|
| Najveći Srpski naučnici i pronalazači | |
| |
Autor | Poruka |
---|
zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 19:07 | |
| Mihajlo PupinMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. g. u Idvoru u zemljoradničkoj porodici kao jedno od desetoro dece (petoro muške i petoro ženske) oca Konstantina (Koste) i majke Olimpijade. Školovanje je započeo u Srpskoj crkvenoj osnovnoj školi u Idvoru, a zatim u Nemačkoj osnovnoj školi u obližnjem Perlezu. Nakon toga je pohađao Građansku školu i Realnu gimnaziju (srednju školu) u Pančevu, u kojoj je završio peti razred u leto 1872. godine. kao odličan učenik, dobio je već 1871. stipendiju u Pančevu. U jesen 1872. pošao je na dalje školovanje u Prag. Osnovni razlozi za to su učešće u sukobima Omladine srpske sa njemačkim vlastima i želja majke, učitelja prote V. Živkovića i učitelja fizike i matematike Simona Kosa, da kao darovit učenik nastavi dalje školovanje. Po završetku školovanja 1883. godine diplomirao je na niverzitetu Bachelor of Arts, a samo dan pre primio je američko državljanstvo.Dobio je stipendiju kao odličan učenik, za studije matematike i fizike,u Kembridžu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je doktorirao iz oblasti fizičke hemije, sa temom: “Osmotički pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji”. Svoju karijeru i naučnu djelatnost započeo je kao nastavnik fizičke matematike u odeljenju za elektrotehniku, na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. Godine gde je kao profesor radio punih četrdeset godina. Pupin je pored naučne djelatnosti, izumio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja. Pupin je bio i uspešan pisac. Za svoje autobiografsko delo “Sa pašnjaka do naučenjaka” (“From Immigrant to Inventor”), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu.Pupin je prvi diplomata Srbije u SAD postavljen je za počasnog konzula 1912. godine i ovu duznost je obavljao sve do 1920. godine.Pupin je bio oženjen Amerikankom Sarom Katarinom Džekson iz Njujorka. Imao je sa njom ćerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu. izvor:beautifulserbia.info |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 19:12 | |
|
Selo Idvor, Mihajlo PupinIdvor je Banatsko selo koje je smešteno na oko 13 kilometara od čuvene Kovačice. Idvor je poznatiji kao rodno mesto velikog srpskog naučnika –fizičara svetskog glasa Mihajla Pupina (1854-1935). Prvi put se pominje još u XVII veku za vreme vladavine turaka na ovim prostorima. Godine 1660. kaluđeri Pećke patrijaršije sakupljajući dobrovoljni prilog dolaze i do Idvora. Tada unose ime ovog banatskog naselja u spisak donatora, a kasnije i u svoju zahvalnicu. Nakon povlačenja Turaka 1717. godine, Idvor je pripadao tadašnjem Pančevačkom okrugu i brojao je svega nekoliko kuća. 1732. i 1736. Godinepoharala ga je kua te se broj stanovnika višestruko smanjio, a preostalo malobrojno stanovništvo izmestilo je selo nešto južnije, na povoljniji položaj. Kasnije je Idvor, prvenstveno zahvaljujući doseljenicima dobio karakterističan austrougarski karakter i graditeljski stil sa karakterističnim Banatskim kućama, šorovima i crkvom u sred sela izvor:beautifulserbia.info |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 19:19 | |
| |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 19:53 | |
| BIOGRAFIJAMihajlo Pupin je rodjen 9. oktobra 1854. u selu Idvor, opstina Kovacica, u Banatu. Otac Konstantin (Kosta) i majka Olimpijada, zemljoradnici srednjeg poseda imali su desetoro dece, 5 muskih i 5 zenskih. Prvo je ucio u Srpskoj veroispovednoj osnovnoj skoli u Idvoru, a zatim u Nemackoj osnovnoj skoli u Perlezu. Posle toga je presao u Gradjansku skolu i Realku (srednju skolu) u Pancevu, u kojoj je zavrsio V razred u leto 1872. godine. Kao odlican ucenik, dobio je vec 1871. stipendiju u Pancevu. U jesen 1872. posao je na skolovanje u Prag, u Cesku. Osnovni razlozi za to su ucesce u sukobima Omladine srpske sa nemackim vlastima i zelja okoline (majke, ucitelja prote V. Zivkovica i ucitelja fizike i matematike Simona Kosa) da kao darovit ucenik nastavi dalje skolovanje. U Pragu, Pupin je nastavio sesti razred i prvi semestar sedmog razreda realke. Primio je stipendiju iz Panceva, ali nedovoljnu i neurednu. Ucio je vrlo neuredno zbog ucesca u sukobima ceske i nemacke omladine i tugovanja za zavicajem. Stoga 1874. odlazi u SAD, preko Hamburga, u svojoj 20-toj godini. Pupin je prvih pet godina po dolasku u SAD imao vrlo teske uslove zivota. Radio je kao fizicki radnik, prvo na poljskim, nosackim i slicnim poslovima, a zatim u jednoj fabrici dvopeka u Njujorku, posecujuci Kuperovu vecernju skolu. Kad je postao pomocni sluzbenik, konkurisao je i polozio prijemni ispit na Kolumbija-koledzu u Njujorku u jesen 1879. Odmah se istakao kao primeran ucenik. Oslobodjen je placanja skolarine, a vec na kraju prve godine dobio je dve novcane nagrade (iz grckog i matematike). Uglavnom se izdrzavao prihodima od poducavanja slabijih ucenika i fizickog rada. Po zavrsetku skolovanja 1883. godine primio je diplomu prvog akademskog stepena Bachelor of Arts, a dan pre toga primio je americko drzavljanstvo. Dobio je odmah stipendiju, kao odlican ucenik, za studije matematike i fizike u Kembridzu u Velikoj Britaniji (1883-1885), a zatim u Berlinu (1885-1889), gde je polozio doktorat iz oblasti fizicke hemije, sa temom: "Osmoticki pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji". Svoju nastavnicku karijeru i naucnu delatnost zapoceo je kao nastavnik fizicke matematike u odeljenju za elektrotehniku na Kolumbija univerzitetu u Njujorku 1889. godine. Pupin je punih cetrdeset godina bio nastavnik i profesor Kolumbija univerziteta, od 1889. do 1929. godine. Redovni profesor je od 1901. godine, odnosno od svoje 43. godine zivota. Pupin je pored naucne delatnosti, smislio mnogo pronalazaka, od kojih je patentirao 24. Za svoj sveobuhvatni rad dobio je mnoge nagrade i priznanja. U sukobu pristasa jednosmerne i naizmenicne struje bio je uz Teslu. Pupin je bio i uspesan pisac. Za svoje autobiografsko delo "Sa pasnjaka do naucenjaka" (naslov u originalu: "From Immigrant to Inventor"), objavljeno 1923. godine, godinu dana kasnije 1924. godine dobio je Pulicerovu nagradu. Nikada nije zaboravio i nije se odrekao starog zavicaja i pomagao je i Idvor i Srbiju i Jugoslaviju na sve moguce nacine. Pupin je bio ozenjen Amerikankom Sarom Katarinom Dzekson iz Njujorka. Imao je sa njom cerku Varvaru, udatu Smit. Umro je 12. marta 1935. u Njujorku i sahranjen na groblju Vudlaun u Bronksu. izvor:znanje.org
Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 8 Okt - 20:21, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 19:57 | |
|
NAUČNA DELATNOSTSvoje akademsko obrazovanje stekao je na Kolumbija koledzu u Njujorku, a svoje strucno obrazovanje na univerzitetima u Kembridzu, Engleska, i Berlinu, Nemacka. U Berlinu je ucio kod cuvenog naucnika Helmholca. Svoju doktorsku titulu odbranio je na Univerzitetu u Berlinu, a potom se 1889. godine vraca na Kolumbija Univerzitet, gde radi kao profesor teoretske elektrotehnike. Na Kolumbija univerzitetu bio je profesor od 1892. gde je predavao matematicku fiziku. Njegova najranija interesovanja, jos iz vremena dok je bio student u Berlinu, vezana su za fizicku hemiju i njegova doktorska disertacija, pod nazivom "Osmotski pritisak i njegov odnos prema slobodnoj energiji" odnosi se upravo na ovu granu. Njegov polozaj profesora teorijske elektrotehnike postepeno je usmerio njegovo interesovanje na proucavanje elektromagnetskih fenomena. Elektricna rezonanca, kao predmet izucavanja, privukla je njegovu paznju u periodu izmedju 1892. i rezultirala u pronalasku elektricnog strujnog kola, koje se danas univerzalno koristi u svim radio-vezama. Patent elektricnog kola je prodao kompaniji Markoni. U isto vreme kompanija Markoni primenila je njegov pronalazak za ispravljanje visokofrekventnih elektricnih talasa. Ovaj pronalazak smatra se osnovom ispravljanja visokofrekventnih talasa koje se danas univerzalno primenjuje u radiofoniji. U aprilu 1896. godine otkrio je sekundarnu rentgensku radijaciju i on je danas poznat upravo po tom pronalasku. Imajuci u vidu da se sekundarna rentgenska radijacija univerzalno primenjuje u proucavanju spektra x-zraka, razumljivo je da Pupinovo otkrice predstavlja veoma vazan doprinos elektronskoj fizici. U februaru 1896. otkrio je brzu metodu rentgenskog snimanja, koja se sastoji u tome sto se izmedju objekta koji se snima i fotografske ploce, umece fluorescentni ekran. Ovo je skratilo vreme ekspozicije (razvijanje snimka) sa trajanja od oko jednog casa na svega nekoliko sekundi. Ovaj metod rentgenskog snimanja, koji je Pupin pronasao, i sada se univerzalno koristi i primenjuje. Iz razloga koji ne moraju ovde da budu spomenuti, Pupin je bio primoran da prekine rad na x-zracima i tada se opredelio za teorijsko proucavanje telegrafskog i telefonskog prenosa putem zica, posebno preko telefonskih kablova. Prenosenje putem telefonskih kablova predstavljalo je veoma veliki problem pre trideset godina zbog toga sto su americki gradovi postavili zahtev da se sve telefonske veze na podrucju grada smeste pod zemlju. Pupin je potpuno resio ovaj problem, dokazujuci matematicki i eksperimentalno da kad se induktorski kalemovi postave u kabl na odredjenim razmacima, cine kabl jednakim sa nadzemnim provodnicima visoke indukcije, sto istovremeno umanjuje i krivljenje i opadanje. S tim u vezi, Pupin je dosao do novog oblika induktorskih kalemova, bez kojih bi teoretski rezultati imali vrlo malu prakticnu vrednost, zato sto bi, inace, kalemovi koji pripadaju razlicitim telefonskim kruznim linijama imali uzajamno indukovanje, a ovo bi prouzrokovalo ukrstanje razgovora. Induktorski kalemovi nemaju spoljno magnetsko polje i tako nemaju ni zajednicko indukovanje sa spoljasnjim okruzenjem. Western Kompanija iz Njujorka i Siemens-Halske iz Berlina su usavrsile ovu vrstu telefonskog kabla, sto je predstavljalo revolucionarni korak u telefonskim komunikacijama. Pre cetrnaest godina Americka telefonska i telegrafska kompanija je postavila telefonsku vezu izmedju Bostona, Njujorka i Vasingtona. Preko ovakvog telefonskog kabla, uspostavljena je tada najduza telefonska veza na svetu. Kabl je bio dug 500 milja ili 800 kilometara. Danas se ova razdaljina uvecala uvodjenjem bezvazdusnih provodnika. Ali moramo da napomenemo da bez uvodjenja induktorskih kalemova, prema Pupinovoj teoriji, bezvazdusni provodnici ne bi mogli sami da omoguce telefonske komunikacije. Kalemovi iskljucuju krivljenje, ne samo prouzrokovano nejednakom redukcijom amplitude razlicitih frekvencija, vec i razlicitim brzinama rasprostiranja razlicitih frekvencija. U usavrsavanju induktorskih kalemova za poslednjih dvadeset pet godina, Pupin je saradjivao sa Western Electric Company i Siemens-Halske u Berlinu. Za vreme rata, Pupin i njegovi saradnici su se bavili istrazivanjem ciji je cilj bio razvoj sistema za otkrivanje podmornica i sistem telefonskih komunikacija u vazdusnom saobracaju. Ovaj rad mu je doneo priznanje, sto se vidi iz pisma na 386. strani Pupinove biografije, pod nazivom "Sa pasnjaka do naucenjaka". Ova autobiografija na izvestan nacin nabraja Pupinove pronalaske, koje je ukratko opisao autor u predgovoru; tacnost nije nikada proveravana. Ovde bi takodje trebalo pomenuti da je Pupin u svom eseju iz 1899. godine, pod naslovom "Prenosenje kroz neprovucene provodnike", dao prvi matematicki pristup elektricnog prenosenja preko tzv. umetnih vodova. I ova teorija predstavlja pronalazak modernih elektricnih filtera koji se mnogo koriste u telefonskim, telegrafskim i radio-komunikacijama. Tokom poslednjih sest godina, Pupin je proucavao, kako teoretski, tako i eksperimentalno, elektricno prenosenje putem kablova koji idu ispod mora, i uspeo da prosiri lord Kelvinov matematicki pristup ovom predmetu. Rezultat ovog proucavanja je novi tip umetnih provoda koji treeba da se koriste u dvostrukom radu kablova ispod mora. Teorija i eksperimentalni rezultati jos nisu objavljeni, ali ce biti objavljeni u najskorijoj buducnosti. Prva najava poslata je Izdavackom odboru koji je odrzao sednicu u mestu Komo, u Italiji, septembra 1927. godine povodom Voltine komemoracije. U sukobu pristalica jednosmerne i naizmenicne struje, bio je na strani Tesle, Vestinghausa i drugih. izvor:znanje.org
Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 8 Okt - 20:19, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 20:03 | |
|
PATENTI I PRONALASCIPupin je patentirao ukupno 24 svoja pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine. Pronalasci su mu, uglavnom, iz oblasti telefonije, telegrafije i radiotehnike. Svetsku slavu je dobio pronalaskom postupka pupinizacije, koji je omogucio prenos pisanog ili govornog signala na vrlo velike daljine, sto pre Pupinovog pronalaska nije bilo moguce. Sam postupak nazvan je po Pupinu. Spisak Pupinovih patenata objavljenih u S.A.D. 1. Br. 519 346 Apparatus for telegraphic or telephonic transmission (Aparat za telegrafske i telefonske prenose) Objavljen 8.V 1894. 2. Br. 519 347 Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems (Transformator za telegrafske, telefonske ili druge elektricne sisteme) Objavljen 8. V 1894. 3. Br. 640 515 Art of distributing electrical energy by alternating currents (Tehnika razvodjenja elektricne energije pomocu naizmenicnih struja) Objavljen 2. I 1900. 4. Br. 640 516 Electrical transmission by resonance circuits (Elektricni prenos pomocu rezonantnih strujnih kola) Objavljen 2. I 1900. 5. Br. 652 230 Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore (Tehnika smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to) Objavljen 19. VI 1900. 6. Br. 652 231 Metohod of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore (Metod smanjenja slabljenja elektricnih talasa i aparati za to) Objavljen 19. VI 1900. 7. Br. 697 660 Winding-machine (Masina za namotavanje) Objavljen 15. IV 1902. 8. Br. 707 007 Multiple telegraphy (Visestruka telegrafija) Objavljen 12. VIII 1902. 9. Br. 707 008 Multiple telegraphy (Visestruka telegrafija) Objavljen 12. VIII 1902. 10. Br. 713 044 Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process (Proizvodjenje asimetricnih struja pomocu simetricnog elektromotornog procesa) Objavljen 4.XI 1902. 11. Br. 768 301 Wireless electrical signalling (Bezicno prenosenje elektricnih signala) Objavljen 23. VIII 1904. 12. Br. 761 995 Apparatus for reducing attenuation of electric waves (Aparat za smanjenje slabljenja elektricnih talasa) Objavljen 7. VI 1904. 13. Br. 1.334 165 Electric wave transmission (Prenosenje elektricnih talasa) Objavljen 16. III 1920. 14. Br. 1.336 378 Antenna with distributed positive resistance (Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom) Objavljen 6.IV 1920. 15. Br. 1.388 877 Sound generator (Zvucni generator) Objavljen 3. XII 1921. 16. Br. 1.388 441 Multiple antenna for electrical wave transmission (Visestruka antena za prenosenje elektricnih talasa) Objavljen 23. XII 1921. 17. Br. 1.415 845 Selective opposing impedance to received electrical oscillation (Selektivna impedancija koja se suprostavlja primljenim elektricnim oscilacijama) Objavljen 9. V 1922. 18. Br. 1.416 061 Radio receiving system having high selectivity (Radioprijemni sistem visoke selektivnosti) Objavljen 10. V 1922. 19. Br. 1.456 909 Wave conductor (Talasni provodnik) Objavljen 29. V 1922. 20. Br. 1.452 833 Selective amplifying apparatus (Aparat za selektivno pojacavanje) Objavljen 24. IV 1923. 21. Br. 1.446 769 Aperiodic pilot conductor (Aperiodicni pilotni provodnik) Objavljen 23. II 1923. 22. Br. 1.488 514 Selective amplifying apparatus (Selektivni aparat za pojacavanje) Objavljen 1. IV 1923. 23. Br. 1.494 803 Electrical tuning (Elektricno podesavanje) Objavljen 29. V 1923. 24. Br. 1.503 875 Tone producing radio receiver (Radiofonski prijemnik) Objavljen 29. IV 1923. izvor:znanje.org
Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 8 Okt - 20:20, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 20:08 | |
|
PRIZNANJAPupinov rad je priznat od strane mnogobrojnih univerziteta, koji su mu dodelili pocasne diplome. On je posedovao sesnaest takvih diploma. Dodeljeno mu je: • The Elliot Cresson Medal of the Franklin Institute (1902) • The Hobort Prize of the French Academy (1916) • The Edison Medal of the American Institute of Electrical engineers (1920) • The Medal of Honor of the Radio Institute of America • The Gold Medal of the American Institute of Social Sciences • The Washington Award of the Western Society of Engineers (1928) Bio je predsednik: • The Radio Institute of America • The New York Academy of Sciences • The American Institute of Electrical Engineers • The American Association for the Advancement of Science Bio je clan mnogih akademija i naucnih drustava. Bio je pocasni doktor mnogih univerziteta u svetu. Proglasen je za pocasnog doktora Beogradskog univerziteta i Zagrebackog univerziteta. izvor:znanje.org
Poslednji izmenio zjovan29 dana Sub 8 Okt - 20:16, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sub 8 Okt - 20:12 | |
|
ODNOS PREMA ZAVIČAJUU citavom svom zivotu Pupin je zadrzao neposredni odnos prema fizickom radu, obicnim ljudima i starom zavicaju. On se za vreme skolskih odmora aktivno bavio poljoprivrednim poslovima, sto je cinio i kasnije povremeno kao naucnik, na svojoj farmi u Norfolku, oko 200 km od Njujorka, na kome je zaposlio nase iseljenike i sa njima radio i vodio razgovore. Tu ljubav prema selu i poljoprivredi izrazavao je i na veoma racionalan nacin - stalno insistirajuci na strucnom osposobljavanju omladine u starom zavicaju radi unapredjenja poljoprivredne proizvodnje. U tu svrhu je podigao Narodni dom i osnovao fond u Idvoru. Druga karakteristicna delatnost Pupina bila je usmerena na okupljanje srpskih i drugih jugoslovenskih iseljenika u Americi radi pruzanja uzajamne pomoci, odrzavanja etno-kulturnog nasledja i veza sa starim zavicajem. On je jedan od osnivaca jedne od najstarijih srpskih iseljenickih organizacija - "Savez zajednickih Srba - Sloga" (1909), a pri njenom udruzivanju sa druge tri u Srpski narodni savez (Serbian national fondation) bio je jedan od osnivaca i dugogodisnji predsednik (1909-1926). On je i licno negovao, cenio i isticao kulturno nasledje i druge vrline ljudi svoga zavicaja. U svojoj kuci je imao biblioteku sa delima Vuka, Zmaja, Njegosa i drugih i slike Urosa Predica i Paje Jovanovica. Pupin je narocito mnogo doprineo pravilnom obavestavanju iseljenicke i najsire americke javnosti u doba balkanskih ratova i prvog svetskog rata o naporima i stradanjima Srbije i Crne Gore i u organizovanju podrske i pomoci Srbiji, Crnoj Gori i Jugoslovenskom odboru. Davao je i velike licne priloge Crvenom krstu, izbeglicama i mnogim drugim fondovima. On je prvi diplomata Srbije u S.A.D. - postavljen je za pocasnog konzula 1912. i obavljao ovu duznost sve do 1920. godine. Obavljajuci ovu duznost, on je vrlo mnogo doprineo uspostavljanju medjudrzavnih i sirih drustvenih odnosa izmedju Srbije i kasnije Jugoslavije i S.A.D. Posebno je veliki i znacajan njegov doprinos u stvaranju Jugoslavije kao zajednicke drzave Juznih Slovena i uspostavljanju njenih granica. On je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (aprila - maja 1919.), na poziv vlade Drzave S.H.S. Veoma je mnogo koristio svoje licno poznanstvo sa Vudro Vilsonom, predsednikom S.A.D. (bili su skolski drugovi). U vrlo teskoj situaciji po granice Jugoslavije on je licno uputio memorandum 19. IV 1919. predsedniku S.A.D., na osnovu dobijenih podataka o istorijskim i etnickim karakteristikama granicnih podrucja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Medjumurja, Baranje i Makedonije sto je doprinelo da Vilson da izjavu svega tri dana kasnije o nepriznavanju Londonskog ugovora saveznika sa Italijom. Sa starim zavicajem je odrzavao brojne i raznovrsne veze. Dolazio je u posetu sest puta (1883., 1884., 1886., 1902., 1919., 1921.). Dopisivao se sa mnogim prijateljima i poznanicima; interesovao se o zbivanjima. Osnovao je poseban "Fond Mihaila Pupina" od svoje imovine u Jugoslaviji, dodelivsi ga "Privredniku" za skolovanje omladine i za nagrade, "za vanredne uspehe u poljoprivredi", kao i Idvoru za nagradjivanje ucenika i pomoc crkvenoj opstini. Posebnu svrhu namenio je sagradjenom Domu u Idvoru, za citaonicu i skolovanje omladine za poljoprivredu i za elektrifikaciju i podizanje vodovoda u Idvoru. On je posebno gajio ljubav i prema Makedoniji i Ohridu, dajuci zvona kao poklone crkvama, osnivajuci fond za pomoc sirotinje i sl. Jos 1913. godine osniva "Fond Olimpijade Pupin" pri S.A.N.U. za pomaganje skolovanja siromasne dece u Staroj Srbiji i Makedoniji. Stoga je jos 30-tih godina jedna ulica u Ohridu dobila njegovo ime. Takodje, o svojoj pomoci Sloveniji da dobije Bled i Triglav u svoj sastav on pise 1934.: "Da nije bilo Ribarsa i drugih slovenackih delegata u Parizu ni Slovenci ne bi nikad doznali da sam im ja u poslednjem casu izbavio Bled i bledski trougao sa Triglavom i ja danas ne bih bio pocasni gradjanin Bleda". U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naucnu i rodoljubivu delatnost, u Jugoslaviji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (preko 300 istrazivaca), jedna fabrika iz oblasti elektronike i vise skola, a i ulice u mnogim mestima. izvor:znanje.org |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Milutin Milanković Uto 11 Okt - 15:07 | |
|
MILUTIN MILANKOVIĆMILUTIN MILANKOVIĆMilutin Milanković (28. maj 1879 — 12. decembar 1958) je bio srpski inženjer, geofizičar, klimatolog i astronom. Osnivač je katedre za nebesku mehaniku na Beogradskom univerzitetu i svetski uvažavan naučnik, poznat po teoriji ledenih doba, koja povezuje varijacije zemljine orbite i dugoročne klimatske promene. Ova teorija je poznata pod imenom Milankovićevi ciklusi. Početak Milanković je rođen u srpskoj porodici 28. maja 1879. godine u Dalju, blizu Osijeka (tada Austrougarska, danas Hrvatska). Pohađao je Bečki tehnološki institut, gde je diplomirao građevinu 1902. i stekao doktorat iz tehničkih nauka 1904, čime je postao prvi srpski doktor tehničkih nauka. Kasnije je radio u tada čuvenoj firmi Adolfa Barona Pitela Betonbau-Unternehmung u Beču. Gradio je brane, mostove, vijadukte, akvadukte i druge građevine od ojačanog betona, u tadašnjoj Austrougarskoj. Milanković je nastavio da se bavi građevinom u Beču, do jeseni 1909, kada mu je ponuđena katedra primenjene matematike na Beogradskom univerzitetu, (racionalna mehanika, nebeska mehanika, teorijska fizika). Godina 1909. označava prekretnicu u njegovom životu. Mada je nastavio da se bavi istraživanjem raznih problema u vezi sa primenom ojačanog betona, odlučio je da se skoncentriše na fundamentalna istraživanja. Život i naučni rad Tek što se Milanković doselio u Beograd, usledili su burni događaji: Balkanski ratovi, a zatim i Prvi svetski rat. Kada je 1914. izbio rat (tek što se oženio), Austrougarska vojska je internirala Milankovića u Nežider, a kasnije u Budimpeštu, gde mu je bilo dozvoljeno da radi u biblioteci Mađarske akademije nauka. Već 1912, njegova interesovanja su se usmerila ka proučavanju solarne klime i planetarnim temperaturama. Dok je bio interniran u Budimpešti,Milutin Milanković je posvetio svoje vreme radu na ovom polju, i do kraja rata je završio monografiju o ovom problemu, koja je objavljena 1920, u izdanju Srpske kraljevske akademije u Parizu, pod naslovom Théorie mathématique des phénomènes thermiques produits par la radiation solaire (Matematička teorija termičkih fenomena uzrokovanih sunčevim zračenjima). Rezultati ovog rada su mu doneli značajnu reputaciju u naučnom svetu, mahom zbog njegove krive insolacije na zemljinoj površini. Ova solarna kriva nije potpuno prihvaćena sve do 1924. kada je meteorolog iklimatolog Vladimir Kepen (Wladimir Köppen) sa svojim zetom, Alfredom Vegenerom (Alfred Wegener), predstavio krivu u svom radu, pod naslovom Climates of the geological past. Posle ovih prvih priznanja, Milanković je 1927. pozvan da sarađuje u dve važne publikacije: prva je bila priručnik iz klimatologije (Handbuch der Klimatologie), a druga je bila priručnik iz geofizike (Guttenberg's Handbuch der Geophysik). Za nju je napisao uvod Mathematische Klimalehre und astronomische Theorie der Klimaschwankungen (Matematička nauka klimata i astronomska teorija varijacija klimata), objavljen 1930. na nemačkom, a 1939. preveden na ruski. Ovde je teorija planetarnih klimata dalje razvijena sa posebnim podacima o Zemlji. Za drugu knjigu, Milanković je napisao četiri odeljka razvijajući i formulišući svoje teorije: teoriju sekularnih pokreta zemljinih polova i teoriju glacijalnih perioda (Milankovićevi ciklusi), koja je izrađena na ranijem radu Džejmsa Krola (James Croll). Milanković je uspeo da unapredi Krolov rad delom zahvaljujući poboljšanim računanjima zemljine orbite, koje je 1904. objavio Ludvig Pilgim (Ludwig Pilgim). Svestan da je njegova teorija solarnog zračenja uspešno kompletirana, i da su papiri koji se bave ovom teorijom razbacani u više radova, Milanković je odlučio da ih sakupi i objavi pod jednim naslovom. Pred sam početak rata u Jugoslaviji, 1941. je završeno štampanje obimnog i najznačajnijeg dela Kanon der Erdbestrahlung und seine Anwendung auf das Eiszeitenproblem (Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba), na 626 strana, objavljenog u izdanjima Srpske kraljevske akademije. Ovo delo je prevedeno na engleski 1969. od strane izraelskog Programa za naučne prevode, pod naslovom Canon of Insolation of the Ice-Age Problem. Kritike Milankovićeve teorije ledenih doba počele su 1950ih godina. Kritike su potekle uglavnom od meteorologa koji su tvrdili da su insolacione promene zbog promena u Zemljinoj orbiti isuviše male da značajnije izmene klimatski sistem. Ipak, kasnih 60-ih i 70-ih, istraživanja sedimenata duboko u morima su dovela do široke potvrde Milankovićevih stavova, jer je otkrivena periodičnost (100.000 godina), koja se blisko poklapala sa orbitalnim periodom (videti Ledeno doba za više podataka). Naučni genije Milutina Milankovića dobio je nesumnjivo međunarodno prizanje 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu „Nauka“ (J.D Hays, John Imbrie, and N.J. Shackleton, „Variations in the Earth's Orbit: Pacemaker of the Ice Ages“, Science, 194, no. 4270 (1976), 1121-1132.) objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta čiji je predmet bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni. Tada je utvrđeno da su varijacije Zemljine orbite indikacije ledenih doba. Milankovićevi radovi tada su postali predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, budući da je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina. Milankovićeva istraživanja imaju veliki uticaj na geologiju. Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom „Ciklo-stratigrafija“. Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prošla naša planeta.
Kao dodatak naučnom radu, Milanković je uvek pokazivao veliko interesovanje za istorijski razvoj nauke. Napisao je knjigu o istoriji astronomije, kao i dveknjige za širu čitalačku publiku: prva - Kroz vasionu i vekove govorila je o razvoju astronomije, a druga, nazvana Kroz carstvo nauka, se bavila razvojem nauka.
Milutin Milanković je u svom bogatom stvaralačkom životu uradio i predložio, između ostalog, reformu gregorijanskog i julijanskog kalendara, koja je vodila izgradnji jedinstvenog, do sada najpreciznijeg kalendara (Milankovićev kalendar) i koja je prihvaćena na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu 1923. godine. Milanković je detaljno pisao o ovom svom pokušaju u izveštaju Srpskoj kraljevskoj akademiji po povratku sa Kongresa, u svojim memoarima i u „Kanonu osunčavanja“, napominjući da mu nije jasno zašto reforma, koja je jednoglasno usvojena 30. maja 1923. godine u Carigradu, i pored svih svojih prednosti, kasnije nije primenjena.
Milanković je objavio i autobiografiju iz tri dela: Uspomene, doživljaji i saznanja.Njegov sin, Vasko Milanković je napisao biografsko delo: Moj otac, Milutin Milanković.
Godine 1920. izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a za redovnog člana 1924. Za dopisnog člana Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti izabran je 1925, bio je član Nemačke akademije Naturalista „Leopoldine“ u Haleu, kao i član mnogih naučnih društava kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.
Kada su nemačke okupacione vlasti u Drugom svetskom ratu 1941. godine tražile od profesora Beogradskog univerziteta da potpišu Apel srpskom narodu (i podrže okupaciju zemlje), Milutin Milanković je jedan od nekolicine profesora koji je odbio da to učini.
Po završetku Drugog svetskog rata i komunističke revolucije Sud časti Beogradskog univerziteta je procenjujući podobnost Milutina Milankovića, za novi poredak, doneo sledeću karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je „vrlo star i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora“. Doduše, i on je dobar pedagog, ali „predavanja jedva otaljava“. „Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki... Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik“ (1. jul1950).
Milutin Milanković najcitiraniji srpski naučnik (svih vremena) u svetu.
Novije potvrde
Veličina „Milankovićevog efekta“ zavisi od razlike između najvećeg i najmanjeg rastojanja Zemlje od Sunca. Godine 1999. pokazano je da varijacija izotopskog sastava kiseonika u sedimentima na dnu okeana zaista sledi Milankovićeva predviđanja (Rial JA., Pacemaking the ice ages by frequency modulation of Earth's orbital eccentricity, Science, vol. 285,p. 564, 23 July 1999); u istoj svesci na stranama 503-504 objavljen je netehnički' komentar (Why the Ice Ages Don't Keep Time, Richard A. Kerr).
Postoje i drugi noviji radovi koji ukazuju na ispravnost originalne Milankovićeve teorije: (Science, 11 June 2004, p. 1609).
Nazivi
Milanković - krater na daljoj strani Meseca 34 kilometra u prečniku na +22° latitude, -145° longitude. Milanković - krater prečnika 118 km na Marsu na 54.4N, 213.3E 1605 Milanković - asteroid koji je otkrio srpski astronom Petar Đurković.
Bibliografija
Na srpskom jeziku
Osobina kretanja u jednom specijaliziranom problemu triju tela, Beograd (1909) O kinematičkoj simetriji i njenoj primeni na kvalitativna rešenja problema dinamike,Beograd (1911) O opštim integralima problema n tela, Beograd (1911) O teoriji Mišelsonova eksperimenta, Zagreb (1912) Prilog teoriji matematske klime, Beograd (1912) O rasporedu sunčeve radijacije na površini zemlje, Beograd (1913) O pitanju astronomskih teorija ledenih doba, Zagreb (1914) Ispitivanje o klimi planeta Marsa, Zagreb (1916) Reforma Julijanskog kalendara, Beograd (1923) Kalorična godišnja doba i njihova primena u paleoklimatskom problemu, Beograd (1923) Ispitivanja o termičkoj konstituciji planetskih atmosfera, Beograd (1926) Kroz vasionu i vekove : pisma jednog astronoma, Novi Sad (1928) O oscilacijama temperature u raznim slojevima Zemljine atmosfere, Beograd (1929) Nebeska mehanika, Beograd (1935) O upotrebi vektorskih elemenata u računu planetskih poremećaja, Beograd (1939) Kroz vasionu i vekove : jedna astronomija za svakoga, Beograd (1944) Isak Njutn i Njutnova Principija, Beograd (1946) Mika Alas : beleške o životu velikog matematičara Mihaila Petrovića : ilustrovano sa 4 fotografije, Beograd (1946) Osnovi nebeske mehanike, Beograd (1947) Osnivači prirodnih nauka : Pitagora, Demokritos, Aristoteles, Arhimedes, Beograd (1947) Istorija astronomske nauke od njenih prvih početaka do 1727, Beograd (1948) Astronomska teorija klimatskih promena i njena primena u geofizici, Beograd (1948) Kroz carstvo nauka : slike iz života velikih naučnika, Beograd (1950) Uspomene, doživljaji i saznanja iz godina 1909. do 1944., Beograd (1952) Dvadeset dva veka hemije, Kragujevac (1953) O Ptolemajevu izračunavanju broja Pi. Beograd (1953) Nauka i tehnika tokom vekova, Sarajevo (1955) Tehnika u toku davnih vekova, Beograd (1955) Vavilonski toranj moderne tehnike, Beograd (1955) Uspomene, doživljaji i saznanja posle 1944. godine, Beograd (1957)
Izabrana dela
Izabrana dela Milutina Milankovića su izašla u 8 tomova.
Tom 1: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 1 Tom 2: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba 2 Tom 3: Nebeska mehanika, Istorija astronomske nauke Tom 4: Kroz vasionu i vekove, Kroz carstvo nauka Tom 5: Spisi iz istorije nauke Tom 6: Članci, govori, prepiska Tom 7: Uspomene, doživljaji i saznanja Tom 8: Kanon osunčavanja zemlje i njegova primena na problem ledenih doba (prevod na engleski)
izvor:sr.wikipedia
|
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 14:29 | |
| PUPINOV KAKEMIz Vikipedije, slobodne enciklopedije Tehnički princip Otpornost niskofrekventnih vodova, kao što su oni u telefonskim mrežama, može se smanjiti povećanjem induktivnosti[/color]. Pupinovi kalemovi vrše ovu kompenzaciju, koja se projektuje tako da uneta induktivnost odgovara akumuliranoj kapacitivnosti voda (XL = XC). Kalemovi se postavljaju na svakih 1000-1700 m voda, sa induktivnošću od 80/50 mH.[/color]Sa stanovišta informatičke teorije, pupinizacija omogućava prenos signala bez izobličenja, t. j. ispunjava Hevisajdov uslov.Ovaj princip se uglavnom koristi samo kod uparenih dalekovoda, ali u SAD se primenjuje i u lokalnim mrežama jer poboljšava frekventne osobine mreže. Pupinovi kalemovi se još koriste u mobilnim radio antenama (kao protivteža kapacitivnosti antene) i u visokonaponskim dalekovodima.[/color] |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 14:45 | |
| Pupin je objavio oko 70 tehničkih članaka i izveštaja i 34 patenta.Patenti objavljeni u Americi
Broj patenta |
Naziv patenta |
Engleski naziv |
Datum objavljivanja | 519.346
| Aparat za telegrafske i telefonske prenose
| Apparatus for telegraphic or telephonic transmission
| 8. maj 1894.
| 519.347
| Transformator za telegrafske, telefonske ili druge električne sisteme
| Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems
| 8. maj 1894.
| 640.515
| Tehnika razvođenja električne energije pomoću naizmeničnih struja
| Art of distributing electrical energy by alternating currents
| 2. januar 1900.
| 640.516
| Električni prenos pomoću rezonantnih strujnih kola
| Electrical transmission by resonance circuits
| 2. januar 1900.
| 652.230
| Tehnika smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to
| Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
| 19. jun 1900.
| 652.231
| Metod smanjenja slabljenja električnih talasa i aparati za to
| Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore
| 19. jun 1900.
| 697.660
| Mašina za namotavanje
| Winding-machine
| 15. april 1902.
| 707.007
| Višestruka telegrafija
| Multiple telegraphy
| 12. avgust 1902.
| 707.008
| Višestruka telegrafija
| Multiple telegraphy
| 12. avgust1902].
| 713.044
| Proizvođenje asimetričnih struja pomoću simetričnog elektromotornog procesa
| Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process
| 4. novembar 1902
| 768.301
| Bežično prenošenje električnih signala
| Wireless electrical signalling
| 23. avgust 1904.[/color]
| 761.995
| Aparat za smanjenje slabljenja električnih talasa
| Apparatus for reducing attenuation of electric waves
| 7. jun1904.
| 1.334.165
| Prenošenje električnih talasa
| Electric wave transmission
| 16. mart1920.
| 1.336.378
| Antena sa raspodeljenim pozitivnim otporom
| Antenna with distributed positive resistance
| 6. april1920.
| 1.388.877
| Zvučni generator
| Sound generator
| 3. decembar1921.
| 1.388.441
| Višestruka antena za prenošenje električnih talasa
| Multiple antenna for electrical wave transmission
| 23. decembar1921.
| 1.415.845
| Selektivna impedancija koja se suprotstavlja primljenim električnim oscilacijama
| Selective opposing impedance to received electrical oscillation
| 9. maj1922.
| 1.416.061
| Radioprijemni sistem visoke selektivnosti
| Radio receiving system having high selectivity
| 10. maj 1922[/url].
| 1.456.909
| Talasni provodnik
| Wave conductor
| 29. maj1922.
| 1.452.833
| Aparat za selektivno pojačavanje
| Selective amplifying apparatus
| 24. april1923[/color].[/color]
| 1.446.769
| Aperiodični pilotni provodnik
| Aperiodic pilot conductor
| 23. februar1923.
| 1.488.514
| Selektivni aparat za pojačavanje
| Selective amplifying apparatus
| 1. april1923.
| 1.494.803
| Električno podešavanje
| Electrical tuning
| ]29. maj1923.
| 1.503.875
| Radiofonski prijemnik
| Tone producing radio receiver
| 29. april1923.
| Književna delatnostPored patenata objavio je više desetina naučnih rasprava i 1923. godine svoju autobiografiju na engleskom jeziku From Immigrant to Inventor za koju je 1924. godine dobio Pulicerovu nagradu. Na srpskom jeziku objavljena je prvi put 1929. godine i to pod naslovom Sa pašnjaka do naučenjaka. Pored ove knjige objavio je još dve:[/color]
- Nova reformacija: od fizičke do duhovne stvarnosti ( The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927)
- Romansa o mašini ( Romance of the Machine; 1930)
Ostali radovi koje je samostalno objavio:
- Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918
Doprinos određivanju granica Kraljevine SHSGodine 1912, Kraljevina Srbija imenovala je Pupina započasnog konzula u SAD. Ovu dužnost je obavljao sve do 1920. godine. Sa te pozicije on je mnogo doprineo uspostavljanju međudržavnih i širih društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije Kraljevine Jugoslavije i SAD.Pupin je po završetku Prvog svetskog rata kao tada već poznati i priznati naučnik ali i politički uticajna figura u Americi uticao na konačne odluke Pariske mirovne konferencije[/url] kada se odlučivalo o određivanju granica buduće Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.Pupin je boravio dva meseca u Parizu u vreme pregovora o miru (april — maj 1919), na poziv vlade Kraljevine SHS. “
| Moje rodno mesto je Idvor, a ova činjenica kazuje vrlo malo jer se Idvor ne može naći ni na jednoj zemljopisnoj karti. To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu,koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919.godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunskirazlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.
|
” |
Po Londonskom ugovoru iz 1915. godine bilo je predviđeno da Italiji nakon rata pripadne Dalmacija. Nakon tajnog Londonskog ugovora FrancuskaEngleska i Rusijazatražile su od Srbije da nakon rata načini teritorijalne ustupke Rumuniji i Bugarskoj. Tako je Rumuniji po tome trebao pripasti Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja.U vrlo teškoj situaciji na pregovorima po pitanju granica Jugoslavije Pupin je lično uputio Memorandum 19. marta1919. predsedniku SAD, Vudrou Vilsonu[/url], koji je na osnovu podataka dobijenih od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije SlovenijeIstreBanata, MeđimurjaBaranje[/color]i Makedonije[/url] svega tri dana kasnije dao izjavu o nepriznavanju Londonskog ugovora potpisanog između saveznika sa Italijom.[/color]Zadužbine Mihajla PupinaMihajlo Pupin, oko 1890. godinePupin je ]1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.[/color]Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda[/url] u Idvoru.Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u ]Beogradu. Fondovi Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.U Americi[/url] je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba - Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (engl. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (1909—1926).Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (engl. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom+. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.PočastiMihajlo Pupin je bio:
- Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD
- Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 1925-1926.
- Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke
- Predsednik Njujorške akademije nauka
- Član Francuske akademije nauka
- Član Srpske akademije nauka
Titule:
- Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)
- Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)
- Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)
- Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)
- Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)
- Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)
- Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)
- Doktor nauka Union Koledž (1925)
- Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)
- Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)
- Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)
- Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)
- Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)
- Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)
- Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)
- Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)
- Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)
Doktor nauka, Univerzitet
Bio je počasnik građanin Zrenjanina od 1921. godine.
- Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.
- Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.
- Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.
- Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.
- Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.
- Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.
- Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929
- Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.
- Medalja Džona Frica
- četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.
U ]Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom.Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime. Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu1934 godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.[/color]Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.Posebno priznanjeSrebrnjak sa likom Mihajla Pupina iskovan povodom 125 godina od njegovog rođenja.U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje Medalja Mihajla Pupina koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI). Literatura
- S. Bokšan, Mihajlo Pupin i njegovo delo, Naučna izdanja Matice srpske, Novi Sad, 1951.
- S. Gvozdenović, Čikago, Amerika i Vidovdan, Savez Srba u Rumuniji-Srpska Narodna Odbrana,Temišvar-Čikago, 2003.
- J. Nikolić, Feljton Večernjih novosti, galerija srpskih dobrotvora, 2004.
- P. Radosavljević, Idvorski za sva vremena, NIN, Br. 2828, 2005.
- R. Smiljanić, Mihajlo Pupin-Srbin za ceo svet, Edicija – Srbi za ceo svet, Nova Evropa, Beograd, 2005.
- Savo B. Jović, Hristov svetosavac Mihajlo Pupin, Izdavačka ustanova Sv. arh. sinoda, Beograd, 2004.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: MILEVA MARIĆ - AJNŠTAJN Sre 19 Okt - 16:02 | |
| Mileva Marić-Ajnštajn - naučnica ili supruga najvećeg među naučnicima
(Mileva Marić-Ajnštajn)
O Milevi Marić-Ajnštajn zna se, na žalost, veoma malo, a i ono što se zna ne ocrtava u pravom svetlu njenu ličnost i njen nedvosmisleni doprinos nauci. Rođena je 19. decembra 1875. godine u Titelu i rođena je kao invalid. Naime, jedna noga joj je bila kraća i imala je urođeno iščešenje kuka kao i njena sestra Zorka. Možda je to i uticalo da se posveti nauci. Mileva je bila đak gimnazije u Sremskoj Mitrovici, od 1887. do 1890. godine. Milevin otac Miloš Marić, bio je, po matičnim knjigama, "vojno lice rođeno u Kaću", a u to vreme bio službenik ili "kancelarijant", kako se tada govorilo, u kotarskom sudu najvećeg sremskog grada.
Požutele, ali očigledno pažljivo vođene školske knjige govore da je Mileva bila odlična učenica, posebno se isticala iz fizike i matematike sa ocenom izvrstan. Zato uopšte nije čudo što je Mileva Marić posle vojvođanskog školovanja otišla u Cirih na studije politehnike 1897. godine i upoznala Alberta Ajnštajna, momka za kojeg ju je vezivalo isto naučno interesovanje ali i ljubav. Albert je bio svestan da će mu samo ozbiljan rad omogućiti posao, a Mileva je na svaki način želela da opravda novac koji je u nju uložila porodica, tako da su oboje indekse punili odličnim ocjenama. Uostalom, u to vreme je, barem što se tiče studenata iz inostranstva, to gotovo bilo pravilo. Milevine zemljakinje Ružica Dražić i Milena Bota slično su se odnosile prema matematici i fizici, koje su studirale zajedno sa Milevom i Albertom.
Brak između Mileve Marić i Alberta Ajnštajna sklopljen je 1903. godine i prvih godina protekao je u priličnom skladu i brojnim zajedničkim aktivnostima. Dobili su dva sina, Hajnca Alberta i Eduarda. Ajnštajn je u tom periodu, počev od 1905. godine objavio svoja najveća dostignuća. Dobio je krila i postao u svetu značajna ličnost, dok je Mileva, pronašavši svoju ljubav u njemu i deci, potpuno promenila svoj sistem vrednosti.
Mada mnogi hroničari tog vremena smatraju da je njen doprinos u radovima njenog muža, itekako veliki, ona to ipak nije htela da ističe. Iako Mileva Marić nije kao koautor potpisana ni na jednom Ajnštajnovom radu, njen naučni doprinos radu slavnog supruga je nesumnjiv. Mileva je bila matematičar svetske klase, a Ajnštajn je njenoznanje i te kako koristio. Mileva Marić se od Alberta Ajnštajna razvela 1914. godine.
(Albert Ajnštajn i Mileva Marić)
U svjetskim naučnim krugovima sve je više onih koji smatraju da je i njeno ime u nauci trebalo upisati zlatnim slovima. Abram F. Jofe u jednom delu svedoči da je na radu o specijalnoj teoriji relativiteta video potpis Ajnštajn-Marić. Uostalom, novčani iznos Nobelove nagrade (1922.) Ajnštajn je dao svojoj bivšoj supruzi Milevi Marić.
Današnji biografi, naši i strani, je veoma uvažavaju, pre svega kao ličnost, ne osporavajući njenu ulogu u životu velikog naučnika. Što se tiče naučnog doprinosa, neki tvrde da je ona čak, majkateorije relativiteta, drugi isključuju bilo kakav njen uticaj na Ajnštajnovo delo. Oba stava su isključiva. Mileva Marić sigurno nije samo pasivni posmatrač Ajnštajnovog djela. Radila je zajedno sa njim, ali u kolikoj je meri uticala na njegove ideje, nikada neće biti poznato. Postoji indicija da je ona veoma pomogla Ajnštajnu u njegovom najpopularnijem periodu, ali to ne može da porekne autentičnost njegovog dela.
Njena rečenica, da život od nekoga stvori biser, a od nekog ljuštru, koju odbacuje kada biser sazre, opisuje tragiku teškog života koji je proživela. Svesna koliko je mogla, a šta je doživela, pomirila se sa činjenicom da živi kao mučenica.
Mileva Marić-Ajnštajn umrla je 4. avgusta 1948. godine u Cirihu u Švajcarskoj.
izvoe:eKapija
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:08, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 16:07 | |
| Ljudi koji su pomerali granice: Mileva Marić
Mileva Marić rođena je 19. decembra 1875. godine u Titelu, kao najstarije od troje dece Miloša Marića i Marije Ružić Marić. Roditelji su joj dali nadimak Mica i razmazili je, zbog pomerenog kuka s kojim se rodila, a zbog kog je hramala. Još kao dete pokazivala je dar za matematiku i jezike, slikanje i muziku. Srednju školu započela je u Novom Sadu, da bi se potom prebacila u Sremsku Mitrovicu, zatim Šabac, a kad je napunila petnaest godina, otac joj je sredio specijalnu dozvolu da pohađa mušku privatnu Kraljevsku srednju školu u Zagrebu. Položila je prijemni ispit i upisala deseti razred 1892. U Zagrebu je imala najviše ocene iz matematike i fizike. Međutim, te godine se razbolela, pa se preselila u Švajcarsku, gde je u novembru mesecu krenula da pohađa Žensku srednju školu u Cirihu, u to doba jednom od svega nekoliko evropskih gradova s univerzitetom koji je primao žene. Položila je maturu nakon dve godine i počela da studira medicinu, ali se do oktobra prebacila na univerzitetski Politehnički institut. Bila je jedina devojka u grupi od šestoro studenata, i tek peta prihvaćena na PU. Jedan od njenih kolega bio je i mladi Albert Ajnštajn, sedamnaestogodišnjak, s kojim se vrlo brzo sprijateljila.
Milevina prva godina studija bila je veoma uspešna, a drugu je započela semestrom u Hajdelbergu. Ona i Albert ostali su u kontaktu dok je bila odsutna. Ona je njemu vrlo detaljno opisivala svoje zadovoljstvo studijama, dok je on nju zvao “malom pobeguljom“, moleći je da se brzo vrati. Mileva se vratila u Cirih, i do proleća 1899. sva formalnost je nestala. On je nju zvao Lutkica, a ona njega Džoni – uplovili su u ljubavnu vezu i počeli da žive zajedno, deleći ljubav i udžbenike. Roditelji Marićeve bili su tolerantni, znajući da su mali izgledi da se ona uda, uzimajući u obzir njenu inteligenciju i njen fizički nedostatak. Njegovi roditelji, međutim, protivili su se vezi po svakoj osnovi: prestara je za njega, knjiški je moljac, hroma, i nije jevrejskog porekla, već slovenskog. Ali što je veći bio otpor, to je više Mileva štitila Alberta, smeštajući njegove interese ispred svojih. On je zahtevao sve njeno vreme, a ona je za to žrtvovala svoje studije i prijatelje. Leta 1900. oboje su pali na završnim ispitima – da bi položili, bilo je potrebno da imaju prosek 5 na skali od 1 do 6; Ajnštajn je imao 4.9 i njegova ocena zaokružena je na 5, pa je ipak diplomirao, a na Milevinu prosečnu ocenu, četvorku, uticala je slaba ocena iz teorije funkcija, 2.5, iako je dobila visoke ocene iz fizike.
Nakon neuspeha na ispitima, Marićeva je ostala u Cirihu, radeći kao asistent u laboratoriji i prepremajući se da ponovo polaže ispite. Ajnštajn je otišao u Italiju u posetu porodici. U maju su se sastali na jezeru Komo na par dana. Nekoliko nedelja kasnije, Mileva je otkrila da je trudna. U julu je ponovo pala na ispitima, čak i ne povećavši ocenu, a prekinula je i pisanje diplomskog rada, za koji se bila nadala da će se razviti u doktorsku tezu. Krajem januara 1902. Mileva je rodila kći Liserl, kod kuće u Novom Sadu. Nema podataka o tome da je Albert otišao da vidi dete. Ali svakako, nikada dva fizičara nisu imala bliži odnos od njih dvoje: Mileva i Albert zajedno su jeli, spremali ispite, delili ideje i udžbenike, zajedno su spavali, podizali decu i razgovarali o fizici. U slobodno vreme ona je često svirala klavir, prateći Alberta na violini, i tako su zabavljali prijatelje, grupu koja je postala poznata kao “Olimpijska akademija“. Uprkos protivljenju svojih roditelja, u bernskoj Gradskoj većnici 6. januara 1903. Albert Ajnštajn oženio je Milevu Marić, svoju koleginicu i saradnicu. Svedoci na skromnom venčanju bili su članovi Olimpijske akademije, Moris Solovin i Konrad Habiht. Nisu imali medeni mesec, a proslava se sastojala samo iz ručka u restoranu. Njihov brak bio je intelektualno partnerstvo. Ajnštajn se divio Milevinoj tihoj nezavisosti i intelektualnoj ambiciji. Smatrao se srećnim što ju je našao: “biće koje je meni ravno i koje je jako i nezavisno kao što sam i sam“, pričao je.
Negde oko njihovog venčanja, Liserl je obolela od šarlaha. Šta se desilo sa njom i koja je bila njena sudbina, nije poznato; moguće je da je umrla od bolesti, ili da je data na usvajanje negde u Srbiji. Kada se Mileva pridružila Albertu u Bernu, dete više nije bilo s njom. Njihov zajednički život započeo je s Ajnštajnovim radom u Švajcarskoj kancelariji za patente u Bernu, i slobodnim vremenom posvećenim fizici. Mileva je pokušavala da se izbori sa gubitkom karijere i ćerke. Baš pre njihove druge godišnjice braka, Nobelova nagrada za fiziku dodeljena je Mari i Pjeru Kiri, i to je svakako bio bolan podsetnik na to da se i ona nekad nadala karijeri. Ali sledeća godina krenula je dobro. Albert je dobio povišicu, a Mileva rodila bebu, Hansa Alberta; 1905. bila je još bolja. Mileva je pisala Heleni Savić, prijateljici iz Srbije: “Završili smo neka važna posla koja će mog muža učiniti svetski poznatim.“
Rane 1905. Albert je imao dvadeset šest godina i radio je šest dana nedeljno. Mileva je bila domaćica od dvadeset devet godina sa detetom u krilu. Niko manje od njih dvoje ne izgleda kao da će promeniti svet, ali ovo je Ajnštajnova annus mirabilis, čarobna godina. U rasponu od sedam meseci, Ajnštajn je dostavio revolucionarne članke Analima fizike (Annalen der Physik),najboljem fizičkom časopisu u Evropi. Svaka teza elegantno uklanja gredu iz strukture dotad prihvaćene naučne teorije. Brojeći samo 43 stranice, ovih nekoliko papira ponudili su veliki deo okvira za fiziku dvadesetog veka.
Njegov zadivljujući rad nije se pojavio niotkuda. Između 1902. i 1904. Ajnštajn je napisao tri “otprilike“ spisa, od kojih je svaki sadržao komadić ideje, ili novi način da se misli o strukturi materije, prirodi radijacije, interakciji svetla i materije. Ove ideje bile su u mirovanju dok se nisu pojavili rezultati spisa iz 1905. U dodatku člancima iz časopisa, Ajnštajn je izložio i disertaciju, predlažući metod za određivanje broja i veličine jona. Upoređena sa drugim sjajnim njegovim dometima iz 1905, ovo i nije bila inspirišuća tema. Ali delo jeizdržalo test vremena, i citirano je češće od bilo kog drugog njegovog dela. Ova godina bila je vrhunac naučnog dostignuća, momenat razvođa u istoriji fizike. Za prvi članak, objavljen u martu, o kvantu svetlosti i fotoelektričnom efektu, dobio je Nobelovu nagradu. Druga dva rada, objavljena u junu i septembru, bila su Specijalna teorija relativiteta i Ekvivalencija mase i energije.
Deceniju nakon annus mirabilis, Albert je imao rukopis na temu opšte teorije relativiteta. To je bio vrhunac njegove karijere. Poslednje tri decenije svog života proveo je tražeći jedinstvenu teoriju koja će povezati gravitaciju i svetlo. Nikada nije uspeo.
Godine 1909. Ajnštajn je podneo ostavku Univerzitetu u Bernu, napustio svoj posao u Kancelariji za patente i postao profesor na Univerzitetu u Cirihu. Takođe je počeo i da se dopisuje sa bivšom ljubavnicom. Da bi vratili mir, Ajnštajnovi odlaze na odmor. Njihov drugi sin, Edvard, rođen je 1910. Sledeće godine Albert je preselio svoju porodicu u Prag, gde je predavao na Univerzitetu Karl–Ferdinand. Vratili su se u Cirih 1912. – ali ne i u stari život, kako se Mileva nadala. Albert je našao novu ljubavnicu – svoju rođaku Elzu Levental. Na svoj trideset četvrti rođendan dobio je čestitku od Elze. Te večeri Mileve nije bilo na proslavi.
Godine 1913. Ajnštajn je zamoljen da dođe da predaje u Berlin, čemu se Mileva veoma protivila, između ostalog zato što je Elza živela u Berlinu. Avgusta te godine Ajnštajnovi su otišli na odmor. U septembru su zajedno posetili Milevine roditelje u Titelu, i na dan odlaska u Beč Mileva je sinove krstila u pravoslavnoj crkvi. Nakon Beča, Ajnštajn je posetio rođake u Nemačkoj, a Mileva se vratila u Cirih. Posle Božića otputovala je u Berlin i odsela kod prijatelja, koji joj je pomogao da nađe smeštaj za njihovu predstojeću selidbu, zakazanu za april 1814. godine. Mileva i Albert napustili su Cirih krajem marta: Albert je prihvatio mesto predavača na berlinskom Univerzitetu, kao i članstvo u prestižnoj Pruskoj akademiji nauka.
Mileva Marić postajala je sve nesrećnija u Berlinu. Ubrzo nakon što su se doselili, Ajnštajn je insistirao na strogim uslovima koje je ona morala da poštuje ako želi da ostane s njim: dao joj je i dugu listu pravila, s naredbama poput “moraš odmah da mi odgovoriš kad te nešto pitam“. Stoga se Mileva u julu s dečacima vratila u Cirih. Nadala se da će se i Albert vratiti. Ali on je počeo da živi s Elzom i dovršio svoju Opštu teoriju relativiteta.
Godine 1916. Albert je od Mileve zatražio razvod. Ona se tom prilikom onesvestila i odvedena je u bolnicu; Albert je mislio da se pretvara. U avgustu dolazi Helena Savić da proveri kako je Mileva. Ona je prikovana za krevet, stoga Helena uzima dečake na mesec dana, dajući Milevi vreme za oporavak. U oktobru je još uvek bila bolesna, pa je njena sestra Zorka poslata da se brine o Milevinim sinovima, ali Zorka je tada doživela nervni slom, i provodi naredne dve godine u Švajcarskoj psihijatrijskoj klinici.
Najzad, Mileva je posle rata pristala na razvod, pod uslovom da novac od eventualne Nobelove nagrade pripadne njoj. Začudo, Albert se složio, i sada je bio slobodan da se oženi Elzom. Obavezao se da Milevi šalje godišnje izdržavanje od 5600 maraka, u četiri rate, što je bilo manje od polovine njegove plate. Kako se 1919. približavala kraju, posmatranja solarne elipse dokazuju Opštu teoriju relativiteta. Mileva ima četrdesetčetiri godine; razvedena je i hronično bolesna; preživela je gubitak karijere, ćerke i muža. Albert ima četrdeset godina, on je svetski poznata ličnost i spreman na dalja istraživanja, ali nikad nije ponovo stvorio nešto onog standarda kao što je bio njegov rad 1905. Mileva je imala nešto novca od razvoda, i zarađivala još tako što je primala podstanare i davala časove matematike i muzike. Život je bio podnošljiv.Ali kako je počela 1920, Milevu su pozvali u Novi Sad. Njeni ostareli roditelji nisu se mogli sami izboriti sa rastućom paranojom i neprijateljstvom njene sestre Zorke. Mileva je ostala u Novom Sadu tri meseca, i ponovo se vratila u Srbiju 1922, jer je Zorka spalila veliku sumu novca sakrivenu u praznoj štali. Njihov brat Miloš mislio je da je to namerno uradila. Događaji su se smenjivali zapanjujućom brzinom: Zorka ima još jedan nervni slom, Miloš umire od srčanog udara, Mileva svoju sestru i zvanično proglašava neuračunljivom, i Albert osvaja Nobelovu nagradu.
Albert je bio na turneji predavanja na Dalekom istoku kada se to desilo i nije mogao da prisustvuje decembarskoj ceremoniji. Tek je 1923.dobio nagradu za 1921. On je prosledio novac Milevi. Bio je to najmanji iznos koji je Nobelova fondacija ikad poklonila, samo 121,572 švedskih kruna (vrednih oko 348,000 američkih dolara 2003. godine). Mileva je novac uložila u tri kuće u Cirihu, od kojih je u jednoj sama živela.
Sledeće godine Albert se zaljubio u prijateljevu nećaku. Da bi je zadržao u Berlinu, zaposlio ju je kao “sekretaricu“. Elza je dopustila Albertu da viđa svoju družbenicu dvaput nedeljno, pod uslovom da se za to ne sazna. Međutim, Albertu je postajalo sve dosadnije tokom godina. Aprila 1928. zaposlio je pravu sekretaricu, Helen Dukas, koja će ostati sa njim do njegove smrti.
Godine 1929, Mileva ima pedeset tri godine. Tokom sledećih deset godine izgubiće sve što joj je bitno. Počelo je kad je Edvardu dijagnostifikovana šizofrenija, te je smešten na univerzitetsku psihijatrijsku kliniku, što je koštalo Milevu jedne kuće; potom je Albert izbegao antisemitizam nacističkog Berlina tako što je emigrirao u Ameriku sa Elzom i Helen. Na sledeću Novu godinu umrla je Milevina majka, a tri godine kasnije Mileva je otišla kući poslednji put, da sahrani Zorku. Nakon toga, Hans Albert, njegova žena i njihovo dvoje dece preselili su se u Sjedinjene Države, a u roku od nekoliko meseci umrlo je Milevino najmlađe unuče.
Sama Mileva umrla je u bolnici sa 72 godine, 4. avgusta 1948. u Cirihu, i sahranjena je na Nordhajm groblju. Njena čitulja u novinama nije pominjala Alberta. On je sada bio penzionisani udovac od 69 godina.Džoni će nadživeti Lutkicu sedam godina
Ajnštajn je umro 1955, načinivši Ota Nejtana i Helen Dukas poverenicima svojih ličnih dokumenata. Njih dvoje bili su žestoko zaštitnički nastrojeni i sprečili izdavanje knjige žene Hansa Alberta, Fride, 1958. godine, zato što je sadržala citate iz pisama koja su napisali Albert, Mileva i njihovi sinovi.
Više od decenije kasnije, Prinston Pres započinje rad na dvadesetosmotomnom izdanju Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna.Nejtan je zaustavio projekat jer se posvađao sa nekoliko urednika. U međuvremenu, spisi se opet kopiraju jer Ajnštajnov testament nalaže da, kad Dukas umre, svi originali moraju na Hebrejski univerzitet. Ona je umrla 1982, ali projekat se nastavlja, i koristi kopije. Do 1985. Fridina knjiga već je davno zaboravljena. Urednik Prikupljenih spisaDžon Stejkl čuo je o nekim ranim “ljubavnim pismima“ u rukama Ajnštajnovih rođaka u Kaliforniji. Našao je Evelin Ajnštajn u Berkliju. Ona ima neobjavljen rukopis svoje majke, ali ne i pisma. Potraga vodi do sefa, i tajnog skladišta 400 pisama. Projekat odlaže izdavanje Prvog toma, tako da može biti uključeno i 51 pismo. Knjiga je izašla 1987, i naučni svet brujao je ime Mileve Marić. Javnost dobija dah priče 1992, kada se objavljuju Ljubavna pisma.
Milevin život ukrstio se s Albertom Ajnštajnom na 52 godine. Veliki deo njene priče otkriven je iz njihovog ličnog dopisivanja, kao i iz pisama koje je razmenila sa užom porodicom i prijateljima. Ali interpretacija dokaza često uzrokuje srčane rasprave – s jedne strane, Albert Ajnštajn naučni je svetac, i prihvatanje Mileve kao njemu ravne bilo bi bogohulno. S druge strane, postoje čvrsti dokazi da je Ajnštajn svoju ženu sramno tretirao, i oni uvode sumnju da je posmatrao i njenu karijeru s jednakom nemarnošću. Čak i da Ajnštajn nije ništa napisao nakon 1905, istorija bi ga i dalje smestila među najblistavije umove dvadesetog veka. I danas, uz pomoć super-kompjutera, teško je zamisliti da bi neki naučnik mogao proizvesti toliko značajnog rada, na raznovrsne teme, tokom samo jedne godine. Ipak, Ajnštajn je to uradio bez kompjutera, dok je radio puno radno vreme. Ili?
Ima nekoliko eminentnih naučnika koji veruju da je Mileva možda sarađivala na bar nekim spisima iz 1905. Među njenim pristalicama jeste i Abram Jof, cenjen član Sovjetske akademije nauka. Od 1902. do 1906. Jof je radio u Minhenu kao asistent V. K. Rentgena. Pošto je Rentgen bio član uredništva Anala fizike, Jof je lako mogao videti originalne ruopise iz 1905. Nesrećom, Jof je umro 1960, pre nego što je iko bio zainteresovan za Milevu. Ali postoji bar jedan štampani izveštaj u kom Jof izjavljuje da je on lično video imena dva autora na spisima iz 1905, tačnije, Specijalnoj teoriji relativiteta: Ajnštajn i Mariti (hungarizovan oblik od Marić). Marićeva se retko potpisivala kao Mariti –samo u važnim zvaničnim dokumentima, kao što je, na primer, matična knjiga venčanih. To što Jof tvrdi da je video oblik “Mariti“ navodi nas na zaključak da je video originalni rukopis Specijalne teorije relativiteta – rukopis koji je kasnije izgubljen.
Mnogi naglašavaju činjenicu da nikad nije diplomirala, implicirajući time da nije bila intelektualno jednaka Ajnštajnu. Ali to nije tačno. Postoje neki tragovi u pismima koje je Mileva razmenjivala sa Albertom i njihovim prijateljima. U Ljubavnim pismima piše da je Ajnštajn imao blisku saradnju s Marićevom. On pominje “našu” teoriju i “naš” rad. Međutim, ova pisma napisana su u studentskim danima, najmanje četiri godine pre radova iz 1905. Ali pisma su i veoma izmenjena, a izostavljeni su uglavnom delovi iz Milevinih pisama. Zašto je to učinjeno? Da li će urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna objaviti ili učiniti dostupnima cela Milevina pisma? Neki smatraju da se čak i njen diplomski rad zapravo bavi teorijom relativnosti, ali ovaj rad nije pronađen u arhivi Instituta. Usred sve te debate, urednici Prikupljenih spisa Alberta Ajnštajna imali su neutralnu teoriju: “Nismo našli dokaz koji bi pokazao njeno aktivno učešće u njegovom naučnom radu, ali ne možemo ni da potpišemo da nije ništa radila. Jednostavno ne znamo.“
Nekima je sumnjivo što se Ajnštajn složio da će ceo iznos Nobelove nagrade dati Milevi Marić; ali i drugi dobitnici Nobelove nagrade delili su svoju nagradu sa svojim bivšim ženama. A sam Albertov i Milevin sin,Hans Albert, rekao je da se, udajući se za Ajnštajna, njegova majka odrekla svojih naučnih ambicija. Nikada ništa nije objavila, niti su je Ajnštajnove kolege ikada pomenule kao učesnika u njegovim radovima. I, konačno, sama Marićeva nikada nije tvrdila da je igrala ikakvu ulogu u Ajnštajnovom naučnom radu. Kad su je pitali zašto nije insistirala na priznavanju zasluga za njihov zajednički rad, odgovorila je: “Mi smo jedan kamen; ein stein.”
Ajnštajn je rekao prijateljima da je njegova žena radila za njega matematiku. Kada pogledamo koliko je bitan matematički aspekat rada o specijalnoj teoriji relativiteta iz 1905, koji se mnogo oslanja na izvođenja Lorencovih transformacija, jasna je važnost uloge pomoći prvoklasnog matematičara. Prikupljeni spisi Alberta Ajnštajna imaju i fotokopiju Albertove sveske iz matematike s fakulteta, kroz koju je Mileva prošla i ispravljala njegove greške. Ipak, mit o usamljenom Ajnštajnu, koji potpuno sam piše sjajne radove 1905. – ostaje.
Potpuna istina o Milevi Marić i njenoj ulozi u radu koji se danas pripisuje isključivo Ajnštajnu biće poznata kada njena originalna pisma postanu dostupna naučnicima. Postoji i slabašna nada da će se možda naći njen diplomski rad. Svakako, o njenom životu i njenom radu u oblasti fizike mora još da se istražuje. Tačno je da je Albert Ajnštajn nesumnjivo bio genije i originalan mislilac. Ali samo smisao za pravdu i fer plej zahteva da se zasluge daju onome čije su; i u tom duhu svet bi trebalo da zna ime jednako brilijantne naučnice, Mileve Marić.
izvor:wannabemagazine
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:09, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 16:27 | |
| Srbija odaje počast Milevi Marić-Ajnštajn u Cirihu
Arhijereskom liturgijom u srpskoj pravoslavnoj crkvi u Cirihu danas je počela ceremonija odavanja počasti fizičarki Milevi Marić Ajnštajn, koja je rođena u Titelu 1875. godine, a preminula 1948. godine u Cirihu.
Liturgiji u srpskoj crkvi u Cirihu prisustvovao je ministar za dijasporu Srđan Srećković, čije je ministarstvo bilo incijator akcije da se Milevi Marić Ajnštan, 61 godinu posle smrti, konačno oda priznanje za veliki doprinos nauci, s obzirom da je, prema nekim relevantnim podacima, ona značajno doprinela vrhunskom naučnom radu njenog supruga, nobelovca Alberta Ajnšatajna. Spomen ploča Milevi Marić Ajnštajn biće kasnije danas otkrivena u Aleji zaslužnih građana na groblju Nordhajm u Cirihu, gde počivaju njeni posmrtni ostaci, koji od 1975. godine, nisu imali nadgrobnu ploču, s obzirom da niko nije plaćao održavanje. Do 2003. godine, zbog toga, šira javnost nije znala gde je sahranjena Mileva Marić Ajnštajn.
Nakon liturgije, ministar za dijasporu Srđan Srećković rekao je agneciji Beta da je ovo veliki dan za srpski narod i državu, jer prvi put, posle 61 godinu, odaje priznanje naučnici Milevi Marić Ajnštajn."Ovo je veliki događaj za srpsku dijasporu, s obzirom da će danas biti otkrivena i spomen ploča Milevi Ajnštajn. Verujem da će ovo doprineti i poboljšanju položaja naše nacionalne zajednice u Švajcarskoj, kao i poboljšanju imidža države Srbije u Švajcarskoj", kazao je Srećković i dodao da u eri opšte globalizacije, Srbija mora da čuva svoju tradiciju,istoriju i veru, ali i velikane. "Nadam se da se nikada više niće dogoditi da država Srbija zaboravi ljude kao što je Mileva Marić Ajnštajn", naveo je on.
Srećković je rekao da je ponosan na to što je Ministarstvo za dijasporu inicijator projekta. On je zahvalio udruženju Srba u Švajcarskoj kao i Srpskoj crkvenoj opštini u Cirihu, koji su pomogli u realizaciji projekta. "Ovo je dobar pokazatelj, koji upućuje sve koji žele da grade modernu i demokratsku Srbiju, da je neophodno odati počast svima koji to zaslužuju", rekao je Srećković. On je izrazio uverenje da se nikada više niće dogoditi da se ne zna gde je grob vrhunskog naučnika kao što je Mileva Marić Ajnštajn. "Bilo je puno nepravdi koje moramo da ispravimo", istkao je Srećković. Liturgiji u srpskoj crtvi u Cirihu prisustvovao je i ambašador Srbije u Švajcarskoj Milan St. Protić. Posle popodnevnog otivanja spomen ploče Milevi Marić Ajnštajn, u Cirihu će biti priređen i multi-medijalni performans "Oratorijum za Milevu Marić Ajnštajn".
izvor:blic.rs
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:10, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 16:44 | |
| Slikar Peter Stojanovic pronasao grob Mileve Maric - Ajnstajn
Mileva Maric stvorila Ajstajna
"Mileva Ajstajn je heroina nauke". "Mileva Ajstajn je matematicki genije".
Ovu su samo neki od naslova tekstova koji su ovog meseca objavljeni u SAD i Evropi povodom premijere dokumentarnog filma "Ajstajnova zena". Autor Zeradin Hilton je uznemirio svetsku javnost filmovanom pricom o pozadini teorije relativiteta, koju je pre 100 godina postavio Alebrat Ajstajn, jer tvrdi da je najvise zasluge za to imala njegova zena Mileva Maric Ajstajn.Slicnu tezu izneo je u austrijskim i svajcarskim medijima proslog meseca i ciriski slikar Peter Stojanovic, koji priprema veliku izlozbu sa 400 dokumenata i 70 fotosa iz privatnog i naucnog zivota Mileve Maric Ajstajn. Medjutim, za razliku od amerikog dokumentariste ovaj slikar srpskog porekla nasao se na udaru kritike: - Cinjenica da je jedna Srpkinja, Mileva Maric stvorila Ajstajna ne dopada se mnogim naucnicima, a posebno ne jevrejskoj zajednici u Evropi, koja smatra da je Alberta Ajstajn autenticni jevrejski genije. Ja sam tokom priprema izlozbe o Milevi Ajstajn cak doziveo i napad od kustosa Arhiva Alberta Ajstajna iz Jerusalima, koji mi je porucio: " U naredne dve godine arhiv Mileve Ajstajn ce za vas da bude zatvoren. Vi gospodine Stojanovicu ne smete da sirirte propagandu da je zena stvorila Alberta Ajstajna, jer time vredjate Jevreje!"Petar Stojanovic je mlad covek. Rodjen je u Austriji, mada su njegovi roditelji poreklom iz Paracina. U mladosti je poceo da izucava dela Mileve Maric -Ajnstajn, sto je bio i najveci razlog da se pre pet godina preseli u Svajcarsku i pocne sa istrazivackim radom samo sa zeljom da se pronadje i javnost upozna gde tacno pociva Srpkinja koja je zaduzila svet naukom, a na neki nacin ostala u senci muza Alberta.Ovaj svajcarski slikar iz Sent Galena, osnivac je Drustva Nikola Tesla u kome neguje secanja na naseg velikog naucnika, ali i na Milevu Maric i Mihaila Pupina, pronasao je posle 31 godine ovog leta u Cirihu grob Mileve Maric-Ajnstajn i potom organizovao prvi parastos posle njene smrti 4. juna 1948. godine.
- Ja sam za grob Mileve Maric saznao sasvim slucajno od katolickog fratra u Cirihu, koji mi je rekao da je Hanc Ajstjan, Milevin i Albertov sin jos 1973. prestao da placa grobno mesto svoje bake. Od tada je grob zarastao u travu i potpuno nestao sa lica zemlje. Cak ni Milevin sin, sa kojim sam razgovarao nije znao gde je njen grob. A rekao mi je da grob njegovog oca Alberta Ajstajna uopste ne postoji. Dva meseca sam uz pomoc upravnika groblja Northajm tragao za parcelom broj 9357 na kojoj je 6. juna 1948. godine sahranjena Mileva Maric. A onda sam u 29. avgusta, posle 56 godina organizovao pomen Milevi Maric, koji su drzali na ciriskom groblju srpski, ruski i grcki svestenici - rekao nam je Peter Stojanovic, koji je dosao u Beograd da bi u SANU pripremio izlozbu o Milevi Maric Ajstajn. Na parastosu je bilo oko 50 ljudi, predstavnici grada Ciriha, kao i predstavnici SCG i postovaoci Milene Maric, cije fotose ekskluzivno objavljujemo. Citavo istrazivanje i pripremu izlozbe mladi Peter Stojanovic sam finansira. - Nasao sam mnoga dokumenta o Milevi Maric iz kojih se vidi da je bila matematicki genije i da je svojim naucnim saznanjima pomogla Albertu Ajstajnu da stvori svoju cuvenu teoriju relativiteta. Ajstajn je, medjutim bio los covek, preljubnik i pocetkom 1919. godine Mileva i Albert su se razveli u Gradskom sudu u Cirihu. Imam taj spis, u kome pise da se Ajstajn samo brinuo za novac i za Nobelovu nagradu, a ne za porodicu. Sva ta dokumenta cu izloziti uskoro u Beogradu, a moze se dogoditi da ta postavka ode u Bern na svetsku izlozbu, koja se pravi povodom proslave 100 godina Alberta Ajstajna i od njegove postavke teorije relativiteta - kaze Peter Stojanovic. Naime, organizatori te proslave iz Berna i kustos drzavnog arhiva Svajcarske frau Ema Smit ponudila je Peteru Stojanovicu da na toj izlozi uredi jednu sobu za lik i delo Mileve Maric. - Izlozba o Milevi Maric u Beogradu treba da bude otvorena krajem septembra, a izlozba o Albertu Ajstajnu u Bernu bice odrzana u maju 2005. godine. Bice to u oba slucaja sjajna prilika da svetu, mimo protivljenja jevrejske zajednice iz Evrope i Izraela, pokazemo kako je jedna Srpkinja stvorila najveceg svetskog genija Alberta Ajstajna - rekao nam je na rastanku mladi slikar Peter Stojanovic, koji do kraja godine namerava i da objavi knjigu pod naslovom "Mileva Maric stvorila Alberta Ajstajna".
Supruga velikog genija Alberta Ajstajna rodjena je 19. decembra 1875. godine u Novom Sadu. Premda je bila dete bogatih roditelja, pohadjala je kraljevsku gimnaziju u Sapcu, a maturirala u Zagrebu. Posto zene u to vreme nisu mogle da studiraju u Srbiji, Mileva pocinje sa studijama ETH univerzitetu u Cirihu gde upisuje medicinu i odmah zatim prelazi da studira tehnicke nauke, smer matematika i fizika, i tako ulazi medju prve cetiri zene sveta na ETH koje se bave izucavanjem tehnickih nauka.
Tu upoznaje i buduceg muza Alberta Ajnstajna sa kojim je dobila prvo cerku Lizu i tek se posle vencala 1902. godine. Kasnije su imali jos dva sina: Eudarda, koji je bolovao od sizofrenije i umro deset godine posle majcine smrti u Domu "Bergholc"u Cirihu. Drugi sin Hans Albert, ziveo je u Americi, radio je kao profesor na univerzitetu i umro je 2001. godine, ali nije ulozio mnogo truda da se vise sazna o grobu majke Mileve. Kada je umirala Mileva Maric je zelele da bude sahranjene po obicajima grcke pravoslavne crkve. Ali, kako u Cirihu tada nije bilo Grka sahranu je obavio ruski svestenik. Zato su na parastosu posle 56 godina bili nas svestenik Simeon Prodanovic, ruski Oleg Batov i grcki Papadomes Ignatos. M. L.
izvir:novine.ca
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:11, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Ognjislav Kostić Sre 19 Okt - 17:34 | |
| OGNJISLAV KOSTIĆ (1851 - 1916) pronalazač i konstruktor
Prof. dr Aleksandar Kasaš
U sada, već oronuloj kući u ulici Žarka Zrenjanina br. 6 (pored opštinskog zvanja) u N. Bečeju, živela je plemićka porodica Kostović.
Došavši u Vranjevo kao žitarski trgovac deda Ognjeslava - Jovan stvorio je svojim poreklom i vezama, za ono vreme, veliko bogatstvo. Sin mu Stevan, otac Ognjeslava, rođen je u Vranjevu gde je nastavio da se bavi žitarskom trgovinom. Izgradivši žitarske magazine pored Tise, banatsku pšenicu plasirao je preko svoje izvozno-trgovačke radnje u Budimpešti širom Monarhije. Prema istraživanjima M. Stanisavljeva došlo se do podataka da su Stevanovi sinovi Ognjeslav i Vladislav vaspitavani u pravoslavnom, a kćeri: Rozalija, Gizela i Ester u katoličkom duhu, jer im je mati Jelisaveta (Eržebet) Dorner bila te veroispovesti.
Ognjeslav je rođen 1851. u Visbadenu u Austriji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti gde se posebno zainteresovao za tehniku. Otacga je usmeravao da upravlja brodom i trguje žitom, čak mu je kupio i brod koji je Ognjeslav nazvao „Sloga“. Ploveći do Odese, već tada je Rusima želeo da ponudi svoje planove podmornice koju je sam konstruisao. Oduševljen ovom zemljom ostao je za stalno u njoj. U rusko-turskom ratu 1877/78. povredio je oko, ali je iz njega izašao sa činom kapetana carske vojske, što za ono vreme nije bilo nevažno.
Posle rata živeo je u Petrovgradu, gde se i oženio Anastasijom Petrov, ćerkom bogatog ruskog fabrikanta, koja mu je rodila osmoro dece, od kojih je u životu ostalo samo tri kćeri (Marija, Zora i Evgenija), a ona je umrla u 42-oj godini.
Za Ognjeslava se pričalo da je rastući u Pešti, ali i Novom Bečeju, oduševljavao sa Žilom Vernom.
Živeći u Petrovgradu imao je svoju radionicu u kojoj je svoje pronalazačke izume sam konstruisao. Kao zaneti konstruktor uživao je posebno priznanje u vojnim krugovima carske Rusije. Nikada nije bio materijalista i smatrao je da svojim izumima doprinosi razvoju čovečanstva. I u samoj Rusiji negovao je tradicije koje je poneo iz ovih krajeva, posebno u vreme slavskih dana, a slava Kostovića bila je sv. Nikola.
Kao priznati ruski naučnik veoma često je kontaktirao sa poznatim naučnikom Mendeljejevim. I u to vreme, ne retko, je svraćao u N. Bečej, kod svoje majke.
Njegov istraživački, naučni rad bio je usmeren ka vazduhoplovstvu. Zanosio se izgradnjom i projektovanjem vazduhoplova. Već 1879. projektovao je dirižabl (vazdušnibrod) sa čvrstom konstrukcijom sa benzinskim motorom jačine 80 konjskih snaga. Pored, ovoga radio je i na pronalascima lakog vazduhoplovnog materijala. Stvorio je tzv. arborit, tj. lagani materijal za konstrukciju aviona. Zanosio se i idejom konstrukcije vazdušnog torpeda.Konstruisao je i hidroavion, a možda najveći doprinos nauci bila mu je konstrukcija benzinskog motora sa električnim paljenjem.
Malo Novobečejaca zna da je u njihovom mestu živeo naučnik ovakvog kalibra i smatram da je bar zaslužio da se na kući u kojoj je živeo postavi spomen tabla.
izvor:.novibechej |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 17:41 | |
| Dirižabl pre Cepelina Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!
Piše: Petar Blečić Prvi idejni projekat za dirižabl iz 1879. godine Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne. Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazduhoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski. Podvodni izumi – Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić. Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što jetada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit. Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom – Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić. Unapređena letelica Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik. – On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik. Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina. Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta,Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen. Najvažniji izum – Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačeniki benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve. Uređaj za bombardovanje
Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista. | Izvor:blic
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:12, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Sre 19 Okt - 17:58 | |
| Владимир М. Матевски ОГЊЕСЛАВ КОСТОВИЋ На недавно одржаном аеросалону у Москви који, по правилу, сваке године привуче елиту ваздухопловне индустрије, одржана је серија трибина и предавања о почецима авијације. На велико изненађење српских посетилаца и стручњака, руски домаћини испричали су причу о једном од пионира руске авијације, истраживачу који је ударио темеље светском ваздухопловству, Србину Огњеславу Костовићу. Костович Огнеслав Игнатије Степанович рођен је, наиме, 1851 у Визбург у Аустрији. По националности Србин, живео је прво у Мађарској, а касније се сели у Русију. Био је племићког порекла и мада рођен у истој деценији као и Никола Тесла и Михајло Пупин није имао среће да му име остане запамћено у историји српске науке и мада је начинио многе изуме остао је на маргинама. Деда Јован и отац Стеван су били трговци житом из Новог Бечеја. По завршетку школовања је управљао паробродом за вучу шлепова на Дунаву. Ту му се родила идеја о чамцу-риби, подморници која носи осам људи и испод воде може да издржи 20 часова. Са овим пројектом се обраћао руском царевићу Александру Александровичу, али без већег успеха. Две деценије пре Немца Цепелина који је радио према нацртима Давида Шварца, Огњеслав је конструисао ваздушни брод, тзв. дирижабл Русија и израдио за њега бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888 г. био практично готов, али му је за завршну монтажу понестало новчаних средстава. Летелица је остала да лежи у складиштима све док је није након невремена знатно оштетио пожар. Задња нада Костовића да ће његов ваздушни брод бити тестиран у ваздуху пропала је након што је Министарство војске Русије одбило његов захтев да откупе летелицу. У Адмиралском бродоградилишту у Петрограду је правио дирижабл дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различито од свих познатих летећих балона. Замисли Костовића оствариће касније немачки гроф Фердинанд Цепелин. На више места је написано да је Костовић проналазач првог ваздушног брода. 1879. године тражећи за изградњу дирижабла нов материјал измислио је „арборит” по многима први вештачки, синтетички материјал, неку врсту шпер-плоче. У својој фабрици шпер-плоча у Петрограду, Костовић је израђивао кофере, чамце, понтонске мостове и друге предмете за практичну употребу као и делове за своје изуме. Године 1911. први на свету створио је летећи чамац, хидроавион. Пројектовао подморницу за осам људи са погоном на мотор од 100 КС са унутрашњим сагоревањем на течно гориво, по руској историји, први на свету, пре немачког инжењера Отоа. Пријаву за патент мотора поднета је тек 1888. године, а решена четири године касније. Његов мотор је осмоцилиндрични са 80 коњских снага, док је Дајмлер направио са свега једном и по. Костовић се дуго времена одрицао свог права на мотор,јер је настојао да сачува тајну за Русију због чега није пристајао да изнесе детаље свог проналаска. Међу многобројним проналасцима усавршио је и аеронаутичку телеграф-емисиону станицу. Занимљива је и његова идеја о ваздушном торпеду и уређај за извлачење потонулих бродова. Костовић је остварио право на око стотину изума али су многи остали на папиру, што га је погађало, али је упркос томе одбијао многе примамљиве понуде са Запада. Његови значајнији радови били су везани за војне потребе и као такви остајали у тајности. Зато је сасвим мало његових радова објављено у „Совјетској енциклопедији”. О српским енциклопедијма да и не говоримио. У Београду не постоји ниједна улица са његовим именом, а о споменику да се и не говори. У уџбеницима такође нема ни речи о овом генијалном Србину чијем духу су се клањали и цареви и маршали. СЛАВИО СВЕТОГ НИКОЛУ Славио је сваке године крсну славу - Светог Николу. Поред многих пријатеља био му је редован гост на Слави и научник Мендељејев. Једна његова кћер се удала за српског официра, а кад је избио Први светски рат постала је, заједно са Надеждом Петровић добровољна болничарка. Две кћери Костовића су живеле у Београду. Кад је децембра 1916. у Петрограду умро Огњеслав Костовић новине су објавиле да је „нестао блистав проналазач и научник, човек који је из много разлога заслужио да будуће генерације памте његову необичну судбину и научни подвиг”. izvor:czipm.org |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Vladimir Jakšić (1824 - 1899) Čet 20 Okt - 11:29 | |
| 150 godina od prvog Uputstva za merenje vremena u Srbiji
Klima i mera duhovnosti | Knjiga osmatranja Vladimira Jakšića iz 1848. | Sve je počelo 1847, kada se Vladimir Jakšić vratio u Beograd sa školovanja u Austriji i Nemačkoj. Na bečkoj politehnici je završio trgovački kurs, a zatim je u Tibingenu studirao finansije i statistiku. Iz Tibingena odlazi u Hajdelberg, gde kod profesora Raua studira ekonomiju. Rau je smatrao da se nacionalna privreda mora planirati u skladu sa klimatskim uslovima. Pod njegovim uticajem Jakšić je u Beograd poneo Siksov termometar za merenje krajnjih temperatura. Na porodičnom imanju na Senjaku u Beogradu, od 1. januara 1848. svakodnevno je merio temperaturuvazduha, osmatrao stanje neba, beležio pojave padavina i sve promene na reci Savi. Prve rezultate je publikovao u “Glasniku Društva srpske slovesnosti” 1851. a srednju godišnju temperaturu u tekstu pod naslovom Građa za državopis Srbije. Komentarišući dobijene srednje temperature kaže : “ Beograd leži na jednoj izotermičkoj liniji sa Mlecima i Carigradom (misli na srednju godišnju temperaturu)… Beograd tako žarku letnju toplotu - tj. kroz mesece jun, jul i avgust - ima da iz pri ruci stojećih mi podataka ni jedno mesto naći nisam mogao koje bi na ravnoj izotermičeskoj liniji sa njim ležalo. Beograd ima 25,50, Florenca pak u Toskani 240. Ovo se čudnovato pojavilo jedinstveno iz različitosti svojstava kontinentalne klime.” Veoma teatralan, Jakšić sledeći svoj rad 1854. godine posvećuje “ Njegovom Veličanstvu Caru Ruskom Nikolaju Pavloviču, štedrom pokrovitelju Serbije ” i u njemu zaključuje : ” Sa našom se klimom već i u tome obziru zadovoljiti moramo, što mrazevi rano prestaju a pozno nastaju. Još nam nije poznato da njh i u maju i septembru biti može, kao napr. u Beču, Briselu, Petrogradu i u drugim gradovima što ih ima.” Uputstvo za osmatranje Vladimir Jakšić Godinu 1854. su po ćudljivosti vremena upamtili Francuzi, koji su ratovali na Krimu. Oluja je 14. novembra uništila njihov logor na obali Crnog mora i nanela ogromnu štetu mornarici. Dan ranije nevreme je zahvatilo srednju Evropu. Da su Francuzi bili obavešteni o nailasku nevremena, šteta bi bila mnogo manja. To ih je navelo da u Francuskoj organizuju mrežu od 20 meteoroloških stanica, koje su svakodnevno slale izveštaje u Pariz. Po uzoru na njih, i druge države su formirale svoje mreže, te je tako ubrzo nastala evropska meteorološka mreža stanica. U proleće 1855. Vladimir Jakšić je o svom trošku krenuo na studijsko putovanje po Evropi da se upozna sa načinom funkcionisanja te mreže stanica. Sa puta se vratio krajem avgusta, a obišao je Veneciju, Torino, Milano, Firencu, Pariz, Brisel, Minhen i Beč. U Briselu je Žaku Ketelu, direktoru prve belgijske opservatorije i osnivaču savremene statistike, obećao da će u Srbiji organizovati mrežu od 12 stanica i pokazao mu podatke koje je lično već prikupio na Senjaku. Smatrajući da je osnivanje meteorološke mreže stanica značajnije za kulturni napredak Srbije od otvaranja škola, u Beču je naručio instrumente ne za 12 već za 20 stanica. Planirao je na 40 kvadratnih milja jednu stanicu, dok je u Austriji jedna dolazila na 100. U oktobru 1855. godine je na Senjaku otpočeo i sa merenjem vlažnosti vazduha. U Beogradu 9. aprila 1856. predsednik Društva srpske slovesnosti, ministar prosvete i pravosuđa Stefan Marković potpisao je Jakšićevo “Uputstvo za osmatranje vremenskog beleženja u Srbiji”. To uputstvo je objavljeno u osmoj svesci “ Glasnika ”. Bilo je namenjeno osmatračima i obezbeđivalo je istovetnost merenja, osmatranja i beleženja meteoroloških podataka. Jakšić je u svojim meteorološkim dnevnicima datume beležio po novom kalendaru, dok se starog pridržavao u privatnom životu. Nije prihvatio Vukovo pismo a lično ga je poznavao - Vuk mu je u Beču nabavljao najnovija izdanja knjiga iz oblasti meteorologije. Njegov otac, Jakov Jakšić napravio je prvu finansijsku reformu u Srbiji : odvojio je državni novac od kneževog. Jakov Jakšić je svoje bogatstvo stekao kao trgovac u Pešti, a u Srbiju se vratio povučen željom da učestvuje u oslobađanju Srbije od Turaka. U borbama za oslobođenje Beograda dobio je ime Jakšić, po kuli u čijem je oslobađanju učestvovao (njegovo ranije prezime bilo je Popović ). Vladimira je dobio u svojoj četrdesetosmoj godini života. Druge dece nije imao. Dok se Vladimir školovao u inostranstvu, podigao mu je na Senjaku letnjikovac ciglama na koje je dao utisnuti pečat u obliku srca u koji su upisani inicijali imena Vladimira Jakšića. Zahvaljujući imetku koji mu je otac ostavio, u okviru kojeg je bila i trgovina u porodičnoj kući u Karađođevoj ulici (danas broj 32), Vladimir se mogao baviti meteorologijom o svom trošku. Prva klimatologija Cigla kojom je zidan letnjikovac na Senjaku
Na Đurđevdan 1856. godine, na svoj tridesetdrugi rođendan, Vladimir Jakšić je počeo da raznosi instrumente po Srbiji. Do decembra te godine proradilo je 19 stanica. Meteoroloških osmatranja su se prihvatili najobrazovaniji i najugledniji ljudi, među kojima se posebno izdvajao upravnik ekonomije u Topčideru Vladimir Jovanović. Njegovo bavljenje meteorologijom prešlo je okvire meteoroloških merenja : napisao je knjigu pod naslovom Nauka o atmosferi i promenama u atmosferi, i o njihovom značaju za rastinje, koja je štampana u 28. svesci “ Glasnika Društva srpske slovesnosti ”, a Josif Pančić je to delo u sadržaju “ Glasnika ” nazvao “ Klimatologija ”. To i jeste prva klimatologija napisana lepim, jasnim, razumljivim srpskim jezikom i Vukovim pismom. U njoj je Jovanović prikazao na kom su nivou u Evropi saznanja u toj oblasti.. Vladimir Jakšić je 1857. povećao broj stanica sa 20 na 27, te je tako Srbija dobila najgušću meteorološku mrežu, koja se posle sedam godina počela osipati, jer je prihvatio i posao u Ministarstvu finansija ( osnovao je prvo statističko odeljenje u Srbiji ido penzionisanja bio njegov načelnik ). U kontinuitetu je radila stanica na Senjaku - od 1. januara 1848. do 31. decembra 1899. godine. Kako se Jakšić počeo loše osećati u junu 1899, pri merenju su mu pomagale kćerke Milica i Olga. Jakšić je umro 28. avgusta a one su nastavile sa merenjima do kraja godine,. Sam je zabeležio da je, u vreme njegovog studijskog putovanja po Evropi, 1855. merenja na Senjaku obavio njegov učeni sadrug Vuk Marinković, a o ostalim posmatračima ništa nije zabeležio. Ti drugi posmatrači su bile žene iz njegove porodice, njegova majka, prva supruga, a potom kćerke, Milica iz prvog braka i Olga iz drugog. O njegovim kćerima se veoma malo zna, o njihovom školovanju ništa, samo je upamćeno da su govorile osam svetskih jezika. Ni jedna nije ostavila potomstvo, niko nije sačuvao njihove fotografije, pa ni priču o njihovim životima. Ta priča je utkana u istoriji razvoja meteorologije i astronomije u Srbiji i ona je mera duhovnosti srpskih žena, koje su pomagale aktivnosti svojih očeva i muževa. Ljerka Opra izvor:planeta.org.rs |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 18:19 | |
| A t a n a s i j e S t o j k o v i ć
Naučnik i književnik, pisac prve fizike na srpskom jeziku
(Ruma, 20.09.1773 — Harkovo, 02.06.1832.)
Rođen je u Rumi, 3. oktobra 1773. godine, u siromašnoj porodici, od oca Jovana i majke Ane. Bio je bistar i vredan dečak koji se isticao među vršnjacima. Završio je osnovnu i nižu gimnaziju u Rumi. Završio je protestantsku gimnaziju U Šopronu (mađarskom gradu blizu austrijske granice), a filozofski licej u Segedinu. Nakon toga je studirao u Požunu (mađarski naziv za stari grad Bratislavu), a zatim je slušao prirodne nauke u Nemačkoj, u Getingenu, gde je i doktorirao. Sin jednog čizmara iz Rume, pravoslavne vere, Atanasije Stojković bio je najbolji student u generaciji na jednom od najčuvenijih univerziteta u Nemačkoj u to vreme. Živeo je vrlo teško. Dobijao je skromnu pomoć od dobrotvora, ali se u toku školovanja zbog nedostatka sredstava jednom vratio u Rumu i bio operant "Zemljemerija" i kasnije nastavnik u rumskoj gimnaziji. 1799. godine, posle završenih studija odlazi u Budim gde je pisao dela na ruskom i srpskom jeziku. Bavio se i poezijom. Zanimljivo je da je još 1797. ispevao "Odu na istočnik borkovačkij" (Odu o izvoru borkovačkom).
Oda na istočnik borkovačkij
Istočniče milij, Borkovačka diko! Možel želju moju, k teb opisati tko? Ili da te nisam pohodio sada, i očima gledao, kako bistro pada bisernovidnaja tvoja voda sveta, ili da sam ostao črez sva moja leta.
Ako ću ići ja, gdi večnij sneg biva, il gdi luče sunca, svaku tverdost liva. Ako ću doći ja, gdi holm nebo liže, ili v dublinu, same Bezdne, niže, Neću tebe najti, i tvoje Bistrote, i obivanja tvog, nebesne divote!
Tibo gospodstveno, u Dola sredini petomestno ležiš: a tvoja ledini Zmijipoličnu reku (koja iz teb teče i sva rumska polja krivećis proteče) Sabrali su, kitnij sa tisjaša cveća.- Kod tebe je mesto večnago proleća.
Kod tebe ljubov svagda biva veća! tu i mnogih do sad jeste bila sreća. I ja sam kod tebe srećan tako bio, s prijateljem rano da sam tebe pio. O! svagda ja hoću, žaliti za tebe, dokle pri tebi, ja ne vidim sebe.
[/color]Stojkovićeva pesma o Borkovačkom izvoru prepisana savremenim pismom. [color=#43f05a] 1800. godine u Budimu je objavio dva speva, jednu odu (o prosvetnom napretku kod Srba) i jednu zbirku stihova ("Stihi kakovim obrazom ljubov u braku sohraniti/sačuvati/možno"). 1802. je napisao i objavio dve ode posvećene poznatom piscu i istoričaru Jovanu Rajiću kojeg je mnogo poštovao. 1800. je objavio i jedan spis filozofske sadržine koji ima i elemenata iz romana, pod naslovom "Kandor ili otkrovenije egipetskih tain". 1801. godine izdaje poučno-sentimentalni roman "Aristid i Natalija" koji se smatra prvim romanom u novijoj srpskoj književnosti. Ovaj roman namenio je mladima i pisao ga je "prosto i bez hudožestva" jer je želeo da pouči svoj rod. Iz istog razloga je 1802. godine u Budimu objavio i knjigu pod nazivom "Serbskij sekretar" u kojoj su se nalazili uzorci kako se pišu pisma, ugovori, obveznice, testamenti, priznanice, računi itd. Svoje glavno delo "Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij" je objavio u tri knjige 1801. 1802. i 1803. godine u Budimu. To je ne samo prva fizika na srpskom jeziku već i kod Srba prvi put sistematski napisano, veliko delo iz prirodnih nauka koje ima blizu hiljadu strana. 1803.godine odlazi u Rusiju, gde je 1. novembra izabran za redovnog profesora fizike Harkovskog univerziteta. Na ovom univerzitetu je predavao i njegov školski drug, isto Rumljanin, Teodor Filipović (predavao je istoriju i pravo). Atanasije Stojković je stekao veliki ugled u Rusiji. U dva maha je bio izabran za rektora Univerziteta, car Aleksandar I ga je odlikovao Ordenom svetog Vladimira, a veliki Lukijan Mušicki mu je ispevao odu.- Govorio je nemački, engleski, francuski, italijanski, latinski, skoro sve slovenske jezike, nešto grčki i mađarski. U poslednjoj deceniji života bavio se i prevodilačkim radom. Pripisuje mu se da je sa srpskog, gotov Vukov prevod Novog zaveta preradio i preveo na "serbski" i izdao ga u Petrogradu 1824. godine, ali ni jedan primerak ove knjige nije pronađen. Stojkovićev prevod zaveta je štampan 1834. u Lajpcigu, posle njegove smrti. Atanasije Stojković je bio oženjen jednom bogatom Ruskinjom ali nije imao dece. Poslednje godine života proveo je u Sankt Petersburgu kao carski državni savetnik. Umro je 2. juna 1832. godine u Harkovu gde je i sahranjen. izvor:riznicasrpska
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:13, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 18:45 | |
| ATANASIJE STOJKOVIĆ
Dr Atanasije Stojković (20. septembra 1773. Ruma, Habsburška monarhija - 2. juna 1832. Petrograd, Ruska imperija), jedan od prvih srpskih doktora nauka, romanopisac, prosvjetitelj, fizičar i filozof:
Ovo su nаslovi ostаlih delа nаstаlih zа vreme dok je Stojković bio profesor fizike u Hаrkovu:
• Fisikа” (1801-1803) – trotomno delo,prvа ovаkve vrste kod Srbа • O jаvlenijаh gorodov i pročego v vozduh , nаzivаjemih fаtа morgаnа (O pojаvаmа grаdovа i ostаlog u vаzduhu nаzvаnog fаtаmorgаnа) 1808. • Nаčаlnijа osnovаnijа umozritelnoj i opitnoj fiziki po novejšim otkritijаm (Početne osnove аpstrаktne i eksp.fizike do nаjnovijih pronаlаzаkа)1809. • O preohrаneniji sebijа ot udаrov molnij vo vseh slučаjаh žizni (O ličnom čuvаnju od udаrа gromа u svim životnim prilikаmа) 1810. • O pričinаh djelаjuščih vozduh nesposobnim dljа dihаnijа i o sredstvаh predohrаnjаjuščih ot soveršenoj porči (O uzrocimа koji čine vаzduh neupotrebljivim zа disаnje i o sredstvimа kojа zаštićuju od potpunih oštećenjа) 1811. • Sistemа fiziki (Sistem fizike ) 1813. • Nаčаlnijа osnovаnijа fizičeskoj geogrаfiji (Početne osnove fizičke geogrаfije) 1813. • Nаčаlnijа osnovаnijа fizičeskoj аstronomiji (Početne osnove fizičke аstronomije) 1813.
Ovo su nаslovi delа Atаnаsijа Stojkovićа nаstаlih u poslednjoj deceniji njegovog životа:
• O sаrаnče i sposobаh istrebljenijа jejа (O skаkаvcimа i nаčinu njihovog istrebljenjа) 1825. • O otvodаh molnij i grаdа (O odvođenju – derivаciji munje i grаdа) 1826. • Zаščiščenije grаdovih otvodov (Zаštitа protivgrаdnih sredstаvа) 1826. • Sistemаtičeskoje izloženije obezvodnjenijа mokroj počvi (Sistemаtsko izlаgаnje o odvodnjаvаnju podvodnog zemljištа) 1827. • Teoretičesko-prаktičeskoje nаstаvljenije o vinodeliji (Teoretsko – prаktične pouke o vinаrstvu) prevod sа frаncuskog ,1830.
I mnogа drugа značajna delа,kаo što su npr:
“O vozdušnih kаmnjаh i jih proishoždeniji” – prvа knjigа o meteorimа nа svetuvir “Kаndor ili otkrovenije Egipetskih tаin” (1800);аn novije srpske knjižnjvnosti; "Aristid i Nаtаlijа” (1801) – prvi romаn novije srpske književnosti ”Serbski sekretаr” (1802) “Stihi kаkovim obrаzom ljubov u brаku sohrаniti možno”(1802) “Nа smert besmrtnаgo Jovаnа Rаjičа”(1802).
izvor:forum.krstarica
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:15, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 19:06 | |
| Zli naučnik
Šta nije bilo u redu sa Atanasijem Stojkovićem, prvim srpskim fizičarem i romanopiscem, lokalnim Isakom Njutnom koji je u istoriji zapamćen samo kao prosvetitelj rđavih karakternih osobina?
Piše: Slobodan Bubnjević
Ako ste koji put i čuli za Atanasija Stojkovića (1773-1832), teško da ste ga zapamtili kao sledbenika Dositeja Obradovića i srpskog prosvetitelja koji je napisao prvi umetnički roman na srpskom jeziku, utemeljio prirodne nauke i napisao trotomno delo Fisika, originalni i sistematični pregled Njutnove fizike iz koga su se početkom XIX veka obrazovale prve generacije srpskih naučnika.
Stojković se u našoj slici istorije iz doba uoči i posle Prvog srpskog ustanka mahom pojavljuje kao čangrizavi filozof sa perikom i pomodnim frakom, sentimentalni rusofil lakom na hranu i piće, prevrtljiv i zlonameran kritičar Vukove reforme srpskog jezika. Da li je ta slika ispravna?
B92 Nauka sigurno nije pravo mesto da se u potpunosti na to odgovori, jedva da ima išta dosadnije do revizionističkog lamenta nad navodnom nebrigom zbog istorije i zaboravljenim velikanima, uvek se nekako ispostavi da istorija nijednu ličnost nije zaboravila slučajno, ali je vrlo zanimljivo zašto je zapravo došlo do toga da Atanasije Stojković, kao moguća srpska verzija Isaka Njutna, bude upamćen samo kao negativac.
O toploti podruma
Atanasije Stojkovic (1773-1832)
Atanasije Stojković je rođen 20. septembra 1773. u Rumi. Bio je sin nepismene seljanke, pohađao je “gramatikalne latinske” škole u Rumi,potom otišao na zanat, da bi se vratio nauci i neko vreme radio kao učitelj u Rumi. Nalik na Dositeja Obradovića, svoje obrazovanje je sticao putujući Evropom. Školovanje je nastavio u ugarskim školama u Požunu, Segedinu, Šopronju i Pešti, a potom se upisao na Univerzitet u Getingenu. Tu je studirao fiziku i matematiku, stekavši doktorat iz filozofije.
Objavio je više raznovrsnih naučnih radova – o lekovitom bilju, meteoritima, o “čuvanju munje”, fizičkoj geografiji i astronomiji. U duhu svog vremena, Stojković se bavio raznim oblastima, a pored naučnih radova, pisao je poeziju i romane. Zato njegove stručne radove i knjige,pored jasnoće misli, povremeno odlikuje svojevrstan lirski stil, a ponekad i krajnja patetika, logična za pokret sentimentalizma kome je kao književnik pripadao.
Njegovo životno delo je Fisika koja je izdata u Budimu u tri toma – 1801, 1802. i 1803. godine. Osim osnovnih fizičkih razmatranja, Stojković je u ovo delo uneo razmatranja iz geografije, mineralogije, zoologije i botanike. Kao obiman pregled tadašnjeg znanja iz prirodnih nauka, knjiga je imala ogroman broj pretplatnika među Srbima u tadašnjojUgarskoj, a kasnije tokom XIX veka služila je kao nezaobilazan udžbenik za izučavanje prirode.
“Ognjenije častice po zakonu soobščenija vsegda idu ka hladšnemu tjelu”,piše Stojković u paragrafu 33 ove knjige o “soobščeniju teploti”. Mada pun čudnih ideja i zagovornik pogrešne teorije flogistona kao prenosioca toplote, koga u knjizi naziva “teplotnik”, Stojković ipak daje prvi uvid u neke osnovne fizičke zakonitosti, uobičajene u tadašnjoj naučnoj paradigmi. Uz to, on često pokušava i da običnom čitaocu objasni fiziku svakodnevnih pojava, što je verovatni razlog tolike popularnosti Fisike. Tako o subjektivnom osećaju temperature kaže: “Ja se ni malo ne sumnjam da neće sad vsjakij moj čitatelj moći pričinu dati, začto se nam vidi uljeto podrum hladen, a u zimu tepl. Bezsumnjenno jest to, da u zimu mnogo menšij stepen teplote jest i u podrumu, neželi u ljetu. No poneže mi u zimu iz nesravneno hladnašago vozduha uhodimo, činise nam, aki bi podrum teplšij bio”.
Okrutni spahija
Besarabija
Danas se originalno izdanje ove knjige može videti u Muzeju Vuka i Dositeja. “Mada je na našem području boravio relativno kratko (1799-1804), između školovanja u Nemačkoj i odlaska u Rusiju, ostavio je veliki trag u našoj kulturi i nauci”, napisali su o Stojkoviću Milorad Dimitrijević i Vidojko Jović u istorijskoj napomeni uz tekst “O toploti,vatri, termometru”, objavljenom u broju 9 časopisa Figistion (str. 181-212). “Stojkovićevo najznačajnije delo svakako je Fisika koju su upoređivali sa Rajićevom Istorijom i dugo smatrali za kapitalno i neprevaziđeno delo u oblasti prirodnih nauka. Objavljivanje Fisike predstavljalo je kulturni i naučni događaj kakav se danas u nas teško može i zamisliti”, pišu Dimitrijević i Jović.
Posle uspeha Fisike, Stojković 1804. godine odlazi u Rusiju. Na novoosnovanom Univerzitetu u Harkovu postaje profesor gde provodi ostatak svoje karijere. Dva puta biva biran za rektora univerziteta, dobija čin državnog savetnika, postaje član ogromnog broja naučnih društava, stiče veliko bogatstvo, a u Besarabiji kupuje jedno imanje.
Očigledno da je u to doba stekao veliki ugled kao naučnik i pisac među ruskom intelektualnom elitom. “Sa Puškinom se susretao ruski akademik Srbin Atanasije Stojković, rektor i profesor Univerziteta u Harkovu koji je živeo u Petrogradu. U Kišinjev je često dolazio zbog imanja koje je kupio u Besarabiji”, pominje ga dr Ljubivoje Cerović u tekstu "Srbi u Moldaviji”.
No, način na koji je vodio imanje u Besarabiji Stojkoviću je poremetilo ugled i pokazalo da ima vrlo negativne osobine. Vuk Karadžić opisuje kako je Stojković navodno bezuspešno pokušao da na svoj spahiluk naseli Srbe kao kmetove, ali su oni odbili da rade kao robovi za Stojkovića. Počele su da se šire glasine o njegovoj teškoj naravi i rđavim navikama.Tako je 1813. godine penzionisan i otpušten sa Univerziteta u Harkovu, pod optužbom da je krijumčario vino. Ta afera mu nije umanjila bogatstvo i uticaj, ali je umanjila njegov ugled.
Poređenje Stojkovića i njegove Fisike sa velikanom svetske nauke, Isakom Njutnom (1642-1727) koji je svom ključnom delu Philosophiae Naturalis Principia Mathematica utemeljio modernu fiziku, možda jeste preterano, ali donekle oslikava i jednu karakternu vezu. Mada je kao retko koji drugi čovek zadužio civilizaciju svojim otrkićima, Njutn je zamapćen kao tešak, mračan osobenjak, usamljeni filozof koji je bio u sukobu sa svojim savremenicima, a nije prezao od teških reči i obračuna. Tokom svoje karijere je bio upravnik Kraljevske kovnice novca i toliko je bio nemilosrdan prema falsifikatorima da je izazivao strah u podzemlju Londona.
Mada je u istoriji daleko više primera dobrodušnih i neobičnih genijalaca poput Alberta Ajnštajna (1879-1955), postoji mnogo i onih koji su zapamćeni kao zlikovci. Jedan takav primer je Edvard Teler, američki fizičar koji je pedesetih zagovarao izgradnju fuzione bombe, dok je zato njegov prethodnik Robert Openhajmer, otac fisione bombe bio voljen i omiljen, mada je njegov naučni rad, realizovan tokom Menhetn projekta bio podjednako nehuman kao i Telerov. U tom kreiranju mitova o naučnicima, Stojković čak odgovara i stereotipu zlog naučnika – rođen u siromašnoj neobrazovanoj porodici, on stiče svetsku slavu i moć kojom ne ume da vlada. No, mada su Stojkovićeve ružne osobine gotovo izvesne, teško da je to razlog zašto je zaboravljen.
Sukob sa Vukom
Ortografija pre Vukove reforme
Pored prve knjige o prirodi, Atanasije Stojković je objavio i prvi roman na srpkom jeziku, naslovljen Aristid i Natalija. Ovo delo je objavljeno 1801. godine i bilo je vrlo popularno, ali je kao sve što je Stojković pisao bilo napisano ne na narodnom, već na slaveno-srpskom jeziku. “Aristid i Natalija je čisto beletrističko delo, prvi originalni roman u srpskoj književnosti”, napisao je Jovan Deretić u Istoriji srpske književnosti (str. 166). “To je izdanak sentimentalnog romana, u kojem pored ljubavne istorije imamo i druge krakteristične teme književnosti osećanja: veličanje prirode, poljskog rada i jednostavnog života na selu, kontrast selo grad, veličanje prijateljstva, porodice i braka, moralne pouke i rasuždenija”.
piše Deretić.
Mada prvi roman, Aristid i Natalija je danas prilično zaboravljeno delo, a kad se govori o počecima naše beletristike, uglavnom se pominje Marmontelov roman Velizar koji je 1776. sa francuskog preveo Pavle Julinac (1730-1785) i u to doba vrlo popularan, gotovo bestseler autor sentimenalnih romana Milovan Vidaković (1780-1841). Kao i Vidaković, Atanasije Stojković je bio jedan od najvećih protivnika Vukove reforme srpskog jezika.
Zbog različitih stavova o jeziku, Vuk Karadžić je bio u dugogodišnjem ličnom i profesionalnom sukobu sa Stojkovićem. Tako u Odgovoru ruskom recenzentu, objavljenom 1826. godine u Danici (paragraf 95-107), Vuk spominje Stojkovića kao priznatog naučnika, ali nepoznavaoca jezika: “A od drugih učeni i umni Srba ne znam na koga misli, ako ne gospodina statskoga sovjetnika i kavalera Atanasija Stojkovića, kojega nauci i jasnim mislima čest i poštenje, ali je u jeziku i ortografiji on još gori od Raića”, piše Vuk u svom prepoznatljivom stilu.
Sukob Vuka Karadžića i Stojkovića počeo je u vreme kad je Vuk prvi put pokušao da izda prevod Novog zaveta,ali nije uspevao da dobije blagoslov za štampanje. Posle neuspešnih pokušaja da dobije odobrenje za štampanje od crkvenih vlasti u Srbiji i mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, Biblijsko društvo u Beču se obratilo mitropolitu Leontiju koji je živeo u Moldaviji, a on je preporučio da se prevod prethodno preda na ocenu upravo Atanasiju Stojkoviću. Prema onom što o ovom slučaju piše dr Vladimir Mošin u tekstu “O Vukovom prevodu Novog zaveta”, Stojković je pročitao Vukov prevod na narodni jezik i potom izjavio da je “prevod toliko slab da ga on ispraviti ne može”. Ovakva ocena je sprečila štampanje Novog zaveta i odložila ga punih trideset godina, sve do pobede Vukovih ideja 1847. godine.
Atanasije Stojković je preminuo 1832. godine kao državni savetnik, bivši harkovski profesor i bogati besarabijski spahija. No, rat Vuka i Stojkovića se produžio još dve decenije posle Stojkovićeve smrti i završio se neslavno za ovog naučnika. Poraz njegovog veštačkog slaveno-serbskog jezika, gurnuo je u senku slavu knjige Fisika,kao i njegov doprinos razvoju nauke i kulture. Da je Stojković umeo bolje da oceni veličinu Vukove kulturne reforme i da se u sukobu sa Vukom nalazio sa druge strane, verovatno bi njegove mračne karakterne crte bile brže zaboravljene, a on sam ipak zapamćen kao prvi srpski fizičar.
izvor:B92
Poslednji put izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:16, izmenio ukupno 2 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 20:01 | |
| Bogdan Maglić
KRALJ ATOMA
Akademik Bogdan Maglić, čuveni atomski fizičar koji živi i radi u Americi, demonstrirao je ovog vikenda na vojnom poligonu u Bubanj potoku mogućnosti svog revolucionarnog anti-terorističkog pronalaska, koji otkriva sve vrste eksploziva.
Maglić kaže da je princip po kojem radi njegov izum poznat već 50 godina, ali da niko nije uspeo da napravi mašinu koja bi tačno odredila "šta se krije iza metala". Rad na izumu je počeo 1995, nakon eksplozije i obaranja Panamovog aviona u Švedskoj. Već 1998. sa svojim timom uspeo je da utvrdi da li u jednoj artiljerijskoj granati ima eksploziva ili ne. Ubrzo je aparat stavljen i na druge probe, pa je tako uspešno detektovao i kokain pomešan sa šećerom, ali i "kilogram mrtvih spora antraksa". Pronalazak je od detektora za minska polja 1997, evoluirao do detektora za auto-bombe.
U šali voli da kaže da hemičari ne veruju da je moguće da se za 10-15 sekundi utvrdi tačna hemijska formula nepoznatog jedinjenja, što radi njegov pronalazak, "pogotovo zato što su to patentirali fizičari". Naftaški koncern "Ekson mobil" koristi Maglićev metod radi kontrole pretvaranja nafte u benzin.
Akademik Bogdan Maglić rođen je 5. avgusta 1928. u Somboru. Otac Cvetko bio je advokat i narodni poslanik. Sa 13 godina bio je u ustaškom koncentracionom logoru. Fiziku je diplomirao 1950. na BU, a doktorirao 1959. na Masačusets institutu. Naučnim radom afirmisao se kao svetski ekspert za nuklearnu fuziju. Predsednik SAD Džon Kenedi odlikovao ga je 1961. za otkriće omega meson čestice, a Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem dobio je 1976. Član je SANU i počasni je građanin Švajcarske. Hobi mu je lov, skijanje na vodi, motorni jahting, a životna parola da je sam život uvek ispred svega drugog.
Bio je oženjen Šeron, iz porodice Rokfeler. Ima petoro dece iz tri braka. Za sebe kaže da se oženi "čim se zaljubi". Žan Pol Sartr je u jednom susretu sa Maglićem, krajem juna 1969. u Dubrovniku, njegova istraživanja označio kao larpurlatizam, odnosno da je reč o "umetnosti radi umetnosti", odnosno "nauke radi nauke". Vlasnik je 49 odsto RTV Spektar iz Sombora.
Maglić kaže da je sa Titom vodio par "bezveznih razgovora", dok je Slobodana Miloševića opisao kao "malog češaroša", u poređenju sa "najvećim sinom naših naroda i narodnosti". Kaže da je matematički dokazao da su Srbi najsposobnija nacija na svetu, jer je njihov uticaj u Americi - ravan nuli.
izvor:eKapija
Poslednji izmenio zjovan29 dana Čet 20 Okt - 20:21, izmenjeno ukupno 1 puta |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 20:19 | |
| Bogdan Maglić (1928 - ) - poznati srpski i američki fizičar, hemičar i pronalazač svetskog glasa. Poznat je po nizu znatnih otkrića.
Najvažnije nagrade:
Priznanje predsednika SAD Džona Kenedija za otkriće omega mezona 1961. godine, Orden jugoslovenske zastave sa zlatnim vencem Počasni građanin Švajcarske Nosilac Zlatne medalje Kongresa Sjedinjenih Američkih Država Orden jugoslovenske zаstаve sа zlаtnom lentom, 1976.
izvor:forum.krstarica |
| | | zjovan29
Poruka : 2503
Godina : 63
Lokacija : CRIKVENICA
Učlanjen : 18.09.2011
Raspoloženje : nikad bolje
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači Čet 20 Okt - 20:46 | |
| Predavanje svetsko eksperta B. Maglića u kolarcu
Doktor fizike, profesor, svetski ekspert za nuklearnu fuziju Bogdan Maglić održaće u ponedeljak, 13. aprila, predavanje u Maloj sali Kolarčeve zadužbine na temu Novi pragmatizam u nauci i globalizaciji, najavila je danas ta institucija. Profesor Maglić, koji živi i radi u SAD, član Srpske akademije nauka i umetnosti i nosilac Zlatne medalje američkog Kongresa. Nakon akademske karijere na vodećim univerzitetima u SAD, osnovao je kompaniju „Hajenerdži tehnolodžiz ink.“ (HIENERGY Tećnologies Inc.), čiji je predsednik. Rodjeni Somborac, Maglić (1928) se po završetku studija fizike na Beogradskom univezitetu 1950. godine, zaposlio u Institutu "Vinča", odakle je 1956. godine otišao u Ameriku kao stipendista UNESKO-a, u Masačusetski institut za tehnologiju (MIT). Magistrirao je 1955. godine na Univerzitetu u Liverpulu, a doktorirao 1959. na Tehnološkom institutu u Masačusetsu. Na Kalifornijskom univerzitetu radi od 1961. godine, gde otkriva elementarnu česticu "omega pi mezon", za koju se tada verovalo da je poslednja koja treba da bude otkrivena. Za to otkriće iste godine dobio je priznanje tadašnjeg predsednika SAD Džona Kenedija. Dokumentaciju o tome otkriću zaveštao je Istorijskom arhivu u Somboru (8 kutija u "Fondu dr Bogdana Maglića"). Patentirao je i neutronsku nuklearnu energiju (proces fuzije bez radioaktivnosti). Konkretno, radi se o kontrolisanoj fuziji, što se objašnjava kao ukroćena energija hidrogenske bombe. Reakcija kontrolisane fuzije je postupak startovanja hidrogenske bombe bez atomske eksplozije i namenjena je isključivo za mirnodopske svrhe, za proizvodnju električne energije. Najnoviji izum dr Bogdana Maglića, na kome radi od 1995. godine, je stohiometrijski tele analizator (stohiometrija - nauka odgonetanja hemijske formule nepoznatog), uredjaj koji utvrdjuje hemijski sastav materije bez kontakta sa materijom, a za koji se predvidja masovna primena na aerodromima i sličnim mestima, u borbi protiv terorizma. Na putu je da na ovim principima razvije i metod za rano otkrivanje maligniteta kod ljudi odredjivanjem hemijskog sastava tkiva bez biopsije (metod nazvan: neutronska dijagnostika). Maglić je bio predsednik Korporacije za višu fiziku u Prinstonu, rukovodilac u NASA Centru za vasionsku tehnologiju u Nju Meksiku, saradnik Američkog udruženja fizičara, kopredsednik Teslinog memorijalnog komiteta, zaslužan za podizanja spomenika Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima. izvor:srbijanet.rs[/color] |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Najveći Srpski naučnici i pronalazači | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 3 | Idi na stranu : 1, 2, 3 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 516 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 516 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|