PISMO VII

Noje i njegova porodica bili su spašeni - ako se to može
nazvati nekom prednošću. Ubacio sam ako jer nikad nije
bilo pametnog šezdesetogodišnjaka koji bi se složio da
ponovo proživi svoj život. Svoj ili bilo čiji drugi. Članovi
porodice bili su spašeni, da, ali nije im bilo ugodno, bili
su puni mikroba. Puni do ušiju; otežali od njih, udebljani;
nabrekli kao baloni. Bilo je to neprijatno stanje, ali šta se
tu moglo, trebalo je da bude spašeno dovoljno mikroba da
se buduće ljudske rase obezbede strašnim bolestima, a bilo
je samo osam ljudi na brodu da posluže kao njihovi hoteli.
Mikroorganizmi su bili daleko najznačajniji deo tovara na
Arki, deo za koji je Stvoritelj najviše mario i kojim je bio
najviše zaluđen. Morali su imati dobru ishranu i udoban
smeštaj. Tu su bile bakterije tifusa, kolere, besnila, tetanusa,
luberkuloze, crne kuge i na stotine druge gospode, posebno
dragocenih kreacija, zlatnih nosilaca božje ljubavi prema
čoveku, blagoslovenih poklona zaluđenog Oca njegovoj
deci - od kojih je trebalo da svi budu luksuzno smešteni, uz
bogat zabavni program; svi su bili razmešteni na najbolja
mesta u unutrašnjosti koja je porodica mogla obezbediti: u
plućima, srcu, mozgu, bubrezima, krvi, crevima. Posebno u
crevima. Debelo crevo im je bilo omiljeno utočište. Tamo
su se skupljali, u milijardama, radili, hranili se, migoljili i
pevali slavopojke; noću, kada je bilo tiho, mogao se čuti
njihov tihi mrmor. Veliko crevo je zapravo bilo njihov raj.
Dobrano su ga popunili; učinili ga čvrstim kao kobasica.
Ovim su se ponosili. Njihova glavna slavopojka najbolje
govori o tome:
Tvrda stolico, o tvrda stolico
Radosni zvuk te oglašava
Sve dok čovekovo najudaljenije crevce
Ne počne da slavi ime svog Tvorca
Arka je imala brojne i raznovrsne nepogodnosti. Porodica
je morala da živi u društvu mnogih životinja, udiše
njihov neugodan zadah i bude danonoćno zaglušena bukom
njihovih urlika i vriske; i uz sve ove nedopustive
neprijatnosti, bilo je to posebno iskušenje za dame jer nisu
mogle da pogledaju ni u jednom pravcu a da ne vide hiljade
stvorenja obuzetih razmnožavanjem i obnavljanjem. A onda,
tu su bile i muve. Rojile su se svugde i proganjale Porodicu
celog dana. Bile su prve koje se zateknu ujutro i poslednje
koje su uveče legale. No nisu ih smeli usmrtiti niti ozlediti,
bile su svete, njihovo poreklo bilo je božansko pa su bile
Stvoriteljeve posebne ljubimice, njegove miljenice.
Uskoro će ostala stvorenja biti raspoređena svuda po svetu
- svaka na svoju stranu: tigrovi u Indiju, lavovi i slonovi u
praznu pustinju i tajna mesta u džungli, ptice u bezgranična
slobodna prostranstva, insekti u ovu ili onu klimu, već po
svojoj prirodi i potrebama; ali muva? Ona nema nacionalnost;
sve klime joj odgovaraju, čitava zemaljska kugla je njen
dom, sva stvorenja koja dišu njen su plen i za sve njih ona je
pošast iz pakla.
Za čoveka ona je božanski ambasador, opunomoćeni
izaslanik, posebni Stvoriteljev predstavnik. Ona mu širi
zarazu još u kolevci; u rojevima sleće na njegove lepljive
očne kapke; zuji, grize ga i uznemirava oduzimajući mu
san, a njegovoj umornoj majci snagu dok se tokom tih dugih
bdenja posvećuje zaštiti svog deteta od ove gamadi. Muva
uznemirava bolesnog čoveka u njegovoj kući, u bolnici,
čak i u samrtnoj postelji tokom njegovog poslednjeg daha.
Gnjavi ga za vreme obroka; prethodno lovi pacijente koji
boluju od gnusnih i smrtonosnih bolesti; gaća po njihovim
ranama, umrljava svoje noge milionima virusa koji donose
smrt; a onda dolazi do trpeze zdravog čoveka i ostavlja taj
tovar na puteru i prazni stomak pun virusa tifusa i izmeta
na njegove palačinke. Kućna muva razara više ljudskog
zdravlja i uništava više ljudskih života nego sve ostalo božje
mnoštvo glasnika jada i uzroka smrti zajedno.
Šem je bio pun dečjih glista. Divno je to, potpuno razumljiva
pažnja koju je Stvoritelj posvetio obimnom zadatku
kinjenja ljudi. Pomenuo sam već da je osmislio
posebnog neprijatelja za svaki deo čovekovog tela, ne
previđajući ni jedan jedini, i time rekao istinu. Mnogi
siromašni ljudi moraju da hodaju bosi jer ne mogu da kupe
cipele. Stvoritelj je video svoju šansu. Oceniću, u prolazu,
da je uvek obraćao pažnju na siromašne. Devet desetina
bolesti koje je izumeo predviđeno je za siromašne i oni ih
dobijaju. Oni bolje stojeći dobijaju samo ono što preostane.
Nemojte misliti da govorim nepromišljeno jer nije tako:
ogromna većina Stvoriteljevih izuma bolesti posebno je
smišljena za progon siromašnih. Ovo se vidi iz činjenice
da je jedno od najboljih i najuobičajenijih propovedničkih
imena za Stvoritelja „prijatelj siromašnih". Ni pod kakvim
okolnostima s propovedaonice nećete čuti pohvalu koja
ima i trunku istine u sebi. Najneumoljiviji i najuporniji
neprijatelj siromašnih jeste njihov nebeski Otac. Jedini
prijatelj siromašnjih jeste njihov bližnji. On ih žali, tuguje
zbog njih, a to pokazuje svojim delima. Čini mnogo da im
olakša nevolje; a zasluge za to uvek dobij a njihov Otac
nebeski.
Tako je to s bolestima. Ukoliko nauka iskoreni bolest
koja je radila za Boga, Bog je taj koji dobija zasluge i sve
propovedaonice se ore od zahvalnog ushićenja i ukazuju
na to koliko je on dobar! Da, on je to uradio. Verovatno je
čekao hiljadu godina pre nego stoje to učinio. To nije ništa;
propoved kaže daje on o tome razmišljao sve vreme. Kada
se ogorčeni ljudi dignu i zbace dugotrajnu tiraniju da bi
oslobodili naciju, prva stvar koju ushićena propoved uradi
jeste da to javno pohvali kao božji posao i pozove ljude da
kleknu na kolena i izraze mu svoju zahvalnost. I propoved
kaže s divljenja vrednim osecajem: „Neka tirani shvate da
ih Oko koje nikad ne spava nadgleda; i neka zapamte da
Gospod, naš Bog neće uvek biti strpljiv, nego će osloboditi
oluje svog gneva na njih u unapred određeni dan."
Zaboravljaju da pomenu kako je on najsporiji igrač u
čitavoj vasioni; da bi njegovo Oko koje nikada ne spava
moglo malo i odremati jer mu treba ceo vek da vidi ono što
bi bilo koje drugo oko videlo za nedelju dana; da u čitavoj
istoriji nema nikakvog primera za to da je on prvi razmišljao
o uzvišenim delima, nego je uvek pomislio na to tek pošto
je to neko drugi pomislio i učinio. Tada on stiže i prisvaja
dividende.
Odlično, pre šest hiljada godina Sem je bio pun dečjih
glista. Mikroskopske veličine, nevidljivih običnom oku. Svi
su Stvoriteljevi posebni uzročnici smrtnih bolesti nevidljivi.
To je promućurna ideja. Hiljadama godina to je sprečavalo
čoveka da dopre do uzroka svojih bolesti i prkosilo njegovim
pokušajima da ovlada njima. Tek je nedavno nauka uspela
da razotkrije neke od ovih varki.
Poslednji od ovih blagoslovenih trijumfa nauke jeste
otkriće i identifikacija ubice iz zasede koji se naziva dečjom
glistom. Njen plen su naročito bosonogi siromasi. Potajno
čeka na peskovitim mestima ii toplim regijama i probija
sebi put kroz njihova nezaštićena stopala.
Dečju glistu je pre dve-tri godine otkrio doktor koji
je dugo i strpljivo proučavao njene žrtve. Bolest koju je
uzrokovala dečja glista obavljala je svoja zla dela posvuda
po svetu još otkad je Sem kročio na Ararat, ali se nikada
nije pretpostavljalo daje to uopšte bolest. Ljudi koji su je
imali smatrani su lenjima i zbog toga su ih prezirali i sprdali
se s njima, a zapravo je trebalo da ih žale. Dečja glista je
posebno podmukli pritajeni izum i obavljala je kradomice
i neometano svoj posao vekovima; ali taj doktor i njegovi
pomoćnici sada će je iskoreniti.
Bog je u pozadini svega ovoga. On je razmišljao o tome
šest hiljada godina i dvoumio se. Ideja da se iskoreni dečja
glista bila je njegova. Veoma se približio i ostvarenju te
zamisli, ali gaje dr Čarls Vordel Stils preduhitrio. No, uspeo
je na vreme da pokupi zasluge za to. Kao i uvek.
Koštace milion dolara. Verovatno je baš hteo da priloži
tu sumu kada gaje čovek opet preduhitrio - kao i obično.
Gospodin Rokfeler. On je obezbedio milion, ali će zasluge
otići drugome - kao i obično. Današnje novine govore nešto
o tome kako deluje dečja glista:
Paraziti dečje gliste često toliko snize vitalnost zaraženih da umanje
njihov fizički i psihički razvoj, čine ih podložnijim ostalim bolestima,
smanjuju im radni učinak, a u krajevima gde bolest najviše vlada, znatno
povećavaju procenat smrtnosti od tuberkuloze, zapaljenja pluća, tifusa
i malarije. Pokazalo se daje za smanjenje vitalnosti mnoštva, čime je
ozbiljno narušen ekonomski razvoj, u nekim delovima zemlje zapravo
odgovoran ovaj parazit iako je to dugo pripisivano malariji i klimi.
Za bolest se ni u kom slučaju ne može reći da je tipična za bilo koju
klasu; ona uzima svoj danak patnje i smrti među vrlo inteligentnima
i dobrostojećima baš kao i među onima manje srećnim. Suzdržanija
procena glasi daje oko dva miliona naših ljudi zaraženo ovim parazitom.
Bolest je uobičajenija i ozbiljnija kod dece školskog uzrasta nego kod
drugih osoba.
Bez obzira na to koliko je raširena i ozbiljna ova infekcija, postoje
veoma ohrabrujući izgledi. Bolest se lako može utvrditi, brzo i efikasno
sanirati i, uz pomoć jednostavnih i odgovarajućih higijenskih predostrožnosti,
uspešno preduprediti (uz božju pomoć).
Siromašnu decu posmatra budno Oko koje nikada ne spava. Imali
su tu zlu sreću tokom čitave istorije. Ona i „božji siromasi" - kako glasi
sarkastična sintagma - nikad nisu mogli da izmaknu pažnji tog oka.
Da, siromašni, smerni, neuki - oni ih dobijaju. Uzmite,
na primer, bolest spavanja iz Afrike. Ova užasno surova
bolest za svoje žrtve odabire rasu neukih i nedužnih crnaca
koje je Bog smestio u udaljenu divljinu i spustio svoj
očinski pogled ka njima - Oko koje nikad ne spava kada
postoji šansa za izazivanje jada. Sve je sredio pre potopa.
Izabranica je bila muva, u srodstvu s cece-muvom; cecemuva
upravlja zemljom Zambezi i nasmrt ubada stoku i
konje, čineći tu oblast nedostupnom čoveku za naseljavanje.
Užasni srodnik ove muve ostavlja za sobom virus koji
uzrokuje bolest spavanja. Ham je bio pun ovih virusa i, na
kraju putovanja, on ih je izbacio u Africi i počeo je pomor
za koji nije bilo leka šest hiljada godina dok nauka nije
istražila misteriju i ulovila uzročnika ove bolesti. Pobožne
nacije sada uzdižu Boga i zahvaljuju mu što je pomogao
svojim jadnim crncima. Propoved kaže da mu sleduje sva
hvala jer je nadahnuo naučnike. On je svakako čudno biće.
Čini užasan zločin, neprestano šest hiljada godina, i onda
dobija sve pohvale jer je on ukazao nekome drugom kako
ublažiti posledice. Naziva se strpljivim, a strpljiv svakako
mora biti jer bi inače još odavno zgromio propovedaonicu
zbog jezivih pohvala koje mu se odaju s nje.
Nauka ovo kaže o bolesti spavanja, znanoj i kao crnačka
letargija:
Odlikuje se periodima spavanja koji se ponavljaju u intervalima.
Bolest traje između četiri meseca i četiri godine i uvek se fatalno
završava. Oboleli je isprva trom, malaksao, bled i ošamućen. Očni kapci
su mu otečeni, na koži se pojavljuje osip. Pada u san tokom razgovora,
jela ili rada. Kako bolest napreduje, oboleli se hrani s mukom i postaje
veoma iscrpljen. Nedostatak hranljivih rnaterija i pojavu rana od ležanja
smenjuju prvo grčevi, a zatim i smrt. Neki bolesnici polude.
On, taj koga Crkva i ljudi nazivaju nebeskim Ocem, on je
izmislio muvu i poslao je da izaziva ovaj turobni, dugotrajni
jad, melanholiju i bedu i raspadanje tela i duha jadnog
divljaka koji Velikom kriminalcu nije učinio nikakvo zlo. Ne
postoji čovek na svetu koji ne žali tog sirotog crnog jadnika
i nema čoveka koji ga ne bi iscelio kad bi mogao. Da biste
našli ličnost koja ga nimalo ne sažaljeva, morate otići do
nebesa; da biste pronašli ličnost koja ga može izlečiti, a na to
se nikako ne može naterati, morate otići na isto mesto. Postoji
samo jedan otac koji je dovoljno surov da zarazi svoje dete
tom užasnom bolešću - samo jedan. Ni sve večnosti ne mogu
stvoriti još jednog takvog. Želite li srdačan prekor poetske
gorčine? Evo jednog, još vrućeg, od srca roba:
Covekova neljudskost prema čoveku
Rastužuje bezbrojne hiljade!
Ispričaću vam finu priču s malo patosa. Čovek je, primivši
religiju, upitao sveštenika šta mora učiniti da bi bio
dostojan svog novog duhovnog znanja. Sveštenik reče:
„Oponašaj našeg nebeskog Oca, nauči da budeš kao on."
Čovekje proučio Bibliju marljivo, temeljno i s razumevanjem,
a onda je, moleći se za nebesko vodstvo, sproveo u delo
svoje podražavanje. Poslužio se trikom ne bi li naveo svoju
ženu da padne na stepeništu tako da je slomila kičmu i
ostala paralizovana do kraja života; na prevaru je gurnuo
svog brata u ruke varalice na kartama, koji ga je potpuno
opelješio i oterao u sirotište; zarazio je jednog sina dečjim
glistama, drugog bolešću spavanja, a *rećeg gonorejom;
jednu ćerku je opskrbio šarlahom i ona je počela svoje
devojaštvo gluva, nema i šlepa; pošto je pomogao jednom
nitkovu da zavede drugu, zalupio joj je vrata pred nosom te
je umrla u bordelu proklinjući ga. Onda je o svemu izvestio
sveštenika, koji je rekao da to nije način da oponaša svog
nebeskog Oca. Preobraćenik je upitao gde je pogrešio, ali
je sveštenik promenio temu i počeo se raspitivati kakvo je
vreme bilo dok je dolazio.

PISMO VIII

Čovek je bez sumnje najinteresantnija budala koja se može
naći. Takode i najekscentričnija. Ne postoji ni jedan jedini
zakon u njegovoj Bibliji ili van nje koji ima neku drugu svrhu
osim da ograniči ili porazi božji zakon.
Retko se dešava da iz proste činjenice izvuče nešto drugo
sem pogrešnog zaključka. Tu nema pomoći; tako je sazdana
zbrka koju on naziva svojim umom. Uzmite u obzir činjenice
koje on priznaje i čudne zaključke što iz njih izvlači.
Na primer, on priznaje da je Bog stvorio čoveka. Bez
čovekove želje, na svoju ruku.
Reklo bi se da to nedvosmisleno i neosporno čini Boga,
i samo Boga, odgovornim za čovekova dela. Ali čovek to
poriče.
Priznaje da je Bog načinio anđele savršenim, bez mana,
neosetljivim na bol i besmrtnim, i da je mogao isto tako biti
velikodušan s čovekom daje želeo, ali poriče daje imao bilo
kakvu moralnu obavezu da tako i učini.
Priznaje da čovek nema nikakvo pravo da izlaže sopstveno
dete obesnim surovostima, tegobnim bolestima i smrću, ali
odbija da ograniči božje povlastice ove vrste u odnosu sa
sopstvenom decom.
Biblija i čovekovi zakoni zabranjuju ubistvo, preljubu,
blud, laž, izdajstvo, krađu, ugnjetavanje i ostale zločine, ali
se slaže da za Boga ne važe ovi zakoni te on ima pravo da
ih krši po želji.
Priznaje da Bog svakom čoveku na rođenju daje
temperament i narav; priznaje da.čovek nikakvim procesom
ne može promeniti ovu ćud, već stalno ostaje pod njenom
vlašću. Pa opet, ako je jedan čovek zastrašujuće pun strasti,
a drugi je nje lišen, pravedno i razumno bilo bi da kazni
prvog za njegove zločine, a nagradi drugog koji se od
zločina suzdržava.
Tu smo - hajde da razmotrimo ove neobičnosti.
Temperament (narav)
Uzmimo za primer dva suprotstavljena temperamenta
-jarca i kornjaču.
Nijedno od ovih stvorenja nije odgovorno za svoju narav,
ali je rođeno s njom, kao i čovek, pa je ne može ni menjati
u većoj meri nego čovek.
Temperament je božji zakon ispisan u srcu svakog
stvorenja lično božjom rukom i njemu se moraju povinovati,
a tako će uvek biti, i pored svih ograničenja ili zabrana, bez
obzira na sve.
Dobro, požuda je glavna crta jarčevog karaktera, božji
zakon u nj egovom srcu kome se mora povinovati i tako će uvek
i biti u sezoni parenja, bez stanke za jelo ili piće. Kad bi Biblija
rekla jarcu: „Ti nećeš činiti preljube, ti nećeš bludničiti", čak
bi i čovek - tupavi čovek - uočio neosnovanost zabrane i bio
protiv kažnjavanja jarca zbog poštovanja zakona njegovog
Tvorca. Pa opet misli da je ispravno i opravdano tako nešto
čoveku zabraniti. Svim ljudima. Bez izuzetka.
Ovo je već na prvi pogled glupo jer su, po naravi, što je
pravi božji zakon, mnogi ljudi jarčevi i ne mogu se obuzdati
od preljube kada im se za to ukaže prilika; međutim, postoje
ljudi kojima će temperament dozvoliti da zadrže svoju
čistotu i propuste priliku ukoliko žena nije privlačna. Ali
Biblija uopšte ne dopušta preljubu, bez obzira na to može
li joj se čovek odupreti ili ne. Ne pravi nikakvu razliku
između jarca i kornjače - lakomog, strastvenog jarca, koji
mora svakodnevno da se upušta u preljubu ili će svenuti
i umreti; i kornjaka, tog hladnokrvnog, mirnog puritanca,
koji se počasti samo jednom u dve godine, a i onda zaspi
usred svega i ne budi se šezdeset dana. Nijedna gospođa
koza nije sigurna od zločinačkog napada, čak ni nedeljom,
kada gospodin jarac može biti bilo gde, pet kilometara niz
vetar, i nema nikakve prepreke sem četiri metra visoke
ograde; pritom ni gospodin kornjak ni kornjača nisu nikad
toliko željni svečanog zadovoljstva bluda da bi bili voljni da
naruše nedelju radi njih. Ali po čovekovom čudnom rezonu,
jarac je zaslužio kaznu, a kornjak pohvalu.
„Ne činite preljube", zapovest je koja ne pravi razliku
između sledećih osoba. Od svih njih se zahteva da je
poštuju:
Tek rođena deca.
Deca u kolevci.
Školarci.
Mladići i devojke.
Tek odrasli.
Oni malo stariji.
Muškarci i žene od četrdeset.
Od pedeset.
Od šezdeset.
Od sedamdeset.
Od osamdeset.
Od devedeset.
Od sto.
Zapovest ne deli svoj teret na jednake delove, a i ne
može.
To nije teško prvim trima grupama, u kojima su deca.
Teško je - teže -još teže sledećim trima grupama.
Blagosloveno je lakše narednim trima grupama.
Do ovog vremena već je nanela svu moguću štetu i
mogla bi biti izbačena iz upotrebe. Pa ipak, komičnom
imbecilnošću, ona i dalje važi pa su i četiri preostala
životna doba ostavljena pod njenom zabranom. Sirote stare
olupine, ne bi se mogle oglušiti o zapovest čak i da hoće.
I pomislite - pošto se svetački suzdržavaju od preljube,
pohvaljeni su za to! To je glupost; jer čak i Biblija zna
da kad bi i najstariji veteran mogao povratiti svoj životni
vrhunac bar na jedan sat, smesta bi vezao tu zapovest
mačku o rep i sredio prvu ženu na koju naiđe, čak i kada
bi bila potpuno nepoznata.
Upravo je onako kako sam rekao: svaki postulat u
Bibliji i zakonicima predstavlja pokušaj da se prekrši božji
zakon - drugim recima, nepromenljivi i neuništivi zakon
prirode. Bog ovih ljudi već je na milion načina pokazao da
ne poštuje nijedan biblijski postulat. On sam krši svaki od
njih, i preljubu i sve ostalo.
Božji zakon, sasvim jasno rastumačen ženskom zamisli,
glasi ovako: neće biti ograničenja seksualnih odnosa s
drugim polom, u bilo kom životnom dobu.
Božji zakon, sasvim jasno rastumačen muškom zamisli,
glasi ovako: celog života bićeš pred nepopustljivim seksualnim
ograničenjima i zabranama.
Dvadeset tri dana svakog meseca (kada nije trudna) od
trenutka kada žena napuni sedam godina pa dok ne umre od
starosti, ona je spremna za akciju, a i sposobna. Sposobna
kao svećnjak da primi svecu. Sposobna svaki dan, sposobna
svaku noć. Takođe, ona želi tu svecu-žudi za njom, iščekuje,
čezne, a to joj nalaže božji zakon u njenom srcu.
Ali muškarac je samo nakratko sposoban; a i onda samo u
umerenoj meri koja se pridaje reci u slučaju njegovog pola.
On je sposoban od šesnaest-sedamnaest pa nadalje sledećih
trideset pet godina. Posle pedesete njegova sposobnost
opada, razmaci su dugi, a rezultati nisu posebno značajni
ni za jednu stranu; dok je u isto vreme njegova prabaka kao
nova. Sve je u redu s njenim cvetkom. Njen svećnjak je
čvrst kao i uvek, dok je njegova sveca, kako godine prolaze,
sve mekša i iznošenija, sve dok više ne može da stoji pa s
tugom mora da je odloži nadajući se blagoslovenom vaskrsnuću
koje se nikad ne dešava.
Žena je sazdana tako da njen cvetak nije za upotrebu tri
dana mesečno i delom u trudnoći. Ovo je doba nelagode, a
često i trpljenja. Zbog pravedne i odgovarajuće naknade,
ona ima tu naročitu povlasticu neograničene preljube svih
ostalih dana u životu.
Ovo je božji zakon oblikovan njenim stvaranjem. Sta se
dešava s ovom naročitom povlasticom? Da li ona slobodno
uživa u njoj? Ne. Nigde u čitavom svetu. Svugde je uskraćena.
Ko to čini? Muškarac. Muškarčevi postulati - ukoliko Biblija
uistinu jeste božja reč.
Eto vam primera Čovekovih „moći razmišljanja", kako ih
on naziva. On opaža određene činjenice. Na primer, kako u
njegovom životu nema ni dana daje zadovoljio neku ženu;
takode, ne prođe ni dan u životu bilo koje žene a da ona nije
mogla staviti na muke, poraziti i izbaciti bar deset mužjaka
iz svog kreveta.3 On sve te kristalno jasne činjenice stavlja
na gomilu i iz njih izvlači iznenađujući zaključak: Stvoritelj
je hteo da žena bude svedena na jednog muškarca.
3 Na ostrvlju Sendvič 1866. umrla je punačka kraljevska princeza. Počasno
mesto na njenom pogrebu imala su 36 divno građena mlada urođenika. U
pesmi koja je hvalila razna dostignuća i zasluge pokojne princeze, tih 36
pastuva nazvano je njenim haremom, a činjenica da su svi bili uposleni bila
je njen ponos i dika pa se nekoliko puta čak desilo daje više od jednog bilo
u mogućnosti da naplati prekovremeni rad - prim. aut. (M. T.)
I tako on konkretizuje taj jedinstveni zaključak u zakon
za sve i zauvek.
I on to radi bez dogovora sa ženom, mada ona rizikuje
hiljadu puta više od njega. Njegova je sposobnost prokreacije
ograničena na prošek od sto puta godišnje tokom pedeset
godina, a njena je dobra tri hiljade puta godišnje u istom
periodu - i još onoliko godina koliko duže pozivi. Tako
njegov životni interes u tom pogledu jeste pet hiljada
osveženja, a njen sto pedeset hiljada; pa ipak, umesto da
pošteno i časno prepusti donošenje zakona osobi koja ima
neuporedivo više na kocki od njega, taj neprevaziđeni krmak,
koji nema šta bitno da izgubi, radi to na svoju ruku!
Dosad ste, iz mojih učenja, mogli saznati da je čovek
budala; sada vam je jasno daje žena velika budala.
Da ste vi, ili bilo koja druga zaista pametna osoba,
uređivali poštene i pravedne odnose muškarca i žene, dali
biste čoveku dva odsto interesovanja za jednu ženu, a ženi
harem. Zar ne biste? Naravno da biste. Dajem vam reč, ovo
stvorenje s iznurenom svećom uredilo je stvari na potpuno
drugačiji način. Solomon, koji je bio jedan od ljubimaca
Božanstva, imao je kopulacijsku svitu od sedam stotina
žena i tri stotine konkubina. Da bi uopšte preživeo, on nije
mogao pošteno zadovoljiti ni dva od svih tih mladih bića,
čak i da je imao petnaest stručnjaka da mu pripomognu.
Sasvim je izvesno da je bezmalo njih hiljadu moralo
gladovati čitav niz godina. Zamislite čoveka toliko tvrda
srca da svakodnevno posmatra svu tu patnju i ne učini ništa
daje ublaži. Čak je tom njihovom jadu dodao i oštru bol:
uvek su im na vidiku snažni čuvari izuzetnih muških oblina
od kojih je išla voda na usta jadnim draganama, no oni nisu
imali čime da uteše svećnjake, budući da su ta gospoda bili
evnusi. Evnusima su svece uklonjene. Umetnički.4
4 Nameravam, pre svog povratka, da objavim ova pisma ovde, na ovom
svetu. Dva izdanja. Jedno, neredigovano, za čitaoce Biblije i njihovu decu;
drugo, pročišćeno, za profinjene osobe - prim. aut. (M. T.)
S vremena na vreme, u nastavku, pokazivaču vam kako
biblijski zakoni uvek krše božji zakon i kako zatim, ubačeni
u zakonike raznih nacija, nastavljaju da ga krše. Ali to se
neće promeniti; nema potrebe za žurbom.

PISMO IX

Arka je nastavila svoje putovanje, plutajući tu i tamo i
opet nazad, bez orijentacije i kontrole, izložena hirovima
nasumičnih vetrova i uskovitlanih struja. I ta kiša, kiša,
kiša! Nastavila je da pada, sipa, natapa, plavi. Takva kiša
nikad dotad nije viđena. Čulo se za četiristo milimetara na
dan, ali to nije ništa spram ovoga. Ovo je bilo tri hiljade
milimetara na dan - tri metra! Ovim neverovatnim tempom
padala je četrdeset dana i četrdeset noći i potopila svako
brdo od hiljadu dvesta metara. Onda su nebesa, pa čak i
anđeli presušili; nije više bilo vode..
Kao potpuni potop, ovaj je bio razočaravajuć, ali već je
bilo bezbroj potopa, o čemu svedoče sve biblije i sve nacije,
pa je ovaj sasvim izvesno mogao predstavljati najveći.
Na kraju je Arka dosegla visove i zaustavila se na vrhu
planine Ararat, pet hiljada metara iznad doline, i njen živi
tovar se iskrcao i uputio niz planinu.
Noje je posadio vinograd, pio vino, čije ga je dejstvo
nadvladalo.
On je bio odabran od svih ljudi jer je bio najbolji
postojeći primerak. On je trebalo da začne ljudsku rasu
na novim osnovama. Ovo je bila nova osnova. Izgledi su
bili loši. Nastavljati eksperiment bilo je veoma nerazumno
preuzimanje velikog rizika. Sada je bio trenutak s ovim
ljudima učiniti ono što je tako promišljeno učinjeno s
ostalima - potopiti ih. Svako sem Stvoritelja uvideo bi ovo.
Ali On nije. Hoću reći, možda nije.
Tvrdi se da je On od početka vremena predvideo sve
što će se desiti. Ako je to tačno, on je predvideo da će
Adam i Eva pojesti jabuku; da će njihovo potomstvo biti
nepodnošljivo i morati da bude potopljeno; da će onda na
Nojevo potomstvo doći red da bude nepodnošljivo te će On
uskoro morati da napusti svoj presto na nebesima i side da
bi bio razapet kako bi ponovo spasao tu zamornu ljudsku
rasu. Čitavu? Ne! Njen deo? Da. Koliki deo? U svakoj
generaciji, među stotinama i stotinama generacija, možda
tek desetak hiljada od milijardu, koliko će ih umreti i otići
u večno prokletstvo. Tih deset hiljada će proizaći iz malog
tela hrišćana i samo jedan od stotinu iz tog malog tela imaće
ikakvu šansu. Ali, zapravo, nijedan od njih, osim možda
takvih rimokatolika koji su bili te sreće da imaju popa pri
ruci da im ošmirgla dušu pre poslednjeg daha, i tu i tamo
ponekog prezbiterijanca. Ostali se ne mogu spasti. Svi ostali
su prokleti. Milioni.
Hoćete da kažete kako je predvideo sve ovo? Propoved
to tvrdi. To bi bilo isto kao i tvrditi daje u razumu Božanstvo
Glavni kosmički sirotan, a daje po moralu i karakteru na
Davidovom nivou.

PISMO X

Dva zaveta su zanimljiva, svaki na svoj način. Stari zavet
nam daje onakvu sliku Božanstva tih ljudi kakva je bila pre
nego što je primio religiju, a Novi onu nakon toga. Stari
zavet se bavi uglavnom krvlju i putenošću. Novi Spasenjem.
Spasenjem vatrom.
Kada je Božanstvo prvi put sišlo na Zemlju, donelo je
život i smrt; kada je došlo drugi put, donelo je pakao.
Život nije bio vredan poklon, ali smrt jeste. Život je
bio grozničav san, sačinjen od radosti zagorčanih jadima,
zadovoljstava zatrovanih bolom; san koji je bio noćnomorna
zbrka grčevitih i prolaznih zadovoljstava, ekstaza, ushićenja,
sreće, protkanih dugotrajnim jadima, bolima, opasnostima,
užasima, razočaranjima, porazima, poniženjima i očajanjima
- najteža kletva koju je mogla osmisliti božanska razboritost;
ali smrt je bila slatka, smrt je bila blaga, smrt je bila dobra;
smrt je isceljivala bolnu dušu i slomljeno srce i pružala im
odmor i zaborav, smrt je bila najbolji čovekov prijatelj;
kada čovek ne bi više mogao izdržati život, smrt bi naišla i
oslobodila ga.
Vremenom, Božanstvo je uvidelo da je smrt greška;
greška jer je bila nedovoljna; nedovoljna jer je, dok je
bila divljenja dostojno sredstvo za stvaranje jada živima,
mrtvima je dozvoljavala da pobegnu od svih ostalih progona
u blagosloveno pribežište groba. Ovo nije bilo dovoljno.
Morao je smisliti način da mrtve progoni i u grobu.
Božanstvo je neuspešno razmišljalo o ovom problemu
četiri hiljade godina, ali čim je došlo na Zemlju i postalo
hrišćanin, u glavi mu se razbistrilo i znao je šta da radi.
Izmislio je pakao i objavio ga.
Takoreći, kao krotki i blagi Spasilac bioje hiljadu milijardi
puta suroviji nego ikad u Starom zavetu - o, neuporedivo
užasniji nego što je to ikad bio za svog najgoreg vremena u
tim starim danima!
Blag i krotak? Uskoro ćemo ispitati taj poznati sarkazam
pri svetlosti pakla koji je izmislio.
Mada je tačno da ruka zlobe mora biti pružena Isusu,
izumitelju pakla, mora se reći daje bio sasvim dovoljno grub
i bezobziran prema svim božjim svrhama čak i pre nego što
je postao hrišćanin. Nigde se ne pominje da je ikad zastao
da pomisli kako je on taj koga treba kriviti kada je čovek
zgrešio, mada se čovek samo ponašao u skladu s prirodom
koja mu je data. Ne, On je kaznio čoveka, umesto da kazni
sebe. Štaviše, kazna je obično prevazilazila prekršaj. Takođe,
često bi zapala nekog drugog, ne prekršioca - glavnog
čoveka, starešinu zajednice, na primer.
Izrael prebivaše u Sitimu, i narod se poče kvariti sa
kćerima moabskim.
Gospod reče Mojsiju: Skupi sve poglavice narodne i obesi krive
pred Gospodom, prema Suncu, da se odvrati plameni gnev Gospodnji
od Izraela.5
Da li vam to izgleda pošteno? Ne može se zaključiti da
su „ljudske glavešine" bile uključene u bilo kakav blud pa
ipak su obešene umesto „ljudi".
Ako je to bilo pošteno i ispravno tada, bilo bi pošteno i
ispravno danas jer propoved tvrdi daje božja pravda večna
i nepromenljiva; takođe i daje on Vrelo moralnih načela i
da su njegova načela večna i nepromenljiva. U redu, onda,
moramo verovati da bi, ukoliko ljudi iz Njujorka počnu da
bludniče s ćerkama Nju Džerzija, bilo pošteno i ispravno
postaviti vešala ispred gradske kuće i obesiti gradonačelnika
i šerifa i nadbiskupa, iako oni nisu imali veze s tim. To mi
se ne čini ni pošteno ni ispravno.
Štaviše, možete biti potpuno sigurni u jednu stvar: to se
nije moglo dogoditi. Ovi ljudi to ne bi dozvolili. Oni su bolji
od njihove Biblije. Ništa se neće dogoditi tu, osim možda
nekih tužbi, zbog odšteta, ukoliko se incident ne bi mogao
zataškati; i čak tamo dole na Jugu oni ne bi nastavili protiv
ljudi koji nisu imali veze s tim; nabavili bi uže i tragali za
supreljubnicama, a ako ih ne bi mogli naći, onda bi linčovali
crnčugu.
Stvari su se veoma poboljšale od doba Svemogućeg, ma
šta propoved rekla.
Hoćete li i dalje da ispitujete božanska moralna načela i
narav i ponašanje? I hoćete li se setiti da se od dece na vero-
5 Stari zavet, Knjiga četvrta: Idolopoklonstvo u Moabskoj ravnici, prevod
Lujo Bakotić, Dobra vest, 1989 - prim. prev.
nauci u crkvi zahteva da vole Svemogućeg, da ga poštuju,
hvale i od njega načine uzor, da pokušaju da budu što više
kao on? Čitajte:
1. Gospod govori Mojsiju i reče:
2. Osveti sinove Izraelove na Madijancima, pa ćeš se onda
pribrati k rodu svome (...)
7. Oni zavojštiše na Madijance, kao što Gospod zapovedi Mojsiju
i pobiše sve muške.
8. Pobiše i kraljeve Madijanske sa drugima koje im pobiše;
naime, Evija, Rekema, Sura, Ura, Reba, pet kraljeva Madijanskih: ubiše
mačem i Balaama, sina Beorova.
9. Sinovi Izraelovi zarobiše sve žene Madijanke i decu njihovu, i
opleniše svu stoku njihovu, krupnu i sitnu, i sve blago njihovo.
10. Mesta njihova i gradove njihove u kojima oni nastavahu sve
popališe.
11. Pokupiše svu pljačku i sav plen, ljude i stoku.
12. i povedoše roblje, pljačku i plen k Mojsiju i svešteniku
Eleazaru i k zboru sinova Izraelovih, u logor na polju Moabskom kraj
Jordana, prema Jerihonu.
13. Mojsije i sveštenik Eleazar i svi knezovi od zbora iziđoše im
na susret iz logora.
14. Mojsije se razgnevi na vojvode, na tisućnike i na stotinare,
koji se vraćahu s boja.
15. On im reče: Što ostaviste u životu sve ove žene?
16. Gle, to su one koje po reci Balaamovoj zavedoše sinove
Izraelove na neverstvo prema Gospodu, u sporu Peorskome, te dođe
ona pogibija na narod Gospodnji.
17. Pobijte sad svu mušku decu i pobijte sve žene koje su poznale
čoveka,
18. a devojke koje ne poznaše čoveka ostavite u životu.
19. A vi ostanite sedam dana izvan logora. Svaki koji je koga ubio
i koji se dotakao ubijenoga, očistiće u treći i u sedmi dan sebe i roblje
svoje.
20. Očistićete i sve haljine i sve stvari kožne i sve stoje od kostreti
i sve drvene sudove.
21. Sveštenik Eleazar reče vojnicima koji bejahu išli u boj: Evo
što naređuje zakon koji je Gospod propisao Mojsiju ...
25. Gospod reče Mojsiju:
26. Izbroj ti i sveštenik Eleazar i poglavice od plemena naroda ceo
plen koji je zaplenjen, ljude i stoku,
27. i razdeli sve što je zaplenjeno po polovinu na vojnike koji su
išli u boj i na sav zbor.
28. Od dela od vojnika koji su išli u boj uzećeš dažbinu za Gospoda
31. Moj sije i sveštenik Eleazar učiniše kao što Gospod zapovedi
Mojsiju.
32. Plen koji osta od pljačke onih koji behu u boju bi: šest stotina
i sedamdeset i pet hiljada ovaca,
33. sedamdeset i dve hiljade goveda,
34. šezdeset i jedna hiljada magaraca,
35. trideset i dve hiljade ženskinja što ne bese poznalo čoveka.
40. šesnaest hiljada duša ljudskih, a od toga deo Gospodnji trideset
i dve duše.
41. Mojsije predade svešteniku Eleazaru deo za prinos Gospodu,
kao što mu Gospod zapovedi.
47. Od te polovine, koja dopade sinovima Izraelovim, Mojsije uze
po jedno od pedeset, i od ljudi i od stoke, i predade Levitima koji čuvaju
šator Gospodnji kao što mu Gospod zapovedi.6
10. Kad dođeš pod koji grad da ga bijes, prvo ga ponudi mirom ...
13.1 kad ti ga Gospod, Bog tvoj, u ruke preda, pobićeš sve muškarce
mačem.
14. Ali ćeš za sebe uzeti žene, decu, stoku i sve što se nađe u gradu,
sav plen njegov, i ješćeš plen neprijatelja svojih, koje ti Gospod, Bog
tvoj, preda.
15. Tako ćeš činiti sa svim gradovima koji su daleko od tebe i ne
spadaju u gradove ovih naroda.
16 .Ali u gradovima ovih naroda, čiju zemlju tebi Gospod, Bog tvoj,
u nasleđe daje, nećeš ostaviti u životu ništa od svega što diše.7
Biblijski zakon kaže: „Ne ubij".
Božji zakon, posađen u srce svakog čoveka u trenutku
njegovog rođenja, kaže: „Ne ubij".
Poglavlje koje sam citirao pokazuje kako je postulat iz
Svetog pisma još jedanput doživeo neuspeh. On ne može
odbaciti još snažniji zakon prirode.
6 Stari zavet, Knjiga IV, Pobeda nad Madijancima, prevod Lujo Bakotić,
Dobra vest, 1989 - prim. prev.
7 Stari zavet, Knjiga V, O opsadi gradova, prevod Lujo Bakotić, Dobra vest,
1989 - prim. prev.
Sudeći po verovanju ovih ljudi, sam Bog je rekao: „Ne
ubij".
Onda je jasno da se ni sam nije mogao držati svojih
zapovesti.
Ubio je sve te ljude - sve muškarce.
Oni su uvredili Božanstvo na neki način. Mi znamo koji
je bio prekršaj, a da i ne tragamo; hoću reći, znamo da je
bio tričarija; neka sitnica kojoj niko osim Boga ne bi pridao
značaj. Više je nego verovatno da je Madijanac kopirao
Onanovo ponašanje, kome je bilo zapoveđeno da „krene
na bratovljevu ženu" - što je i učinio; ali umesto da dovrši
posao, on je „prolio to na zemlju". Bog je pogubio Onana
zbog toga jer nikad nije trpeo nedostatak profinjenosti. Bog je
pogubio Onana i do dana današnjeg hrišćanski svet ne može
razumeti zašto se zaustavio na Onanu, umesto da pogubi sve
Stanovništvo u krugu od četiristo kilometara - s obzirom na
to da nisu bili krivi za taj prekršaj, a samim tim i isti oni koje
bi obično pomorio. Jer, tako je uvek zamišljao sprovođenje
pravde. Da je imao moto, on bi glasio: „Ne dozvolite da
nedužni pobegne." Sećate se šta je učinio u doba potopa.
Tu su bile gomile sitne dečice za koju je znao da mu nikad
nisu učinila nikakvo zlo; ali njihovi srodnici jesu, što mu je
bilo sasvim dovoljno: gledao je kako voda raste ka njihovim
usnama s kojih se čuo krik, video strašni užas u njihovim
očima, video agoniju preklinjanja na licima majki koja bi
dirnula svako srce osim njegovog, ali on se posebno namerio
na nedužne i potopio te jadne male prikane.
I setićete se da su u slučaju Adamovog potomstva čitave
milijarde nedužne - niko od njih nije imao udela u prekršaju,
ali ih Božanstvo smatra krivima do današnjeg dana. Niko
se ne može provući, osim priznavanjem te krivice - nema
jeftinije laži koja bi više odgovarala.
Neki Madijanac mora da je ponovio Onanov čin i time
prizvao tu strašnu propast za svoju naciju. Ukoliko to nije
bila prostota koja je ranije izazvala Božanstvo, onda znam
staje to bilo: neki Madijanac je pišao na zid. Siguran sam
u to jer to je bila prostota koju Izvor etikecije nikad ne bi
mogao istrpeti. Čovek bi mogao pišati na drvo, mogao bi
pišati na majku, mogao bi pišati na sopstvene pantalone i
provući se s tim, ali ne srne pišati na zid -jer bi time otišao
stvarno predaleko. Poreklo božanske predrasude prema
ovom skromnom zločinu nije navedeno, ali mi znamo da
je predrasuda bila veoma jaka - tako jaka da ništa osim
potpunog masakra ljudi koji nastanjuju oblast gde je zid
oskrnavljen ne bi moglo zadovoljiti Božanstvo.
Uzmite u obzir Jeroboamov slučaj. „Odseći ću Jeroboamu
ono stoje pišalo na zid." To je učinjeno. I nije samo čovek
koji je to učinio prikraćen nego i svi drugi.
Isto je s Baašinim domom: svako je pomoren, rođaci,
prijatelji i svi, ne izuzimajući „ni onog koji je pišao na zid".
U Jeroboamovom slučaju imate izvanredan primer božjeg
običaja da ne ograničava kaznu samo na krive; uključeni su
i nedužni. Čak je i „preostali" iz te nesrećne kuće uklonjen,
i pored toga stoje „čovekkoji odnosi balegu". To uključuje
i žene, mlade devojke i devojčice. Sve nedužne budući da
nisu mogle pišati na zid. Niko tog pola to ne može. Niko
sem pripadnika drugog pola ne može izvesti tu majstoriju.
Čudna predrasuda. I još uvek postoji. Protestanti još drže
Bibliju pri ruci u kući, tako da je deca mogu proučavati i
jedna od prvih stvari koje dečaci i devojčice nauče jeste
kako da budu pravedni i sveti i da ne pišaju na zid. Oni te
stranice proučavaju više nego bilo koje druge, osim onih
koji podstiču na masturbaciju. Njih love i proučavaju u
osami. Ne postoji protestantsko dete koje ne masturbira. Ta
umetnost je najranije dostignuće koje mu njegova religija
pruža. A i njoj.
Biblija ima ovu prednost nad svim ostalim knjigama
koje uče finoći i dobrim manirima: daje se deci. Ulazi u
um u njihovom najosetljivijem i za učenje najprijemčivijem
dobu. Ostali moraju da čekaju.
Imaćeš lopaticu kao svoje oružje: i njome ćeš, kada poželiš
da se olakšaš, kopati i pokriti ono stoje izašlo iz tebe.
To pravilo je izmišljeno u tim starim danima jer je „Bog,
tvoj Gospod hodao tvojim logorom".
Verovatno nije vredno truda pokušati zasigurno saznati
zbog čega su Madijanci istrebljeni. Možemo jedino biti
sigurni da to nije zbog nekog velikog prekršaja; jer slučajevi
Adama, potopa i skrnavitelja zida to nam pokazuju.
Madijanac je mogao zaboraviti svoju lopaticu kod kuće i
time navući nevolju. Svejedno, to nije bitno. Bitna je sama
nevolja i pouke jedne i druge vrste koje nudi za poučavanje
i uzdizanje hrišćana danas.
Bog je napisao na kamenim pločama: „Nemoj ubiti".
Takode i: „Ne čini preljubu".
Pavle je, govoreći božanskim glasom, savetovao protiv
seksualnih odnosa uopšte. To je velika promena u božanskom
gledanju na stvari u poređenju s onim koje je vladalo
u doba Madijanaca.

PISMO XI

Ćela ljudska istorija je crvena od krvi, gorka od mržnje
umrljana surovošću; ali, još od biblijskih vremena, ove
pojave su na neki način ograničene. Čak se i Crkva, kojoj
se još od početka vladavine pripisuje prolivanje više nevine
ljudske krvi nego što su je svi politički ratovi zajedno
prolili, drži granice. Neke granice. Ali primecujete da kada
Gospod Bog Neba i Zemlje, obožavani Otac čovekov ide u
rat, onda nema granice. Potpuno je nemilosrdan - On, koga
zovu Izvorom milosti. On ubija, ubija, ubija! Sve ljude, sve
zveri, sve dečake, sve bebe; takođe i sve žene i sve devojke,
osim onih koje nisu deflorisane.
On ne pravi razliku između nevinog i krivog. Bebe su
bile nevine, zveri su bile nevine, mnogi ljudi, mnoge žene,
mnogi dečaci, mnoge devojke bili su nevini pa opet su
morali da pate s krivima. Ono stoje ludi Otac zahtevao jeste
krv i jad; bilo mu je svejedno koje zgrešio.
Najgora kazna od svih odmerena je onima koje nikakvim
slučajem nisu mogle zaslužiti tako užasnu sudbinu - 32.000
devica. Pregledali su im intimne delove kako bi se uverili u
to da im je himen još uvek neozleđen; nakon tog poniženja
poslate su daleko od domovine da bi bile prodate u ropstvo;
najgore, a takođe i najsramotnije, ropstvo prostitucije;
ropstvo kreveta, da pobude požudu i onda je zadovolje
svojim telima; ropstvo svakog kupca, bio on gospodin ili
grubi prljavi siledžija.
Otac je bio taj što je ovako surovo i nezasluženo kaznio
ove device, bez prijatelja, roditelja i srodnika koje je pobio
pred njihovim očima. I da li su mu se pritom usrdno molile
za milost i spas? Bez ikakve sumnje.
Ove device bile su „plen". Tražio je svoj deo i dobio ga.
Kakvu je on mogao imati korist od devica? Obratite pažnju
na njegovu kasniju istoriju i znaćete.
Njegovi sveštenici su dobili svoj deo u devicama, takođe.
Kakvu su korist oni mogli imati od njih? Poverljiva istorija
rimokatoličke ispovedaonice može vam odgovoriti na to
pitanje. Glavna zabava ispovedaonice bilo je zavođenje
- tokom celog razdoblja Crkve. Otac Hijacint svedoči da
je od stotinu sveštenika koje je ispovedio, njih devedeset
devet uspešno koristilo ispovedaonicu za zavođenje
udatih žena i mladih devojaka. Jedan sveštenik je priznao
da od devet stotina devojaka i žena kojima je služio kao
ispovednik nijedna nije izbegla njegov pohotni zagrljaj,
osim onih starijih i neprivlačnijih. Zvanični spisak pitanja
koje sveštenik treba da postavi izazvaće uzbuđenje koje će
savladati svaku ženu ako nije paralitična.
Nema ničega, kako u varvarskoj tako i u civilizovanoj
istoriji, što je toliko potpuno, toliko nemilosrdno temeljno
kao stoje to pohod Milostivog Oca na Madijance. Zvanični
izveštaj ne govori o slučajevima, pojedinačnim događajima i
detaljima, on se bavi samo sveukupnim podacima: sve device,
svi muškarci, sve bebe, sva „stvorenja koja dišu", sve kuće,
svi gradovi; daje vam samo široku sliku, razvučenu odavde
dovde i preko, dokle god oko doseže, ugljenisanih ruševina
i pustoši kakva nastaje nakon uraganske oluje; vaša mašta
dodaje i neprirodan mir, užasnu tišinu - tišinu smrti. Ali,
naravno daje bilo raznih slučajeva. Gde ćemo ih potražiti?
U istoriji jučerašnjeg datuma. U istoriji koju je stvarao
američki crvenokožac. On se ugledao na božji posao i obavio
ga u božjem duhu. Godine 1862. Indijanci iz Minesote su
se, pošto su bili izloženi dubokoj nepravdi i prevrtljivosti
vlade Sjedinjenih Država, digli protiv belih naseljenika i
masakrirali ih; masakrirali sve koji su im dopali šaka, bez
obzira na starost ili pol. Uzmite u obzir ovaj slučaj:
Dvanaest Indijanaca upalo je na farmu u osvit dana i
zarobilo porodicu: farmera i njegovu ženu i četiri ćerke, od
kojih je najmlađa imala četrnaest, a najstarija osamnaest
godina. Razapeli su roditelje; hoću reći, potpuno gole su ih
postavili uza zid dnevne sobe i prikucali im šake za njega.
Onda su razgolitili ćerke, polegli na pod ispred njihovih
roditelja i zatim ih na smenu silovali. Konačno su razapeli
devojke na zid naspram roditelja i odsekli im noseve i grudi.
Oni su takođe - ali neću ulaziti u to. Postoji granica. Postoje
poniženja tako užasna da ih pero ne može opisati. Jedan
član te jadne razapete porodice - otac -još uvek je bio živ
kada je dva dana kasnije naišla pomoć.
Sada imate jedan od slučajeva masakra u Minesoti.
Mogao bih vam navesti pedeset. Oni bi pokrili sve različite
vrste surovosti koje je brutalni ljudski um ikad smislio.
I sada znate, po ovim sigurnim pokazateljima, šta se desilo
pod ličnim vodstvom Milosrdnog Oca tokom njegovog poho
da na Madijance. Pohod u Minesoti bio je tek kopija onoga u
Madiji. Ništa se nije dogodilo u jednom a da se nije dogodilo
u drugom.
Ne, to nije potpuno tačno. Indijanac je bio milostiviji
nego stoje to bio Milosrdni Otac. Nije prodao device u ropstvo
da udovoljavaju požudi ubica njihovih srodnika dok
god njihovi tužni životi traju; silovao ih je, a onda milostivo
skratio njihovu naknadnu patnju, podarivši im dragocenu
smrt. Spalio je neke kuće, ali ne sve. Odveo je nevine tupe
zveri, ali nije pogubio nijednu.
Da li biste očekivali da isti ovaj Bog bez savesti, ovaj
moralni bankrot, postane učitelj vrline; blagosti; krotkosti;
pravednosti; neiskvarenosti? To izgleda nemoguće, ekstravagantno;
ali čujte ga. Ovo su njegove sopstvene reci:
Blaženi siromašni duhom, jer je njihovo kraljevstvo nebesko!
Blaženi koji su ožalošćeni, jer će se utešiti!
Blaženi krotki, jer će držati zemlju!
Blaženi gladni i žedni pravde, jer će se nasititi!
Blaženi milosrdni, jer će naći milosrđe!
Blaženi koji su čistog srca, jer će Boga videti!
Blaženi miroljubivi, jer će se sinovi Božji nazvati!
Blaženi progonjeni zbog pravde jer je njihovo kraljevstvo nebesko!
Blaženi vi, kad vas budu grdili i gonili, i kad budu na vas, zbog
mene, svakojaka zla lažno govorili.8
Usta koja su izgovorila ove strašne sarkastične tvrdnje,
ta bezmerna licemerja jesu ista ona koja su naredila potpuni
masakr madijskih muškaraca, beba i stoke; potpuno progonstvo
devica u prljavo i neopisivo ropstvo. Ovo je ista
osoba koja je izložila Madijance izuzetnim surovostima
koje su ponovili, detalj po detalj, Indijanci u Minesoti
osamnaest vekova kasnije. Madijska epizoda gaje ispunila
zadovoljstvom. Tako je i s onom u Minesoti, ili bi učinio
nešto daje spreči.
8 Blaženstva, Evanđelje po Mateju, gl. V, prevod Lujo Bakotić, Dobra vest,
1989 - prim. prev.
Blaženstva i citirana poglavlja iz četvrte i pete knjige
Mojsijeve trebalo bi uvek zajedno čitati s propovedaonice;
tada bi kongregacija dobila sveukupni uvid u našeg nebeskog
Oca. Pa opet, ne znam nijednog propovednika daje učinio
tako

Preveo
Vladimir Davić

Frida Kalo Dijegu Riveri

NE umem da pišem ljubavna pisma, ali želim da ti kažem da je moje srce otvoreno za tebe. Otkad sam se zaljubila sve se promenilo i svuda vidim sreću i lepotu. Ljubav je kao miris, kao reka, kao kiša...( 1946)



Dijego,


Istina je, tako velika, da ne bih želela da pričam, ili spavam, slušam, volim. Istina je da se osećam zarobljeno, bez straha od krvi, van vremena i magije, u tvom strahu i bolu, i sa otkucajima tvog srca. Svo ovo ludilo, ako bih te pitala, znam, u tvom ćutanju bila bi samo konfuzija. Pitala sam te za nasilje, u nekom svom ludilu, a ti, dao si mi milost, svoju svetlost i toplinu. Volela bih da te naslikam, ali ne postoje boje, jer ih ima mnogo u mojoj konfuziji, materijalnom obliku moje velike ljubavi.
Ništa se ne može uporediti sa tvojim rukama, ništa poput zelenog zlata u tvojim očima. Moje telo ispunjeno je tvojim danima i danima, ti si ogledalo noći. Jaka munja, vlaga zemlje. Tvoje rame je moje sklonište...
Moj Dijego, ogledalo moje noći. Tvoje oči su zeleni mačevi u mom telu, talasi između naših ruku.
Ti u prostoru punom zvukova – u mraku i na svetlu. Ti si nazvan auxochrome – onaj koji hvata boju. Ja sam chromophore – onaj koji daje boju.
Ti si kombinacija brojeva. Život. Ti ispunjavaš a ja dobijam. Tvoja reč putuje kroz svemir i stiže do mojih ćelija, koje su moje zvezde, zatim ide do tvojih koja su moje svetlo.
... To nije ljubav, ili nežnost, ili zaljubljenost, to je život sam, moj život, koji sam videla u tvojim rukama, u tvojim ustima i u tvojim grudima. Osećam ukus badema sa tvojih usana u mojim ustima. Naš svet nikada nije bio spoljni. Samo jedna planina može da zna srž druge planine...“

Ti sve razumeš.
Konačno jedinstvo.
Patiš, uživaš, voliš, besniš,
ljubiš, smeješ se.
Rođeni smo za isto.
Puni želje za otkrićem i ljubavi
prema otkrivenom,
skrivenom i boli što ga uvek gubimo.
Lep si.
Tvoju lepotu ja ti dajem.
Naoružaj se protiv svega što te ne oslobađa. Pobuni se protiv svega što te okiva.
Ti voliš sebe. Voli me kao centar.
Kao sebe.
Čuj me, miluj me onim što tražiš i onim što si našao.
Idem ka tebi i ka sebi.
Kao svaka dobra pesma.

Dijego,

Volim te više nego sebe, i iako mislim da ti mene ne voliš na isti način, svejedno me voliš. Čak i ako nije tako, ja se uvek nadam da ćeš me voleti, i ja sam zadovoljna sa time. Voli me malo. Ja tebe obožavam.




Diego,

Ništa se ne može porediti sa tvojim rukama, ništa sa zeleno-zlatnom bojom tvojih očiju. Moje telo je ispunjeno tobom danima. Ti si ogledalo noći, nasilna svetlost munja, vlažnost zemlje. Udubljenja tvojih pazuha moja su skloništa. Moji prsti dodiruju tvoju krv. Sva je moja radost osetiti život koji izvire iz tvoje cvetne fontane, koju moja ne prestaje puniti, osetiti sve moje nerve koji su tvoji.

Moj Diego,

Ogledalo noći,

Tvoje oči su zeleni mačevi u mom mesu, talasi među rukama.
Ti si sav u prostoru punom zvuka – u senci si i u noći. Tebi je ime AUXOCHROME – onaj koji zarobljava boju. Meni CHROMOPHORE – ona koja daje boju.
Ti si svaka moguća kombinacija brojeva. Život. Moja želja je da razumem linije koje čine pokret senki. Ti ispunjavaš, ja primam. Tvoja reč proputuje celost svemira i stigne do mojih ćelija koje su moje zvezde, a onda putuje nazad do tvojih ćelija koje su moja svetlost.

Diego,

To je bila ona od mnogih godina zadržanih u našem telu. Okovane reči koje nismo mogli izgovoriti, sem na usnama snova. Sve je bilo okruženo zelenim čudom pejzaža tvog tela. Na tvom obličju latice cveća su odgovarale na moj dodir, žuborenje vodotoka. Sve je bilo poput voća u soku tvojih usana, krvi tvog nara, vidiku mamee i pročišćenog ananasa. Privila sam te na svoje grudi i čudovište tvog oblika mi je ušlo u krv kroz vrhove mojih prstiju. Miris hrastovine, sećanja oraha, zeleni dah jasena.

Vidici i pejzaž= pratila sam ih poljupcem. Zaborav reči će stvoriti precizan jezik za razumevanje bljeska iza tvojih zatvorenih očiju. Ti si ovde nedodirljiv i ti si celi svemir kojem dajem oblik svoje sobe. Tvoje odsustvo rađa drhtanje u otkucajima sata, u treperenju svetla; ti dišeš kroz ogledalo. Od tebe ka mojim rukama, milujem ti celo telo i sa tobom sam jedan minut i sa sobom sam jedan tren. I moja krv je čudo koja teče venama vazduha od mojeg srca ka tvom.

Zeleno čudo pejzaža moga tela postaje tvoja priroda. Ja letim kroz nju da bih milovala obla brda vrhovima prstiju, ruke mi tonu u senovite doline u toj potrebi za posedovanjem i bivam uvijena u zagrljaj nežnih grana zelenih i hladnih. Prožimam pol cele zemlje, njezino srce me boji ugljenom i celo mi je telo dodirnuto svežinom nežnog lišća. Njihova je rosa znoj ikad-nikad ljubavnika.

Nije to ljubav ili nežnost ili privrženost, to je sam život, moj život je ono što sam pronašla u tvojim rukama, tvojim usnama i grudima. U svojim ustima osećam ukus badema sa tvojih usana. Naši svetovi nikada nisu izašli van. Samo jedna planina može znati srž druge planine.

Tvoje prisustvo lebdi trenutak ili dva, kao da obavija moje celo biće u nestrpljivo iščekivanje jutra. Primećujem da sam s tobom. U momentu ispunjenom osećanjima, ruke su mi potopljene u narandže, a telo se oseća obavijeno tvojim rukama.

Dijego, moja ljubavi

Ne zaboravi da kada završiš mural, mi žemo biti zajedno zauvek, jednom za svagda, bez argumenata ili izgovora, samo da volimo jedno drugo. Budi dobar i uradi sve što Emi Lu traži od tebe. Obožavam te, više nego ikada. Tvoja devojčica, Frida



Za mog Diega.

Tihi davaču života svetovima, ono što je najvažnije jeste ne-iluzija. Jutro se lomi – prijateljske crvene, velike plave, ruke pune lišća, bučne ptice, prsti u kosi, gnezda golubova, retko razumevanje ljudske borbe, jednostavnost besmislene pesme, ludi vetar u mom srcu – ne dopusti da se rimuje devojko – slatka čokolada drevnog Meksika, oluje u krvi koja dolazi od usta – grčenja, predskazanje, smeh i igle bisera za neki dar za sedmi juli, tražila sam, dobila sam, pevam, pevala sam, pevaću od sada našu magiju – ljubav.



The Diary of Frida Kahlo: An Intimate Self-Portrait

SEĆANJE DIJEGA

- Kroz vrata je ušla devojka od svega 140, možda 150 cm... Bila je obučena kao i svaki drugi srednjoškolac, ali nešto ju je izdavalo iz mase. Imala je neobično dostojanstvo i samopouzdanje, vatru u očima. Bila je detinje lepa, ali su njene grudi već porasle - prva su sećanaj čuvenog Meksikanca na malenu Fridu.

- Sedela je tri sata i u tišini me posmatrala, njene oči su prikovane za svaki moj potez četkicom. Tada je naišla Lupe (njegova tadašnja žena) i u naletu ljubomore vređala je devojku. Ali, ona nije obraćala pažnju na nju. To je iznerviralo Lupe, pa je sa rukama na bokovima ratoborno krenula ka Fridi. Frida ju je samo pogledala kruto i ledeno bez reči. Vidno zapanjena, Lupe mi je posle nekog vreman rekla: "Pogledaj tu devojku, tako je mala i sitna, a ne boji se visoke, jake žene kao što sam ja. Sviđa mi se". Nisam imao pojma da će jednog dana Frida postati moja žena - napisao je ovaj politički aktivista.

Gustav Flober pismo Žorž Sandovoj


Žorž SANDOVOJ 1


Uoči početka franko-pruskog rata, 1870, prilično proročanski napisao je Sandovoj:


"Eto vam prirodnog čoveka! Pravite sad teorije! Hvalite glasno napredak, prosvećenost i zdrav razum masa, i pitomost francuskog naroda. Uveravam vas da bi ovde premlatili svakoga kome bi palo na pamet da propoveda mir. Ma šta se desilo, mi smo zadugo gurnuti unazad...

"Borba rasa će ponovo početi. Videćemo, pre nego jedan vek prođe, kada se nekoliko miliona ljudi uzajamno poubijaju, onako odjednom. CEo istok protiv cele Evrope, stari svet protiv novoga! Zašto da ne? Veliki zajednički radovi, kao na Sueckoj prevlaci, možda su, pod nekim drugim oblikom, prvi pokušaji i pripreme onih čudovišnih sukoba koje sebi ne ne možemo ni predstaviti!"

Kritičaru, istoričaru i filozofu, Ipolitu Tenu, o utiscima poslije rekurentnih halucinacija, za koje se pretpostavlja da su posljedica epilepsije:

"U početku sam osećao neko neodređeno strahovanje, nejasnu nelagodnost, neko osećanje iščekivanja, s bolom, kao pre pesničkog nadahnuća, u kome se oseća 'da će nešto doći'. (Stanje koje se može porediti samo sa stanjem čoveka pri snošaju... Da li sam se razumljivo izjasnio?)"

Ten je često ispitivao Flobera da mu piše o tome kako funkcioniše njegova imaginacija.

Žorž SANDOVOJ 2


Zašto ste tako tužni? Čovečanstvo ne pokazuje ništa novo. Njegova nepopravljiva beda ispunila me gorčinom još od moje mladosti. Zato se sada ničim ne obmanjujem. Ja mislim da će gomila, prosto krdo, biti uvek mrska. Jedino što važi to je mala grupa duhova, uvek istih, koji jedni drugima predaju svetlost znanja...

Henri Barbusse,Pisma supruzi 1914.-1917.


Najdraže moje srdašce, mila moja lepotice, draga malena“ – tako počinju nežna pisma koja je Henri Barbusse pisao supruzi pre stotinu godina. Ono što sledi nije nimalo nežno – rovovi, granatiranje, blato i mrtvi, rat koji se razotkriva u svom krvavom besmislu.

Autor pisama Henri Barbusse 1914. imao je 41 godinu, reputaciju pisca i urednika, narušeno zdravlje i pacifistička uverenja. Uprkos svemu tome dobrovoljno se javio u francusku vojsku te dve ratne godine proveo na prvoj liniji ratišta – da bi potom napisao roman Oganj, književno svedočanstvo o I. svetskom ratu koje mu je donelo nagradu Goncourt i hiljadu čitalaca. Njegov neulepšan prikaz rata izazvao je mnogo emocija – odobravanja i prihvatanja među onima koji su u ratu sudelovali i doživeli ga izbliza, osporavanja među onima koji su ga, zaklinjući se u domovinu i nacionalne interese, gledali iz daleka. Dokumentarni materijal koji je Barbusse ugradio u Oganj – pa i svedočanstvo o nastanku romana – nalazi se upravo u pismima što ih je svakodnevno pisao supruzi Hélyonni. Današnjem čitaocu ova pisma, u svojoj neposrednosti i autentičnosti, mogu bolje od ikakve fikcije približiti ratne godine kojima je započeo dramatični „kratki 20. vek“.

1914:
„opšte je mišljenje da, ako se stvari nastave razvijati ovako lepo kao u poslednjih osam dana, verovatno nećemo ići u vatru, ili pak pri samom kraju, kao druga linija, radi opsade i okupacije“.

„Tu i tamo neki jadan vojnik počiva na tlu, razmrskan granatom, a na sto koraka odavde, na toj nestvarnoj cesti […] celi niz leševa crnih lica i nabubrenih usana – te smo ugušene jadnike pre dva dana iščupali iz ruševina.“ – 167

„Podno mojih nogu iz zemlje su izvirivale dve lubanje, a među njima raspadnuta nemačka kapa s još malo kose u dnu.“ – 173

1915:
„Draga moja prognanice, čini se da ćemo zbog više naredbe za dva dana morati predavati otvorena pisma – jedan će ih oficir čitati i cenzurisati te će biti poslana samo ona pisma u kojima nema nikakvih informacija ni komentara. Ta mera ima jednu ozbiljnu manu – kontrolu će vršiti oficir koji nas poznaje, a u tim nam je okolnostima mrsko napisati i najmanju ličnu pojedinost, i najmanju intimnost – no mislim da će biti samo privremena te da su je uveli zbog potrebe da neki pokret ili događaj ostane tajan.“

„Naposletku, to njihovo izbacivanje psovki je zaista apsurdno. Začin prostote je gotovo nužan u opštem tonu razgovora, poput češnjaka u nekim rustičnim obrocima, te ga čini dojmljivijim.“ - 192

„No nikako se ne mogu naviknuti na zamenu izraza 'za ime Božije' izrazom ' tako mi svega'! Tako preuređeni razgovori na mene ostavljaju jednak utisak kao i salata začinjena vodom.“

„ako radikalno ne promenimo sadašnje poimanje nacije, do njih [novih sukoba] će neminovno doći“. -183
Nešto dalje

„Trenutačna je kriza logičan i neizbežan ishod nacionalnih taština i svako treba preuzeti svoj deo odgovornosti. Dodao bih i da će za neko vreme – za deset ili dvadeset godina – uslediti još jedan rat koji će do kraja upropastiti stari svet, i ljudski, i novčano, ako dotada narodi koje se vodi u klaonicu napokon ne donesu jednostavnu i logičnu odluku da jedni drugima pruže ruku i premoste predrasude o tradicijama i rasama ...“. -186

Petar Kocić, pisma Milki Vukomanović

Milka Vukmanović (1882–1966), udata Kočić je Petrova prva i jedina ljubav, a kasnije bračna i životna saputnica.


Milki Vukmanović, u Banju Luku,
Sarajevo, 5/24. VIII 1899.


Draga i mila Mico,

Juče u devet sati uveče prispeo sam u lepo i pitomo Sarajevo. Ja sam ti obećao pisati iz Jajca, ali su okolnosti bile take da nisam mogao nikako izvršiti svoje obećanje. Zbog toga, draga i lepa Mico, oprosti mi, i nemoj misliti da sam zaboravio na naše grlenje i ljubljenje poslednje večeri. Ah, kako mi se bilo teško rastati sa Banjom Lukom, gde mi je ostalo ono što mi je najdraže na svetu. Onu celu noć nisam mogao spavati, nego sam tri- četiri puta prolazio pokraj tvoje kuće, gledeći na onaj prozor gde ti obično sediš. Nemoj se brinuti, budi vesela i pevaj, jer je pesma melem zaljubljenoj duši i rastuženom srcu. Ja ovo tebi govorim, a sam se ne držim toga.

Celog svoga putovanja, neraspoložen i neveseo, ćutao sam i jednako pušio, a u zraku pred očima lebdila mi je ona tvoja lepa i ljupka slika, a usne su mi gorele od tvojih slatkih poljubaca. Ah, kako je slatko ljubiti i ljubljen biti! Ne mogu ti iskazati kako sam bio srećan kad sam naslonio svoju glavu na tvoje bujne i mlade grudi, slušajući silno kucanje tvoga mlađanog i žarkog srca, koje jedino za me kuca i živi. Budi vesela, opet velim, jer nas grob samo može rastaviti.

Posao zbog koga sam ovamo došao nisam još ******. Sutra ću ići na Visoku zemaljsku vladu kod barona Kučere radi toga posla, koji se, kako sam ti već pisao, tiče i moje i tvoje sudbine. Ako ne dobijem povoljna odziva, onda od mene nema ništa. Ako hoćeš begati u daleki svet, pa šta nam sudbina dade. Ja ću ti ovde ukratko izložiti radi čega sam ovamo došao. Stvar je u ovome. ****** sam gimnaziju u Beogradu, kao što ti je poznato, pa sam sad namislio da idem u Beć, da slušam filozofiju, kako bih postao profesor. Ali za to treba dosta novaca…
Pisao bih ti još mnogo, ali veruj, draga i mila Mico, da nemam vremena. Ti si dobra pa ćeš mi oprostiti. Primi nebrojeno poljubaca od tvog vernog i odanog studenta filozofije Petra Kočića.

Pozdravi mamu i Savu, ako ga vidiš. Ja ću brzo doći.

Spustivši glavu na moje grudi,
Plakala ti si, nevino čedo,
A tvoje nežne i bujne vlasi,
Skrivahu lice turobno bledo.
I ja sam plako, gledeći tebe
I bujni potok suza je teko,
Ali sam ipak presrećan bio,
Jer ljubav sam za ljubav steko.

P. Kočić

Milki Vukmanović u Banju Luku
Jajce, 15/9. 1899.

Draga i mila Mico,
Unapred držim da će te ovo moje pismo iznenaditi, jer se nisam zbog hitnosti samog posla s tobom ni oprostio, a ni primiti slađani poljubaca sa tvojih nežnih usana mogao. Mome je ocu oduzeta dosadašnja parohija, koju nikako ne može primiti, zato sam morao tako brzo otputovati u Sarajevo da pitam Konzistoriju kako se stvar razvijala do sada i još da je zamolim da povrati ocu bivšu parohiju. Ja sam se sa tužnim srcem rastao sa Banjom Lukom, jer u njoj mi ostaje ono što mi je najmilije na ovom svetu. Ostaješ mi ti i tvoja dobra majka, koja se onako lepo prema meni pokazala. Ja sam i slab bio, kao što sam ti pričao, a ovaj iznenadni događaj još mi je više povećao bolove. Ali pomisao da me ti voliš daje mi snage i moći da istrajem u ovoj teškoj borbi i nevolji. Ja bih ti – još pisao, ali željeznički vlak eno već polazi za Sarajevo, zato zbogom, draga i mila Mico, do skorog viđenja.
Pozdravi tvoju dobru majku, od moje strane po sto puta i imaj vere, u svog Petra, koji će te do groba ljubiti.
Zbogom, Mico! Eno ga zvoni već treći put za polazak.
Oprosti što je ovakav papir.
Tvoj Petar Kočić
student filozofije
Primi nebrojeno poljubaca i sećaj me se kao i ja tebe, tvoj Petar Kočić

Milki Vukmanović u Banju Luku
Beć, 2/H 1899…


Draga Mico,

U pet sati posle podne istog, to jest današnjeg dana pisao sam na otvorenoj dopisnici, držeći da ti neću se moći ubrzo javiti, a osim toga tu sam dopisnicu pisao u kafani "Fin du siecle", gde je bilo tada dosta mojih drugova, te nisam bio rad da znaju za moju tajnu. Iz tih, dakle, uzroka nisam ti se, draga i mila Mico, mogao pismom javiti iz ove vrlo divne i lepe varoši, po kojoj sam mnogo lutao dok se nisam našao sa svojim drugovima iz Beograda i Sarajeva.

Kao što ti je poznato, ja sam se krenuo iz Banje Luke 30. septembra u 4 sata posle podne. U Zagreb sam došao u 4 1/2 sata izjutra. Tu sam čekao na bečku železnicu do 7 sati i 5 minuta, pa sam se onda krenuo i u Beč sam stigao u 6 sati uveče 1. o. meseca.
Celo moje putovanje od Banje Luke do Beča bilo mi je teško i dosadno. Neka nepojmljiva tuga morila je moju dušu i srce. Lepa i divna tvoja slika lebdila mi je pred očima, jer pri našem rastanku ja sam video u tvojim očima suzu koja me opominjaše da ti budem do groba veran.

Veruj, Mico, da te silno ljubim i da te neću izneveriti, a što se tebe tiče, ti radi kako ti srce zapoveda, pa nećeš pogrešiti. Mogu ti kazati da me jako iznenadilo ono čudnovato ponašanje tvoje majke prema meni. Ja je jako volim, ali se ona prema meni pri polasku nečovečna pokazala, ne davši mi ni ruku, da se rukujemo pri rastanku.

Slušaj majku, ali i ne zaboravi na mene, koji u dalekoj tuđini uzdiše za tobom.

Čim dobiješ ovo pismo, odmah mi odgovori, da znam kako je tamo. Tvoj dar jedina mi je uteha u ovim teškim danima. Molim te, draga Mico, da mi odmah sa odgovorom na ovo pismo pošalješ svoju sliku. To je najveće dobro što mi ga možeš učiniti. Ja ću se slikati na prvog po novom kalendaru, još dakle za 15 dana, pa ću ti odmah sliku poslati.

Veruj u moju ljubav i budi vesela!! Tvoj Petar koji ti šalje nebrojeno poljubaca.

Moja adresa: Petar Kočić, stud. phil. in Wien I. Universistat
Pozdravi majku, makar ona i bila ljuta na me.

Milki Vukmanović u Banju Luku
Beč, 21. 3. 1901,

Draga moja Milko,
Danas sam primio tvoju kartu. Drago mi je što ti se dopada moja slika. Ja sam se sam čudio da sam na fotografiji nekako debeo i zdrav izišao. To je zato što sam se u bradi slikao; da sam se bez brade slikao, izišao bih vrlo mršav.
Čudim se što mi više ne pišeš. Kakva je to okolnost što ti smeta da mi više nisi mogla pisati. Da te opet ko ne prosi, ili da nisi slaba? Piši mi, vere ti, dok ne dobiješ ovo pismo. Ja ću ti doći tamo oko 1. jula po novom kalendaru. Pre ne mogu, jer imam dva ispita da položim. Ako si ti bolesna, ja ću sve ostaviti pa doći da te vidim.
Lepa moja Milko, Ciganko moja, ti ne znaš kako te ja volim! Učiniću sve na svetu za te, što god hoćeš. Hoćeš duše, hoćeš krvi, sve, sve ću ti dati! Ako hoćeš da čitaš, poslaću ti "Bosansku vilu" i "Novu iskru", pa malo čitaj i zabavljaj se. Ta oba književna lista dobivam ja besplatno. U njima ima lepih priča. Ja sam dve napisao, i to: u "Bosanskoj vili" "Đurini zapisi", a u "Novoj iskri" "Tubu". To je jedno žensko ime, upravo ime jedne devojke čiji dragan umire u Gracu. Ona će ti se dopasti, – to znam unapred.
Sad ovo, pazi dobro. Ja hoću da se ženim. I to ovako: da se ja i ti vjenčamo tamo u Jošavci kod onog tvog popa. Za to ne treba niko da zna. Ja ću izvaditi od svog popa vjenčanicu, pa ću tamo doći da se u najvećoj tišini vjenčamo. Ja neću ni oca zvati, ni brata – nikog! Onda ću te poljubiti kao svoju ženicu i ostaviti kod majke, a ja ću nastaviti školu. I još za dve godine sam svoj čovjek.
Piši mi šta ti o tome misliš, ali sve onako iskreno. Ja ti iskreno i od srca pišem i javljam za svoju nameru. Oprosti mi što ovako ružio pišem. Nemam vremena, pa moram.
Pozdravi oca i majku, a sama primi nebrojeno poljubaca od tvog Petra, koji bi te tako slatko poljubio.
Odmah mi piši šta misliš?!!

Milki Vukmanović u Banju Luku
Zagreb, 25 /V 1901.

Draga moja Milko,

Pet punih dana u nestrpljenju i grozničavosti očekujem od tebe pismo; očekujem odgovor ma kakav bio. Mila moja Milko, ti ne znaš kako je to teško čekati u dalekoj tuđini odgovor od svog ljubljenog i milog stvorenja. Ja sam od cijelog svijeta ostavljen. Sa ocem sam se zbog tebe zavadio, brat mi ništa ne piše, a prijatelja kakvih i nemam, te sam tako ostavljen bez iđe ikog svoga. Ja sam nesrećan, mene je svak od sebe odbacio, još me jedina bolna nada tješi da me ti nećeš u ovim teškim danima moga života iznevjeriti i ostaviti. Ja bih se ubio kad bi me i ti napustila. Ali ti opet kažem, ako misliš i tvrdo vjeruješ da ćeš s drugim moći biti sretna, ti me ostavi i predaj mojoj nesretnoj sudbini. Sreća tvoja – to je sreća moja.
Bavljenjem s tobom u Jošavci, ona nježna tvoja briga o meni i o našoj sreći, učinila da danas ni o čem drugom ne mislim već o tebi. Onaj tihi i mirni porodični život za ona četiri dana u Jošavci mene je čisto preobrazio, – ja danas drukčije mislim nego što sam dosad mislio. Meni i sad lebdi pred očima ona slika: kako ja sjedim za stolom, a ti ulaziš na vrata i nosiš večeru…
Poslije večere ti dolaziš na moj krevet, pa se razgovaramo, grlimo i ljubimo…
To se možda nikad više neće vratiti. Ja sam ti vjeran, do groba vjeran postao poslije dolaska svog u Jošavku s tobom u kolima. Ali ti si mogla opaziti da se ja ni o čem ne brinem, da sam bezbrižan, ali si u isto doba mogla uvidjeti da sam do krajnosti pošten. Ja ništa nemam osim poštenja i žarke ljubavi prema tebi.
Mene cijela Banja Luka mrzi što ja tebe volim. Mnogi mi je trgovac prigovorio i pitao me zašto sam – znaš onda sa Simom – dolazio tamo. Ali nek me mrzi ako će cio svijet, – meni je svejedno, samo ako me ti iskreno i odano voliš.
Ja se danas patim i mučim sa školom, samo da tebi i sebi izvojujem dobar položaj u društvu. Ali treba da i ovo znaš: da ću ja možda i po zatvorima i apsanama provesti veći dio svog života, jer ćemo mi svi đaci otpočeti borbu protiv Švabe, koji guli naš narod, otima mu slobodu i ubija sreću. Ako si na sve pripravna, možeš poći za me; ako nisi, onda je bolje da me ostaviš, pa sa mnom šta bude.
Iako ću biti nekad gospodin profesor i doktor filozofije, ipak će možda doći vrijeme kad ću na tvojim vratima zakucati. Ti ćeš poznati nekadašnjeg svog dragana u odrpanim haljinama, pa ćeš mu udijeliti koricu kruva.
Ti možda ne vjeruješ da to može biti, ali ja u to jedva mogu sumnjati, jer taka će vremena neminovno doći. Kako mi se cijepa srce kad na to pomislim!
Kako me bolno tišti kad pomislim da će moja rođena djeca obijati tuđe pragove.
Ja bih tebi o mnogo čemu pisao, ali ne smijem, jer se bojim da me nećeš pravo onako kako treba razumjeti. Ukratko ti kažem da najviše volim tebe, pa onda moj nesretni i zarobljeni narod. Boriću se do kraja svog života za tvoju sreću i za sreću i napredak svog milog naroda. Ako voliš svoj narod i ako mu želiš bolju i ljepšu budućnost, zagrli se sa mnom, da se kroz cijeli svoj život za sirotinju borimo, jer smo i nas dvoje uboge sirote. Zato će nas narod i sirotinja blagosiljati.
Dok dobijem od tebe odgovor, pisaću opširno pismo tvom ocu. Priča mi jedan moj drug – Marko Kraljević![12 ]– da se s tvojim ocem viđao u Srbiji, u man. Petkovici. Stevo[13] je mene vrlo mnogo hvalio.
Pozdrav svima, a osobito tebi, jedina moja srećo!
Grli te i žarko ljubi tvoj rastuženi
Petar.
Adresa: Petar Kočić, stud. fil.
Zagreb, Sveučilište.

Milki Vukmanović u Jošavku (Banja Luka)
Beč, I/11 1903.

Mila moja Milko,

Tek danas primih tvoje pismo pošljednje koje si mi pisala. Bio sam jako bolestan, pa nisam smio izlaziti napolje i odlaziti na univerzitet.
O, da ti je samo znati kako me je tvoje milo pismo obradovalo! Od radosti sam plakao! Plakao sam kao malo dijete. Ja nisam znao da ima negdje na svijetu ta prokleta Ašana, koja me je mnogo suza, jada i čemera stala. Još sam manje mogao znati da ima negdje još kakva Milica Vukomanović. Ja sam mislio da je to tvoje ko đoja pravo kršteno ime Milica, a ono Ašana, mislio sam da je Orava, pa da je pogrešno štampano. Tek te sad onako silno, vatreno, zanosno ljubim i volim, jer vjeruj mi: da sam te izgubio, ja bih dosad bio među mrtvima. Da sam imao revolver, pucao bih na sebe, jer ne možeš pojmiti kako me je bila obuzela nekakva duboka, neizmjerna tuga i očajna usamljenost.
Ovo me je tvoje lijepo, nježno pismo upola izliječilo, ali one vatre i snage nestalo je. Ostala je samo nježna ljubav prema tvojoj ljepoti, prema ljepoti moje nemirne, strasne, bujne, tvrdoglave, a lijepe, ubave, ljupke, primamljive Mrgude! Milko, ti si moja Mrguda!… Svi književni listovi i novine hvale ovu moju pripovetku "Mrgudu". Jedan list veli: "Mladi pisac naš tako je lijepo i vjerno iznio i opisao Mrgudu kao da je to sve sam doživio".
Ah, Milko – Mrgudo, ne mogu ti opisati koliko te volim!
Oprosti što ti više ne mogu da pišem, jer sam umoran. Vjeruj svome Petru. On uvijek na tebe misli. On u slatkoj čežnji umire, gine za tvojom ljepotom, njegovo srce plače i pišti kao ucvijeljeno dijete, jer ti se mučiš i stradaš u toj očajnoj pustinji zbog njega. Vjeruj, Milko, da to njega bolno tišti, ali on je nemoćan da te sad odmah iz te pustinje oslobodi.
Pitaš me šta bih učinio da si se slučajno za drugog udala? Ja bih te oteo, a kad ne bi htjela ići sa mnom, na mjestu bih te ubio, pa onda sam sebe. Čudnovat sam ja čovjek. Ja bih sve mogao učiniti. Mila moja Milko, nemoj se ni s kim družiti, čuvaj se, jer ne bih želio da što rđavo o tebi čujem kad tamo oko ferija dođem. Imaj uvijek u očima da ćeš ti biti žena jednog srpskog književnika i budućeg profesora. Služi u svojoj kući, čitaj ako imaš knjiga i pjevaj, veseli se, nemoj biti tužna. Opet ti kažem: budi spremna na svašta, jer mi ćemo se u svom životu mnogo patiti. Biće dana kad nećemo imati ništa ni jesti. Ja sam sav srećan kad pomislim na te, jer ti možeš i kukuruze, kao i ja. Mi ćemo, hvala bogu, ipak biti zadovoljni.
Pozdravi mi po nebrojeno puta oca i mamu. Poljubi ih mjesto mene, jer su oni nama tako dobri. Milko, oni nas vole, naročito naša slatka i dobra mama, a bogami, Stevo je onako… ja mu ne znam boje!
Što se tiče mojih knjiga, razaslao sam ih jedno 400 komada, ali do danas ne dobih gotovo ni pare. Možda ću uskoro dobiti.
Piši mi odmah dok dobiješ ovo pismo. Bar u osam dana da redovno dobijam tvoje pismo – lakše bi mi bilo.
Vjeruj svome Petru. Njegovo je srce dobro. On te iz daljine… grli i ljubi.
Petar

Milki Vukmanović u Jošavku (Banja Luka)
Man. Gomjenica, 23. juna 1903.

Draga moja i slatka Milko,

ja sam se prije neki dan vratio iz Beča. U Banjoj Luci bio sam samo jedan dan, pa sam odmah pobjegao. Banja Luka nije mi draga, jer nema ništa drago u njoj. Da sam ostao samo jedan dan u Banjoj Luci, o tome se možeš, kad hoćeš, uvjeriti. Moje su misli i želje u tvojoj lijepoj Jošavci. Lijepa moja i slatka Milko, ja sam tebe mnogo vrijeđao, a i ti mene. Oprosti mi, i ja ću tebi oprostiti. Zaboravimo sve ono zbog čega smo se zavađali i svađali. Iako sam ja tebi pisao da si mi mrska, da te ne volim, to je laž. Zato sam tako pisao što sam se bio trenutno na te ražljutio. Ja sam tebe uvijek volio, ja sam uvijek za tobom ginuo, ja i sad ginem i umirem za tobom i tvojom ljepotom. Ti si, Mico moja, mnogo ljepša nego što si bila. Znam ja to. Ti si lijepa, vrlo lijepa, ti si slatka, ah! vrlo slatka i milostiva. Ti si moja Mrguda, koja za svog Mike volju vješa se. Ti si meni ostala vjerna, iako sam ja prema tebi onako nemilostiv bio. Oprosti mi.
Ja bih se želio s tobom gdjegod sastati. Tamo u Jošavku mrsko mi je doći, jer se stidim tvog oca i matere. Ti si materi sigurno o našoj svađi pričala, pa me ona sad mrzi i psuje.
Draga moja i mila Mico, ti moraš biti moja!!! Ti moraš biti moja, i to ovog ljeta!
Ako se ubrzo sastanemo, ja ću ti sve kazati što sam naumio i namislio. Piši mi gdje bi se mogli sastati, i to odmah mi piši! Imaću ti mnogo štošta pričati. Tebe tvoj Petar neće ostaviti. Ti robuješ već pune četiri godine. Ubrzo će Petar tvoj zakucati ia tvoja tavnička vrata, da te iz gustog mraka izvede na svjetlost bijelog dana. Njegovu dušu i srce obuzima silna tuga i bol kad pomisli na tvoje četverogodišnje robovanje. Piši mi i budi mi zdravo i veselo do dana našeg sastanka.
Grli te, ljubi te, mazi te i za tobom čezne
tvoj do groba vjerni
Petar.

NA IME KOCIĆ

Milki Kočić u Banju Luku
Crna kuća, 11. XI 1907. po nov. kal. 12 sati u noći

Dragi moj i mili Coco,

i ja sam kao lud kad te ne vidim. O, da znaš kako mi je ovdje tavnovati. Da si ti uza me, meni bi tako lako bilo. Ja ni o kom i ni o čem drugom ne mislim nego o tebi. Pazi na se i na svoje zdravlje. Ja sam zdrav, ne boli me ništa nego duša i srce za tobom. Coco, ti mene ne voliš, ja se ljutim na te i plačem, mnogo plačem. Ti mene možda za sve kriviš što se desilo sa mnom. Nije to sve moja krivica, jer je sve ovo moralo biti. Ja znam, ti se silno patiš i u sebi proklinješ mene, ali nemaš pravo. Naš je narod tako ubijen i satrven jadom i nevoljom, pa je neko morao ustati i podviknuti protiv silnih zuluma i nepravdi koje se nad njim neprestano čine. Taj neko u ovom slučaju bio je tvoj Kočo. Oprosti mu i zaboravi na svoje patnje, jer će te blagosiljati narod. Kako živili da živili, – umrijećemo i iza nas će ostati svijetla uspomena da smo se žrtvovali za svoj narod.
Ja unaprijed znam da ćeš se ti na ove moje riječi gorko osmjehnuti i prošaptati: "E moj ludi Kočo. " Zato ti dalje neću ni da nabrajam.
Gledaj, molim te, da mi "Presa" (novine) dođu, da vidim šta se radi u svijetu. Oglupiću ovdje. Potuži se kod predsjednika na Mileca, što nije dao Stevi da uđe, i javi to Svetozaru[36] nek metne u "Otadžbinu".
Drugi put mnogo ću ti opširnije pisati.
Pozdrav tetki i svima koji pitaju za me.
Žarko te ljubi i grli tvoj zarobljeni
Kočo.

Milki Kočić u Banja Luku
Crna kuća, 7. XII 1907. po n. k. Subota

Dragi moj i premili Coco,

šta da ti pišem, kako da te utješim u ovoj teškoj i golemoj nesreći!? Bol je moj veliki, tuga je moja neizmjerna, Coco moj, ja nemam riječi. Mjesto riječi iz usta, teku suze moje iz očiju mojih, teku, teku i jedna drugu sustiže! Muško srce se rasplinulo moje u samu tugu i jad. Ja tog jada, ja te tuge ne bi tako silno osjećao da ne mislim na nesreću koja je tebe postigla ovom mojom crnom sudbinom. U duhu ja klečim pred tobom i preklinjem te za ljubav tvoju, jer ću izluditi. Ja vidim da je mene svak ostavio, pa strahujem u duši da ćeš me i ti ostaviti i zaboraviti. Možda mene i Stevo mrzi, jer on tebe neizmjerno voli. On mene zato mrzi što si ti pala u nesreću zbog mene. Ja sam to vidio na njemu pred sudom. Ja na svojoj duši nosim veliki grijeh, jer sam se ogriješio o te, te mi je zato dvaput teže tavnovati.
Ja sam se čisto podjetinjio. Kad je danas Lepa[37] došla, ja sam je nesvjesno poljubio i otišao u svoju sobu, pa sam dugo, dugo plakao. Bilo mi je na duši tako teško. Lepa je bila kao i dosad ozbiljna. Ona nije osjećala kakva je nesreća nas dvoje, tebe i mene, postigla. Ona ne zna što to znači 12 mjeseci biti u tavnici i 12 mjeseci biti na slobodi ali kao i u tavnici.
Dragi moj i premili Coco, ti se nemoj ništa kariti i tugovati, jer se ovo može sve nabolje okrenuti. Ako se i ne okrene, ti budi vesela i izađi kuda ti je volja. Pazi na svoje zdravlje i obiđi me u 15 dana makar jednom. Nemoj češće, jer će te satrti štrapac i neprestana sekiracija radi moljakanja za ulaznu kartu. Ako moreš, izradi da mi se šalju novine. Ako ti ko što učini nažao, ti samo meni napiši, kaži tati i mami. Stevi dakle i Jeki, kako ih mi zovemo, da sam ih molio da te obiđu ako tetka ode. Mogla bi i ti otići njima, da malo se prohodaš kad ti ovdje dodije. Svukud hajde i slobodno živi, ali se uvijek sjećaj da si ti žena Petra Kočića, čovjeka koji strada za narod i narodnu sreću, čovjeka koji u tebi i u tvojoj ljubavi nalazi svu sreću i blaženstvo ovog svijeta!

Milki Kočić u Banju Luku
Crna kuća, 13. 3. 1908. po n. k.

Draga moja Milka,

šta da ti pišem? Ovdje život teče mračno i jednoliko. Što današnji dan donosi, donijeće i sutrašnji: sve uvijek jedno te isto, i to čovjeka najviše ubija i cijedi. Mojom dušom ovladalo je mrtvilo i čamotinja. Jedino što žalim, tebe, a drugo mi je sve ravno do mora. Ti čuvaj zdravlje i nemoj mnogo trčkarati i moriti se radi mene. To te ja najljepše molim. Mlijeka zasad imamo prilično dosta, a ono me drži, jer se jedino njime hranim.
Kad odležim aps, mislim malo s tobom proputovati po Italiji, zato štedi to malo novaca i nemoj se za me brinuti niti što kupovati, jer ja ne smijem ništa primiti. Osim toga, ako odem u D. T. (gledaću da što napišem, pa bih od toga) mogao nešto dobiti.
Javi mi šta ima napolju i kako stoji sa "Otadžbinom".
Pozdrav Lepoj, a tebe grli i ljubi
tvoj robijaš P. K.