Dok ova noć lagano tone u beskraj, a kazaljka na satu spokojno odbrojava vrijeme, pokušavam tu, na drugom kraju svijeta, da budem sretna što znam da postojiš, stvarno postojiš, ali si jako, jako daleko.

Uvijek se nasmijem kad se sjetim kako si mi pričao da ćeš, dok mi budeš pisao pisma tipkajući po računarskoj tastaturi, sam sebi ličiti na savremenog Henri Milera, koji je i u po-odmaklim 80-tim, s šarmom starog pokvarenjaka, pisao onako nježna i strasna pisma svojoj neprežaljenoj, velikoj ljubavi, prelijepoj glumici Brendi Venus. (Tada još Tom Henks i Meg Rajan nisu razmenjivali elektronsku poštu i nije postojao izraz "virtuelna stvarnost". Meni i danas to "virtual reality" tako hladno i milenijumski zvuči, ako mu ne dodaš malo čežnjive prašine, malo sjetne tuge, beskrajnih plavičastih snova i kapljice nježnog bola. A njih je u našoj stvarnosti i više nego dosta.)

Uvijek si nas poredio sa velikima, iako sam ti stalno govorila da je naša priča sićušna i da za nju nema mesta u svjetskoj književnosti, već je njena veličina u atomskoj snazi one prozirne suze, koja večno svetluca u oku i stalno se čini da će pobeći. A neće, znaš da neće.

Kad bi bar bio malo bliže i ova bi noć manje bolela. Ali neka mili moj - kao što sve prođe - i ovo će proći, i vidjećeš - bićemo opet zajedno i biće lijepo kao prije.

Ljudi kažu da se vremenom svi snovi raspadnu ko trošne lađe i raspuknu kao baloni od sapunice... Polako, jedan po jedan... Ako se to i desi - valjda tad shvatiš da to i nisu ni bili pravi snovi, da je to samo bila iluzija sna, samo dodir magličaste žudnje.

Znaj mili moj - nema te crne sile zla koja bi mogla da se javi, pa da prestanem da te sanjam, da te želim, da ti pišem, da te iščekujem, da sa tobom čavrljam, da te slušam kako simpatično vrtiš svoj akcenat, da te izluđujem svojim bubicama, da te čekam da mi pričaš o ljubavi, o "muškim vrlinama" i pogledima na svijet, da mi "otvaraš oči", da mi nježno šapućeš i da me voliš...

Nema te stvari koja bi mogla da baci u sjenu sve ono lijepo što smo jedno drugome rekli, kroz šta smo prošli, što smo doživjeli...

Ne boj se zlato moje - ne mogu nemiri ono što može spokoj.
Ne pogađa sreća - koliko boli tuga.
Nije sutra ni crnije, ni bjelje - nego što je bilo svako juče....
Uvek je nekako. I uvek se može... I dalje se mora.

Potpuno razumem svaki tvoj oprez. Svaku tvoju stanku. Svaki tvoj strah. Svaku tvoju ranu. Svaku tvoju bol. Svaku tvoju nesreću i svaku tvoju tugu.

Svi mi imamo pravo na neke svoje tišine. Na neke svoje neiscjeljene rane, na neke svoje patnje i na neki svoj tihi i nijemi mir.

Postoje neke stvari o kojima se ćuti. O kojima se ne priča nikom.
I neke o kojima se priča.
I neke o kojima se priča samo prijateljima.

Znaš, duboko sam uverena da je i tvoja i moja čitava nesreća u tome što smo se rodili na pogrešnim mjestima. Da smo kojim slučajem svijet ugledali na drugoj strani svemira sve bi bilo drugačije. Sve ovozemaljske patnje bi nam bile daleke i svi problemi nepoznati i tuđi.

Da smo se rodili na srećnijem mjestu, u srećnijoj zemlji, u srećnije vrijeme...

Na to ne možemo uticati niti se to da promijeniti.
Možemo jedino da se iz sveg srca trudimo da pronađemo one naizgled male i beznačajne sitnice koje boje život nežnim tonovima i uz koje će nam možda biti ljepše i lakše da preživimo ovo malo što nam je još ostalo da odživimo....
Vjeruj mi - tako mora..

Znaš, svi smo mi iz neke ljubavi rođeni. I tako je počelo.
Dat nam je ovaj život na poklon, kao listić za tombolu.
Možemo puno dobiti, ali ne moramo.
Možemo sve izgubiti, ali ne moramo.

Sreća uvijek ima dve strane - sjaj i tugu.
Nikada još nisam srela nekog ko je nenormalno bogat i bezgranično srećan....
Ali znam mnoge koji su tako siromašni, a imaju tako velike radosti...
Vidiš - Bog se uvek potrudi da stvori ravnotežu.
Poslije velikih radosti obično dolaze velike tuge....
I obrnuto - posle velikih, olovnih kiša - pojavi se sunce....

Ponekad mi se čini da je car Radovan duboko negde zakopao svoje blago i da ga niko ovozemaljski ne može pronaći.. Ali nije, veruj da nije. To blago je u nama i niko nam ga nikada neće začarati. Zato što je u srcu - a taj put nije za svakog prohodan..

Znaš, kad god ti pričam o sreći - osjetim se pomalo nesrećnom. Valjda shvatim da je sreća o kojoj sanjam tako nedostižna.... I to me raznježi....

Ako ti stalno misliš o nesrećama, patnjama i bolovima, o stvarima koje peku i guše, o nemirima koji te muče, o stradanjima i ranama......one ne mogu nestati, zacijeliti se i proći... Ne mogu, vjeruj.

One se hrane i rastu kad im pridaješ značaj. One te tada još više obuzimaju. One se šire. One bujaju. I bivaju još gore nego što su inače. I još veće. I još više peku.... I žele da te dotuku... I uspjeće im - samo ako im dozvoliš. Ako im se predaš. Ako ih ne obuzdaš.

Svako ima nekog koga voli.
Ja imam tebe. I ti imaš mene.
Zar to, za početak, nije dovoljno da kreneš dalje?

Svako ima nekog koga nema.... I koga žali. I bez koga mu je teško.
I koga ne može niko i ništa vratiti. I bez koga se život ponekad učini težak. I siv. I nemoguć. I uzaludan...
Ali ni to se ne da izmjeniti...

Mi moramo ići dalje.
Svaki dan odživjeti kao da je posljednji.
I praštati.

Kažu da je Bog svakom dao da ponese onoliko koliko može....

Ne zaboravi ljubavi moja - uvjek postoji neko ko te čeka na kraju puta. Na kraju dana, na kraju svega. Uvjek...
Uvjek postoji neko ko te voli baš takvog kakav jesi, ko te baš takvog prima, kome si baš takav drag... Uvjek postoji neko ko te želi saslušati, ko samo čeka da nešto kažeš...

Ja znam da si ti jedna velika i čista duša. I znam da me voliš.. I znaš da te volim..

I znam da ovu samoću i daljinu moramo izdržati.
Znam da ćemo uspjeti. Ja te vidim, u snove ti dođem i gledam šta sanjaš..

Vidjećeš, činiće ti se jednog dana - sve ovo što je danas tako surovo, stvarno i bolno - biće jednom tako daleko i nemoguće, da nećeš povjerovati da smo kroz sve to prošli i da si sve to proživjeo. Svi mi živimo u nekim hodnicima vremena.

Često nam se čini - lavirint nema kraja.
Vidjećeš mili, i ovo će proći.....

Volim tvoje varljive godine, tvoje razbarušene misli, tvoja pomješana osećanja, tvoje nježne riječi, tvoja brižna i čežnjiva pisma kad me dugo nema....

Volim tvoje izgubljene snove, tvoje ispreturane emocije, pomalo stidljive ljubavne izjave, zauvek potrošene nemirne godine, pokidane iluzije.... Tebe cijelog, takvog kakav jesi, kakav si stvoren, kakvog te znam....

I sad vidiš, dok ispijaš prvu jutarnju kafu čitajući ovaj mail - u ovoj dalekoj noći, poput one tako davne i obične "proste vojvođanske zime" - tu sam, sa tobom, i tako snažno mislim na nas. Nema te sile koja mi te može ukrasti iz srca.. Ni provalije vremena i prostora koja vječno može da nas dijeli.

Znaš ljubavi, otkad si otišao na mom nebu više nema zvijezda.
Jesi li čuo za one crne rupe u svemiru koje astronomima predstavljaju vječitu zagonetku? Ima to sa tobom neke veze i ima zbilja nešto u tome.

Eee, zlato moje - čini mi se noćas - umrijeću od sjećanja.
A voljela bih sa tobom vječnost da podijelim. Možda čak i više od toga: malo parčence raja. Da odmorim malo dušu.

(Kad god mi u inbox-u piše "You´ve got mail." - učini mi se da mi se sam Henri Miler mangupski smješka i da mi vragolasto namiguje.
Možda je to od suza, od vremenske razlike ili kosmičke prašine. Ili od ko zna čega sve ne?)

Znaš, shvatila sam to odavno: ti nisi sa ovog svijeta - pripadaš zvijezdama s one strane svemira i sav si od svijetlosti stvoren.

Želim ti dobro jutro, ljubavi moja nježna...
I šaljem poljubac za sreću, za dobar i lijep dan.....
Svaki novi dan....

Autor nepoznat

I.Turgenjev

...Mislim o tebi...i mnogo drugih uspomena i slika iskrsava preda mnom-i svuda si ti,na svim putevima svog zivota srecem tebe...

...Niski zidovi male udobne sobice dijele nas od cijelog svijeta...Sami smo,sami na cijelom svijetu,osim nas dvoje ne postoji vise nista zivo;iza ovih prijateljskih zidova mrak je i smrt i pustos.Ne vije to vjetar,ne lije to pljusak,nego to jadikuje i stenje Kaos i placu njegove slijepe oci.A kod nas je tisina i svijetlo,i toplina i radost;nesto veselo,nesto djetinje nevino kao leptir-prse oko nas;mi se priljubili jedno uz drugo,prislonili glavu do glave pa citamo lijepu knjigu;osjecam kako kuca tanka zilica u tvojoj njeznoj slepocnici,cujem kako zivis,a ti cujes kako zivim ja,tvoj smjesak radja se meni na licu prije nego tebi,odgovaras cutke na moje pitanje bez rijeci...Tvoje misli i moje misli dva su krila iste ptice koja je potonula u nebesko plavetnilo...


...O nezaboravne oci!U koga,kamo ste upravljene sada?Ko prima u svoju dusu vas pogled?...

Za Kalpurniju (suprugu)

Ne možeš čak ni da zamisliš koliko čeznem za tobom.
Glavni uzrok moje čežnje počiva u ljubavi, ali i u činjenici da nismo navikli da budemo razdvojeni. Iz noći u noć ležim budan u postelji i razmišljam o tebi, a preko dana, u doba kad sam te obično posećivao, stopala me ponesu ka tvojim odajama, ali kad shvatim da nisi tamo, srce mi preplavi neizmerna tuga i osetim se kao odbačeni ljubavnik. Takvih muka sam pošteđen samo kad sam zaokupljen poslom i kada u sudnici vodim parnice u korist svojih prijatelja. Tebi ostavljam da proceniš na šta se sveo moj život kad mi je rad jedino pribežište a tuga i čežnja jedina uteha.
Zbogom.

Gaj Plinije Sesilije Sekundus

Za Anu Bolen,
moju gospodaricu i prijateljicu:

Svoje srce i čitavo svoje biće predao sam tebi u ruke, sa nadom da ću se time preporučiti tvojoj milosti i da naklonost koju gajiš prema meni neće biti umanjena odsustvom jer bi to samo osnažilo bol koji mi mori dušu, što bi bio pravi greh jer mi sama razdvojenost već nanosi dovoljno patnje, čak više nego što sam ikada mogao da zamislim. To me neminovno tera da se prisetim jedne astronomske činjenice. Naime, što su polovi dalje od sunca, vrelina je uprkos tome snažnija. Isto je i sa našom ljubavlju. Daljina se isprečila između nas, ali žar naših srca uprkos tome raste – bar što se mene tiče. Nadam se da isto važi i za tebe i uveravam te da je bol zbog razdvojenosti u mom slučaju tako silan da bi bio nepodnošljiv da ne živim u čvrstoj veri da uživam tvoju bezgraničnu i neprolaznu naklonost. Kako bih te podsetio na to, i pošto telom ne mogu da budem s tobom, šaljem ti stvar koja će ti u najvećoj mogućoj meri zameniti moje prisustvo – tačnije, moju sliku – kao i poklon koji sam ti ranije pomenuo, sa nadom da ću, kad ti to
poželiš, zauzeti njihovo mesto.

Svojeručno,
Tvoj sluga i prijatelj,

Henri Osmi

Vilijam Kongriv
(1670 - 1729)

Za gospođu Arabelu Hant

Draga gospo,

Ne verujete da vas volim? Čime sam zaslužio takvu podozrivost? Ako ne verujete
mom jeziku, zašto ne povjerujete mojim i svojim očima? Iz vašeg pogleda zrači
dražest koju moje srce osjeća. Prisetite se samo šta se sinoć desilo. To je,
u najmanju ruku, bio ljubavnički poljubac. Njegova usrdnost, njegova gorljivost
i njegova toplina svedoče da je potekao iz božanskih sfera. A rastapajuća
mekoća i slast vaših usana učinile su ga još božanstvenijim. Uzdrhtalih udova
i grozničave duše, žudeo sam da do poslednje kapi ispijem taj božanski nektar.
Moji drhtaji, moji dahtaji, moja nežna mrmljanja mogli su vam predočiti kakav
ste nemir posejali u meni, nemir usne moje siroto srce i moje rastrzano telo
prožele delikatnim otrovom i neminovnom ali neodoljivom pustoši. Šta se sve
može zbiti u samo jednom danu? Samo jednu noć ranije sebe sam smatrao srećnim
muškarcem, čovekom kome ništa ne manjka, koji polaže velike nade u budućnost,
koji uživa poštovanje uglednih i razboritih ljudi, koji je navikao na hvalospeve
i počasti. Čovekom koji se oseća prijatno i polaskano u društvu svojih poznanika,
svojih doskoro najdražih prijatelja, koji su i sami ljudi od časti i ugleda,
prijemčivi za najistančanija zadovoljstva i blagosloveni svim stvarima koje
život može da ponudi.

Ali mi se sad čini da me je Ljubav, svemoguća Ljubav, u samo jednom trenu
volšebno udaljila od svega što postoji na svetu, ostavivši mesta samo za vas.
Čak i kad sam okružen ljudima, ostajem sam. Toliko ste mi opčinili um da on
više ne može pojmiti ništa osim vas. Čini mi se kao da sam, zajedno da tobom,
o voljena, bačen u neku daleku pustinju (ah, da je to samo istina!) gde, obasut
svim darovima zemaljskim, i tvojim dražima, mogu proživeti svoj mali ljudski
vek u neprekidnoj ekstazi.

Pozornica ovog velikog belog sveta doživela je naprasan i tužan preobražaj.
Oko mene su se sjatili ljudi i pojave bez trunke ljupkosti i samo mi ti
možeš obasjati život. Sva draž koja je nekad postojala na svetu sada se
slila u tebe. I zato se u ovom tužnom a opet tako prijatnom stanju moja duša
ne može usredsrediti ni na šta osim na tebe. Ona samo o tebi misli, samo se
tebi divi, samo se tobom opija, samo od tebe zavisi i samo tebi veruje.

A ako ti i svemoćno proviđenje odbacite moje nade, moj će se život svesti
na puki očaj i beskrajnu patnju.

Ričard Stil
(1672-1729)

Za gospođicu Meri Skarlok

Gospo,

Kakvim bih jezikom trebalo da se obratim svojoj ljupkoj dragani da bih
joj predočio osjećanja koja bujaju u srcu koje ona toliko voli da kinji?
Kad mi niste pred očima, ne mogu da pronađem ni trenutka mira, a kad sam
sam sa vama, držite me na tako ledenom rastojanju da mi se čini da sam i
dalje odsutan, mučen pogledom na draži kojima nemam pristupa. Jednom rečju,
morate mi dati ili lepezu ili masku ili rukavicu koju ste nosili prilikom
našeg susreta ili neću moći da preživim. Ili da, u suprotnom, očekujete
da vam poljubim ruku i da, kad sednem pored vas, ukradem vašu maramicu.
Vi ste za mene tako darežljiv plen da vas ne smem zgrabiti naprečac.
Stoga moram naterati sebe da vam se prikadem korak po korak, kako me slatka
žudnja ne bi navela na neki nepromišljen gest i ostavila me praznih šaka.
Draga gospođice Skarlok, već mi je dojadilo da vas tako oslovljavam.
Stoga vas, mila moja gospo, smerno molim da nevedete dan kada ćete uslišiti
molitve svog poslušnog, odanog, poniznog sluge.

Rič. Stil


Avgust, 1707. (dve nedelje uoči venčanja)

Gospo,

vjerujte da nema ničeg težeg na svetu nego kad je čovek zaljubljen a mora
da se bavi svojim redovnim poslovima. Ko god pokuša da razgovora sa mnom,
neminovno otkriva da uopšte nisam tu, tako da se sve češće nosim pomišlju
da se zaključam u kuću i pobegnem od sveta kako drugi ne bi posumnjali u
moju razboritost i spakovali me na neko još grđe mesto. Jedan gospodin me
jutros upitao "Kakve su vesti iz Lisabona?", a ja sam mu odgovorio, "Ah,
da samo znaš kako je lepa." Drugog je zanimalo kad sam poslednji put bio
u Hempton kortu, a ja sam mu odgovorio "Pa, mislim narednog utorka."
Lepa moja, dopustite mi da vam bar poljubim ruku pre nego što ne svane
taj blaženi dan, inače ću potpuno sići s uma.
O, ljubavi !
Na kakve sam muke stavljen!
A opet, ko bi želeo da živi lišen vaše milosti?
Mislim da bih vam mogao napisati čitavu knjigu, ali vam sve reči sveta
ne bi mogle iskazati koliko sam strasno i nesebično vaš -

Rič. Stil


7.oktobar, 1707.

Moje najvoljenije stvorenje,

Pišem ti ovo samo da bih ti poželeo laku noć i uverio te da sam se svesno
latio stvari o kojoj smo pričali.

Budi uverena da te cenim i poštujem u skladu s tvojim zaslugama, što znači
da si mi zarobila srce neraskidivim sponama lepote, vrline, dobrostivosti i
prijateljstva. Na osnovu onoga što sam večeras uradio, mogu da procenim da
ću završiti posao u roku od dva dana. Napiši mi da si vesela i dobro raspoložena
jer za tvog smernog i odanog supruga nema lepše nagrade i većeg zadovoljstva od toga.

Rič. Stil

Viktor Igo
(1802-1885

Za Adelu Fuše, januara 1820. godine

Nekoliko reči od tebe, voljena moja Adela, ponovo je promenilo stanje mog uma.
Da, ti možeš sve da učiniš sa mnom, jer zaista bih bio mrtav kada nežni zvuk
tvog glasa, blagi dodir tvojih obožavanih usana, ne bi bili dovoljni da dozovu
život u moje telo. Sa kakvim ću osećanjima, potpuno drugačijim od jučerašnjih,
leći večeras! Juče, Adela, juče, više u ljubav tvoju verovao nisam. Čas smrti
došao bi mi kao olakšanje.

Ali ipak, rekoh sebi: "Ako je istina da me ona ne voli, ako ništa u meni ne bi
moglo da zasluži blagoslov njene ljubavi, bez koje život više nema nimalo čari,
je li to razlog da umrem? Postojim li zbog svoje lične sreće? Ne. Čitava moja
egzistencija posvećena je njoj, čak i protiv nje. I sa kojim pravom bih mogao
da se usudim da žudim za njenom ljubavlju? Jesam li ja, onda, nešto više od
anđela ili od božanstva? Volim je, istina, čak i ja. Spreman sam da rado žrtvujem
sve za nju - sve, čak i nadu da će me ona voleti. Nema te privrženosti za koju
nisam sposoban zbog nje, za jedan njen osmeh, za jedan njen pogled. Opet, zar
je moglo biti drugačije? Zar nije to jedini cilj mog života? Ako bude ravnodušna
prema meni, čak i ako me bude mrzela, biće moja nesreća, i to je sve. Kakve veze
ima, ako to ne narušava njenu sreću? Da, ako me ona voleti ne može, moram kriviti
samo sebe. Moja je dužnost da pratim je u stopu, da obavijem njenu egzistenciju
svojom, da joj služim poput barijere koja je štiti od svih opasnosti, da joj
ponudim svoju ruku kao pomoć, da se neprekidno postavljam između nje i bilo kakve
tuge, i da za to ne tražim nikakvu nagradu, ne očekujem bilo kakvu nadoknadu.
Samo da budem srećan ako se udostoji da ponekad baci sažaljivi pogled na svog
roba, i da ga se seti kada kucne čas opasnosti! Avaj! Kada mi barem dopustila
da dam svoj život kako bih preduhitrio svaku njenu želju, sve njene hirove.
Kada bi mi samo dopustila da sa poštovanjem poljubim otiske njenih obožavanih
stopa.Kada bi mi barem dozvolila da se osloni na mene kada je snađu nevolje u
životu: tada bih dobiojedinu sreću za koju imam drskosti da joj težim. Zato što
sam spreman da žrtvujem sve zbog nje, duguje li mi ona bilo kakvu zahvalnost?
Da li je ona kriva što je volim? Mora li ona, na račun toga, verovati da je dužna
da me voli? Ne! Može se razmetati mojom privrženošću, uzvratiti na moje usluge
mržnjom, i odbiti moje idealizovanje sa prezrenjem, a da ja ni na tren nemam prava
da se žalim na tog anđela. Niti smem ni na čas da prekinem da je obasipam svime
što bi mogla da prezre. I bude li svaki moj dan obeleežen nekom žrtvom za nju, ja
i dalje neću, do dana kada budem umro, otplatiti beskrajni dug koji moja
egzistencija duguje njoj."

To su, najvoljenija moja Adela, bile misli i odluke mog uma juče u ovo vreme.
Danas su i dalje iste. Samo se sada sa njima meša izvesnost sreće - tako velike
sreće da ne mogu da mislim o njoj a da ne zadrhtim, i jedva da se usuđujem da
vjerujem u to.

Onda je istina da me voliš, Adela? Reci mi, mogu li da verujem u tu čarobnu
ideju? Zar ne znaš da ću biti lud od sreće ako ikada budem mogao da provedem
čitav život pod tvojim stopalima, siguran da te činim srećnom kao što sam i
sam srećan, siguran da me obožavaš kao što ja obožavam tebe? Oh! Tvoje pismo
vratilo mi je mir, tvoje reči večeras ispunile su me srećom. Hiljadu puta hvala,
Adela, voljeni moj anđele. Želeo bih da mogu da se bacim pred tebe kao pred
bpžanstvo. Kako si me samo usrećila! Adieu, adieu, provešću veoma srećnu noć,
sanjajući o tebi.

Lepo spavaj, i dozvoli svom mužu da ti ukrade dvanaest poljubaca kao što si
mu obećala, pored svih onih koje još nisi obećala.

Mika Antic
Pismo za Gospodju Vineti

Gospodjo Vineti,
Vi ste moja žena, i nemojte ni pomišljati da ćete ponovo otići. Setite se, kako sam, kao ptica, pre sedam zima, sedeo na drvetu pred vašim bolničkim prozorom. Padao je sneg. A ja sam sedeo satima.
Setite se da tad nisam imao rukavice ni toplo odelo. Tad smo nešto počinjali i rukavice i toplo odelo, imali smo, samo, u glavi.
Čuvam pisma koja sam vam pisao na tom drvetu…
Inače, nadam se da vam je sasvim jasno u kakvom sam položaju. Samo mi, molim vas, ništa nemojte javljati o svojim glavoboljama. Njih ja vučem na savesti i, ako me podsećate na to, ponovo ću pobeći. To mene dovodi do ludila.
Idem da spakujem stvari. To je popodnevni voz. Kod vas ću biti već rano u zoru…
Miroslav Antić

Niko nije cist i bezgresan pred tobom, cak ni dete koje zivi na zemlji samo jedan dan...bespomocni decji udovi mozda su nevini, ali ne i decija dusa. A zasto ne? Da, jer si video jednog decacica koji je bled o besa izlog izraza gledao svoga brata koji je takodje trebao da bude podojen. Jadni Aurelije! To sto dete hoce da bude podojeno nije isto sto i zlo! Ti pises i da je Bog opskrbio telo culima i udovima, ukrasio ga lepim likom i uneo u njega sve nagone koji zele da odrze i sacuvaju zivot. Ali ti se ne zadrzavas na tome kao na necem lepom i dobrom, sledeceg trena opet pocinjes da jadikujes nad tim sto si rodjen zlim delom i sto te majka zacela u grehu. Ili u ljubavi, casni biskupe, dete se zacinje u ljubavi, tako lepo i umno je Bog sredio svet, nije dao da se to dogadja pupljenjem."

"Vita Brevis", Pismo Florije Emilije Aureliju Agustinu

25. septembar 1893.

Dragi moj mali Luje,

Svrseno je, dakle. Necemo se vise videti. Budi siguran kao sto sam i ja u to sigurna. Ti nisi hteo, ti bi na sve pristao samo da ostanem, ali smo se mi morali rastati da bi ti obnovio svoj zivot. Ja se ne kajem sto ti nisam popustila, tebi, sebi, nama, kad si onoliko plakao zagnjurivsi glavu u nas krevet, a takodje kada si dvaput podigao to jadno lice i opet, uvece, u mraku kad nisam videla tvoje suze ali sam ih osetila kako mi kaplju na ruke.

Sad oboje uzasno patimo. To mi izgleda kao strasan san. Nekoliko dana necemo moci u to da verujemo; nekoliko meseci cemo osecati bol, a zatim ce nastati oporavljanje.
Tek tada cu ponovo poceti da ti pisem jer smo resili da cu ti pisati s vremena na vreme. I to smo takodje cvrsto resili. Ta veza od mene k tebi -jer ti nikad neces doznati moju adresu - bice jedina, ali ce uciniti da nas rastanak ne bude sasvim cepanje.

Ljubim te jos jedan, poslednji put, ali sasvim lagano sa tihe andjeoske daljine!



25. septembar 1894.

Moj dragi mali Luje

Hocu opet da razgovaram s tobom kao sto sam obecala. Vec godinu dana mi vise nismo ,,mi". Ja dobro znam, da me ti nisi zaboravio. Mi smo jos suvise pomesani da ne bih osetila cak i tvoj bol, kadgod razmislim. Medjutim, ovih dvanaest meseci nisu bili sasvim nekorisni; oni su prebacili laki veo tuge preko proslosti. Vec jedan veo! Vec se neke stvarcice ublazuju, cak su neke sitne pojedinosti umrle. To uvidjmo, zar ne, kada slucajno neka od njih ozivi?

Pokusala sam da se setim pravog izraza, koji je imalo tvoje lice, kada sam te prvi put videla. Nisam uspela da te sasvim onakvog vidim. Pokusaj da zamislis moj prvi pogled. Uvideces da se sve na svetu otire.

Onomad sam se nasmejala. Kome, zbog cega? Nikome, ni zbog cega. Jedan zrak opruzen duz jedne aleje naterao me je da se nasmesim, uprkos mojim usnama.
Vec sam pokusavala od nekog vremena da se smesim. Izgledalo mi je da je to sad nemoguce. Pa ipak, kao sto ti rekoh, jednoga sam se dana nasmejala uprkos sebi. Htela bih da se sve cesce i cesce i ti takodje smesis, prosto zbog lepog vremena ili zbog buducnosti.


17. decembar 1899.

Evo me opet kraj tebe, mali moj Luje. Zar ja nisam u svemu kao san, javljam ti se kad mi se svidi, ali uvek u pogodnom trenutku, usred praznine i mraka, idem i dolazim sasvim blizu, ali sam neopipljiva?

Nisam nesrecna. Povratila mi se hrabrost posle toliko novih jutara i novih godisnjih doba. Sunce je prijateljsko i poverljivo, pa je cak i obicna dnevna svetlost vrlo razumna!
Igrala sam jedanput. Cesto se smejem. U pocetku sam brojala koliko sam se puta nasmejala. A zatim bilo je nemoguce brojati.

Sinoc, pri suncevom zalasku, videla sam jednu svecanost. Gomila se pruzala, lepa, kao basta i ja sam se smatrala srecnom sto sam tu, dok se sva ta mnozina istovremeno veseli.
Pisem ti da ti to kazem i da ti kazem da sam primila novu veru u tebe: neznost. Mi smo o njoj govorili nekad nedovoljno svesni. Molimo se zajedno da bismo verovali iz dubine srca.


6.juli 1904.

Godine prolaze. Jedanaest godina. Otisla sam bila daleko, vratila sam se, otici cu opet.
Bez sumnje ti imas svoje ognjiste i, bez sumnje, veliki moj Luje, malu porodicu za koju je tvoj zivot znacajan.

A ti, kako si mi ti? Ja zamisljam da ti je lice punije, ramena sira. Sigurno ti imas malo sede kose, sigurno ti se, takodje lice jos onako ozarava, kad hoce da se nasmeje.
A ja? Necu ti reci kako sam se pretvorila u staricu. Staricu! Zene stare brze nego ljudi i kad bih mogla biti kraj tebe, izgledala bih kao tvoja majka i po izgledu i po svim onim tvojim sto mi je u ocima.

Vidis li da smo imali pravo sto smo se toliko rastavili, jer se mir povratio i ti si, malocas, gotovo rasejano, poznao koverat moga pisma.


25. septembar 1893.

Dragi moj Luje,

Dvadeset godina je proslo otkako smo se rastali.
Dragi moj Luje, dvadeset je godina otkako sam ja umrla. Ako si doziveo da procitas ovo pismo koje ce ti uputiti sigurne i pobozne ruke, koje su ti i ostala slale tokom godina, ti ces me zaboraviti i oprostices mi sto sam se ubila sutradan po nasem rastanku, zbog svoje nemoci, zato sto nisam znala da zivim bez tebe.

Juce smo se rastali. Pogledaj bolje datum, koji si, mora biti, rdjavo procitao na zaglavlju ovoga pisma. Juce si u nasoj sobi jecao s glavom zagnjurenom u krevet, slomljen zbog svoje slabosti i svog ogromnog detinjeg bola. Juce si pred sumrak, kraj odskrinutog prozora sto gleda u dvoriste, tvoje suze slepo tekle na moje ruke. Juce si ti vikao, a ja sam cutala - svom svojom snagom. I onda, danas, ja sam napisala za nasim stolom, u drustvu svih nasih stvari, u nasem divnom malom dekoru, cetiri pisma, koje si primio u dugim razmacima i sad zavrsavam ovo koje sve zavrsava.

Veceras, ja cu pobozno preduzeti sve mere da ti pisma stignu u svoje vreme i da nikad ne budem pronadjena. A zatim isceznucu iz zivota. Izlisno je da kazem kako: jedna odredjena pojedinost o tim ruznim stvarima mogla bi naciniti mrlju i izazvati kod tebe nove patnje cak i posle toliko godina.

Glavno je da uspem da te odvojim od sebe ne ranama vec obazrivo milovanjem; hocu da nadzivim sebe i da se tako brinem o tebi. Nece biti naprezanja: ti ga mozda ne bi podneo zbog svoje zive osetljivosti. Vracacu se zato k tebi dovoljno retko i dovoljno cesto da bi se postepeno gasila u tvojim ocima i postedela tvoje srce. I kada ti budem javila istinu, dobicu dosta u vremenu da ti vise nista ne bi shvatio od svega, sto znaci moja smrt.
Oh, mali moj Luje, cini mi se kao da se krije neko strahovito cudo u ovom poslednjem, danasnjem razgovoru, kad tako tiho, sa takve daljine mi razgovaramo i slusamo jedno drugo, ja, koja sam sada samo ti i ti koji vise ne znas ko sam ja - i kad rec sada ima beskrajno razlicit znacaj, za usne, koje je sapucu pisuci i one koje je sapucu citajuci.
Sada, kroz ogromni razmak vremena, kroz vecnost - mada to moze izgledati besmisleno - ja te stvarno grlim. A zatim... zastajem. Jer ne smem, bojeci se da ne budem tuzna, to jest zla, da ti priznam sve ono ludo sto se moze sanjati o ljubavi, koja je velika, o neznosti koja je prevelika.
Anri Barbi

Pismo Šarloti Fon Štajn Vajmar



Evo, ipak se približava vreme, draga Lota, kad ću opet biti kraj tebe,
jer moje biće ne može više izdržati, jasno osećam da bez tebe ne mogu
postojati. Odluka o završetku zasedanja odbora je potpisana, sad više ne
može dugo trajati, po mom računu još jednu nedelju, i tada sam
slobodan. Vreme je odvratno, nosa ne možeš pomoliti, a ono malo lepog i
prijatnog što se može doživeti među zidovima za mene ima samo trenutnu
draž, a nekmoli za tako bolan nedostatak koji ja osećam od jutra do
večeri.

Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam naslonio,
svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom ispunio. Kad
sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno. Na jednoj
strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito jaje, jer sam
ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko se radujem što
ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve na tebi volim i
sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje domaćinstvo u
Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča, pojačava moju
naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi delatni duh,
tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto drugo
privlačilo, voli me iznad svega…

Oh, dozvoli mi da ponavljam tvoje ime storinu puta, hiljadu puta; jer evo vec tri dana ono živi sa mnom, muci me, sažiže me.
Ja ti ne pišem, ja sedim pokraj tebe. Vidim te, cujem te... Vecnost u tvome narucju... nebo, pakao, sve je u tebi, pa cak i više od svega...
Oh! Ostavi me da ludujem u svom delirijumu.
Osrednja, oprezna, uska realnost više mi nije dovoljna. Moramo da živimo punim životima, ljubavima, osecajima...!
Oh! veruješ da sam sposoban za požrtvnovanost, poštenje, trezvenost, samilost, zar ne?
Ali ne govorimo više o tome... sama ispituj, zakljucuj, spasavaj me...
Tako je dobro razgovarati sa tobom sada...

Frnac List

Mileva Marić-Ajnstajn - Albertu

Hajdelberg, oktobar 1897.

Prošlo je već prilično vremena kako sam dobila Vaše pismo i htela sam odmah da Vam odgovorim, da Vam zahvalim na požrtvovanosti da napišete četiri duge strane, htela sam takođe da Vam izrazim svoju radost zbog zajedničkog puta, ali ste Vi rekli da Vam pišem ako se dosađujem, a ja sam veoma poslušna...




 Albert - Milevi

Milano, mart 1899.


Draga (Saud?)!

Vaša fotografija je načinila veliki utisak kod mojih roditelja. Dok su još bili utonuli u posmatranje, rekao sam sa puno razumevanja: Da, da, baš izazovno luče. Na račun toga i tome sličnog već sam otrpeo prilično zadirkivanja, što meni, međutim, uopšte nije neprijatno.




Mileva - Albertu

Kać,
avgust/septembar 1899.


D(ragi) G(ospodine) A(jnštajn)

... Vaša pisma mi svaki put toliko prijaju. Od niza zajedničkih događaja stvorio se sasvim kriomice poseban osećaj, koji se i pri najmanjem dodiru budi, bez sećanja na pojedinosti, i on čini da svaki put poželim da ponovo budem u svojoj sobi...

Istina je, zar ne, da Vi nikome ne date da čita moja pisma, to mi morate obećati; jednom ste rekli da ne volite profanost, pa i ako mi to izgleda profano, možete li mi to učiniti? Šta Vi mislite? Sledeći put staviću na pismo drugo zaglavlje, znam jedno koje je ljubaznije; ovo je tako skromno, ali kasno sam se setila...




Mileva - Albertu

1900. (?)


Moj dragi Johonesl!

Pošto Te toliko volim, a Ti si tako daleko da Te ne mogu izgrditi, pišem Ti ovo pisamce i pitam da li i Ti mene toliko voliš kao ja Tebe? Odgovori mi odmah. Hiljadu poljubaca od Tvoje D(oherl).




Albert - Milevi

Melhtal, jul 1900.


Moja najdraža Doherl!

... Vratili smo se kući, ja u maminu sobu (u četiri oka). Najpre moram da joj ispričam o ispitu, zatim me pita bezazleno: "Dakle, šta je bilo sa Dockerl?". "Mojom ženom", rekao sam isto tako bezazleno ipak spreman na odgovarajuću "scenu". Do nje je odmah došlo. Mama se bacila na krevet, zagnjurila glavu u jastuke i plakala kao dete. Kada se povratila od prvog užasa, odmah je prešla u očajničku ofanzivu: "Rasipaš svoju budućnost i zatvaraš sebi perspektivu. Ako dobije dete onda ćeš imati neprilike". Kod tog poslednjeg izliva, kome su prethodili još mnogi, izgubio sam strpljenje.




Albert - Milevi

Melhtal, avgust 1900.


... Prilično dobro razumem svoje roditelje. Oni ženu smatraju luksuzom za čoveka, koji to sebi može da priušti tek tako, i kada, ima udobnu egzistenciju, ja, međutim, prezirem tu vrstu shvatanja odnosa između muškarca i žene, pošto se po njemu žena i bludnica razlikuju samo po tome što prva, zahvaljujući povoljnijim životnim prilikama, od muškarca može da iznudi ugovor za takav život. Takvo shvatanje je prirodna posledica toga što kod mojih roditelja, kao kod većine ljudi, razum neposredno vlada nad osećanjima, dok se kod nas, zahvaljujući srećnim okolnostima u kojima živimo, uživanje u životu beskonačno širi...

Ako ti još nisi rekla svojima to ne čini! Verujem da je tako za sve bolje... Ti si ipak dovoljno pametna i poznaješ ih, te i sama bolje znaš šta treba da činiš...




Albert - Milevi

Milano, avgust/septembar 1900.


Dragi moj Mic!

Danas sam od tebe dobio preporučeno pismo, u njemu vidim strah da bi neko drugi mogao da ga dobije u ruke. Ne, zlatašce, primio sam sva Tvoja draga pisma, a takođe i novac već odavno u Melhtalu.




Albert - Milevi

Ebendorf, jul 1901


... Raduj se neopozivoj udluci koju sam doneo! O našoj budućnosti odlučio sam sledeće: odmah ću potražiti posao. Moji naučni ciljevi i moja lična taština neće me odvratiti od toga da preuzmem najpodređeniju ulogu. Čim dobijem takav posao, oženiću se Tobom i uzeti Te k sebi, ne obaveštavajući o tome nikoga nijednom rečju dok sve ne bude gotovo. A tada niko neće moći da baca kamen na Tebe, već teško onome ko sebi bude dopustio nešto protiv Tebe...




Mileva - Albertu

Cirih, jul 1901.


Dakle, želiš odmah da potražiš zaposlenje i da me uzmeš k sebi! Kako sam bila srećna kada sam pročitala Tvoje pismo, i koliko sam to još uvek i biću to uvek. I ako i Tebe time ne zarazim, zlato, onda dajem glavu. Ali, naravno, dragi, ne treba da bude reč o najlošijem zaposlenju, to bi me ljutilo, to ne bih mogla...




Mileva - Albertu

Štajnam Rajh, novembar 1901.


Drago moje ljutito zlato!

Ti opet sutra nećeš doći! Ne jednom si rekao: doći ću u subotu. Tada ćeš me sigurno iznenaditi. Znaš, kad ne dođeš, ja najednom sagorim! Kad bi samo znao kako me to ljuto boli, onda bi sigurno došao...

Zar stvarno više nemaš para? Baš lepo! Čovek zarađuje 150 fr. ima hranu i stanovanje i na kraju meseca, nema ni pare. U subotu više ništa neće važiti kao izgovor, ako do tada ne dobiješ novac, ja ću ti poslati nešto...




Albert - Milevi

Šafhauzen, decembar 1901.


Drago moje zlato!

Dobio sam Tvoje drago pismo, koje mi stvara bol u stomaku, što si bila tako dobra da mi pismo pišeš iz kreveta. Uopšte ne brinem, jer po tvom dobrom raspoloženju vidim da zlo nije veliko. Samo se dobro neguj i budi čila i raduj se našoj dragoj Lizerel1.




Albert - Milevi

Ebendorf, decembar 1901.


... Želeo bih da si sa mnom, mada imaš veoma "smešan izgled" kako si mi već dva puta pisala. Načini mi crtež toga, ali stvarno lep.




Albert - Milevi

Bern, februar 1902.


Siroto, drago zlato, šta sve moraš da pretrpiš, da najzad više ne možeš sama da mi pišeš! I naša draga Lizerel mora svet da upozna upravo sa te strane!... Ali, vidiš, stvarno je došla Lizerel, kako si Ti to želela. Da li je zdrava? Kakve su joj oči? Na koga od nas liči? Ko je hrani mlekom? Da li je gladna? Ja je toliko volim, mada je uopšte ne poznajem!... Želeo bih i sam da načinim jednu Lizerel, to mora da je zanimljivo. Ona sigurno može da plače, ali da se smeje, uči tek mnogo kasnije. I ne veruješ koliko patim kada vidim koliko me oni oboje vole i kako su neutešni kao da sam načinio najveći prestup, a ne učinio ono što mi srce i savest neodoljivo nalažu. Kada bi te samo poznavali!...




Albert - Milevi

Ebendorf, septembar 1900.


Draga moja Doherlin!

Tri četvrtine glupog vremena je prošlo, uskoro ću biti ponovo sa svojom draganom, ljubiti je, milovati, grditi, smejati se, tumarati sa njom, čavrljati... Već sam rekao da za Božić ostajem kod Tebe. Ne mogu baš ništa da očekujem dok Te ne budem ponovo imao, Ti si mi sve, moje siroče, mangupče, derište. Dok sada mislim na Tebe, upravo mislim kako više ne želim da Te ljutim i zadirkujem, već uvek želim da budem poput anđela! O lepa iluzijo! Ali, Ti me voliš iako sam ja opet stari nitkov, pun kaprica, vragolija i mrzovoljan kao uvek...


*moj skroman doprinos temi i pocast zeni koja je moje selo ucinila ponosnim

Dzems Dzojs - Nori Barnakl


10. septembra 1904.


Moja draga, draga Nora, pretpostavljam da si od sinoc veoma uzrujana. Necu govoriti o sebi, jer osecam se kao da sam postupio veoma svirepo. U neku ruku, nemam prava da ocekujem da mene smatraš išta boljim od drugih - zapravo, imajuci u vidu moj sopstveni život, nemamo nikakvo pravo da to ocekujem. Ali, izgleda da sam ipak to ocekivao, makar zbog toga što ja nisam nikoga cenio kao što tebe cenim. Postoji, takode, nešto pomalo davolsko u meni što me nagoni da uživam rušeci predstave ljudi o meni i da im pokazujem da sam zapravo sebican, ohol, lukav i bezobziran prema drugima. Žao mi je što ti je moj sinocnji pokušaj da se ponašam onako kako sam verovao da treba zadao toliko bola, ali ne vidim kako sam drugacije mogao postupiti. Napisao sam ti jedno dugacko pismo objašnjavajuci, koliko je bilo u mojoj moci, kako sam se te noci osecao, i imao sam utisak da ne prihvataš ono što sam govorio i da sa mnom postupaš kao da sam samo obican partner u požudi. Možda ce ti smetati brutalnost mojih reci, ali veruj mi da takav postupak prema meni, imajuci u vidu moj stav prema tebi, predstavlja uvredu za mene. Zaboga, žena si i svakako možeš shvatiti šta govorim! Znam da si se prema meni ponela veoma plemenito i velikodušno, ali pokušaj da na moju iskrenost uzvratiš istom takvom iskrenošcu. Iznad svega, nemoj ici unaokolo i boriti se s mislima jer ceš se od toga razboleti, a znaš da si nežnog zdravlja. Možda ceš mi veceras moci poslati makar par reci da mi saopštiš da mi možeš oprostiti za sav bol koji sam ti naneo.

Džim

Oko 1. septembra 1904.

Dušo, tako sam dobro raspoložen ovoga jutra da cu ti pisati, svidelo se to tebi ili ne. Nemam za tebe novih vesti, osim da sam mojoj sestri sinoc ispricao o tebi. Bilo je veoma zabavno. Kroz pola sata idem da se nadem sa Palmierijem, koji želi da studiram muziku, i proci cu kraj tvojih prozora. Pitam se hoceš li biti tamo. Takode me zanima da li cu te moci videti ako budeš tamo. Verovatno necu.
Kakvo divno jutro! Ona lobanja, drago mi je da mogu reci, nije nocas došla da me muci. Kako mrzim Boga i smrt! Kako volim Noru! Naravno pobožna kakva si, zgražaš se nad ovim recima.
Jutros sam rano ustao da bih završio jednu pricu koju pišem. Kad sam ispisao jednu stranicu, odlucio sam da umesto toga tebi napišem pismo. Osim toga, pomislio sam kako ne voliš ponedeljak i da bi te pismo od mene moglo oraspoložiti. Kada sam srecan, imam neku šašavu želju da to kažem svakom koga sretnem, ali bio bih mnogo srecniji kada bi mi podarila jedan od onih cvrkutavih poljubaca koje voliš da mi daješ. Podsecaju me na pesmu kanarinaca.
Nadam se da od jutros nisi imala one grozne bolove. Idi kod starog Sigersona da ti nešto prepiše. Bice ti žao da cuješ da moja baba umire od glupavosti. Molim te, ne zaboravi da trenutno imam trinaest tvojih pisama.
Svakako daj onaj vojnicki steznik gospodici Marfi - mislim da bi joj mogla pokloniti i citavu uniformu. Zašto oblaciš te proklete stvari? Jesi li ikada videla muškarce kako idu unaokolo u Ginisovim kolima, obuceni u ogromne cupave ogrtace od vune? Pokušavaš li da izgledaš kao neki od njih?
Ali, ti si tako tvrdoglava da nema svrhe da govorim. Moram ti ispricati o mom finom bratu Staniju. Sedi za stolom 1/2 obucen, cita neku knjigu i tiho govori za sebe: “Ðavo da nosi ovog covu” - pisca knjige - “Ko li je, do davola, rekao da ova knjiga nešto vredi. Budala tupava! Pitam se da li su Englezi najgluplji soj na ovom svetu. Ðavo da nosi tu englesku budalu” itd, itd.
Adieu, moja draga prostodušna, razdražljiva dubokog glasa, sanjiva, nestrpljiva Nora. Stotinu hiljada poljubaca.

Džim

Henri Osmi Ani Bolen

"Ako biste izvoleli pristupiti dužnosti istinski odane milosnice i prijateljice, i predati svoje telo i srce meni, koji ću biti, i koji sam bio, vaš najodaniji sluga, (ako mi vaša neumoljivost ne brani) obećavam da ćete dobiti ne samo ime, već i da ću vas uzeti za svoju jedinu milosnicu, tako što ću izbaciti sve druge iz mojih misli i osećanja, i služiti samo vama. Preklinjem vas odgovorite mi na moje neuglađeno pismo, kako bih znao koliko i čemu da se uzdam. Ako vam nije po volji da mi odgovorite pismenim putem, naznačite neko mesto gde ću ga usmeno čuti, i gde ću pohrliti svim svojim srcem. Ni reč više, iz straha da vas ne zamaram.”

U doba kada se romantične poruke šalju u inbox društvenih mreža ili skraćuju putem simpatičnih emoticona, prisetili smo se vremena kada su se osećaji i izlivi nježnosti događali na listu papira.




Rukom pisana ljubavna pisma danas su toliko rijetka da se smatraju apsolutnim raritetima u poštanskim sandučićima pored računa i reklama, a sigurni smo da bi mnoge žene baš kao i brojni muškarci željeli pročitati retke od kojih će im srce jače kucati.

Jedna je britanska osiguravajuća tvrtka provela anketu kako bi otkrila koliko su Britanci romantični te kako bi izdvojila najromantičnija ljubavna pisma svih vremena.

Jedna od najljepših romantičnih priča iz svijeta showbizza upravo je ona između Johnnyja Casha i June koji su bili u braku punih 35 godina. Na prvom mjestu tako se našla poruka Johnnyja Casha koju je 'Čovjek u crnom' poslao svojoj voljenoj June za njezin 65. rođendan.

'Sretan rođendan, princezo. Ostarjeli smo zajedno i navikli smo se jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo što jedno drugo želi bez pitanja. Ponekad si malo idemo na živce. Možda se ponekad uzimamo zdravo za gotovo.

Ali s vremena na vrijeme, baš kao danas, razmišljam o svemu i postaje mi jasno koliko sam sretan što sam život dijelim s najboljom ženom koju sam upoznao. Još uvijek me fasciniraš i inspiriraš. Tvoj me utjecaj čini boljim. Ti si predmet mojih želja i glavni razlog zbog kojeg postojim. Jako te volim.

Sretan rođendan, princezo."

Jedna od najljepših romantičnih priča iz svijeta showbizza upravo je ona između June i Johnnya koji su bili u braku punih 35 godina.

Na drugom mjestu ljestvice najromantičnijih pisama našlo se ono Winstona Churchilla njegovoj supruzi Clementine, a treću poziciju zauzelo je poruka pjesnika Johna Keatsa njegovom predmetu želja, susjedi Fanny Brawne.

Top 10 najromantičnijih poruka svih vremena

1. Johnny Cash rođendanska čestitka supruzi June Carter Cash za 65. rođendan 1994. godine
'Ostarjeli smo zajedno i naviknuli smo se jedno na drugo. Isto razmišljamo. Čitamo jedno drugom misli. Znamo što onaj drugi želi i bez pitanja. Ponekad jedno drugom idemo na živce. Ponekad jedno drugo uzmemo za gotovo. Ali s vremena na vrijeme, baš kao danas, razmišljam o svemu i shvatim kako sam sretan što svoj život dijelim s najboljom ženom koju sam ikad susreo.

2. Winston Churchill svojoj ženi Clementine Churchill o njegovoj vječnoj ljubavi 1935. godine
'Moja draga Clemmie, u tvom pismu s Madrasa napisala si, kako sam ti obogatio život- riječi meni tako drage. Ne mogu ti opisati koliko si me učinila sretnim. Kada bi u ljubavi moglo biti računa uvijek bih ti dugovao.'

3. John Keats izjavio svojoj prvoj susjedi Fanny Brawne kako ne može živjeti bez nje 1819. godine
'Bez tebe ne mogu postojati. Zaboravljam sve, no kad ugledam tebe svaki put iznova, moj život zastane i u tom trenutku ne vidim budućnost. Cijelog me obuzmeš.'

4. Ernest Hemingway o svojoj ljubavi za Marlene Dietrich 1951. godine
'Ne mogu opisati taj osjećaj, no svaki put kada stavim svoje ruke oko tebe osjećam da sam stigao kući.'
"Ne mogu opisati taj osjećaj, no svaki put kada stavim svoje ruke oko tebe osjećam da sam stigao kući." — Ernest Hamingway 5. Napoleon Bonaparte izjavljuje svoju ljubav Josephine de Beauharnais 1796. godine
'Otkako sam te napustio stalno sam nesretan. Moja je sreća biti pored tebe. Neprestano živim u sjećanju, na tvoja milovanja, tvoje suze, tvoju nježnu brigu. Čar neusporedive Josephine konstantno gori i užareni je plamen u mom srcu.'

6. Richard Burton izjavio Elizabeth Taylor o njezinoj ljepoti 1964. godine
'Moje oči koje ne vide očajnički čekaju da te ugledaju. Ne shvaćaš naravno E.B. kako su oduvijek fascinantno lijepa i kako čudnu, osobitu i opasnu ljupkost posjeduješ.'

7. Henry VIII izrazio svoju ljubav Anne Boleyn 1527. godine
'Preklinjem kako bi znao istinu vaše namjere o našoj ljubavi. Nužnost me tjera da dobijem taj odgovor, što je već više od godinu dana ranjen strelicom ljubavi i još nisam siguran hoće li uspjeti naći mjesto u vašoj ljubavi.'

8. Beethovenovo pismo njegovoj 'Vječnoj voljenom' čiji je identitet ostao misterija 1812. godine
'Iako sam još u krevetu, moje misli su sa vama mojom Vječnom voljenom. Budite mirni ljubljena. Danas, jučer koja suzna čežnja za vama, vama, vama, moj živote, moja sve. Oh i dalje me nastavite voljeti, nikad krivo procijeniti, najvjernije srce tvog ljubljenog. Uvijek tvoje. Uvijek moje. Uvijek naše.'

9. Gerald Ford podsjeća svoju suprugu Betty Ford na svoju i ljubav obitelji kratko nakon što joj je dijagnosticiran rak dojki 1974. godine
'Nema pisane riječi koja može adekvatno izraziti našu duboku, duboku ljubav. Znamo kako si divna i mi - djeca i tata, nastojat ćemo biti jaki za tebe. Naša vjera u tebe i Boga će nas održati. Naša ljubav za tebe je beskonačna'

10. Jimi Hendrix izjavio svojoj 'maloj djevojci' da raširi krila (godina nepoznata)
'Sreća je u tebi. Zato otključaj lance u svom srcu i rasti poput divnog cvijeta kakav jesi. Ja znam odgovor. Samo raširi krila i oslobodi se.'

Zadovoljna.hr

Nero!
Hoćeš li se prezirno nasmiješiti ovom bijelom papiru što je samilosno primio šapat jednog srca koje si ti zapalila sunčanim žarom? Nemoj se smiješiti, jer blijedi će papir proplakati nevidljivim suzama, a krv kojom su pisane riječi, otkinute iz ranjave duše – problijedit će.
(...)
Ne, na svijetu nema ništa dragocjenijeg od bijelog papira i rujne krvi iz mojih žila.
Da mogu naći papir velik kao cijela zemlja, i da na njega potrošim svu krv svoga tijela, još mi srce ne bi moglo iskazati svu ljubav što je osjećam za te. Znam da si vjerna, znam da si nedostižna, ali sam sretan jer mi je sva grud ispunjena tobom...“

M.J. Zagorka

Gricka Vjestica

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna... Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

15. januar 1924. godine