Ljubavna pisma i prepiske

Milki Kočić, vjerovatno u Sarajevo
Beograd, 25. IV 1914.

Draga Milka,

Ja sam ozdravio i jedva čekam da te vidim moja draga Milko i pišem da ti izađeš pred mene. Kaži Leposavi da je lepo i uljudno pozdravljam.
Uz srpski pozdrav

Petar Kočić,
narodni poslanik i srpski književnik

Milki Kočić, u Sarajevo
Beograd, 11. Juna 1914.

Draga moja Milkico,

Ja sam zdrav i veseo. Pišem jedan roman i Lepa je bila kod mene i tast Stevo Vukmanović. Kako ste vi? Draga Milkice, dođi ti po mene.
Sa srpskim pozdravom i ljubim tebe i Lepu

Petar Kočić
narodni poslanik i srpski književnik

Milki Kočić u Sarajevo
(Iz Beograda, krajem 1914. ili početkom 1915)

Draga Milka,

Ja sam još u bolnici i ovdje u Beogradu i kad pođem tamo, javiću će tebi i Ljeposavi i svima drugima.
Primite srpski pozdrav

P. Kočić.

Milki Kočić u Beograd
Beograd, 3. jula 1916.

Draga moja Milko, video sam se s Vukom Miškovićem[71] ovde. Poljubi malu i pozdravi sve.

Tvoj
P. Kočić

Poslednje pismo Virdžinije Vulf suprugu Lenardu

Najdraži,
Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu da se skoncentrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim sa tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo bili mi.
V.

Kao svakog jutra u vreme ručka, Lenard se penje u dnevnu sobu da čuje novosti. Čudi se što se Virdžinija još nije vratila. Skoro je 13 časova. Prepoznaje rukopis svoje žene na koverti i odmah sve shvata. Od prvih reči. Juri ka bašti zaslepljen bolom. Zna da je već prekasno. Virdžinija se bacila u ledene vode Uza, prethodno se pobrinuvši da teškim kamenjem napuni džepove kaputa. Reka navire. Lenard nalazi samo njen štap ostavljen na obali.


Odlomak iz knjige: "Virdžinija Vulf" Aleksandre Lemason

Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset
"Ja sam medved i želim da ostanem medved, u svom brlogu, u svojoj jazbini, u svojoj staroj medveđoj koži..."
Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona. Moja sadašnja jedinka rezultat je mojih iščezlih ličnosti. Bio sam brodar na Nilu, podvodač u Rimu za vreme punskih ratova, zatim grčki retor u Suburu, gde su me jele stenice. Umro sam za vreme krstaškog pohoda na morskoj obali Sirije, jer sam se prejeo grožđa. Bio sam gusar i kaluđer, komedijaš i kočijaš. Možda i car Istočne imperije..."




Dok je pisao Madame Bovary, Flaubert se dopisuje sa Louise Colet, pesnikinjom, njegovom musom i ljubavnicom, a njegova pisma Colet dokumentuju spor i mukotrpan razvoj romana.
S Louise Colet bio je u vezi osam godina, u dva navrata, prvi puta dve godine a onda još četiri. Ona je bila udata, odvojila se od muža a sačuvan je ogroman broj pisama u kojem su raspravljali o književnosti, o svim aspektima oko Bovary skandala ali i par ljubavnih i na kraju – njegovo objašnjenje da mu ljubav ne može biti glavna stvar u životu, da ne dolazi u Croisset (jednom je došla nenajavljeno ne bi li upoznala njegovu mamu ali nije joj uspelo), njegovo odbijanje da se preseli u Pariz… Pisao joj je najmanje dva puta nedeljno.



"Pominješ mi svoje trenutke utučenosti", kaže on Lujzi; "kad bi samo videla moje! Od prošlog ponedeljka ostavio sam na stranu sve drugo i isključivo sam cele nedelje radio na svojoj Bovari, jer mi je dosadilo što ne idem napred. Sada sam stigao do onog mog bala, koji ću početi u ponedeljak. Nadam se da će krenuti nabolje. Otkako me nisi videla, napisao sam tačno dvadeset pet stranica (25 stranica za šest nedelja). Bilo je teško izgurati ih. (...) A što se mene tiče, toliko sam ih radio, menjao, obrtao, da u ovom trenutku ne vidim ništa jasno, ali ipak mislim da se drže."


______________________

27.avgust 1846.

Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisma, ni radost koja mi se zacelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo videti. Ja ne razumem sve te muke koje ti donosim. To veruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svetlosti da si ti samo prošla u njenoj senci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uverena jednom zauvek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosledna: veruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čoveka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivurečnih trzaja i mnogobrojnih telesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dela među svetom i u sebi: s jedne strane spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želeo bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja ume samo da se smeši, zar je moja krivica što celo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju? Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovek se povredi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.

Zaista sam glup večeras! Možda je to posledica ove mesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudeo za tobom, prizivao te. Šetali bismo lepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom belom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, bledo osvetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svetlosti, kao nežno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cveće biljkama koje najviše voliš; to jadno cveće bar neće imati trnja. Sa cvećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !
( 40 - 42 str. )

Kroase, ponedeljak veče, pola časa posle ponoći, 12.septembar 1853 )

U glavi mi se vrti od muke, obeshrabrenja i umora. Četiri sam časa proveo, a nisam mogao da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Danas nisam napisao nijednog redka, ili tačnije, nažvrljao sam ih dobru stotinu! Kakav užasan rad! Kakva dosada ! Ah, umetnost, umetnost! Pa šta je ta besna himera koja nam jede srce, i zašto? Ludost je sebi zadavati toliko muke! Ah, ta Bovari, dobro ću je zapamtiti! Meni je sada kao da su mi oštrice nožića pod noktima, i imam potrebu da škripim zubima. Kako je to glupo! Eto dokle dovodi čoveka ta prijatna razonoda književnost, ta zaslađena pena! Ono što mi teško ide to su obična stanja i prostački razgovori. Dobro pisati o beznačajnom i sačuvati mu u isti mah spoljni izgled, kroj, same njegove reči, to je zaista dovraga teško, i da vidim sada kako se rađaju preda mnom te ljubavne stvarčice za trideset strana najmanje. Skupo se plaća ta stvar, stil ! Počinjem nanovo ono što sam napisao predprošle nedelje. Dva ili tri utiska je Buje ocenio kao promašena i to s razlogom. Treba da opet rušim skoro sve svoje rečenice.

(1847)

Govoriš mi vrlo nežne stvari, draga Muzo. Eh bien, zauzvrat primi sve ono još nežnije no što bi mogla zamisliti. Tvoja ljubav prodire u mene poput mlake kiše, i ja osećam kako me nataplja do same srži moga srca.

Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio – telo, um, nežnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pesma, ali krajnje pesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bela i meka na dodir.

One koje sam poznavao, nisu se mogle meriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu meriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te voleti kao što te danas volim, a možda i vise.

Prekriti ću te s ljubavi idući puta kada te vidim, s milovanjima, sa zanosom. Želim te ispuniti sa svim užicima tela, tako da se onesvestiš i umreš. Želim da budeš zadivljena sa mnom, i priznaš sebi da nikada nisi sanjala o takvoj ekstazi. Kada ostariš, želim da se prisetiš tih nekoliko sati, želim da tvoje suhe kosti podrhtavaju od radosti kada se tih trenutaka prisetiš

Gospođa Bovari nema ničeg istinitog. To je potpuno izmišljena priča: ja nisam u nju uneo ništa od svojih osećanja ni od svog života. Iluzija (ako neke ima) dolazi naprotiv od bezličnosti tog dela. Jedno od mojih načela je da ne treba sebe pisati. Umetnik treba da bude u svom delu kao bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan; neka se svuda oseća, ali neka se ne vidi.

(1852.)

Kad čovek ne može biti umetnik, postaje kritičar; isto tako kao što postaje doušnik kad ne može postati vojnik."



(1846.)

Delovi pisama Olje Ivanjicki i Leonida Šejke
"Oljice mila, ipak, ja moram prvi da pišem i svakako ćeš primiti više pisama od mene nego ja od tebe”, piše Šejka 1956, u prvom pismu, a strasna prepiska puna ljubavi, ljubomore, prebacivanja i sumnji trajala je sve do 1961. godine.

Pisma su pisana na starim papirima, na listovima iz srednjoškolskih svesaka. Mukotrpna borba sa razdvojenošću, besparicom, preplitala se sa borbom za sopstvenu umetničku afirmaciju... Sve im je nedostajalo - nije bilo boja, nije bilo platna... Imali su samo ljubav i ljubomoru.


"Mnogo sam zaželeo da te vidim, postaješ u meni nekakva „apstrakcija“. Hoću da čujem tvoje disanje. Premda ljubeći ono mesto na hartiji mogu da zamislim tvoje usne, ipak to nije to”, piše Šejka, a u Oljinim pismima se čita;

"Plašim se tvog razmišljanja o ljubavi. Mili moj, divni, jedini... Noćas sam te sanjala, pokazuješ mi svoje nove slike... Tako sam tužna i uznemirena...Noćas sam te tražila cele noći i probudih se vrlo nesrećna. Kada će sve ovo proći.

Iako je uveravao da samo sa njom može da traje dugo, Šejku razjedaju sumnje i strasti:

“Možda bi bilo najbolje da se uzdržavam od pisanja jer sam ogorčen tvojim otezanjem. Bes mi se stišava - ako sada plačeš ili se ljutiš.”

“Mislim da si opet počeo da sumnjaš“, predosećala je Olja nemogućnost da se njena i Šejkina veza održi. “Pišeš da treba da dođem, a znaš da za ovo pismo dajem poslednjih 15 dinara. Kako ocu da kažem da treba da se vratim. Strašno sam nesretna...”

O nemoći da se ljubav održi svedoči i poslednje pismo koje je Šejka poslao Olji:

“Možda ti više priželjkuješ da ja budem kriv, nego što to stvarno jesam. Ipak molim za oproštaj. Dovoljno smo izmučili jedno drugo, i možemo i ovako, bez motivisanja krivicom, bez ljutnje i mržnje, da se definitivno raziđemo. Da li ćeš mi poverovati da zaista iskreno želim da se konsoliduješ, da nađeš Smisao i Ljubav, i da budeš srećna...”

Životni i umetnički putevi Olje Ivanjicki i Leonida Šejke prestali su da se ukrštaju još 1961. godine, ali legenda o tome kako su se voleli i danas je živa - potvrđuje i poslednja izložba otvorena u galeriji sa njenim imenom.

Pismo Olje Ivanjicki upućeno Leonidu Šejki

"Nema početka ni kraja. Osećam tvoju prisutnost svuda oko sebe, nestvarnu, neopipljivu i čvrstu, kao da sagledavam stvarnost. Želim da te dodirnem kao stvar, kao tvoj kaput, ali to je više od mene, to je divno.
Potpuna obamrlost akcije, samo čežnja za tobom dolazi i odlazi u talasima nemira kao i mi, kao kiša, kao krv u otkucajima izmedju stvarnosti i sna. nemoguća stvarnost nije u nama. Mi smo divna deca našeg vremena, izgubljena i uznemirena izmedju nas i svega oko nas.
Vraćam se u našu prošlost, kod mene sadašnjosti i budućnosti prošlost. Vidim nas na kraju puta, svuda je pustoš oko nas. Hladno je. Biće nam uvek hladno, to je zakon visine. Samo su ti oči tople. Moje nisu, nikada ih nisam videla tople jer sam uvek gledala sebe. Ti znaš, možda su uvek takve?
(imaš samotaste oči, kao jelen. Uvek imam utisak da imaš tri koncetrična kruga u očima; mi ostali imamo dva.)"

p.s. Kaži mi nešto.

Da li misliš na mene?

Anton Pavlovič Čehov i Olga Kniper, prepiska
Anton Čehov i prvakinja Hudožestvenog teatra Olga Kniper dopisivali su se pet godina i za to vreme razmenili preko 800 pisama.


Lopasnja, 16. jun 1899.

Divna glumice, šta to znači? Gde ste? Vi tako uporno ćutite da se mi ovde ubismo od nagađanja i već pomišljamo da ste nas zaboravili i da ste se na Kavkazu udali. Ako je to tačno, za koga ste se udali. Da niste možda odlučili da napustite scenu? Pisac je zaboravljen - o, kako je to grozno, kako okrutno, kako verolomno! Bio sam u Petrogradu, slikao sam se kod dva fotografa. Samo što se nisam smrzao tamo. U Jaltu neću ići pre početka jula.
S Vašim dopuštenjem, čvrsto Vam stežem ruku i želim svako dobro

Vaš A. Čehov

Mchet, 22. jun 1899.

Dragi pišče, molim Vas da ne mislite da samo odgovaram na Vaše pismo. Odavno bih se javila, ali bila sam u tako jadnom stanju da mi nije bilo do pisanja. Tek je drugi dan kako polako dolazim k sebi, počinjem da osećam i pomalo shvatam prirodu. Jutros sam ustala u šest časova i krenula u tumaranje po brdima. Prvi put sam ponela sa sobom "Ujka Vanju", ali uglavnom sam sedela s knjigom u krilu i uživala u predivnom jutru i zanosnom pogledu na okolne planine i naselje Mchet koje leži u slivu Kure i Aragve. Osećala sam se bodro, zdravo i srećno. Zatim sam sišla na poštu po novine i pisma, našla Vaše pisamce i strašno se obradovala, čak i glasno nasmejala. Mislila sam da je pisac Čehov zaboravio glumicu Kniper - znači, ponekad pomislite na mene? Hvala Vam. Kako provodite vreme u Melihovu - je li još hladno? Kako je Marija Pavlovna? Slika li, ili lenčari? Kažite joj da je srdačno ljubim i da ću joj pisati. Laju li Brom i Hana? Javiću Vam se kad krenem odavde. Vi putovanje morem ne volite? Pozdravite majku, sestru i Mariju Fjodorovnu. Stežem Vam ruku Olga Kniper

Moskva, 29. avgust 1899.


Tek je četvrti dan kako ste otputovali, a ja sam već poželela da Vam pišem - brzo, zar ne? Posebno juče, osetila sam potrebu da razmenim misli s Vama - bila sam u neobičnom raspoloženju: moje omiljeno subotnje veče, zvonjava koja tako umirujuće deluje na mene /fuj, reći ćete, sentimentalna Nemica, zar ne?/ Dok sam sedela kod Vaših i slušala zvonjavu u Strasnom manastiru mislila sam na Vas, ali uveče nisam mogla da Vam se javim: posle probe došao mi je Vladimir Ivanovič i dugo se zadržao. Kad smo se rastali, bila sam tako tužna, bilo mi je tako teško da bih, da nije bilo Višnjevskog, koji me je pratio, ridala celim putem. I sve dok nisam zaspala, u mislima sam bila s Vama. Jeste li dobro putovali? Da Vam nije bilo hladno? Jesu li Vam saputnici bili dosadni, podnošljivi ili simpatični? Eto, koliko sm Vam pitanja postavila, hoću li dobiti odgovor? Je li Vam korpa sa hranom dobro došla? Jeste li probali bombone?

OLGINA MOLBA DOJADILA sam Vam, pišče, zar ne? Ako hoćete, napišite mi toplo pisamce, a ako nećete - bolje da mi uopšte ne pišete. Pozdravine Sredine. Posećujete li ih? Ručavate li svakog dana? Vodite računa, hranite se uredno. Spavajte mirno, ostajte zdravo.

Jalta, 3.septembar 1899.

Mila glumice, odgovoravam na sva vaša pitanja. Putovao sam dobro. Saputnici su mi ustupili donji ležaj, a potom su se razmestili tako d asmo u kupeu ostali samo nas dvojica: jedan mladi Jermenin i ja. Nekoliko puta na dan pio asm čaj, svaki ptu po tri čaše, s limunom, temeljno, bez žurbe. Pojeo sam sve što je bilo u korpi, ali petljati se s korpom i trčati na stanicu po ključalu vodu - to je neozbiljno, to podriv aprestiž Hudožestvenog teatra. Do Krusak je bilo hladno, zatim je počelo da otopljava i u Sevastopolju ejbilo eć sasvim toplo. U Jalti sam odseo u sopstvenoj kući, i sad živim u njoj, Mustafa me verno služi. Kod Sredinih sam bio već dva puta: Vaša fotografija ih je raznežila, bombone su pojeli. Narzan ne pijem? Šta još ima? U vrt ne zalazim, uglavnom sedim u kući i mislim na vas. I dok sam prolazio kraj Bahčisaraja mislio sam na vas i prisećao se našeg putovanja. Mila, neobična glumice, divna ženo, kad biste samo znali koliko sam se obradovao vašem pismu. Klanjam vam se nisko, nisko, tako nisko da čelom dodirujem dno svog bunara čija je dubina već osam hvati. U Jalti je vreme divno, samo što u nezgodan čas, evo već dva dana, pada kiša, blatnjavo je, pa moram da nosim kaljače. Usled velike vlage po zidovima puze stonoge, po vrtu skaču žabe i mali krokodili. Zeleni puzavac u saksiji za cveće, kojeg ste mi Vi poklonili i kojeg sam ja srećno dovezao, da astoji u vrtu i greje se na suncu.

Moskva, 10.septembar 1899.


Juče je bilo tačno godinu dana kako smo se upozanli, mili pišče - sećate li se, u klubu, na improvizovanoj probi "Galeba". Kako sam drhtala kad su mi rekli da će večernjoj probi prisustvovati "lično autor"! Shvatate li vi to? A sada, evo, sedim i pišem tom "autoru" bez straha i treme, štaviše, radujem se i srećna sam zbog toga. Prorađivali smo trreći i četvrti čin "Ujka Vanje". Danas je i sutra je generalna "Groznog", a zatiam ćemo prionuti na "Ujka Vanj".Moskvin tvrdi da ja ne mogu da igram Jelenu pošto nenam odvratnog muža, pa mi ulog aneće biti proživljena. Odlučial sam da se potrudim.Pretpostavljam da ćete mi Vi pomoći, tim pre što je to u itneresu Vaše drame, mili pišče, zar ne? Jesu li Vam prekjuče uši bile crvene? Bili smo en famille u Boljšom teatru i gledali "Uspavnau lepoticu". kakva divna, zanosna muzika puan nežnosti! Na kraju više nisam htela da gledam na scenu, na noge u pokretu i nezgrapne fizionomije - odlučila sam da se u potpunosti prepustim toj zanosnoj harmoniji! Pod nsažnim utiskom od muzike Čajkovskog, Nikolaša je počeo da priča o Vama, pričao je puno, lepo, toplo i dirljivo, i uživala sam slušajući ga. Baš se radujemš to će vas ubuduće hraniti Vaše dame, znala sam da pisac ne ručava svakog dana.

Jalta, 7.oktobar 1899.


Mila, divna, izuzetna glumice, šaljem Vam kutiju za zlatni nakit i brilijante. Uzmite je! U poslednjem pismu žalite se da Vam ne pišem, međutim, ja Vam se baš često javljam, doduše nes vakog dana, pa ipak češće nego Vi meni. Ostajte zdravo, budite veseli, srećni, spavajte mirno i neka Vas Bog čuva.

Moskva, 27. oktobar 1899.


JUČE smo igrali "Ujka Vanju", publika je bila oduševljena, o tome ne treba trošiti reči. Cele noći nisam oka sklopila i danas neprestano plačem. Igrala sam neviđeno loše - zašto? Neke stvari su mi jasne, a neke nisu. Po glavi mi se vrzmaju tolike misli da teško mogu da budem jasna. Kažu da sam na generalnoj probi igrala dobro, ali ja sada ne verujem u to. Mislim da je stvar u sledećem: naterali su me da zaboravim moju Jelenu, koja se rediteljima učinila dosadna i koju ja nisam pokazala do kraja. Predstavili su mi je sasvim drukčijom, tvrdeći da je to u interesu drame. Ja sam se dugo mučila, ali do kraja nisam mogla da prihvatim taj lik. Čudno! Posle "Galeba" patila sam fizički, a sada, posle "Ujka Vanje" patim moralno. Ne mogu da Vam opišem koliko mi je teško što sam baš u Vašoj drami igrala loše! Naravno, novine i publika će me napadati, ali to nije ništa u poređenju s onim što preživljavam pri pomisli na to kako sam upropastila Jelenu Andrejevnu, tj. Vas i samu sebe. Napišite mi bar nekoliko redaka utehe.


Jalta, 1. novembar 1899.

JA shvatam Vaše raspoloženje, mila glumice, potpuno ga razumem, pa ipak da sam na Vašem mestu ne bih se toliko sekirao. Ni uloga Jelene, ni sama drama ne zaslužuju da zbog njih izgubite toliko krvi i nerava. Dramu sam davno napisao, već je zastarela, i u njoj ima mnogo svakojakih nedostataka: čim većina izvođača nije mogla da nađe pravi ton, tu je, naravno, krivica do drame. To je prvo. Drugo, jednom zauvek morate prestati da mislite na uspeh i neuspeh. Neka Vas se to ne tiče. Vaše je da radite savesno, mirno, iz dana u dan, da budete spremni na greške, koje su neizbežne, kao i na neuspehe, jednom rečju, da se držite svoje glumačke linije, a drugi neka računaju koliko puta Vas je publika izazvala pred zavesu. Pisati ili igrati i istovremeno biti nezadovoljan - to je normalna i za početnike veoma korisna stvar! Maša piše da je u Moskvi rđavo vreme i da ne dolazim, a ja bih tako rado otišao iz Jalte, gde mi je moje usamljeništvo dozlogrdilo. Ja sam Johan bez žene, Johan koji nije naučnik i nije krepostan!

Moskva, 23. novembar 1899.


ZNAČI, niste digli ruke od mene, moj dragi, mili pišče! Kako sam se obradovala kad sam ugledala Vaš rukopis! Obuzelo me je neko prijatno, spokojno raspoloženje. Ah, pišče, pišče, nemojte me zaboraviti, tako Vam Boga, i volite me makar malo, meni je to potrebno. Na moja pisma uopšte ne odgovarate, zašto? Samo ste mi na poslednje, očajničko pismo odgovorili, razumeli ste me. Želite li još jedno takvo pismo, samo druge vrste? Dobro, neću, neću.

VEĆINA PATI Jalta, 2. januar 1900.


ČESTITAM Vam Novu godinu i želim Vam puno, puno sreće. Budite srećni, bogati, zdravi i veseli. Ne čestitam Vam na uspehu "Usamljenika". Još maštam o tome da ćete ipak doći u Jaltu, da ću "Usamljenike" videti na sceni i da ću Vam onda čestitati srdačno, kao što je red. Pisao sam Mejerholdu i ubeđivao ga da igrajući nervoznog čoveka ne bude previše žustar. Jer, ogromna većina ljudi je nervozna, većina pati, manjina oseća oštar bol, ali gde - na ulici ili u kući - viđate ljude koji jure, skaču, hvataju se za glavu? Patnju treba izražavati onako kako se ona ispoljava u životu, ne nogama i rukama, već tonom, pogledom; ne gestikulacijom, već gracijom. Tanane duševne pokrete, svojstvene intelektualcima, treba izražavati tananim sredstvima. Reći ćete: scenski uslovi. Nikakvi uslovi ne dopuštaju laž. E, pa ostajte zdravo, mila, neobična glumice. Uželeo sam Vas se.

Moskva, 19-28. januar 1900.



UPRAVO sam se vratila od Marije Pavlovne - ona mi je saopštila da ćete se oženiti popovom kćerkom. Čestitam, mili pišče, ipak niste izdržali! Neka Vam Bog da sreće u ljubavi. Dakle, kupili ste joj i delić mora? A meni samo ostaje da dođem da uživam u porodičnoj sreći i da je malkice narušim. Jer, nas dvoje smo se dogovorili - sećate li se doline Kokoza?
Priča se da ćemo u drugoj polovini maja posetiti Jaltu - to bi bilo divno.
Stalno Vam pišem, ali pisma ne šaljem, zašto?!... Ne mogu da Vam pišem onako kako bih htela. Namučila sam se ove zime i umorila, ne mogu da sredim misli, a i malo ih je nešto. Nestrpljivo očekujem dan kada ćemo se sastati.
Za vreme praznika pročitala sam “Damu sa kučencetom” i zamislila se. A razmišljate li Vi o drami? Bez Čehovljeve drame mi ne možemo otvoriti sezonu, shvatate li, pišče?
Kako to da Vam još nisam čestitala na izboru za akademika! Jeste li zadovoljni ili ravnodušni?


Vaša Olga Kniper, glumica



Jalta, 10. februar 1900.

MILA glumice, zima je veoma duga, nije mi bilo dobro, niko mi nije pisao skoro mesec dana - i zaključio sam da mi ne preostaje ništa drugo nego da odem u inostranstvo, gde nije tako dosadno. Međutim, sada je otoplilo, bolje mi je, pa sam odlučio da u inostranstvo pođem tek krajem leta, na izložbu.
A zašto ste Vi sumorni? Vi živite, radite, nadate se, pijete, smejete se kad Vam Vaš ujak čita - šta biste još hteli?! Sa mnom je druga priča. Ja sam odvojen od tla, ne živim punim životom, ne pijem, mada volim da gucnem, volim galamu, a ne čujem je, rečju, ja se sad osećam kao presađeno drvo koje se koleba: da li da se prihvati ili da počne da se suši? Ako ponekad i dozvolim sebi da se u pismu požalim na dosadu, ja za to imam nekog osnova, a Vi?
Hvala Vam na dobrim željama povodom moje ženidbe. Rekao sam svojoj verenici da nameravate da dođete u Jaltu kako biste je malo varali. Ona je na to zapretila da me, kada “ta pokvarena žena” dođe u Jaltu, neće ispuštati iz svog zagrljaja. Ja sam primetio da je tako dug zagrljaj po ovoj vrućini nehigijenski, ona se uvredila i zamislila, kao da želi da otkrije u kakvoj sam sredini usvojio taj način izražavanja, a zatim je izjavila da je pozorište veliko zlo i da moja namera da više ne pišem drame zaslužuje svaku pohvalu i zamolila me je da je poljubim. Na to sam ja odgovorio da meni, kao akademiku, ne priliči da se često ljubim. Ona se rasplakala i ja sam otišao.


Vaš Antonio Academicus
PISAC SUMORAN

OD sedamdeset ruža koje sam jesenas posadio u vrtu, nisu se primile samo tri. Ljiljani, perunike, tulipani, tuberoze, zumbuli - sve to prosto šiklja iz zemlje. Vrba je već ozelenela; oko one klupe u uglu odavno je izrasla bujna trava. Cveta badem, po čitavom vrtu postavio sam klupe, ne paradne sa gvozdenim nogama, već drvene, koje ću obojiti zelenom bojom. Preko potočića sam sagradio tri mostića. Sadim palme. Sve u svemu, novina ima tako mnogo da nećete prepoznati ni kuću, ni vrt, ni ulicu. Samo se domaćin nije izmenio, to je onaj isti sumorni i predani obožavalac talenata koji živi kod Nikitskih vrata. Od jesenas nisam slušao ni muziku, ni pevanje, nisam vidio nijednu interesantnu ženu, pa kako onda čovek da ne bude sumoran?

Moskva, 1. maj 1900.


EVO i prvog maja, mili moj pišče! Hladnoća, kiša i prozaičnost u duši. Sramota me što Vam do sada nisam napisala ni retka. Nikako da se saživim sa svojim stanom, uglavnom skitam i ne znam šta da radim sa sobom i drugima. Čeznem za jugom, čeznem za toplinom, čeznem za suncem u duši - epikurejske navike, zar ne? Uopšte, raspustila sam se malčice, čak mnogo, nastojim da život učinim lakšim - a to je ružno. Jalta je proletela kao san. Tako se rado prisećam onih divnih dana koje sam provela kod Vas pre nego što sam počela da igram. Šteta samo što ste se razboleli. A šta Vi sada radite, pišete? Šta se zbiva u Vašoj duši, šta u Vašoj glavi, šta smišljate u svom prijatnom kabinetu? Je li Vam bilo drago što smo Vas posetili? Napišite mi lepo, iskreno pismo, ne izvlačite se frazama, kao što često činite. Kažite mi kako se osećate? Dojadila sam Vam, gnjavim Vas, zar ne? Pišite o čemu god hoćete, što god Vam padne na pamet. Ko Vas najčešće posećuje? - O, ženo, opet pitanje! Addio, Academicus, čeprkajte po svom vrtu, gajite cveće ako u Vašoj okolini nema žena.” Do novog susreta Čehova i Olge Kniper došlo je u julu, u Jalti. Ovog puta glumica je odsela u piščevoj kući, što je doprinelo da se njihova veza učvrsti i produbi. Početkom avgusta Olga Kniper je napustila Jaltu i Čehov je ispratio do Sevastopolja.

Moskva, 10. avgust 1900.

EVO me u Moskvi, mili moj, dobri moj! Sedim za pisaćim stolom, sređujem utiske, posmatram tvoj portret, posmatram ga dugo i razmišljam. I saznanje da me voliš čini me strašno srećnom. Kako provodiš dane? Dosađuju li ti gosti? Kako ti je kabinet? Brišu li ti prašinu? Čiste li ti kapute i žute cipele? Jesu li ždralovi dobro? Vidiš koliko pitanja - hoćeš li mi odgovoriti? A najvažnije pitanje sačuvala sam za kraj: kad ćeš doći? Jer, verujem da ćeš doći. Bilo bi previše surovo da se sada rastanemo za čitavu zimu. Vreme je toplo, suvo. Već maštam o tome kako ću te čekati, zamišljam tvoje lice, tvoj osmeh, čujem tvoje prve reči. U Moskvi mi ne daju mira. Mnogi misle da smo se već venčali.

Tvoja Olga”

U PAPERJU Jalta, 14. avgust 1900.


PREMILA moja, ne znam kad ću krenuti u Moskvu - ne znam, zato što, možeš misliti, pišem dramu. Zapravo ne dramu, nego nekakvu zbrku sa mnogo lica - lako se može desiti da zabasam i prekinem pisanje. Žute cipele, za koje pitaš, nisu čišćene otkako sam te ispratio. Ni mene niko ne čisti. Hodam sav prašnjav, u perju i paperju. Ostaj mi zdravo, mila Nemice, ne ljuti se na mene i ne varaj me. Ljubim te puno.

Tvoj Antonio

Moskva, 19. avgust 1900.


DANAS sam od tebe dobila jedno tužno pismo. Jutros sam krenula na probu i dok sam silazila niz stepenice, pitala sam se hoće li se u sandučetu zabeleti tvoje pismo - i srce mi je zaigralo kad sam ugledala koverat. Ali kako mi malo pišeš! Mada, znajući te, shvatam da drukčije i ne može biti. Šta znači rečenica: "Ne varaj me" - nadam se da je to samo šala? Kako te nije sramota? Mnogo se radujem što si prionuo na rad. Drama mora da bude izvanredna - shvataš - shvataš li? I predosećam da će biti interesantna. Kako bih volela da je što pre pročitamo udvoje! Da nam niko ne smeta. Bože, kako će mi srce lupati dok te budem čekala, rođeni moj, dragi moj! Srediću te od glave do pete, negovaću te i cipele ćemo očistiti, i perje i paperje skinuti, i dušu razvedriti. Ne nazivaj me Nemicom, čuješ li?

Moskva, 20. septembar 1900.

ZAŠTO ne dolaziš, Antone? Ništa ne shvatam. Ne pišem zato što te očekujem, zato što silno želim da te vidim. Šta te sprečava da dođeš? Šta te muči? Ne znam šta da mislim, ozbiljno sam zabrinuta. Ili, možda, ne osećaš potrebu da me vidiš. Strašno me boli što si tako zatvoren. Ovih dana najradije bih plakala. Sa svih strana čujem da odlaziš u inostranstvo. Zar ne shvataš kako mi je neprijatno da to slušam i da odgovaram na mnogobrojna pitanja?

SJEDINITI SUDBINU ANTONE, mili moj, voljeni moj, dođi. Ili ne želiš da čuješ za mene, ili ti teško pada to što treba da sjediniš svoju sudbinu s mojom? Kaži mi sve otvoreno, među nama sve mora da bude čisto i jasno, nismo deca. Iznesi sve što ti leži na srcu, pitaj me šta god hoćeš, na sve ću ti odgovoriti. Pa ti me voliš, zar ne? Znači, treba da ti bude lepo sa mnom, kao što i ja treba da očekujem toplinu, a ne nerazumevanje. Kaži mi da li se slažeš sa mnom? Hajde, razmisli i odgovori. Tvoja Olga

Jalta, 27. septembar 1900.


"PREMILA moja Olga, divna moja glumice, čemu taj ton, to žalostivo, tmurno raspoloženje? Zar sam zaista toliko skrivio? Oprosti mi, moja mila, dobra, ne ljuti se, nisam toliko kriv koliko ti tvoja sumnjičavost kazuje. U Moskvu još nisam krenuo samo zato što sam bio bolestan, drugih razloga nije bilo, mila, dajem ti časnu reč. Časna reč! Ne veruješ?

Do desetog oktobra biće u Jalti, radiću, a zatim ću otići u Moskvu ili, u zavisnosti od zdravlja, u inostranstvo. U svakom slučaju, obavestiću te o tome. U Jalti još nema kiše. Jadno drveće, naročito ono u brdima, na ovoj strani, celog leta nije dobilo ni jednu jedinu kap vode i sada stoji požutelo; tako je i s ljudima: poneko čitavog života ne dobije ni jednu jedinu kap sreće. Očigledno, tako mora da bude. Ako je suditi po tvom pismu, ti želiš i očekuješ neko objašnjenje, neki dug razgovor - ozbiljnih lica i sa ozbiljnim posledicama - a ja ne znam šta da ti kažem, sem da ti ponovim ono što sam ti rekao već deset hiljada puta i što ću ti govoriti, verovatno, još dugo, tj. da te volim - i to je sve. A što sada nismo zajedno, krivica nije ni do tebe ni do mene, već do nečistih sila koje su meni usadile bacil, a tebi ljubav prema umetnosti."