Ljubavna pisma i prepiske

Spasko, početak leta, 1880.



Mila Marija Gavrilovna, ipak ovo ne liči ni na šta. Već je treći dan kako je u Spaskom božanstveno vreme, od jutra do večeri šetam u parku ili sedim na terasi i trudim se da mislim, razmišljam o raznim stvarima, a negde duboko, na dnu duše, neprestano zvuči jedna ista nota.
Meni se čini da razmišljam o godišnjici Puškinove smrti i najednom uočavam da moje usne šapuću: „Kako bismo noć proveli... i šta bi bilo potom? A, Bog će to znati!“ i odmah uz to dolazi saznanje da to nikad neće biti i da ću ja u neznani kraj, bez uspomene na nešto što nikada nisam osetio.
Meni se zbog nečega čini da se mi nikada nećemo videti: u vaše putovanje u inostranstvo nisam verovao i ne verujem, ove zime neću doći u Petrograd, i vi pogrešno korite sebe što me nazivate svojim grehom. Avaj! Ja to nikad neću biti.
Ako se možda i vidimo, posle dve-tri godine, ja ću već sasvim ostariti, vi ćete krenuti određenim putem vašeg života i od pređašnjeg neće ostati ništa. Za vas, ni po jada, sav život je pred vama, a moj - iza mene.
Taj čas u vagonu, kad sam se osetio skoro kao dvadesetogodišnji mladić, bio je poslednji plamičak kandila koje se gasi. Teško mi je da objasnim samom sebi koje ste osećanje probudili u meni. Jesam li se u vas zaljubio, ne znam: ranije je to kod mene bivalo drukčije. Ta neodoljiva čežnja za spajanjem, za osvajanjem, za predavanjem sebe kada se čak i čulnost gubi u nekoj tananoj vatri. Verovatno, ja govorim koješta, no bio bih neizrecivo srećan kad bih ... kad bih...
A sada, kad znam da to ne može biti, ne mogu reći da sam nesrećan, čak ne osećam neku naročitu melanholiju, ali mnogo mi je žao što je ona volšebna noć izgubljena zauvek, ne dodirnuvši me svojim krilom. Žalim zbog sebe, a smem dodati, i zbog vas, jer sam uveren da ni vi ne biste zaboravili tu sreću koju biste dali meni.
Ne bih vam pisao sve ovo kad ne bih osećao da je ovo pismo oproštajno. I ne u tom smislu da će se naša prepiska prekinuti - o ne, ja se nadam da ćemo mi često razmenjivati misli: ali vrata koja su se bila upola otvorila, ta vrata iza kojih se nagađalo nešto tajanstveno, čudesno, zatvorila su se za svagda.
No, sada dosta o tome. Bilo je... (ili nije bilo) i otišlo u nepovrat. Sve mi to ne smeta da vam poželim sve najbolje na svetu i da u mislima ljubim vaše drage ruke. Na ovo pismo ne morate da odgovorite, a na prethodno odgovorite.
Vaš I. Turgenjev

Ne mogu da dišem od ljubavi – Dora Maar i Pikaso u pariskom restoranu izgubljene mladosti
Pre svega, lice. Lice nekoga ko neće odustati, ko se neće predati, ko se neće povinovati. Lice žene koja je odlučila da bude trajno i duboko ranjena umetnošću, ranjena epski, ranjena erotski, ranjena intelektualno. Lice koje je zbunjivalo, sluđivalo i koje nije dozvolilo svetu da i za trenutak pomisli da je bavljenje ovim božanskim, demonskim, anđeoskim poslom – komforno, udobno, ugodno i lako.

Ona je ušla u Herodotovu reku koja neprekidno teče i taj tok njena je snaga. Ona se ne ponavlja. Kao što se nikada ne ponavljaju dani (Bog mrzi jednoličnost). Bog je kritičar. Bog je čitalac. Ali u slučaju Dore Maar Bog mora biti da je gledalac.

Jednom je rekla kako joj pripisuju da je izjavila da nakon Pikasa postoji još samo Bog, a ona je odgovorila: „Ne sećam se da sam to rekla, ali nikada to nisam prestala misliti”.

Zovem se Dora Maar. Upoznala sam jednog čoveka. Bio je genije. Bio je život. Bio je razdor. Tražio je da ga sledim ne okrećući se. Doneo mi je užitak i propast, dao mi je bezvremensku lepotu i primorao me da se plazim jezikom pred strahotama rata.

Ne mogu da dišem od ljubavi
Pablo Pikaso i Dora MaarCeo život Dora Maar pamtila je to leto u čijoj je samoj srži nešto bolelo od lepote, razlistavalo se. Tog leta sedela je u pariskom restoranu Cafe des Deux Magots i ne slučajno ugledala Pikasa jer joj je prethodno njen prijatelj Paul Eluard rekao da će on tu doći.

Ugledavši ga tog leta 1936. godine, počela je da igra staru slovensku igru, zabadanje noža između prstiju sve dok ne prsne krv (Dora se nije mnogo obazirala u trenucima kada bi krv prsnula) i Pikaso je zanemeo. U magnovenju, shvatio je da će biti njegova muza, uzeo je njenu nakrvavljenu rukavicu i stavio je u džep. Rukavicu će čuvati do kraja života.



Tada je Dora Maar verovala da je Pablo Pikaso njen anđeo. I tako, kao i sve, i ova ljubavna veza će trajati.

Cena trajanja ove veze koja je trošila samu sebe biće – ludilo.

I zaista kad se ta ljubav povukla, ostalo je samo ludilo.

Bol kao inspirativni talenat
„Sliku na kojoj se ona smeje, ne bih mogao naslikati. Ona je za mene plačuća žena. Ranije sam je slikao izobličenu, ne zbog sadizma i zadovoljstva, nego sam samo sledio viziju koja mi se nametnula“, kazao je to Pikaso o Dori Maar, o svojoj muzi i ljubavnici. Kao da je onog junskog, vrelog dana u Parizu naslutio Dorin inspirativni talenat za bol, i da sama može napraviti umetničku karijeru kao fotograf.

Međutim, Pablo Pikaso je svoju ljubavnicu doslovno prisiljavao da se odrekne fotografije i posveti slikanju, i za ljubav ovog slavnog Katalonca Dora je digla ruke od fotoaparata. Tako je promena medija za Doru Maar bila njena umetnička smrt, a Pikaso je bio njeno predodređeno ludilo.

Bizarni efekti otuđenja kao anticipacija tragičnog kraja Pikasa i Dore Maar
Doru Maar privlačili su maniri nadrealista. Učinila je vidljivim skrivene teritorije nesvesnog, često fotografišući slepce, spavače, ljubavnike, zamišljenike. Pre nego što je srela Pikasa, negovala je živ dijalog sa mnogim značajnim nadrealistima i velikanima toga doba. Privlačili su je bizarni efekti otuđenja, isti oni koji će nastupiti nakon traumatskog razlaza sa Pikasom.

Tada se sasvim povlači u osamu svog stana u ulici Monopri, postaje sumnjičava i zatvorena. Njena soba postaje bezoblična, bez boje, bez nade, dakle, nalik na one u kojima je samovao Arto, ili na onu u kojoj je umro Munk, potpuno usamljen i odbačen. Jedini trag svetlosti u bujici strašnog sveta koji ju je okruživao bile su njene oči boje snežnog leoparda. Čak je i svoje fotografije sakrila od očiju gledalaca i svojih prijatelja.



Pojava Pabla Pikasa u njenom životu pomela je sve. Fotoestetika Dore Maar, sadržana u nastojanju da ratopi aktove, da razredi amorfne oblike, da razvije oštre strukture, svodi se na Batailleovu filozofiju bezgraničnog.

Njena najpoznatija fotografija Pere Ubu, predstavlja groteskno biće sa surlom kao glavom, šape s kandžama koje guraju telo reptila s tužnim, mrtvim očima, prikazana je s beskrajnom nežnošću. A taj tajanstveni stvor predstavlja fetus, i to ne slučajno. Monstruozna životinja koja je budila sažaljenje i gađenje rasla je u sterilnoj Dori Maar i ostala njen saputnik tokom celog života, podsećajući je, da nije srela Pabla Pikasa, danas bi verovatno bila poznata umetnica, a ne samo poznata ljubavnica.

Uzavrela krv, rođene, hrvatske baronice, terala ju je da se zbog ljubavi prema Pikasu i potuče. Jednog dana u Pikasovom stanu potukla se sa tadašnjom Pikasovom ženom Marijom Terezom, a Pikaso je tokom ove borbe rekao: Neka bolja pobedi. Gledajući ovu tuču, Pikaso je naslikao svoje čuveno delo Borba u kavezu , gde na slici crna golubica koja predstavlja Doru Maar pobeđuje belu golubicu Mariju Terezu. Marija Tereza i njena dva deteta iseljavaju se iz Pikasovog stana.

Zahvaljujući njegovoj nepresušnoj inspiraciji Dori, nastala je i njegova najpoznatija slika Gernika, prepuna antiratnih simbola koja predstavlja otvorenu skaradnost, modernu tiraniju i agoniju rata.

Dora Maar je pronašla nasmejano lice Boga i dočekala se na tuđe telo. Njen Bog ogledao se u tamnoj vodi njene slatke krvi, koja je natapala rukavicu onog letnjeg dana u Parizu. Imao je vrele, crne oči, divna usta, nosio je na licu punu nevinost pitanja jesam li ja čuvar brata svoga i osmehivao se. Ona nije mogla da diše. To je bio spoj umetničkog, uzvišenog savladavanja stravičnog i komičnog, odnosno umetničko pražnjenje gađenja na besmisao.

Dora Maar i Pikaso su zaronili u sopstvenu krv kako bi se zagrlili. Izronili su svoja dela.

Gustave Flaubert, Louisi Colet Croisset

"Ja sam medved i želim da ostanem medved, u svom brlogu, u svojoj jazbini, u svojoj staroj medveđoj koži..."
Čini mi se da sam oduvek postojao. Imam uspomene koje sežu u prošlost do faraona. Moja sadašnja jedinka rezultat je mojih iščezlih ličnosti. Bio sam brodar na Nilu, podvodač u Rimu za vreme punskih ratova, zatim grčki retor u Suburu, gde su me jele stenice. Umro sam za vreme krstaškog pohoda na morskoj obali Sirije, jer sam se prejeo grožđa. Bio sam gusar i kaluđer, komedijaš i kočijaš. Možda i car Istočne imperije..."

Dok je pisao Madame Bovary, Flaubert se dopisuje sa Louise Colet, pesnikinjom, njegovom musom i ljubavnicom, a njegova pisma Colet dokumentuju spor i mukotrpan razvoj romana.
S Louise Colet bio je u vezi osam godina, u dva navrata, prvi puta dve godine a onda još četiri. Ona je bila udata, odvojila se od muža a sačuvan je ogroman broj pisama u kojem su raspravljali o književnosti, o svim aspektima oko Bovary skandala ali i par ljubavnih i na kraju – njegovo objašnjenje da mu ljubav ne može biti glavna stvar u životu, da ne dolazi u Croisset (jednom je došla nenajavljeno ne bi li upoznala njegovu mamu ali nije joj uspelo), njegovo odbijanje da se preseli u Pariz… Pisao joj je najmanje dva puta nedeljno.

"Pominješ mi svoje trenutke utučenosti", kaže on Lujzi; "kad bi samo videla moje! Od prošlog ponedeljka ostavio sam na stranu sve drugo i isključivo sam cele nedelje radio na svojoj Bovari, jer mi je dosadilo što ne idem napred. Sada sam stigao do onog mog bala, koji ću početi u ponedeljak. Nadam se da će krenuti nabolje. Otkako me nisi videla, napisao sam tačno dvadeset pet stranica (25 stranica za šest nedelja). Bilo je teško izgurati ih. (...) A što se mene tiče, toliko sam ih radio, menjao, obrtao, da u ovom trenutku ne vidim ništa jasno, ali ipak mislim da se drže."

27.avgust 1846.

Dakle, još smo tužni, jadni moj anđele! Zašto da bez razloga sve uzimaš k srcu, da se prekomerno žalostiš? Trista milja daleko, da ne mogu da utrem suze koje teku iz tvojih dobrih očiju; ti ne možeš da vidiš moje osmejke kad dobijam tvoja pisma, ni radost koja mi se zacelo ogleda na licu kad mislim na tebe ili kad gledam tvoju sliku, tvoju sliku sa dugim milujućim uvojcima na njoj, onim istim koji su mi prelazili preko obraza. Od mene do tebe suviše je mnogo ravnica, livada i brežuljaka, da se možemo videti. Ja ne razumem sve te muke koje ti donosim. To veruješ da je neka druga još u mom srcu, da je u njemu ostala, toliko u svetlosti da si ti samo prošla u njenoj senci. Oh, nije tako, nije!Budi u to uverena jednom zauvek! Ti govoriš o mojoj ciničnoj iskrenosti; pa budi dosledna: veruj onda u tu iskrenost. To je nešto staro, vrlo staro, skoro zaboravljeno; jedva ako mi ostaje neko osećanje na to; izgleda mi čak kao da se dogodilo u duši nekog drugog čoveka. Onaj koji sad živi i koji je u meni, samo posmatra onog drugog, koji je mrtav. Ja sam imao dva života, sasvim različna; spoljni događaji su bili znamenje za svršetak jednog i nastajanje drugog; sve je to nepobitno tačno. Moj aktivni, uzbuđeni, strasni život, pun protivurečnih trzaja i mnogobrojnih telesnih utisaka, završio se u dvadeset drugoj godini. U to doba sam, odjednom, učinio veliki napredak ; i došlo je nešto drugo. Tada sam, za svoju upotrebu, jasno napravio dva dela među svetom i u sebi: s jedne strane spoljašnji element, za koji želim da bude raznovrstan, šaren, skladan, beskrajan, i od koga usvajam samo sliku, da u njoj uživam; s druge strane, unutrašnji element koji zbijam da bih ga učinio jedrijim, i u koji puštam da se kroz otvoren prozor razuma široko ulivaju najčistiji zraci Duha. Ti nećeš naći da je ova rečenica vrlo jasna; potrebna je čitava knjiga da se ona razvije. Ipak se ja nisam odrekao nečega za života, kao što mi izgleda da ti misliš. Ja širim grudi da potpuno, kao svi drugi, udišem miris ruža, i širim oči da posmatram mesečinu , ni ljubav ni prijateljstvo nisam odbacio. Naprotiv, uzeo sam naočare da ih jasnije raspoznam. Ispitaj me iznutra koliko ti je volja, nećeš naći ničega što bi imalo da te ražalosti, ni u prošlosti ni u sadašnjosti. Želeo bih da možeš čitati u mom srcu: suze sumnje i utučenosti koje ti teku izmenile bi se u suze radosti i sreće. Jeste, ja te volim, volim te, čuješ li? Treba li da to uzviknem još jače? Ali, pošto ja znam za običnu ljubav, koja ume samo da se smeši, zar je moja krivica što celo moje živo biće nema ničeg blagog u svom držanju? Rekao sam ti već koža mog srca, kao i ruku, dosta je rapava: čovek se povredi kad je se dotakne, ali odozdo je možda zato utoliko mekše. Ako mi ti i dalje budeš prebacivala draga što ti ne dolazim, šta mogu da ti odgovorim? Ti me bez razloga mučiš kad me podsećaš ( što je, tako mi Boga! nepotrebno, jer dosta ja sam to zamišljam ) da ti zbog toga patiš i da te to muči. Kad bih mogao, kad bih.... kad bih, uvek taj prokleti pogodbeni način, užasni način u koji se oba glagolska vremena stavljaju.

Zaista sam glup večeras! Možda je to posledica ove mesečine napolju. Sad sam se prošetao pod drvećem i žudeo za tobom, prizivao te. Šetali bismo lepo ne govoreći ništa, ja bih te držao oko struka. Sanjario sam o tvom belom liku čija se boja izdvaja na zelenoj, bledo osvetljenoj travi, o tvojim plavim očima, vlažnim i blistavim od svetlosti, kao nežno plavetnilo neba ove noći. O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu ! A vi, zašto vi rastete? Opet ti hvala na pomorandžinim cvetićima, tvoja pisma sva mirišu na njih! Kad odem u Pariz, hoću da ti ukrasim sto za cveće biljkama koje najviše voliš; to jadno cveće bar neće imati trnja. Sa cvećem moje ljubavi nije isto, kao što mi se čini.
Laku noć! Laku noć !
( 40 - 42 str. )

Kroase, ponedeljak veče, pola časa posle ponoći, 12.septembar 1853 )

U glavi mi se vrti od muke, obeshrabrenja i umora. Četiri sam časa proveo, a nisam mogao da sastavim ni jednu jedinu rečenicu. Danas nisam napisao nijednog redka, ili tačnije, nažvrljao sam ih dobru stotinu! Kakav užasan rad! Kakva dosada ! Ah, umetnost, umetnost! Pa šta je ta besna himera koja nam jede srce, i zašto? Ludost je sebi zadavati toliko muke! Ah, ta Bovari, dobro ću je zapamtiti! Meni je sada kao da su mi oštrice nožića pod noktima, i imam potrebu da škripim zubima. Kako je to glupo! Eto dokle dovodi čoveka ta prijatna razonoda književnost, ta zaslađena pena! Ono što mi teško ide to su obična stanja i prostački razgovori. Dobro pisati o beznačajnom i sačuvati mu u isti mah spoljni izgled, kroj, same njegove reči, to je zaista dovraga teško, i da vidim sada kako se rađaju preda mnom te ljubavne stvarčice za trideset strana najmanje. Skupo se plaća ta stvar, stil ! Počinjem nanovo ono što sam napisao predprošle nedelje. Dva ili tri utiska je Buje ocenio kao promašena i to s razlogom. Treba da opet rušim skoro sve svoje rečenice.

(1847)

Govoriš mi vrlo nežne stvari, draga Muzo. Eh bien, zauzvrat primi sve ono još nežnije no što bi mogla zamisliti. Tvoja ljubav prodire u mene poput mlake kiše, i ja osećam kako me nataplja do same srži moga srca.

Ne imaš li ti sve što mi je potrebno da bih te ljubio – telo, um, nežnost? Proste si duše i tvrde glave, vrlo malo si kao pesma, ali krajnje pesnička; u tebi nema do dobrote, i sva si poput svojih grudi, sva bela i meka na dodir.

One koje sam poznavao, nisu se mogle meriti s tobom, i dvojim da se one za kojima sam žudio mogu meriti s tobom. Ponekad pokušavam zamisliti kako će izgledati tvoje lice u starosti, a meni se čini da ću te voleti kao što te danas volim, a možda i vise.

Prekriti ću te s ljubavi idući puta kada te vidim, s milovanjima, sa zanosom. Želim te ispuniti sa svim užicima tela, tako da se onesvestiš i umreš. Želim da budeš zadivljena sa mnom, i priznaš sebi da nikada nisi sanjala o takvoj ekstazi. Kada ostariš, želim da se prisetiš tih nekoliko sati, želim da tvoje suhe kosti podrhtavaju od radosti kada se tih trenutaka prisetiš

Gospođa Bovari nema ničeg istinitog. To je potpuno izmišljena priča: ja nisam u nju uneo ništa od svojih osećanja ni od svog života. Iluzija (ako neke ima) dolazi naprotiv od bezličnosti tog dela. Jedno od mojih načela je da ne treba sebe pisati. Umetnik treba da bude u svom delu kao bog u svemiru, nevidljiv, a svemoćan; neka se svuda oseća, ali neka se ne vidi.

(1852.)

Kad čovek ne može biti umetnik, postaje kritičar; isto tako kao što postaje doušnik kad ne može postati vojnik."



(1846.)

Džems Džojs - Nori Barnakl




15. juni 1904.

Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio sam da nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen. Želeo bih da ti zakažem sastanak, ali možda tebi to ne bi odgovaralo. Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila!1

Džejms A. Džojs

12. juli 1904.

Drage moje Smeđe Cipelice, zaboravih - ne mogu da se nađem sa tobom sutra (u sredu), ali naći ćemo se u četvrtak u isto vreme. Nadam se da si moje pismo stavila u krevet kako treba. Tvoja rukavica ležala je pored mene čitave noći - neraskopčana - inače se veoma dobro vladala - kao Nora. Milim te, ne oblači onaj oklop za grudi jer ne volim da grlim poštansko sanduče. Čuješ li? (Ona počinje da se smeje). Moje srce - kako kažeš - da - upravo tako.

Ljubi tvoj vrat dvadeset pet minuta

Adieu

(? Druga polovina jula 1904.)

Razmažena moja nadurena Noro, rekao sam ti da ću ti pisati. A sada ti napiši meni i reci mi koji ti je vrag bio sinoć. Siguran sam da nešto nije bilo u redu. Izgledalo mi je da žališ zbog nečega što se nije dogodilo - to bi bilo (sic) sasvim nalik tebi. Od tada stalno pokušavam da utešim svoju ruku, ali ne mogu. Gde ćeš to biti u subotu, nedelju i ponedeljak uveče kad te ne mogu videti; A sada, adieu, najdraža. Ljubim čudesnu jamicu na tvome vratu, tvoj hrišćanski sabrat u rasipništvu.

Dž. A. Dž.

Sledeći put ostavi durenje kod kuće - kao i ubuduće.

(?Druga polovina jula 1904.)

Draga moja Nora, uhvatio sam sebe kako duboko uzdišem dok sam noćas šetao i pomislio sam na jednu staru pesmu koju je pre tri stotine godina napisao engleski kralj
Henri VIII - jedan brutalan i pohotan kralj. Pesma je tako ljupka i sveža, i deluje kao da je potekla iz tako čednog paćeničkog srca, da ti je šaljem u nadi da će ti se možda dopasti. Čudno je iz kakvih kaljuga anđeli prizivaju duh lepote. Reči veoma tanano i muzikalno izražavaju neodređenu i umornu usamljenost koju osećam. Pesma je napisana za leut.

Džim


Pesma (uz muzičku pratnju)
Ah, ti uzdasi iz srca mog
veliki mi zadaju bol!
Jer dragu napustiti moram
zbogom, radosti moja.
Često sam je posmatrao
i držao u naručju.
A sada, uz, uzdahe brojne,
zbogom, radosti, zdravo bolu!
Ah, kada bih samo još jednom
(što toliko, Boga mi, želim!)
ništa drugo srcu mom
ne bi tako olakšalo jad.
Henri VIII

3. avgust 1904.

Draga Nora, hoće li te pustiti da izađeš večeras u 8 i 30? Nadam se da hoće, jer sam u takvom kovitlacu neprilika da želim da sve zaboravim u tvome naručju. Zato, dođi ako možeš. Na osnovu apostolskog ovlašćenja koje mi je dodelila njegova svetlost papa Pie X, ovim ti dajem dozvolu da dođeš bez suknje da bi primila papski blagoslov koji ću ti veoma rado dati. Tvoj, u napaćenom Jevrejinu.

Vinćenco Vanuteli
(kardinal đakon)

Oko 13. avgusta 1904.

Draga moja Nora, ovde ćeš pronaći jednu moju („Stiven Dedalus”) kraću pripovetku koja će te možda interesovati. Verujem da mi se čitavog dana po glavi motala samo jedna misao.

Dž. A. Dž

15. avgust 1904.


Draga moja Nora, upravo je otkucao jedan sat. Došao sam kući u pola dvanaest. Od tada sedim u naslonjači kao budala. Nisam bio u stanju ništa da radim. Čujem samo tvoj glas. Pošašavim kada čujem da me nazivaš „dragi”. Uvredio sam danas dva čoveka hladno ih napustivši. Želeo sam da slušam tvoj glas, ne njihove.6 Kada sam sa tobom, ostavljam po strani svoju sumnjičavu oholu ćud. Voleo bih da je tvoja glava sada na mom ramenu. Mislim da ću na spavanje. Pišem ovo pola sata. Hoćeš li mi napisati nešto? Nadam se da hoćeš. Kako da se potpišem? Neću ništa potpisati pošto ne znam kako da se potpišem.

29. avgust 1904.

Draga moja Nora, upravo sam završio ponoćni obed za koji nisam imao apetita. Usred obeda, primetih da jedem prstima. Pripala mi je muka, upravo kao i sinoć. Veoma sam uzrujan. Izvini zbog ovog groznog pera i užasnog papira. Možda sam ti večeras naneo bol onim što sam rekao, ali zar nije dobro da znaš moje mišljenje o većini stvari? Moj um odbacuje čitav sadašnji društveni poredak i hrišćanstvo - dom, priznate vrline, društvene klase i religiozne doktrine. Kakvo bi mi zadovoljstvo mogla pričiniti pomisao na dom? Moj dom je bio jednostavno jedan srednjestaleški dom koji su upropastile rasipničke navike koje sam i ja nasledio. Mislim da su moju majku lagano oterali u grob očevo zlostavljanje, dugogodišnje nevolje i moja cinična otvorenost u ophođenju. Posmatrajući njeno lice dok je ležala u kovčegu - lice sivo i ispijeno od raka - shvatio sam da posmatram lice jedne žrtve i prokleo sam sistem koji ju je načinio žrtvom. Bilo nas je sedamnaest u porodici. Braća i sestre mi ništa ne znače. Jedan jedini brat je u stanju da me shvati.

Pre šest godina, napustio sam katoličku crkvu mrzeći je iz dna duše. Smatrao sam da je nemoguće da ostanem njen pripadnik zbog nagona u mojoj prirodi. Objavio sam joj potajni rat dok sam bio student i odbio sam da prihvatim mesta koje mi je nudila. Time sam od sebe načinio prosjaka, ali sam zadržao svoj ponos. Sada vodim protiv nje otvoreni rat onim što pišem, govorim i činim. U društveni poredak mogu se uključiti jedino kao probisvet. Tri puta sam započinjao studije medicine, jednom prava, jednom muzike. Pre nedelju dana pokušavao sam da udesim da odem odavde kao putujući glumac. Nisam u taj plan mogao uložiti energiju jer si me stalno vukla za ruku. Moje stvarne životne teškoće su neverovatne, ali ja ih prezirem. Kada si večeras otišla kući, odlutao sam do ulice Grafton, gde sam dugo stajao naslonjen na uličnu svetiljku i pušio. Ulica je bila puna jednog života u koji sam izlio reku svoje mladosti. Dok sam stajao tu, razmišljao sam o nekoliko rečenica koje sam napisao pre par godina dok sam živeo u Parizu - to su rečenice koje slede - „Prolaze po dve i tri kroz život bulevara, poput ljudi koji raspolažu slobodnim vremenom na mestu koje je radi njih osvetljeno. Čavrljaju u poslastičarnici mrveći kolačiće, ili sede ćutke za stolovima kraj vrata kafea, ili silaze iz kočija uz užurbano komešanje haljina mekih poput glasa nekog preljubnika. Prolaze u oblaku miomirisa. Ispod tih miomirisa njihova tela imaju topao, vlažan miris.”7

Dok sam ovo ponavljao za sebe, znao sam da me taj život još uvek čeka u slučaju da odlučim da uđem u njega. Možda ne može više da me opije kao nekada, ali još uvek je tu, a sada, kada sam mudriji i sposobniji da se kontrolišem, u tome nema opasnosti. Neće postavljati pitanja niti će išta od mene očekivati osim nekoliko trenutaka moga života, ostavljajući ostatak slobodnim, a za uzvrat će mi obećati zadovoljstvo. O svemu ovome sam razmišao i odbacio sam to bez žaljenja. Za mene je bilo beskorisno; nije mi moglo dati ono što sam želeo.

Mislim da nisi shvatila pojedine delove jednog pisma koje sam ti napisao, i zapazio sam izvesnu uzdržanost u tvom ponašanju, kao da te je mučilo sećanje na onu noć. Ja to, međutim, smatram nekom vrstom simbola i sećanje na to ispunjava me čudesnim ushićenjem. Možda nećeš odmah shvatiti zašto te toliko poštujem zbog toga, jer ne znaš mnogo o mojim shvatanjima. Ali, bio je to istovremeno i simbol koji je na kraju u meni ostavio osećaj tuge i poniženja - tuge, jer sam video u tebi jednu izuzetnu, melanholičnu nežnost koja je izabrala taj simbol kao kompromis, i poniženja, zato što sam shvatio da sam u tvojim očima manje vredan od jedne konvencije našeg današnjeg društva.

Govorio sam ti sa podsmehom večeras, ali govorio sam o svetu, a ne o tebi. Protivnik sam niskosti i podlosti, ali ne i tvoj. Zar ne vidiš bezazlenost koja postoji ispod svih mojih maski? Svi mi nosimo maske. Izvesni ljudi koji znaju da mnogo vremena provodimo zajedno često me vređaju zbog tebe. Slušam ih mirno, odbijam, gnušajući se, da im odgovaram, ali i najmanja njihova reč uskovitla moje srce poput ptice u oluji.

Nije mi lako što sada moram poći na počinak sećajući se poslednjeg pogleda tvojih očiju - umornog i ravnodušnog - sećajući se patnje u tvome glasu pre neko veče. Imam utisak da nijedno ljudsko biće nije nikada bilo tako blisko mojoj duši kao ti, a ipak si u stanju da moje reči primaš sa grubošću koja me boli („Znam šta sada progovara”, rekla si). Kada sam bio mlađi, imao sam jednog prijatelja8 kome sam se otvoreno poveravao - na izvestan način više, a na jedan drugačiji način manje nego tebi. Bio je Irac, to će reći, neiskren prema meni.

Nisam rekao ni četvrtinu onoga što želim da kažem, ali veoma je naporno pisati ovim prokletim perom. Ne znam šta ćeš misliti o ovom pismu. Molim te, piši mi, hoćeš li? Veruj mi, draga moja Nora, veoma te poštujem ali želim više od tvojih milovanja. Opet si me ostavila da sumnjam i patim.
Dž. A. Dž.

1. septembra 1904.

Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da ću ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoć ispričao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nađem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proći ću kraj tvojih prozora. Pitam se hoćeš li biti tamo. Takođe me zanima da li ću te moći videti ako budeš tamo. Verovatno neću.

Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reći, nije noćas došla da me muči. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim rečima.

Jutros sam rano ustao da bih završio jednu priču koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlučio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srećan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srećniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsećaju me na pesmu kanarinaca.

Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Biće ti žao da čuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnički steznik gospođici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i čitavu uniformu. Zašto oblačiš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obučeni u ogromne čupave ogrtače od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?

Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispričati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obučen, čita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Đavo da nosi ovog čovu” - pisca knjige - “Ko li je, do đavola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Đavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.

Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim

________________

10. septembra 1904.


Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoć veoma uzrujana. Neću govoriti o sebi, jer osećam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da očekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajući u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to očekujem. Ali, izgleda da sam ipak to očekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takođe, nešto pomalo đavolsko u meni što me nagoni da uživam rušeći predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebičan, ohol, lukav i bezobziran prema drugima.

Žao mi je što ti je moj sinoćnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba, zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugačije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugačko pismo objašnjavajući, koliko je bilo u mojoj moći, kako sam se te noći osećao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo običan partner u požudi. Možda će ti smetati brutalnost mojih reči, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajući u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošću. Iznad svega, nemoj ići unaokolo i boriti se s mislima jer ćeš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ćeš mi večeras moći poslati makar par reči da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim