Djakomo Pučini

Ђакомо Пучини



Ђакомо Пучини око 1900.
Датум рођења: 22. јун 1858.
Место рођења: Лука (Италија)
Датум смрти: 29. новембар 1924.
Место смрти: Брисел (Белгија)

Ђакомо Пучини (итал. Giacomo Puccini) је италијански композитор, рођен у граду Лука у италијанској покрајини Тоскани, у породици која је вековима била ту настањена. Био је други у породици назван Ђакомо, а такође је био и пети музичар потекао из ње. Своје рано музичко образовање дугује локалном свештенику који му је давао часове клавира. Ипак, за позив музичара се одлучио када је у Пизи чуо Вердијеву „Аиду”.

Захваљујући посредовању једне дворске даме, мајчине пријатељице, двадесетогодишњи Пучини добија краљичину стипендију. Живећи у Милану са једним братом, упознао се са животом који ће касније приказати у опери „Боеми”. Школовао се на конзерваторијуму у Милану, где је био ученик и Амилкара Поникијелија (композитор некада врло популарне опере „Ђоконда”). У току студија компонује две опере, „Вили” („Le Villi”) 1883. и „Едгар” („Edgar”) 1889, које су постигле велик, али краткотрајан успех, што му је обезбедило финансијску сигурност и дало вољу да настави да се бави композиторским радом. Већ следећа његова опера, „Манон Леско” („Manon Lescaut”) из 1893. била је завидног квалитета и одржала се на репертоару оперских сцена до данашњих дана. Захваљујући овој опери, био је у могућности да у околини родне Луке купи земљу и на њој изгради најпре скромну кућу, а касније и велелепну вилу у којој је провео већи део свог живота. Страствени заљубљеник у лов и природу овде је имао мир потребан за његов стваралачки рад.

Светску славу и велико богатство је стекао двема операма које се убрајају међу неколико најбољих опера икада написаних, а то су „Боеми” („La Bohème”) и „Тоска” („Tosca”). Ипак, пошто је био перфекциониста који је желео да ствара савршена дела, јако тешко је поднео када је опера „Мадам Батерфлај” („Madamme Butterfly”) извиждана на премијери у миланској Скали 1904. године. Сам Пучини је овај неуспех приписао претераној дужини другог чина и прерађује оперу која доживљава своју нову премијеру 1905. године. Од тог тренутка опера, као и „Боеми” и „Тоска”, постаје део тзв. 'сталног оперског репертоара'. Но, можда се неуспех може и приписати томе што је компонована под утицајем француског композитора Дебисија, односно, његове опере „Пелеј и Мелисанда”, и као таква била превише 'модерна' за италијански укус.

Пучини одлази на путовање у САД да би присуствовао постављању „Боема” у Метрополитен опери у Њујорку. Тамо долази на идеју, која ће се показати не баш сјајном, да компонује оперу каква до тада није постојала. Он одабире тему са Дивљег Запада и тако настаје опера „Кћи Запада” („La Fanciulla del West”) [некада се може срести и као „Девојка са златног Запада” према наслову оригиналне драме], праизведена 1910. године у Метрополитен опери под диригентском палицом Артура Тосканинија (Arturo Toscanini) и са Енриком Карузом (Enrico Caruso) у главној мушкој улози. Опера сјајно пролази у САД, најпре у Њујорку, а затим и у Бостону и Чикагу, али другде, посебно у Европи, она никада није постала популарна. Дуго година након овога, Пучини трага за новим либретом. Године 1914. добија примамљиву понуду да за бечку сцену пише оперету „Ластавица” („La Rondine”). Али, избија рат и ово дело доживљава праизведбу тек 1917. и то, због тадашњег ратног антигерманизма, у Монте Карлу. Исте године Пучини се сели из Луке и своје виле „Дворац на језеру”, јер је у близини виле подигнута фабрика која га ометала у раду. Сели се у Вијаређо крај мора где пише триптих једночинки : „Плашт” („Il Tabarro”), „Сестра Анђелика” („Suor Angelica”) и „Ђани Скики” („Gianni Schicchi”), од којих је ова трећа његова једина комична опера.

Године 1919. одлучује се на компоновање опере „Турандот” („Turandot”) према једном популарном комаду, а радња опере се одвија у Кини. Жели да створи оперу која ће бити врхунац оперског стваралаштва, величанствени спектакл. Напорно ради на овоме, дуго незадовољан либретом, али успева да напише два чина и део трећег упркос тешкој болести која га мучи. Свестан да неће завршити дело, пада у тешку депресију. У једном писму говори:

„Ова опера ме прожима, мучи дан и ноћ. Поред ње, сва моја до сада написана музика изгледа ми бледа и смешна. Ипак, бојим се да нећу успети да је завршим, а ако тако буде, свет ће бити ускраћен за најлепши љубавни дует свих времена”.

Тако је и било. После пет верзија либрета за дует Калафа и Турандот, многих скица и нацрта мелодија, опера остаје недовршена. Пучини умире у Бриселу, пошто му је отказало срце након операције рака грла. Композитор који је свету подарио неке од најлепших оперских арија, завршио је свој живот без гласа. Жеља Пучинија је била да „Турандот” доврши композитор Рикардо Зандонаи. Његов зет, један од највећих диригената у историји, Артуро Тосканини, даје композитору Франку Алфану да доврши оперу на основу Пучинијевих нацрта, а када овај то учини, сам Тосканини дорађује завршетак. Премијера је одржана 1926. године у Миланској скали. Тосканини је дириговао, и након смрти робиње Лију у трећем чину прекида изведбу, окреће се публици и каже: „Овде се завршава дело маестра.”. Публика је схватила и у тишини отишла из позоришта. Сутрадан је опера изведена у целини и од онда је стални део поставке многих оперских кућа. Многи музиколози и критичари се слажу да је са опером „Турандот” завршен период класичне опере.
Опус Ђакома Пучинија
Опере

Вилисе (Le Villi) (1884)
Едгар (Edgar) (1889)
Манон Леско (Manon Lescaut) (1893)
Боеми (La Bohème) (1896)
Тоска (Tosca) (1900)
Мадам Батерфлај (Madamme Butterfly) (1904. / рев. 1905)
Кћи Запада (La Fanciulla del West) (1910)
Ластавица (La Rondine) (1917)
Триптих (Il Trittico)
Плашт (Il Tabarro) (1918)
Сестра Анђелика (Suor Angelica) (1918)
Ђани Скики (Gianni Schicchi) (1918)
Турандот (Turandot) (1926)

Wiki

Pučini završio život bez glasa

Đakomo Pučini je italijanski kompozitor, rođen u gradu Luka u italijanskoj pokrajini Toskani, u porodici koja je vekovima bila tu nastanjena. Bio je drugi u porodici nazvan Đakomo, a peti muzičar potekao iz nje. Svoje rano muzičko obrazovanje duguje lokalnom svešteniku koji mu je davao časove klavira. Ipak, za poziv muzičara se odlučio kada je u Pizi čuo Verdijevu "Aidu".

Zahvaljujući posredovanju jedne dvorske dame, majčine prijateljice, dvadesetogodišnji Pučini dobija kraljičinu stipendiju. Dok je živeo u Milanu sa jednim bratom, upoznao se sa životom koji će kasnije prikazati u operi "Boemi". Školovao se na konzervatorijumu u Milanu, gde je bio učenik i Amilkara Ponikijelija - kompozitor nekada vrlo popularne opere "Đokonda". U toku studija komponuje dve opere "Vili" 1883. godine i "Edgar" 1889. godine koje su postigle veliki, ali kratkotrajan uspeh, što mu je obezbedilo finansijsku sigurnost i dalo volju da nastavi da se bavi kompozitorskim radom. Već sledeća njegova opera "Manon Lesko" iz 1893. godine bila je zavidnog kvaliteta i održala se na repertoaru operskih scena do današnjih dana.

Zahvaljujući ovoj operi, bio je u mogućnosti da u okolini rodne Luke kupi zemlju i na njoj izgradi najpre skromnu kuću, a kasnije i velelepnu vilu u kojoj je proveo veći deo svog života. Strastveni zaljubljenik u lov i prirodu ovde je imao mir potreban za njegov stvaralački rad.


Svetsku slavu i veliko bogatstvo je stekao dvema operama koje se ubrajaju među nekoliko najboljih opera ikada napisanih, a to su "Boemi" i "Toska". Ipak, pošto je bio perfekcionista koji je želeo da stvara savršena dela, jako teško je podneo kada je opera "Madam Baterflaj" izviždana na premijeri u milanskoj Skali 1904. godine. Sam Pučini je ovaj neuspeh pripisao preteranoj dužini drugog čina i prerađuje operu koja doživljava svoju novu premijeru 1905. godine. Od tog trenutka opera, kao i "Boemi" i "Toska", postaje deo stalnog operskog repertoara.

Prilikom boravka u SAD-u, gde je otputovao kako bi prisustvovao postavljanju "Boema" u Metropoliten operi u Njujorku, dolazi na ideju, koja će se pokazati ne baš sjajnom, da komponuje operu kakva do tada nije postojala. Bira temu sa Divljeg Zapada i tako nastaje opera "Kći Zapada" proizvedena 1910. godine u Metropoliten operi pod dirigentskom palicom Artura Toskaninija i sa Enrikom Karuzom u glavnoj muškoj ulozi. Opera sjajno prolazi u SAD-u, najpre u Njujorku, a zatim i u Bostonu i Čikagu, ali drugde, a posebno u Evropi, nikada nije postala popularna.

Godine 1919. odlučuje se na komponovanje opere "Turandot" prema jednom popularnom komadu, a radnja opere se odvija u Kini. Želeo je da stvori operu koja će biti vrhunac operskog stvaralaštva, veličanstveni spektakl. Naporno je radio na tome, dugo je bio nezadovoljan libretom, ali je na kraju uspeo da napiše dva čina i deo trećeg, uprkos teškoj bolesti koja ga je mučila. Svestan da neće završiti delo, pada u tešku depresiju.

U jednom pismu govori:

- Ova opera me prožima, muči dan i noć. Pored nje, sva moja do sada napisana muzika izgleda mi bleda i smešna. Ipak, bojim se da neću uspeti da je završim, a ako tako bude, svet će biti uskraćen za najlepši ljubavni duet svih vremena.

Tako je i bilo. Posle pet verzija libreta za duet Kalafa i Turandot, mnogih skica i nacrta melodija, opera ostaje nedovršena.

Pučini umire u Briselu, pošto mu je otkazalo srce nakon operacije raka grla. Kompozitor koji je svetu podario neke od najlepših operskih arija, završio je svoj život bez glasa. Njegov zet, jedan od najvećih dirigenata u istoriji, Arturo Toskanini, daje kompozitoru Franku Alfanu da dovrši operu na osnovu Pučinijevih nacrta, a kada ovaj to učini, sam Toskanini dorađuje završetak. Premijera je održana 1926. godine u milanskoj Skali.

Toskanini je dirigovao, i nakon smrti robinje Liju u trećem činu prekida izvođenje, okreće se publici i kaže:

- Ovde se završava delo maestra.

Publika je shvatila i u tišini otišla iz pozorišta. Sutradan je opera izvedena u celini i od onda je stalni deo postavke mnogih operskih kuća. Mnogi muzikolozi i kritičari se slažu da je sa operom "Turandot" završen period klasične opere.


naxi radio.