Pet vekova Rafaelove "Madone"

Pet vekova Rafaelove "Madone"

Pet stotina godina od nastanka čuvenog renesansnog dela, „Sikstinske Madone“, Rafaela Sancija (1483-1520) biće obeleženo velikom izložbom u Drezdenu. Divili su joj se i pesnici i slikari, o njoj je pisao Puškin, a Tolstoj i Dostojevski imali su njenu reprodukciju u svojim sobama.



Fridrih Niče ju je zvao „vizijom idealne supruge“, Gete ju je poštovao kao „kraljicu celog čovečanstva“, za Tomasa Mana je predstavljala „najveličanstvenije iskustvo u slikarstvu“, a za Hajdegera „sliku suštine“.

„U Rafaelovoj Madoni nema više ničeg telesnog. Ona je sva daljina, sva prostor... najuzvišenija slika majke...“, napisao je Osvald Špengler u „Propasti Zapada“.

Poslednja slika koju je renesansni majstor naslikao svojom rukom, „Sikstinska Madona“ (1513) i posle pet vekova oduševljava publiku. To potvrđuje svakodnevna „opsada“ posetilaca Umetničke galerije u Drezdenu, grada u kome je ova slika „provela polovinu svog života“.

Tamo se održava izložba „Sikstinska Madona: Ikona Rafaelovog slikarstva“, upriličena povodom 500 godina od nastanka ovog čuvenog dela. Među eksponatima su dokumenti, reprodukcije, slikarska dela na kojima su predstavljeni momenti iz istorije slike...

- Naša ideja je bila da ovo ne bude Rafaelova izložba, već da ispričamo priču. Odakle je slika došla? Kako je dospela ovde? Šta se događalo sa njom kada je stigla u Drezden? Kako je postala slavna zahvaljujući kopijama u 19. veku? I, kako se proslavila u ovoj galeriji - objasnio je Bernard Mac, direktor drezdenskog muzeja.

Da bi koncipirali izložbu, mesecima su kustosi drezdenske galerije tragali za poreklom slike. Izložba prvi put pokazuje celu njenu istoriju, od nastanka u doba renesanse do toga da je postala globalni mit sadašnjice.



Priča o „Sikstinskoj Madoni“ počinje u leto 1512. godine. Rafael je od pape Julija II dobio nalog da naslika nekoliko dela za kapelu manastira Svetog Siksta u gradu Pjaćenci. Rafael je, između ostalih, tada stvorio i Madonu. Više od dva veka slika je stajala skoro neprimećena, sve dok je saksonski Avgust Treći nije kupio za, u to doba, basnoslovnu sumu - 25.000 eskuda. I pored velike cene, lokalne vlasti nisu bile za to da se Rafaelovo delo iznese iz Italije. Tek posle intervencije tadašnjeg pape, koji je i odobrio kupovinu, Rafaelova „Madona“ je stigla u Drezden.

Prema legendi, saksonski monarh ne samo da je izašao da dočeka čuvenu sliku, nego je svojom rukom pomerio carski tron i uzviknuo: „Oslobodite sobu za velikog Rafaela“. Na izložbi je pastel slikara Adolfa fon Mencela iz 19. veka na kome je prikazan upravo trenutak pojave Rafaelovog dela u rezidenciji Avgusta Trećeg.

„Sikstinska Madona“ postala je mit polovinom 19. veka, pre čuvene Leonardove „Mona Lize“ koja je postala popularna tek 1911. godine. U to doba vladalo je veliko interesovanje za njenim kopijama. Divili su joj se i pesnici i slikari, o njoj je pisao i Aleksandar Puškin, a poznato je da su i Tolstoj i Dostojevski imali njenu reprodukciju u svojim kabinetima.

Negde u isto vreme i dva anđelčića sa slike pošla su svojim putem. Njihovo predstavljanje kreće se od kiča do umetnosti, a u Americi i Aziji danas su omiljeniji od Madone. Kustos Henin ukazuje na to da izložba u Drezdenu upravo pokazuje da su anđelčići i Madona deo jedne slike.



Na izložbi je prikazano još jedno putovanje čuvene slike. Tokom Drugog svetskog rata nacisti su je sklonili na sigurno zajedno sa mnogim drugim remek-delima iz drezdenskog muzeja. Sklonište su po završetku rata otkrili ruski vojnici - drezdenska riznica bila je u zabačenom kamenolomu. „Sikstinska Madona“ čuvana je u drvenom sanduku, a sve ostale slike - Rubensa, Đorđonea, Veronezea, bile su bačene na zemlju. Stajale su jedna uz drugu ili su bile prislonjene uz zidove okna.

Zajedno sa hiljadama drugih dela, „Sikstinska Madona“ prebačena je u Moskvu, gde je čuvana narednih deset godina. Za to vreme samo je jednom pokazana javnosti - u Puškinovom muzeju. Na izložbi u Drezdenu je članak objavljen u „Pravdi“ 1955. koji govori o tom događaju.

- Kada sam bio u Moskvi pre dve godine, upoznao sam starije ljude koji još pamte tu izložbu - kaže Mac. - Bilo je veoma dirljivo kada sam sreo jednu staricu koja mi je sa neskrivenim žarom ispričala kako je bilo čudesno videti te 1955. Rafaelovo delo u Moskvi.

U Drezdenu su predstavljeni dokumenti koji, po mišljenju organizatora izložbe, raskrinkavaju priču o tome da su ruski konzervatori spasili sliku, jer su nacisti loše brinuli o umetničkom blagu. Među eksponatima je pasoš sa kojim je slika iz Moskve vraćena u Drezden, u kome piše da je delo u dobrom stanju. Nemački istoričari smatraju da je upravo to svedočanstvo da je priča oko spasavanja slike izmišljena, mada postoje podaci o intervencijama ruskih konzervatora. Na izložbi u Drezdenu nalazi se čak i slika Mihaila Korneckog „Spas Sikstinske Madone“ iz 1984, gde je prikazan rad konzervatora. Ali, priređivači izložbe su uz nju napisali da je to jedna od legendi sovjetske propagande.

- Istočni Nemci nisu govorili o tome, ali mi sada znamo da je priča o konzervaciji preterana - izjavio je Mac, za magazin „Volstrit“.

Madona, sa malim Isusom u naručju, koja stoji na oblaku okružena svecima, prikazana je u Umetničkoj galeriji u novom ruhu. Izložena je u novom drvenom ramu, napravljenom po uzoru na italijanske i ukrašenom sa mnogo zlata. Smešteno na neobičnom mestu, staro delo, kažu posetioci, blista novim sjajem, možda onako kako je svojevremeno rekao italijanski slikar i arhitekt Karlo Marati: „Kada bi mi pokazali Rafaelovu sliku a ja da ne znam ništa o njoj i kada bi mi pri tom rekli da je to delo anđela, ja bih tome poverovao“.


novosti