Franz Schubert



Franc Šubert (Franz Schubert) (31.1. 1797, Beč - 19.11. 1828, Beč), je austrijski kompozitor čiji talenat se raspoznavao u muziciranju od najranijih dana. Otac mu je bio učitelj, koji je u obitelji održavao muziku. Šubert je rano učio svirati violinu I klavir, I u dobi od 9 godina podučavao ga je Michael Holzer, sviranju orgulja I kontrapunktu. 1808 primljen je u semenište (Bogosloviju) carske kapele kao horista, I tu je svirao violinu u orkestru, a nekad I zamjenjivao dirigenta. Violu je svirao kod kuće u gudačkom kvartetu. 1812 umrla mu je majka, a otac se sledeće godine ponovo oženio, te 1813 piše prvu simfoniju, napušta Bogosloviju, nastavljajući da radi sa Salieri –em.

Izučavao je više muzičkih pravaca odjednom, studirao je klavir, violinu, orgulje, pjevanje i harmoniju, bio je pjevač u dvorskoj kapeli, gdje mu je poduku iz kompozicije davao Salieri. Finansijski nije bio osobito sposoban uzdržavati se od pisanja muzike, tako da su brojni njegovi prijatelji pomagali mu I tako omogučavali kompozitorov rad. Radio je u mladosti sa 17 godina i kao pomoćni učitelj kod oca u školi, čime je izbjegao vojnu obavezu. 1816, napušta školu. Šubert se često sa svojim društvom, (koje se po njegovoj volji sastojalo pre od umetnika i književnika nego muzičara), sastajao na tkzv. Šubertijadama, gdje su izvođene njegove skladbe. Njegova muzika se čula van kruga njegovih prijatelja, ali izdavači nisu bili ti, već prijatelji njegovi, na njihov trošak, koji su izdali prvu njegovu zbirku pjesama, 1821.

Živio je u Beču čitav svoj život, osim nekih ljetnih ekskurzija i dveju posjeta Ugarskoj kao kućni muzičar Esterhazy porodice, 1818-1824. Nikad nije bio posebno finansijski stabilizovan, ali imao je uvijek zarade dovoljno za život.



Šubertijada

Kažu da se kompozitor redovno svako jutro vrlo rano budio i posvečivao skladanju do u podne, kad se priključivao svojim prijateljima.

Mladi kompozitor brzo je osvojio brojne svojom muzikom. Život Šuberta je na osebujan način tajanstven. Nije bio oženjen.Iako je kratko živio, ostavio je djela više nego li ijedan kompozitor.

Opus mu broji preko 900 djela, u čemu prvo treba istaći Veliku devetu simfoniju – jednu od svjetski najljepših simfonija, i ne manju vrednu, čak i bolju – 8 Nedovršenu simfoniju. Tu su i ostala djela i pjesme, kvarteti kao: Gretchen am Spinnrad , Die Erlkonig , Wintereisse , Impromptus, Moments Musicaux, Trout , Schwanengesang , Die junge Nonne , Ave Maria, Der Wanderer , Die Zauberharfe, Schöne Müllerin…itd.

Šubert je obožavao Ludwig van Beethoven -a, kad je Betoven umro, nosio je njegov kovčeg, da bi nedugo potom, nakon godinu dana i sam bio pokopan pokraj njega po vlastitoj želji.



Spomenik Franzu Schubertu

Nadgrobni spomenik Šuberta kaže: Glazba je zakopala ovdje veliko bogatstvo, ali još veće nade, tako su prijatelji Šuberta ugravirali na njegovu spomeniku, obzirom da kratak mlad život, nas je uskratio za ovo stablo u vrhuncu njegovog plodonošenja – ili je vrhunac već dostignut?

Pripadao je razdoblju romantizma, odnosno sa Betovenom je bio glavni prenosnik perioda klasicizma u romantizam.

Wiki

 

 

Менаџер на концерту


Председник Управе добио је на поклон карте за концерт за извођење Шубертове „Недовршене симфоније“. Пошто није могао да иде, карте је дао менаџеру и рекао му да он оде уместо њега. Када га је сутрадан упитао да ли је уживао у концерту, менаџер му је уручио следећи извештај:

1. У посматраном периоду, четири свирача обое нису ништа радили. Њихов број треба смањити, а њихове послове расподелити осталима у оркестру, што ће уклонити варијације у активностима.

2. Свих 12 виолина свирало је идентичне ноте. То је потпуно непотребно дуплирање и чланове те секције треба драстично смањити.

3. Нема сврхе да дувачи понављају исте деонице које су већ одсвирали гудачи. Када би се уклониле све деонице које се понављају, концерт би се могао скратити с два сата на само двадесет минута.

4. Да је Шуберт водио бригу о тим стварима, вероватно би и довршио симфонију.

Šubert grickao olovku dok je komponovao

Franc Šubert (1797. – 1828.) je austrijski kompozitor koji se smatra poslednjim majstorom bečke klasične škole. On je jedan od najranijih pobornika muzičkog romantizma, a ubraja se u najnadarenije kompozitore 19. veka.

Njegov otac je bio direktor jedne osnovne škole u mestu blizu Beča. On je svom sinu preneo osnove muzike i sa 11 godina upisao ga je u hor bečke dvorske kapele. Tamo je mladi Franc učio da svira orgulje, klavir i komponovanje. Među njegovim učiteljima bio je i slavni Antonio Salijeri koji je uočio poseban muzički talenat kod Šuberta.

Kada je imao samo 14 godina umrla mu je majka, a otac se sledeće godine ponovo oženio i tada, 1813. godine, Šubert piše svoju prvu simfoniju.

Sa 17 godina morao je da napusti hor zbog promena u glasu i nezadovoljavajućeg školskog uspeha, pa je tada počeo da radi kao pomoćni učitelj i četiri sledeće godine zarađivao je podučavajući u školi u kojoj je njegov otac radio.

Po izlasku iz hora počeo je da komponuje i stiče prijatelje i muzičke istomišljenike koji su podržavali njegov rad. U to vreme bilo je uobičajeno i poželjno kratiti večeri okupljanjem društva u kojem se naizmenično predstavljaju kreativna dostignuća pojedinih članova tog društva.

Sa društvom, koje su po njegovoj želji činili pre umetnici i književnici nego muzičari, sastajao se na, takozvanim "Šubertijadama" gde su izvođene njegove kompozicije. Njegova muzika čula se i van kruga njegovih prijatelja, ali izdavači nisu bili ti koji su izdali njegovu prvu zbirku pesama 1821. godine, već njegovi prijatelji, o njihovom trošku.

Šubert je u Beču proveo čitav svoj život, osim nekih letnjih ekskurzija i dve posete Ugarskoj gde je išao da podučava klaviru ćerke grofa Esterazija. Nikada nije bio posebno finansijski stabilan, ali je uvek zarađivao dovoljno za život. Svako jutro se budio veoma rano i posvećivao se komponovanju do podneva, a onda se sastajao sa svojim prijateljima.

Obožavao je Betovena i kada je Betoven umro, nosio je njegov kovčeg, da bi posle samo godinu dana i sam bio pokopan pored njega, po sobstvenoj želji. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: "Muzika je zakopala ovde veliko bogatstvo, ali još veće nade".

Po rečima Šubertovog prijatelja Alberta Stadlera, Šubert je bio: Jednostavan, dobrodušan prema svima, potpuno nepretenciozan, na rubu nemara u pogledu svog spoljašnjeg izgleda. Najbolje se osećao u krugu svojih prijatelja, u vedrom društvu. Komponovao je sa lakoćom i to vrlo retko koristeći pritom klavir. Dok je komponovao Šubert je grickao vrh olovke, prstima je lupkao po stolu i pisao, bez mnogo ispravaka – opisivao ga je njegov prijatelj Albert Stadler.

Njegov život je bio tajanstven. Nije bio oženjen. Iako je kratko živeo, ostavio je iza sebe više dela nego ijedan drugi kompozitor.

Njegov opus broji preko 900 dela, a jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija za glas je "Ave Maria". Šubert je napisao 10 simfonija, s time što su dve (osma i deseta) nedovršene. Deveta simfonija ima nadimak "Velika" ili "Veličanstvena" zbog svoje impresivne muzičke materije i dužine trajanja. Međutim, da nije bilo Roberta Šumana i Feliksa Mendelsona koji su note za tu simofniju izvukli iz prašine deset godina nakon Šubertove smrti i javno izveli na koncertu, koji je održan neposredno pred njegovu smrt, 1828. godine, pitanje je da li bismo danas znali za to delo. Za vreme života Šubert nije dobio priznanje za svoj rad.