti, ona je jadna. U svom najboljem i najdužem
izdanju čin je nezamislivo kratak - hoću reći, s obzirom na
zamisao Besmrtnog. U pogledu ponavljanja čovek je ograničen
- oh, potpuno van shvatanja Besmrtnog. Mi koji to
radimo uz vrhunske ekstaze, bez prestanka vekovima, nikada
nećemo moći da razumemo ove ljude i dovoljno se na
njih sažalimo zbog toga što im je uskraćeno bogatstvo tog
dara, koji u meri u kojoj ga mi posedujemo čini sva ostala
zadovoljstva trivijalnim i nedostojnim truda.

2.
U čovekovom raju svi pevaju! Čovek koji nije pevao na
Zemlji - tamo peva; čovek koji nije umeo da peva na Zemlji -
tamo je sposoban za to. Ovo sveopšte pevanje nije uzgredno,
povremeno olakšano pauzama tišine, nastavlja se, svakog
dana od dvanaest sati. I svi ostaju tu, dok bi na Zemlji mesto
opustelo za dva sata. Pevaju se samo himne. Staviše, samo
jedna himna. Reci su uvek iste, ima ih otprilike samo desetak,
nema rime, nema poezije: „Hosana, hosana, hosana, Dragi
Bože Sabaota, 'rah! 'rah! 'rah! Siss! -buum! ...a-a-ah!"

3.
Za to vreme, svi redom sviraju harfu - ti milioni i
milioni! - dok je na Zemlji jedva njih dvadeset od hiljadu
moglo ili makar i poželelo da svira neki instrument.
Zamislite zaglušujući uragan zvuka - milioni i milioni
glasova istovremeno vrište uglas i milioni i milioni harfi
škrguću zubima u istom trenutku! Pitam vas: nije li to grozno,
nije li to odvratno, nije li to užasno?
Zamislite dalje: to je služba; hvalospevi počasti, laskanja,
ulagivanja! Pitate li se ko je taj ko je voljan da istrpi ovu
čudnu počast, ovu ludu počast; i ne samo što je trpi nego
mu se i sviđa, uživa u njoj, potrebna mu je, zahteva je?
Zadržite dah!
To je Bog! Bog ove rase, hoću reći. On sedi na svom tronu,
služe ga dvadeset četiri starešine i neki drugi dostojanstvenici
s njegovog dvora, gleda preko nepregledne uzburkane mase
obožavatelja i smeši se, prede od zadovoljstva i klima prema
severu, jugu, istoku; držim da ovako neobičan i prostodušan
spektakl nije dosad zamišljen u ovom Svemiru.
Lako je primetiti da ideja nije potekla od izumitelja raja,
već je on kopirao paradnu ceremoniju neke jadne male suverenske
države iz zabačenog dela Orijenta.
Svi normalni beli ljudi mrze buku; pa ipak su mirno prihvatili
ovakvu vrstu raja - bez razmišljanja, bez kritike,
bez proučavanja - i zapravo žele da idu tamo! Duboko
posvećeni starci sive kose troše puno vremena sanjajući o
srećnom danu kada će odbaciti brige ovog života i upoznati
zadovoljstva tog mesta. Međutim, možete videti koliko je
on za njih nestvaran i koliko ga, u stvari, neozbiljno shvataju
jer se praktično nikako ne pripremaju za veliku promenu:
niti vidite ikog od njih s harfom i niti čujete da neko od njih
peva.
Kao što ste videli, ta jedinstvena predstava je služba:
hvalospev u himni i padanje ničice. Odigrava se u „crkvi".
I onda, na Zemlji ovi ljudi ne mogu da izdrže u crkvi više
od sat i petnaest, a i to su sveli najednom sedmično. To je u
ovom slučaju nedelja. Jedan dan od sedam, pa čak ni onda
baš ne čeznu za tim. I tako - uzmite u obzir šta im njihov
raj obezbeđuje: „crkvu" koja traje večno i nedeljni dan u
beskraj! Oni se brzo zamore od ovdašnje nedeljne, a čeznu
za tom večnom; sanjaju o njoj, pričaju o njoj, oni misle kako
misle da će uživati u njoj - svim svojim prostim srcem oni
misle kako misle da će tada biti srećni zbog nje!
To je zato što uopšte ne razmišljaju; oni samo misle da
misle. Jer, oni ne mogu misliti; ni dva ljudska bića među
deset hiljada nemaju nešto čime bi mislili. Sto se tiče
njihove mašte - o, pa pogledajte njihov raj! Prihvataju ga,
odobravaju, dive mu se. To vam govori o njihovoj pameti.

4.
Izumitelj njihovog raja nabacao je, na veliku hrpu, sve
nacije sa Zemlje. Svi su apsolutno ravnopravni, niko nije
iznad nekog drugog; oni treba da budu „braća"; treba da se
izmešaju, da se mole zajedno, sviraju harfu zajedno, pevaju
hosane zajedno - belci, crnčuge, Jevreji, svi - nema razlike.
Ovde na Zemlji sve se nacije mrze međusobno, a svi zajedno
mrze Jevreje. Pa ipak, svaki pobožni čovek obožava taj raj
i želi da završi u njemu. Zaista želi. A kada je u božanskom
zanosu, on misli kako misli da bi, samo kada bi bio tamo,
prigrlio sve stanovništvo na srce, i grlio, grlio, grlio!
On je čudo - čovek! Voleo bih da znam ko gaje izmislio.

5.
Svaki čovek na Zemlji ima neku dozu razuma, veliku
ili malu; i bila ona velika ili mala, on se njome ponosi.
Takođe, srce mu raste na pomen uzvišenih umova njegove
rase i zato voli priče o njihovim izvanrednim dostignućima.
Jer, oni su od njegove krvi i, poštujući njih, poštuje i sam
sebe. Gle šta sve čovekov um može učiniti! On se razmeće;
i poziva na niz znamenitih ljudi iz svih razdoblja; ukazuje
na večna književna dela koja su dali svetu, na mehanička
čuda koja su izmislili i na divote kojima su zaodenuli nauku
i umetnost; i njima skida kapu, kao kraljevima, iskazujući
im najdublju i najiskreniju počast koju njegovo ushićeno
srce može iskazati - time postavlja intelekt na vrhovni,
nedodirljivi tron, iznad svega ostalog na svetu. A onda
osmišljava raj u kome nigde nema ni trunke umnosti!
Nije li to čudno, nije li to neobično, nije li to zbunjujuće?
Tačno je ovako kao što sam rekao, bez obzira na to kako
neverovatno zvuči. Iskreni obožavalac uma i veliki ljubitelj
njegovih moćnih koristi izmislio je religiju i raj koji ne
odaje priznanje intelektu, ne izdvaja ga od drugih stvari, ne
pridaje mu značaj: u stvari, čak ga i ne pominje.
Do ovog trenutka već ste primetili daje raj ljudskih bića
osmišljen i podignut po apsolutno konačnom planu; i da taj
plan sadrži, kao svoj sastavni deo, u svakom detalju, svaku
moguću i zamišljenu stvar odbojnu čoveku, a nijednu jedinu
koju on voli!
I tako, što dalje budemo odmicali, to će ova neobična
činjenica biti sve očiglednija.
Pribeležite ovo: u čovekovom raju nema iskušenja za
razum, ničega od čega bi on preživeo. Tamo će za godinu
dana istruliti - istruliti i usmrdeti se. Istruliti i usmrdeti se
- i na tom stepenu postati svetac. Blagoslovena stvar: jer
jedino svetac može istrpeti zadovoljstva te ludnice.

PISMO III


Primetili ste da je ljudsko biće neobično. U prošlosti je
imalo (istrošilo i odbacilo) stotine i stotine religija; danas
ima stotine i stotine religija i svake godine izbaci ne manje
od tri nove. Mogao bih povećati taj broj i još uvek se držati
činjenica.

Jedna od njegovih glavnih religija zove se hrišćanstvo.
Zanimaće vas kratak opis. Detaljno je izloženo u knjizi od
dva miliona reci, nazvanoj Stari i Novi zavet. Ona ima i
drugo ime - Božja reč. To je zato što hrišćanin misli da je
njenu svaku reč diktirao Bog - onaj o kome sam pričao.
Veoma je interesantna. U njoj ima uzvišene poezije; i
nekih pametnih priča; i krvlju natopljene istorije; i nekih
dobrih pouka; i bogatstva opscenosti; i više od hiljadu laži.
Ova Biblija je uglavnom sačinjena od fragmenata starijih
biblija kojima je prošlo vreme pa su se polako urušile. Zato
joj vidno nedostaje neophodne originalnosti. Tri od njena
četiri najimpozantnija i najimpresivnija događaja odigrala
su se u ranijim biblijama; sve njene najbolje pouke i pravila
ponašanja takođe su proizašli iz tih biblija; ima samo dve
nove stvari u njoj: jedna je pakao, a druga taj neobični raj o
kome sam vam pričao.
Šta ćemo učiniti? Ukoliko verujemo, kao ti ljudi, da je
njihov Bog izmislio ove surove stvari, onda ga klevećemo;
ukoliko verujemo da su ih ti ljudi izmislili sami, klevećemo
njih. To je neugodna nedoumica u bilo kom slučaju jer nama
nijedna strana nije učinila ništa nažao.
Zarad mira u kući, stavimo se na jednu stranu. Udružimo
snage s ljudima i prebacimo čitav neprijatni teret na njega
- raj, pakao, Bibliju i sve. To ne izgleda ispravno, to ne izgleda
pošteno; pa ipak, kada uzmete u obzir taj raj i kako je
porazno nabijen svime onim što je ljudskom biću odbojno,
kako možemo verovati da gaje izmislilo ljudsko biće? A kada
vam budem rekao za pakao, to će biti još teže i najverovatnije
ćete reći: ne, čovek ne bi mogao stvoriti takvo mesto, ni za
sebe ni za bilo koga drugog; jednostavno, ne bi mogao.
Ta nevina Biblija govori o Stvaranju. Čega - Kosmosa?
Da, Kosmosa. Za šest dana!
Bog je to učinio. On ga nije nazvao Kosmosom - to je
moderno ime. Sva njegova pažnja bila je usmerena na ovaj
svet. Napravio ga je za pet dana - i onda? Trebao mu je samo
jedan dan da stvori dvadeset miliona sunaca i osamdeset
miliona planeta!
Za šta je sve to bilo potrebno - bar po njegovoj ideji?
Da se obezbedi svetio za ovaj mali svet igračku. To je bila
sva njegova svrha; nije imao drugu. Jedno od dvadeset
miliona sunaca (najmanje) trebalo je da svetli danju, ostala
da pomognu jednom od bezbrojnih meseca u Svemiru da
ublaži tamu njegovih noći.
Potpuno je jasno da je verovao kako će dijamanti tih
hiljada treperećih zvezda ukrašavati njegovo novostvoreno
nebo kada sunce prvog dana potone iza horizonta; ali ni
jedna jedina zvezda nije zatreperila na tom crnom svodu
pre no što su istekle tri i po godine od časa kada su potpuno
dovršeni nenadmašni poduhvati te nedelje za pamćenje'.
Onda se pojavila jedna zvezda, potpuno usamljena, i zatreperila.
Tri godine kasnije pojavila se još jedna. Te dve su
treperile duže od četiri godine pre nego što im se pridružila
treća. Nakon prvih sto godina još nije bilo ni dvadeset pet
zvezda koje su svetlucale u ogromnoj pustoši tog sumornog
svoda. Po isteku hiljadu godina i dalje nije bilo dovoljno
zvezda za predstavu. Posle milion godina samo je pola od
sadašnjeg niza slalo svoje svetio preko teleskopskih granica,
a ostalima je trebalo još milion godina da slede primer, kako
1 Svetlu najbliže zvezde (Signi 61) potrebno je, ako putuje brže od 300.000
kilometara u sekundi, tri i po godine da dopre do Zemlje. Arkturus je sijao
200 godina pre nego što je to bilo vidljivo sa Zemlje. Udaljenije zvezde
postepeno postaju vidljive tek posle više hiljada godina - prim. aut. (M T.)
glasi vulgarna fraza. S obzirom na to da tada nisu postojali
teleskopi, njihova pojava nije primećena.
Sad već tristotinak godina hrišćanski astronom zna da
njegovo Božanstvo nije načinilo zvezde za tih izvanrednih
šest dana; ali hrišćanski astronom ne insistira na tom detalju.
A ni propovednik.
U svojoj knjizi Bog je rečit i hvali svoja moćna dela i
naziva ih najvećim imenima kojih se može setiti - time
pokazujući kako se jako i opravdano divi veličini; pa ipak je
sačinio te milione čudesnih sunaca da osvetle ovo sićušno
nebesko telo, umesto da predvidi kako malo sunce ovog
nebeskog tela ispomaže njih. On pominje Arkturus u svojoj
knjizi - sećate se Arkturusa; bili smo jednom tamo. To je
jedna od noćnih lampi ove planete! - ta džinovska kugla
je pedeset hiljada puta veća nego sunce ove planete i u
poređenju s njim izgleda kao katedrala spram dinje.
Svejedno, veronauka još uči dete daje Arkturus stvoren
da bi pomogao u osvetljavanju ove planete, a dete raste
i nastavlja da veruje u to još dugo pošto uvidi da zakon
verovatrioće ne ide tome u prilog.
Sudeći po Bibliji i njenim slugama, Kosmos postoji
samo šest hiljada godina. Tek u poslednjih stotinu godina
predani, ljubopitljivi umovi otkrili su daje verodostojnija
brojka od stotinu miliona.
Za šest dana Bog je stvorio čoveka i ostale životinje.
Stvorio je čoveka i ženu i smestio ih u ugodni Vrt, zajedno
s ostalim stvorenjima. Tamo su svi zajedno živeli neko
vreme skladno i zadovoljno, u punom cvatu mladosti; onda
SU nastupile nevolje. Bog je upozorio čoveka i ženu na to
da ne smeju jesti plod određenog drveta. I dodao nešto jako
čudno: rekao je da će, ako ga budu jeli, sigurno umreti.
Čudno, budući da nikad nisu videli ničiju smrt pa nisu ni
mogli znati staje time mislio. Ani on ni bilo koji drugi bog
nije mogao naterati tu neuku decu da shvate šta se od njih
traži bez izloženog primera. Sama reč nije bila značajnija za
njih nego što bi to bila za dete od nekoliko dana.
Nešto kasnije potražila ih je zmija i prišla im hodajući
uspravno jer tako su se one tada kretale. Zmija je rekla da
će zabranjeno voće ispuniti njihove neiskorišćene umove
znanjem. Tako su ga pojeli, stoje bilo potpuno prirodno jer
čoveku je u naravi da žudi za znanjem; dok je sveštenik,
kao i Bog, čiji je imitator i predstavnik, od samog početka
postavio sebi za cilj da ne sazna nijednu korisnu stvar.
Adam i Eva su pojeli zabranjeno voće i istovremeno je
veliko svetio blesnulo u tami njihovih glava. Došli su do
znanja. Kakvog znanja - korisnog znanja? Ne -jednostavno
saznanja da postoje stvari kao što su dobro zlo, i kako činiti
zlo. To dotad nisu mogli. Zbog toga su sve stvari koje su
dotad radili bile bez mrlje, bez krivice, bez greha.
Ali sada su mogli činiti zlo - i trpeti zbog toga; sada
su došli do onog što Crkva zove neprocenjivom vrednoŠću,
do Moralnosti; tog osećaja koji razlikuje čoveka od zveri
i stavlja ga iznad nje. Umesto ispod zveri - gde bi po
pretpostavci trebalo da bude, s obzirom na to je on uvek
pun grešnih misli i krivice, dok je zver uvek čista i nevina.
To je kao kada više cenite sat koji stalno ide pogrešno od
onog koji uvek pokazuje tačno vreme.
Crkva i danas još vrednuje Moralnost kao najplemenitiju
čovekovu vrlinu iako zna da Bog sasvim izvesno ima jako
loše mišljenje o njoj i daje na svoj nespretan način učinio šta
je mogao da spreči svoju srećnu Decu iz Vrta daje zadobiju.
I tako, sada su Adam i Eva znali šta je zlo i kako
Da ga čine. Znali su kako se čine razne vrste grešnih stvari, a
među njima i ona glavna – ona koju je Bog najpre imao na
umu. To je bila umetnost i tajna seksualnog odnosa. Za njih
je to bilo izvanredno otkriće i oni su prestali da dangube i
posvetili mu punu pažnju, ta sirita, ushićena mladež!
Usred jednog od ovakvih slavlja čuli su Boga kako se šeta
Po žbinji, što je bio njegov popodnevni običaj, i prestrašili
se. Zašto? Zato što su bili goli. To dotad nisu znali. Nisu
marili za to; a nije ni Bog.
U tom trenutku za pamćenje, rođena je nemoralnost; i
neki ljudi je otada cene mada bi se svakako zbunili da moraju
objasniti zašto.
Adam i Eva su došli na svet goli i nepostiđeni - goli i čista
srca; i nijedan njihov naslednik nije došao drugačije. Svi su
došli na svet goli, nepostiđeni i čista srca. Došli su čedno.
Morali su zadobiti nemoralnost i grešne misli; prvi zadatak
lirišćanske majke jeste da detetu prenese grešne misli i ona
to ne propušta. Njen prijaško poraste u misionara i odlazi
tlo nevinih divljaka i civilizovanih Japanaca i prenosi to
dalje. Potom oni usvajaju nemoralnost, skrivaju svoja tela,
prestaju da se zajedno kupaju goli.
Običaj koji se greškom zove čednost nema svoj standard,
;i ne može ga ni imati jer je suprotan prirodi i razumu i zbog
loga predstavlja veštačku tvorevinu i trpi svačiji hir, svačiju
bolesnu mušičavost. I tako, u Indiji profinjena dama pokriva
svoje lice i grudi, a ostavlja noge gole od struka naniže, dok
profinjena evropska dama pokriva svoje noge, a izlaže lice
i grudi. U zemljama naseljenim nevinim divljacima, fina
evropska gospođa navikava se na potpunu golotinju odraslih
domorodaca i to ubrzo sasvim prestaje da joj smeta. Lepo
odgojen francuski grof i grofica - koji se nisu poznavali
nasukani posle brodoloma na nenastanjeno ostrvo samo
U spavaćicama, u osamnaestom veku, ubrzo su bili potpuno
goli. Takođe su se stideli - otprilike nedelju dana. Potom
im njihova golotinja nije predstavljala problem i ubrzo su
I treštali da razmišljaju o njoj.
Nikada niste videli obučenu osobu? Oh, pa dobro, niste
mnogo propustili.
Da nastavimo s biblijskim čudima. Naravno da ćete pomislili
kako pretnja upućena Adamu i Evi zbog neposlušnosti
svakako nije ostvarena, jer oni nisu stvorili same sebe, niti
svoju prirodu, impulse ili slabost, i otuda nisu mogli poslušati
bilo čiju naredbu ili odgovarati za svoja dela. Iznenadiće vas
da je pretnja ostvarena. Adam i Eva su kažnjeni i taj zločin
neki opravdavaju dan-danas. Izvršena je smrtna kazna.
Kao što ste mogli shvatiti, jedina osoba odgovorna za
njihov prekršaj umakla je; i ne samo daje umakla nego je
postala i krvnik nevinih.
U vašoj ili mojoj zemlji trebalo bi da imamo tu privilegiju
da se sprdamo s ovakvom vrstom moralnosti, ali ne bi bilo fer
raditi to ovde. Mnogi od ovih ljudi imaju sposobnost razmišljanja,
ali se ne služe njome za religiozna premišljanja.
Najbolji umovi će vam reći daje, otkad je napravio dete,
čovek moralno obavezan da brižno pazi na njega, štiti ga od
povreda, bolesti, da ga oblači, hrani, da se nosi s njegovim
hirovima, ne podiže ruku na njega radi sopstvenog dobra
i nikako da ga ne izlaže obesnoj surovosti. Božji odnos
prema zemaljskoj deci, svakog dana i svake noći, potpuno
je suprotan svemu tome, pa ipak ti najbolji umovi s
odobravanjem gledaju na te zločine, opraštaju ih i ogorčeno
odbijaju da priznaju da su to uopšte zločini kada ih on čini.
Vaša i moja zemlja su interesantne, ali u njima nema ničega
ni upola tako interesantnog kao stoje to ljudski um.
Vrlo dobro, Bog je prognao Adama i Evu iz Vrta i naposletku
ih eliminisao. Sve zbog oglušivanja o naredbu
koju nije imao prava da izgovori. Ali, kao što ćete videti,
nije se tu zaustavio. Za njega važe jedna moralna načela, a
za njegovu decu sasvim druga. On traži od svoje dece da
se odnose pravedno - i blago - prema prekršiocima i da im
oproste sedamdeset sedam puta; dok se on sam ne odnosi
ni pravedno ni blago ni prema kome pa tako nije oprostio
prvom neukom i dobronamernom paru mladih čak ni njihov
prvi mali prestup i rekao: „Ovaj put vam opraštam, pružiću
vam još jednu priliku."
Baš naprotiv! Odabrao je da kažnjava njihovu decu,
vekovima, do kraja vremena, a zbog sitnice koju su počinili
drugi pre njihovog rođenja. Još ih kažnjava. Blago? Ne,
upravo surovo.
Ne biste pretpostavili da je ovakva vrsta bića toliko
hvaljena. Razuverite se: svet ga zove Svepravednim, Svepravičnim,
Svedobrim, Svemilostivim, Sveopraštajućim, Sveistinitim,
Svevolećim, Izvorom sveg morala. Ove sarkazme
govore svakodnevno, širom sveta. Ali nesvesni sarkastičnosti.
Ne, misle to ozbiljno: izgovaraju ih bez osmeha.

PISMO IV

I tako je prvi par napustio Vrt pod kletvom - večnom
kletvom. Izgubili su sva zadovoljstva koja su imali pre
„pada"; pa ipak su bili bogati jer su stekli vrednost koja
vredi više od ostalih: poznavali su Vrhovnu umetnost.

Bavili su se njome marljivo i bili ispunjeni zadovoljstvom.
Božanstvo im je naredilo da čine tako. Ovaj put su poslušali.
Ali njima je ionako bilo svejedno jer bavili bi se njome
laman da ju je hiljadu božanstava zabranilo.
Usledili su rezultati. Nazvani Kain i Avelj. A oni su imali
nekoliko sestara i znali šta da rade s njima. Tako su nastali i
novi rezultati: Kain i Avelj su začeli neke nećake i nećakinje.
Ovi su, zauzvrat, začeli neke dalje rođake. U tom trenutku
je razvrstavanje njihovih međusobnih veza otežano, pa je
obustavljeno njegovo dalje vođenje.
Ugodan posao naseljavanja sveta vrlo efikasno se nastavio
iz epohe u epohu; jer u tim srećnim danima polovi su još
uvek bili zaduženi za Vrhovnu umetnost mada je, zapravo,
irebalo da budu mrtvi već osam stotina godina. Slađi seks,
draži seks, divniji seks bio je očigledno na svom vrhuncu
lađa jer mogao je da privuče bogove. Prave bogove. Silazili
su s nebesa i divno se provodili s tim vrućim mladim cvetovima.
Biblija priča o tome.
Uz pomoć tih stranih gostiju populacija je rasla i rasla
dok nije dostigla nekoliko miliona. Ali, to je razočaralo
Božanstvo. Bio je razočaran njenim moralom; koji, po nekim
standardima, nije bio ništa gori od njegovog. I zaista, oni su
bili njegova ne baš laskava kopija. Bili su to vrlo loši ljudi i,
budući da nije znao kako bi ih popravio, mudro je zaključio
da ih ukine. Ovo je jedina zaista prosvetljena i nadmoćna
ideja koju mu njegova Biblija pripisuje i s kojom je mogao
obezbediti svoju reputaciju zasvagda samo daje se držao i
sproveo je do kraja. Ali, on je uvek bio nepostojan - osim u
hvalisanju - pa se njegova odlučnost prelomila. Ponosio se
čovekom; čovek je bio njegov najbolji izum; čovek je bio
njegov najveći ljubimac posle kućne muve i ne bi mogao
podneti da ga potpuno izgubi; tako je konačno odlučio da
sačuva njegov uzorak, a ostatak potopi.
Nema ničega što bi mu moglo biti svojstvenije. Stvorio
je sve te sramne ljude i lično bio odgovoran za njihovo ponašanje.
Nijedan od njih nije zasluživao smrt, pa opet je
svakako bila dobra politika potamaniti ih; posebno zato što
je od njihovog nastanka već počinjen glavni zločin i, sasvim
izvesno, dozvoliti im da se dalje množe značilo je uvećavati
taj zločin. Ali, u istom trenutku, ne može biti ni pravde ni
pravičnosti, bilo kakve pristrasnosti - biće podavljeni svi ili
niko.
Ne, nije hteo da to ispadne tako; spašće pola tuceta i
pokušati s čitavom rasom ispočetka. On nije mogao predvideti
da će se ponovo pokvariti jer jedino je On dalekovidan u
svom preporučivanju.
Spasao je Noja i njegovu porodicu i postarao se da zatre
ostale. Osmislio je Arku i Noje ju je sagradio. Nijedan od njih
nije pravio arke ranije, niti znao išta o arkama; iz tog razloga
se moglo očekivati nešto neuobičajeno. To se i desilo. Noje
je bio farmer i, iako je znao šta se zahteva od Arke, bio je
potpuno nestručan da kaže da li će ova biti dovoljno velika
da odgovori potrebama ili neće (kao što i nije), pa pokušao
naslepo. Božanstvo nije znalo da nije dovoljno velika, ali
je rizikovalo a da ne sačini odgovarajuće mere. Najzad je
brod ispao daleko lošiji nego što je trebalo tako da svet i
dan-danas trpi zbog toga.
Noje je sagradio Arku. Sagradio ju je najbolje što je
mogao, ali je izostavio većinu bitnih stvari. Nije imala
kormilo, nije imala jedra, nije imala kompas, nije imala
pumpe, nije imala mape, pravce kretanja, sidra, brodski
dnevnik, svetio, ventilaciju, a što se tiče teretnog prostora
koji je bio najvažniji deo - što se manje kaže o njemu, to
bolje. Trebalo je da bude na moru jedanaest meseci i bilo joj
je potrebno pijace vode da se ispune dve arke njene veličine
pa ipak nije obezbeđena dodatna arka. Spoljna voda se
nije mogla iskoristiti: polovinu je činila slana voda te je
ljudi i kopnene životinje ne bi mogli piti.
Jer, nije jedino čovekov uzorak trebalo da bude spašen
nego i biznis-uzorci ostalih životinja. Morate razumeti da su,
kada je Adam pojeo jabuku u Vrtu i saznao kako se množi
i obnavlja, ostale životinje takođe naučile tu umetnost,
jednostavno posmatrajući Adama. To je bilo lukavo od njih,
to je bilo snalažljivo; dobili su sve što se moglo iz jabuke, a
da je nisu ni probali i zarazili sebe ubistvenom moralnošću,
uzrokom sveg nemorala.

PISMO V

Noje je počeo da prikuplja životinje. Od svake pojedinačne
vrste iz živog sveta trebalo je da sakupi po par, bilo da je
hodao ili gmizao, plivao ili leteo. Jedino moramo nagađati
koliko mu je vremena trebalo da sakupi sva ta stvorenja i
koliko ga je to moglo koštati jer ne postoje zapisi o ovim
detaljima. Kada je papa Simah hteo da svom mladom sinu
predstavi život odraslih u osvajačkom Rimu, razaslao je
ljude u Aziju, Afriku i na sve strane da bi prikupili divlje
životinje za borbe u areni. Ljudima je trebalo tri godine da
dobave životinje i prebace ih u Rim. Samo četvoronošce
i aligatore, razumete - nije bilo ptica, nije bilo zmija, nije
bilo žaba, nije bilo crva, nije bilo vaški, nije bilo pacova,
nije bilo buva, nije bilo krpelja, nije bilo gusenica, nije
bilo paukova, nije bilo kućnih muva, nije bilo komaraca -
ničega sem jednostavnih, običnih četvoronožaca i aligatora:
čak ni svih četvoronožaca, samo onih borbenih. Pa opet je
bilo onako kako sam rekao: trebalo im je tri godine da ih
prikupe, a suma za životinje, njihovo prebacivanje i plate
za ljude popela se do 4.500.000 dolara.
Koliko životinja? Ne znamo. Ali, bilo ih je manje od pet
hiljada, jer je to bio najveći broj životinja ikad prikupljen
za ovakve predstave, a taj zbir je prikupio Tit, ne Simah. To
je obična šala u poređenju s Nojevim ugovorom. Od ptica i
zveri i slatkovodnih stvorenja trebalo je da prikupi 146,000
vrsta; a samo insekata više od dva miliona različitih vrsta.

Hiljade i hiljade ovih stvorenja veoma je teško uhvatiti
i da Noje nije odustao od posla, još uvek bi ga obavljao,
kao što je Levitik imao običaj da kaže. Svejedno, neću da
kažem da se povukao. Ne, nije to učinio. Skupio je onoliko
stvorenja za koliko je imao prostora i onda se zaustavio.
Da je od početka znao šta mu je sve potrebno, bio bi
svestan da je to čitava flota arki. Ali on nije znao koliko
je vrsta stvorenja postojalo, a nije ni njegov Sef. Tako da
nije imao ni kengure ni oposume ni guštere bradavičare
niti je imao kljunare, a nedostajao mu je i čitav niz ostalih
nezamenljivih blagoslova koje je Stvoritelj s ljubavlju
obezbedio čoveku i otad zaboravio na njih jer su odavno
odlutali svaki na svoju stranu sveta, koju on nikad nije
video niti se upoznao s dešavanjima u njoj. I tako je svaki
od njih bio na korak od utapanja.
Pobegli su jedino slučajno. Nije bilo dovoljno vode da sve
potopi. Osigurano je bilo potapanje samo jednog kutka sveta,
pošto njegov ostatak tada nije bio poznat pa se pretpostavljalo
da i ne postoji.
Ipak, ono što je konačno i neopozivo navelo Noja da
pi cstane kada je već imao dovoljno vrsta za poslovne svrhe
i kada je mogao dopustiti da ostatak bude istrebljen, bio
je izgred koji se dogodio poslednjih dana: neki uzbuđeni
stranac pristigao je s veoma uznemirujućim vestima. Rekao
je da je kampovao među nekim planinama i dolinama na
oko hiljadu kilometara odatle i daje tamo video nešto divno:
Stajao je na nekoj litici iznad široke doline i na njenom
ulazu video kako nailazi zatalasano crno more čudnog
životinjskog sveta. Nešto kasnije, stvorenja su prošla kraj
njega gurajući se, penjući se jedna na drugu, probijajući
se, urlajući, dahćući - užasno velika masa neobuzdanog
mesa! Mravojedi veličine slona, žabe velike kao krave; megaterijum(2)
i njegov harem neverovatne brojnosti; gmizavac
za gmizavcem za gmizavcem, grupa za grupom, porodica
za porodicom, vrsta za vrstom - trideset metara dugi, deset
metara visoki i duplo svadljiviji; jedan od njih je lupio
potpuno nedužnog darhamskog bika svojim repom i uz fijuk
ga poslao sto metara uvis da bi ovaj s uzdahom pao kraj
ćovekovih stopala i prestao da se ubraja među žive. Čovek
je rekao da su ove silne životinje čule za Arku i da dolaze.
Dolaze da se spasu od potopa. I nisu dolazile u parovima,
dolazile su sve: nisu znale da su putnici ograničeni na parove,
čovek reče, a nisu ni marile za propise, svejedno - one će
otploviti u toj Arki ili ništa. Čovek je rekao da u Arku neće
stati ni pola; i, štaviše, da dolaze gladne i da će pojesti sve
što se tu nalazi, uključujući i menažeriju i porodicu.
U biblijskom prikazu nećete naći ni traga svim ovim činjenicama.
Čitava stvar je prećutana. Čak ni imena ovih
' Megaterijum (grč. zver, divlja životinja) zool. Vrsta ogromnog izumrlog
lenjivca surlaša koji je veličinom prelazio današnjeg slona; takode: opšti
naziv za velike izumrle životinje - prim. prev.
ogromnih stvorenja nisu spomenuta. To vam kazuje da, kada
ljudi ostave prekora vredan nedostatak u ugovoru, mogu
to prećutati u Bibliji baš kao i bilo gde drugde. Te snažne
životinje bi sada, kada je transport tako težak i skup, bile od
neprocenjivog značaja za čoveka, ali sve su one izgubljene.
Sve izgubljene, i to Nojevom krivicom. Sve su se podavile.
Neke od njih pre čak osam miliona godina.
Vrlo dobro, stranac je ispričao ovu priču i Noje je uvideo
kako mora otići pre nego što monstrumi pristignu. On bi
otplovio odmah, ali su tapaceri i dekorateri radne sobe i sobe
za odmor kućne muve morali da obave konačna doterivanja,
što ga je stajalo jedan dan. Još jedan dan je izgubljen u
pokušaju da se ukrcaju muve, s obzirom na to da ih je bilo 86
milijardi, a Božanstvo je i dalje brinulo da li ih ima dovoljno.
Još jedan dan je izgubljen u utovaru i skladištenju četrdeset
tona probranog đubreta za potrebe muva.
A onda, najzad, Noje otplovi, taman na vreme; jer tek što
je Arka nestala iza horizonta, čudovišta su stigla i pridružila
se tužbalicama mnogih očajnih očeva i majki i prestrašene
dece na talasima okupanim stenama, što su, dok je kiša
pljuštala, molitvama preklinjali Svepravedno, Svemilostivo
biće, koje nikad nije odgovorilo ni na jednu molitvu još
otkad su te stene stvorene, zrno po zrno peska, a ne bi im
odgovorilo ni kad bi ih vekovi ponovo smrvili u pesak.