Хајдуци (од арап. хајдуд - скренути с правог пута) су били одметници, пљачкаши и борци за слободу на Балкану, у земљама под турском влашћу.
Хајдуци су се одметали у шуме, одакле су нападали Турке и узимали плен. Били су организовани у хајдучке дружине, на чијем челу се налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоцјеније одијело и најчешће је биран због своје старости или умјештва. Хајдучки покрет назива се хајдучијом или хајдуковањем.
Етимологија
Хајдук је турска реч и значи одметник, отпадник, разбојник
Постанак хајдука
Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и при том био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду при том се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.
Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.
Јатаци
Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.
Улога хајдука
Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.
Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804 — 1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.Нападали би и отимали новац углавном турским караванима и враћали их народу, а већи део су ипак остављали за себе.
Борба против хајдука
У свакој кнежевини је било по неколико „пандура“, који су били углавном Срби, а често измијешани и са Турцима, који су били задужени за борбу против хајдука. Кад би знатно порастао број хајдука и кад би почели пуно убијати и отимати, онда би се и сав народ дизао у потеру. Иако је међу овим народом знало често бити и самих јатака, потјере су се знале завршавати смрћу хајдука. Главе би им тада биле однесене Турцима и набијане на кочеве ради упозорења. Ако би се ухватио жив хајдук, био би јавно набијен на колац.
Обично, што је турски владар био бољи и народу био лакши живот, било је и мање хајдука, а ако би услови живота били тежи, онда је било и више хајдука. Ако би се потере често завршавале неуспехом, и ако би број хајдука постао превелики, а народ их не успијевао похватати или побити, онда би Турци улазили међу народ и уцјенама, затвором и глобама тјерали сељаке да издају хајдуке и хајдучке јатаке. Оваква акције су се звале „тефтиши“.
Хајдучија у 19. вијеку
Хајдук Вељко ПетровићУ 19. вијеку у Србији јавља се нови вид хајдучије. Људи се почињу одметати у шуме од власти, како би пљачкали трговце и земљопосједнике и узимали плијен за себе. Хајдучија више нема ослободилачки дух (као за вријеме Турске владавине), већ чисто социјални и разбојнички карактер. Српске власти дуго су се бориле против хајдука, и тек крајем XIX вијека успјеле су их истријебити. Неки ријетки су се, међутим, задржали у шумама чак и почетком XX вијека. По великом броју хајдука у 19. вијеку био је познат ужички крај, гдје су се, на Златибору, чак и читаве породице традиционално одметале у хајдуке, попут Шуљагића-Шишаковића.
Хајдуци у народним пјесмама
У српској народној поезији постоји читав циклус епских пјесама посвећених хајдуцима и ускоцима, народним бранитељима од Турака.
Најпознатији српски хајдуци били су Старина Новак, Мали Радојица, Стари Вујадин, Бајо Пивљанин, Сењанин Иво, Јанковић Стојан, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. Од свих њих се каже да је најстарији Старина Новак. У Босни, на Романији, постојала је Новакова стијена, за коју се говорило да је на путу држао прострту кабаницу и поред ње сабљу забодену у земљу, па су путници по својој вољи бацали понешто на кабаницу.
Кесеџије и крџалије
И код турака је било одметника попут хајдука. Они се међутим нису звали хајдуци него „кесеџије“. Они се такође нису крили по шумама, него су ишли јавно на коњима и одјећа им је била другачија него код хајдука. Кесеџија се у једном периоду појавило у великом броју у Македонији, и пошто их је испочетка било највише из вароши Крџе, прозвали су их „крџалије“. Они су ишли јавно на коњима, и нису уцјењивали људе него читаве вароши. Оне вароши које нису хтјеле или могле плаћати уцјене биле су нападане и паљене, као што је био случај са великим цинцарским насељем Москопоље. У међусобном говору су користили турски и арнаутски језик. Користили су дугачке пушке, „крџалинке“, чији је кундак био знатно другачији од осталих пушака. Уз њих су увијек ишле и младе робиње, „ђувендије“, које су им помагале у биткама а у слободно вријеме играле и пјевале уз тамбуре.
Крџалије су често радиле као плаћеници, у споровима двије странке на страни која више плати, па и у читавим ратовима. Вође највишег ранга су се звале „бимбаше“, који су под собом имали више „буљубаша“. Најпознатије бимбаше су били Хаџи-Манов, Дели-Кадрија, Кара-Фејзија и Гушанц-Алија. Српски, руски, турски и њемачки ратови су их током времена потпуно истријебили.
Хајдук Вељко Петровић је био српски хајдук и јунак Првог српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — око 20. јула1813, Неготин).
Биографија
Вељко Петровић је рођен у Леновцу, Црна Река, околина града Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали Сирењар због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао. У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке. Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јаничара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи. Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Ђуши. Када војвода Ђуша (Душан Вулићевић) тражи од Станоја храброг и поверљивог човека Станоје није имао бољег избора до Вељка. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу. Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. Године 1807. постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809. је бранио Бању од Турака.
Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим чешће неприлика. 1810. године одликован је златним руским орденом за храброст.
Вељко Петровић, литографија Анастаса ЈовановићаНарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. Године 1811. постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је Вељко разбио. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко морао повући у неготинске шанчеве да их брани.
Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке. Укупно 16 000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило 3000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка. У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла. Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири. Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само :"Држ!". Пао је мртав на земљу. Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.
Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:
“ Главу дајем, Крајину не дајем. ”
Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети хајдучки живот Вељков па се разиђоше. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић (Скупљени историјски и етнографски списи, И, 225—238).
Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.
Народ о Хајдук Вељку
Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух. Најпознатије песме о њему су:
Расло ми је бадем дрво Болан ми лежи Кара-Мустафа а тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.
Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку. Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави.
Sa prodorom Osmanskog carstva na tlo Evrope pocinje istorija slavnih hajduka. Pred nemilosrdnom turskom vojskom padaju redom sve balkanske zemlje i Osmansko carstvo postaje imperija koja preti da pokori svet. U isto vreme sa tim osvajanjima dolazi i do iseljavanja stanovnistva ali i naseljavanja plemena iz male Azije uz smisljeno ujkljucivanje domaceg stanovnistva u drzavnu upravu i vojsku. Najpoznatiji vojni redovi hriscana u toj sluzbi su bili: Vojnuci, Derbendzije i Martolosi, ali zbog svog ucesca u turskoj vlasti nisu bili upamceni u istoriji naseg naroda. Na razvoj gerilskog ratovanja i hajduckog pokreta na Balkanu, pored izuzetno teskih haraca i nameta uticala je i izrazito razvijena vojnicka tradicija odreda najamnika u srednjem veku na ovim prostorima, tako da razlika izmedju hajduka i najamnika je bila jako mala. Ko su bili Hajduci? Oni su bili odmetnici,borci za slobodu na teritoriji Balkanskih zemalja, oni su se odmetali po sumama i planimama i gerliskom taktikom napadali konvoje i vojsku i uzimali plen. Sama organizacija je bila u hajducke druzine a glavno komandujuci bio je Harambasa. Razni su razlozi zasto su se ljudi odmetali u hajduke, bilo das u optuzeni za nesto pa su izbegavali hapsenje ili sud, bilo da su bili na zubu turcima pa su strahovali za svoj zivot ili cisto zato sto su hteli da nose oruzije i kvalitetnu odecu sobzirom da je to bilo zabranjeno. Oni bi u prolece i leto ratovali po sumama i planinama a zimi bi silazili kod svojih jataka u sela i gradove, kako narodno predanje kaze “Djurdjevdan je hajducki sastanak a Mitrovdan je hajducki rastanak”. Jataci su bili ljudi koji su prihvatali tokom zime da skrivaju hajduke da ih hrane i brinu o njima u svojim kucama, a za uzvrat hajduci su njima pomagali i donosili deo otetih dobara. I hajduci su imali svoj kodeks, gde se smatralo necasnim ubiti ili opljackati siromasnog coveka, ali zato uobicajeno je bilo opljackati bogatog coveka, osobito trgovce, konvoje sa zlatom, oruzijem itd. Ali su kasnije prekinuli sa tim jer je raja stradala zbog toga. Hajduci su imali velikog udela u prvom i drugom srpskom ustanku, a mnoge vojvode su ranije bili hajduci i harambase. Hajduci su bili progonjeni i ubijani gde god je to bilo prilike, u oblastima gde je bilo previse hajduka i gde sup revise poceli da otimaju i ubijaju i ceo narod tog kraja bi se okretao protiv njih zajedno sa turcima i pandurima (od kojih su vecinu cinili Srbi). Kada bi uhvatili hajduka on bi za primer bio nabijen na kolac a ako bi stradao u borbi njegova glava je odsecana i predate turcima. Ako bi narod bio zadovoljniji vladarom i zivot im bio laksi to je bilo manje hajduka u tom delu i obrnuto. Najpoznatiji hajduci bili su sigurno: Starina Novak, Mali Radojica, Sati Vujadin, Senjanjin Ivo, Jankovic Stojan, Veljko Petrovic, Stanoje Glavas,Jovo Caruga, Karadjordje Petrovic...
Od oruzija je korisceno svo raspolozivo oruzije tog perioda. Sablje, jatagani, handzari, jalman, a od vatrenog oruzija pored nekoliko vrsta pusaka kremenjaca i kubura a oruzije je stizalo sa raznih strana iz Evrope, Rusije, Azije tako da je arsenal raznolik.
Taktika je bila gerilska, napadi tipa: udari i bezi, potom ucene, otmice, zasede, upadi u slabije cuvane objekte... zbog relativno malog broja hajduckih ceta u odnosu na tursku vojsku svaki direktan sukob se izbegavao po svaku cenu. U svakom slucaju Hajduci su ostavili neobrisiv trag u nasoj vojnoj istoriji, opevani kroz narodnu poeziju trajace jos dugo i podsecati nas kako su se hrabri Srbi nekada suprostavljali mnogo jacem neprijatelju...
Vernost i pouzdanost među hajducima visoko je cenjena i bila je među prvim od internih stavova vrednosti ovih formalnih družina. U novije vreme hajdučije sami hajduci bili su nepoverljivi među sobom iz prostog razloga što su se među njih ubacivali lovci na hajdučke glave, a sve sa ciljem da prigrabe raspisanu ucenu.
Priča, vredna pomena, na ovu temu, desila se kome drugom do hajduku Milanu Brkiću.
Napadajući 1895. godine jednu zadružnu kuću u valjevskoj Kolubari sa drugovima Ilijom Pavlovićem i Mitrom Kolarom iz Srednje Dobrinje, sam Brkić bio je ozbiljno ranjen u kičmu. Negde pri povlačenju, a nakon ubistva jdnog zadrugara, Brkiću padne na pamet da iskuša odanost drugara i idući stazom kroz planinu Maljen, on naglo padne simulirajući malaksalost, a pre toga je odlučio: ako se pokaže kao neverni da obojicu ubije i nađe nove drugove.
Onako u ležećem položaju, bled od zadobijene rane počne svoju "samrtnu izjavu" (in artikulo mortis):
"Znate šta braćo, dosta smo proveli i lepih i ružnih dana, dosta smo se cura naljubili, dosta jaganjaca pojeli, dosta rujna vina napili, dosta naših dušmana zajedno potamanili. Ali ja sad ne mogu dalje; rane su me orvale! No tako vam našega bratstva i naše ljubavi hadučke, ubijte me ovde, da ne padnem psima u ruke, da se oni nada mnom svete, da me muče i možda mukama prisile da izdajem i vas i naše verne jatake".
Tu ga Ilija i Kolar prekinu. Oba padnu pored njega, počnu plakati, ljubiti i moliti da o smrti više ne priča, da će ga oni dalje nositi, lečiti i negovati, te da će pre s njim kao harambašom poginuti nego što će ga dušmanima ostaviti. Na to se Brkić nasmeši, skoči, zagrli ih i poljubi i sva trojica nastave put preko Maljena.
Svi hajduci mahom piju, dobro i mnogo, ali uvek onoliko koliko mogu podneti, kako bi uvek ostali prisebnim, spremni za odbranu, napad ili borbu.
Hajduci nisu trpeli druga koji se opija da zaboravi na sebe. Takav za njihovu družinu više nije bio pouzdan. Ako se neko oda alkoholu oni ganajpre savetuju, opominju da tako ne čini, ali ako ni to ne pomaže, nije retkost da ga i sami ubiju, smatrajući ga kao jednu opasnost za čitavu družinu. Što je i razumljivo. Čovek u piću postaje rečitiji nego obično, pa svašta može izbrbljati, postaje zavistan od alkohola, pa može odati družinu i jataka i sl. Otud je vladalo pravilo: pijanici hajduku lek je kuršum.
Tako je poznato da su u srezu dragačevskom hajduci Vlajko i Milan Brkić zbog pijanstva ubili svoja dva druga Mitra Trifunovića zvanog "Pjevac" i Blagoja Jeftovića.
Kod hajduka se češće pojavljuje onaj prezrivi odnos prema neprijatelju i prema oružju koji je proistekao iz apsolutne superiornosti u vladanju tim oružjem i borilačkim veštinama.
Tako Jovan Kursula nije nosio sablju onako kako se nosi - o bedrima "nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je".
Mihailo Gluvac je čekao da ga protivnik napadne sedeći na konju i mirno pušeći lulu, pa "tek kad mu protivnik priđe blizu, lagano bi istresao lulu, ostavio je mirno u čibučnicu i tada bi se mašio konju za dizgine i za oružje".
Hajduk Veljko je takođe imao taj preterano hrabar i prezriv odnos prema neprijatelju jer je go do pojasa u crvenim čakširama prolazio kroz sredinu turske vojske! Ima tu elemenata i bezobrazluka, a taj mentalitet, da kažemo hajdučki, možemo pratiti i danas na našim sportskim borilištima kada dobijamo nervne slomove dok naši sportisti, na domaku pobede, u košarci ili fudbalu, postanu bezobrazni pa žale da ismejavaju slabijeg protivnika i onda začas izgube borbu. Sigurno da se to događalo i sa hajducima, da su plaćali i glavom to potcenjivanje protivnika i svoj bezobrazluk.
Ova tradicija je, na žalost, starija od hajduka, srećemo je još kod Miloša Vojinovića koji je "zaturio koplje naopako" i, bez potrebe, preskakao tri konja u bugarskoj krznenoj kabanici dugoj do zemlje. Bez obzira što je to odraz svesti o sopstvenoj snazi, pokazivanje neprijatelju da ga se ne samo ne bojimo već i da ga preziremo, pogrešno je bilo veličanje toga mentaliteta.
I sam Marko Kraljević je imao običaj da potcenjuje protivnika, da ga izaziva i draži, ali samo onda kad je bio sasvim siguran u sebe jer on je znao i te kako da se uplaši od Muse i da izbegava sukob sa jačim, npr. LJutica Bogdanom, jednom rečju, Marko je znao kako se kime sme da se ponaša; ravnopravnog ili jačeg od sebe nikad nije potcenjivao i zato je on taj pravi borac iako se često ponašao baš kao hajduk.
Ti novi ratnici nosili su i novi stil borenja - hajdučki. To više nije bio viteški stil borilačkih veština, to je bio čisto narodni: udri kako znaš , umeš i čime stigneš.
Starina Novak, jedan od najpoznatijih srpskih hajduka, je istorijska ličnost druge polovine XVI vijeka. Poreklom je iz Poreča kod Smedereva, a u hajduke je pobegao zbog zuluma “proklete Jerine”.
Prema procenama istoričara rođen je negde između 1520. i 1530. godine. Pored nadimka "Starina" što predstavlja odrednicu za čovjeka u godinama, za njegovo ime veže se nadimak "Baba", tursku reč koja ma isto značenje. U istorijskim izvorima nesumnjivo je utvrđeno postojanje Baba Novaka koji je četovao u Banatu za vreme Dugog rata. Rumunski izvori Starinu Novaka prikazuju kao vojskovođu najamničke vojske vlaškog vojvode Mihaja Hrabrog koji se borio za oslobođenje balkanskih naroda, Srba i Bugara od turake vlasti, kao i za ujedinjenje triju rumunskih provincija, Vlaške, Transilvanije i Moldavije. U toku rata protiv Turaka, Mihajeva vojska je prešla zaleđeni Dunav doprla čak do planine Balkan. Lokalno stanovništvo, ohrabreno prisustvom Mihajeve vojske, podiglo se na ustanak i njih oko dvije hiljade hajduka krenulo na Sofiju. Opljačkali su sve na šta su naišli i opustošili grad Turtukaju, koji su potom spalili i sravnili sa zemljom. Prethodnica ove ekspedicije doprla je čak do Varne na obali Crnog mora. Na čelu pobunjenih seljaka stajao je Starina Novak. Mihaj je još tada uočio vojničke osobine ovog vojskovođe i njegovih hajduka za opštu stvar, pa je srpske hajduke primio u sastav svoje, a Starinu Novaka postavio za jednog od svojih glavnijih vojnih starešina.
Život Starine Novaka tragično je okončan. Na prevaru je uhvaćen i zajedno sa svojim saborcem i sveštenikom nabijen na kolac. Njihova tela su bila ostavljena da ih gavrani skrnave, a zatim su bili spaljeni 1601. godine u mestu Klužu. Od svih likova hajduka, lik Starine Novaka se u srpskoj epici posebno izdvaja. Po mnogo čemu Starina Novak i njegova borba mogu se smatrati pretečom Karađorđa i Prvog srpskog ustanka 1804. godine.
Starina Novak u epskim pesmama
Epski život Starine Novaka i njegove hajdučke družine, ne odvija se na prostorima naše zemlje. Tradicijsko stanište ove družine je gora Romanija kod Sarajeva.
U pesmi “Starina Novak i knez Bogosav” Novak se dovodi u vezu sa vladavinom despota Đurđa Brankovića i kulukom nametnutim prilikom zidanja Smedereva. Nije, međutim, samo Jerinin zulum razlog zbog kojeg se Starina Novak odmeće u hajduke. Tome je doprineo i njegov susret sa bahatim turskim mladoženjom, čije je ponašanje prema Novaku pokazatelj odnosa turske vlasti prema potlačenom srpskom narodu.
Najupečatljiviji opis Starine Novaka dat je u pjesmi “Ženidba Gruice Novakovića” Starina Novak je u ovoj pesmi odeven u strašnu odoru. Na glavi ima “kapu vučetinu”, na plećima "kožuh od međeda", a za kapom “krilo od labuda”. Ovakav opis može se dovesti u vezu sa mitskim prototipom. Medved i vuk iz aspekta simboličkog statusa životinja predstavljaju životinje koje su najbliže čovjeku. sa druge strane, ovaj opis ukazuje na Novakovu ogromnu snagu. Medved i vuk su velike i snažne životinje, a posedovanje njihovog kožuha i krzna upućuje nas na to da je Nova veći i snažniji od njih.
U epskim pesmama Starina Novak je kao hajduk najcelovitije istaknut i pesnički osmišljen. U njemu su narodni pevači sjedinili istovremeno mnoge vrline i mane. Opevan je kao hrabar i nepokolebljiv čovek, častan i odvažan.
Epska pesma “Starina Novak i knez Bogosav” pripada ciklusu hajdučkih epskih pesama. U ovoj pesmi kroz dijalog kneza Bogosava i srpskog hajduka Starine Novaka opevana je surova zbilja hajdučkog života i razlozi zbog koga su određeni pripadnici našeg naroda, pa čak i oni u poznijim godinama, bili primorani da izaberu takav način života.
Na pitanje Kneza Bogoslava zašto je pobegao u hajduke i koja ga je nevolja naterala da pod stare dane hoda po gorama i živi teškom životom odmetnika, Starina Novak mu odgovara da je sve počelo od proklete Jerine, žene srpskog despota Đurađa, čija je vladavina bila toliko surova da je on, kao običan siromašan srpski seljak, nije mogao da izdrži.
Narodni pevač je kroz govor Starine Novaka iskazao samovolju Jerine, njenu okrutnost, neosetljivost i nebrigu za napaćeni srpski narod. Ove njene osobine naročito su došle do izražaja prilikom gradnje grada Smedereva, tadašnje prestonice. Srpski seljaci, a među njima i Starina Novak, gradili su grad godinama, bez ijedne pare i dinara. Svojim kolima i volovima Novak je vukao drvlje i kamenje, mučio se i podnosio ogromnu žrtvu za boljitak Srbije i srpskog vladara. Kada je grad izgrađen Novakovim mukama nije došao kraj, jer je prokleta Jerina poželela kule na tvrđavi, pozlaćene prozore i vrata. Da bi ispunila svoje želje nametnula je porez koji siromašni srpski seljaci nisu mogli da plate. Novak je bio jedan od tih seljaka, pa je za njega jedino rešenje bilo da pobegne iz Srbije i nastani se negde drugde. On je bio hrabar i odvažan čovek, spreman na borbu protiv svog mučitelja, a su ga njegov patriotizam, ljubav prema svom narodu i svojoj zemlji sprečavali da se bori protiv srpskog despota, bez obzira na samovolju i okrutnost njegove žene.
U drugom delu ove pesme Starina Novak pripoveda knezu Bogosavu o tome ko su glavni krivci za njegovo odmatanja u hajduke. Kao i u svim drugim pesmama hajdučkog ciklusa, i u ovoj pesmi provejava nacionalna dimenzija, pa se kao glavni razlozi hajdučije navode okrutost turske vlasti i odlučnost srpskih junaka da joj se odupru. Nadmeno ponašanje i bahatost turskog mladoženje u mirnom Novaku izazvali su ogroman bes i dali mu snagu da pobedi svog neprijatelja.
Na završetku pesme, kroz reči Starine Novaka da je kadar stići i uteći i na strašnom mestu postojati, kao i da se ne boji nikoga do boga, istaknute su osobine pravog hajduka, a to su njegova izdržljivost i junaštvo, čestitost i odlučnost da se odupru svom mučitelju i izdrži sva iskušenja.
Mijat Tomić (prije 1610. - 1656.) - hrvatska povijesna ličnost poznata kao vođa hajduka, koji su se borili protiv turske vlasti za vrijeme Osmanskog carstva. Rođen je u selu Brišnik, u današnjoj općini Tomislavgrad.
Podrijetlo Mijata Tomića
Prvi je tiskani i objavljeni podatak o Mijatovu podrijetlu kod fra Filipa Grabovca (1698.-1749.) koji u svom djelu "Cvit razgovora naroda i jezika iliričkoga aliti arvackoga", Venecija, 1747., kaže: ... samo ovo oću spomenuti, kako posli Tomića Mijata iz Duvna nije bilo već pravoga ajduka ni će već biti. Rečeni poginu oko prvi godina mira od Kandije, izdade ga Bobovac Ilija od Doljana: njegov bi kum, sapelo ga. Pogibe malo prije žetve. Tu misao potvrđuju i ostali dokumenti u kojima se govori o Mijatu Tomiću.
Mladenačko doba Mijata Tomića
Po predaji Mijat je rano ostao bez roditelja, dok je još bio u kolijevci i othranio ga je stric Niko. Iz dokumenata je vidljivo da je Mijat oko 1640. imao dva brata živa, a po predaji imao je i dvije sestre: jednu - Mandu - majku poznatog hajduka Malog Marijana i drugu - Jelenu - koja je bila udana u Sinj. Kasnije su iz Gornjeg Brišnika preselili u Donji Brišnik, gdje se i danas ukazuje na mjesto i ostatke njegovih kuća.
Kad je Mijat odrastao, otišao je od strica, stupio je u najam kod bega Kopčića i kod njega je do dvadesete godine čuvao ovce. Kao dvadesetogodišnjak bio je tako jak i snažan da se s njime nitko nije mogao pohrvati niti se natjecati u bacanju kamena niti nekog drugog natjecanja u čitavom duvanjskom kraju.
Jednoga je dana u Duvno došao neki Arap, postavio šator na livadi i na mejdan pozvao bega Kopčića. Na narod je Arap udario nasilje i moralo mu se donositi sve što je tražio. Kad je Mijat došao uvečer kući, našao je bega nevesela pa kad je saznao za uzrok, Mijat se nasmije i ponudi se zamijeniti bega, a beg ga stane blagoslivljati. Ujutro se Mijat spremi za mejdan i pode potražiti protivnika. Arap je na mejdanu bacao neku smrdljivu vatru na protivnika, pa ga onda ubijao. Mijat se prekriži, zazove Boga za pomoć i pode protiv Arapa. Arap baci vatru na Mijata, ali ga Mijat zgrabi rukama, udari s njim o zemlju i pogubi ga njegovom sabljom. Beg Kopčić još više zavoli Mijata i daruje mu livadu zvanu Jabuka. Po predaji, mejdan je dijeljen na Duvanjskom polju, kod rječice Drine, na livadama zvanim Crvenićka uža.
Odmetanje Mijata Tomića u hajduke
O uzrocima odlaska Mijata Tomića u hajduke, u narodnoj predaji, koju je zabilježio Rubić, i u nekim pjesmama uzrok odlaska u hajduke vezan je za Mijatovo barjaktarstvo u svatovima bega Kopčića. Po toj predaji Kopčićevi svatovi su se uoči večere natjecali u bacanju kamena s ramena i u drugim igrama, a Tomić je u svemu prednjačio. Turcima to nije bilo svejedno i oni ga odluče ubiti. Mijat je osjetio što mu se sprema i kada je počela svatovska večera pobjegne iz kuće, iako su ga zvali da se vrati. Stric mu je već bio umro. Nije smio kući u strahu od Turaka i odmetne se u planinu Vran.
U pjesmi koja je zabilježena u Orašcu kod Zatona govori se da je onaj svat koji je prigovarao Amur-begu Kopčiću što je Mijatu povjerio barjak bio Osman Renković, pobunivši se:
"Gospodaru Kopčić Amur-bego, Sve si dobre skupio svatove, Ali imaš loša barjaktara, Kopile je od četiri baba.
A kad ga je Mihat razumio, On je konjem na konja udario. Omlati mu dvije zaušnice; Kako ga je lako udario,
Dva mu zdrava zuba izvadio, Ispanula, na travu panula."
U jednoj pjesmi, zabilježenoj u Petrovu polju kod Drniša, govori se, kako je Mijat bio netočno okrivljen i nepravedno osuđen na globu i batinanje, pa se poslije toga odmetnuo u hajduke.
Po jednom dubrovačkom podatku iz 1642. Mijat se Tomić odmetnuo u hajduke radi nasilja ondašnjeg ćehaje (povjerenika) hercegovačkog sandžak-bega, medutim o njegovu imenu i nešto pobliže o samom uzroku Mijatova odmetanja u hajduke dokument ne govori.
Hajdučka družina Mijata Tomića
Po predaji Mijatov bijeg u planinu Vran brzo se pročuo po duvanjskom kraju i oko Mijata se okupilo 60 drugova. Nastala je i poznata pjesma:
"Od zla oca, od gore matere, Kojem nije žao poginuti, Koji može stići i uteći, A on svoje sve nosi uza se,
Puška mu je i otac i majka, a za virnu ljubu i ne znade."
Kad je Mijat sagledao toliku družinu i svjestan poteškoća koje su ih očekivale, da bi iskušao njihovu hrabrost pred družinom, odere živa jarca, koji je drečeći podnosio muke. Na upit društva zašto to radi Mijat im odgovori: "Koji god od vas mojih drugova ne bi mogao ovako podnijeti, da ga dušmani živa oderu, onaj nije za moje družine". Kada je sutrašnji dan osvanuo od 60 drugova ostala mu je samo polovina.
U velikom broju narodnih pjesama iz Mijatova ciklusa spominje se njegova družina u brojnosti od 33 druga, u nekolicini pjesama navodi se brojnost njegove družine od 30 druga, dok se u pjesmi Mijat Tomić od kuma izdat, pogibe spominje jačina njegove družine od 40 druga. Neke navode narodne pjesme potvrđuju podaci iz dokumenata, pa i taj broj. U pismu koje je Mijat pisao oko Nove godine 1640. zapovjedniku Imotskog prijeti se s četrdeset svojih ljudi koji su rođeni pod puškom i sa sabljom.
Iz povijesnih podataka o hajducima vidljivo je da su se pojedine hajdučke družine radi sigurnijeg uspjeha pri napadajima na karavane i pojedina naselja udruživali i zajednički napadali. O tome se govori i u nekim narodnim pjesmama. Tako se u nekim pjesmama govori kako se Mijatova družina udružuje s družinama harambaša, kako se već nazivaju u tim pjesmama: bana Pivljanina, Trutaka Crnogorca, harambaše Zečevića biznad Goranacan, Muje Hrnjadina s Kladuše, Vuka Mandušića, harambaše Mitra, Petra Gusića, harambaše Plavše, Stojana Jankovića, Milutina Janka, Ilije Smiljanića, Marka Kotarana, Deli-Markovića i još nekih drugih.
Петар Поповић, звани Пеција (1826. — 1875) је рођен од оца Петра и мајке Илинке у селу Бушевић у Крупској. Већину живота провео је у граду Костајници.
Петар је сам научио писати и читати, а осим српског говорио је и турски језик. Не признавајући отоманску државу Петар у 22. години одлази у хајдуке и од тада до краја живота активно се бори против турске државе. У јесен 1858. заједно са хајдучким харамбашом Петром Гарачом из Стригове, диже велику буну у Кнешпољу и пред Костајницом гради шанац познат као „Пецијин шанац“. Хајдуцима се придружује и народ, па се на шанцу одиграва жестока битка између Турака и устаника. Након дуге и тешке борбе Турци су успјели устанике натјерати преко ријеке Уне у Костајницу гдје се већина предала аустријским стражама. Пеција и Гарача са још 300-тињак устаника се нису предали већ су прешли преко моста назад међу Турке и потиснувши их назад, тако да су Турци умакли у Пастирево. Ова буна је у народу позната као Костајничка или Пецијина буна, а рјеђе као Кнешпољска буна.
Послије Костајничке буне Турци су два пута хватали пецију. У Цариграду је био осуђен на смрт, са пресудом да буде погубљен у свом крају јер је „тамо највише зла починио“. На путу у родни крај Пеција је побјегао Турцима код Крагујевца, гдје се и задржао и добио мјесто стражара у тополивници. Ту је остао све до новог устанка у Босанској Крајини 1875. године. Приступио је устаницима и већ 28. августа учествовао у бици код села Гашице, садашње Гашнице. Тога дана Петар Пеција се још једном показао као способан вођа устаника надјачавши Турке и нагнавши их у бијег. Међутим, недуго послије, а по народном предању због издаје неког Илије Чолановића, Турци у изненадили устанике и након дугог и жестоког боја разбили су хајдуке од којих су неки побјегли у Просару, а њих педесетак са Пецијом на челу су остали да се боре на обали Саве.
Потјерани турском силом Пеција и устаници успјели су се докопати лађе и прећи преко ријеке, али без заклона, изложени турској пушчаној ватри готово сви изгинуше. Само Пеција и два човјека остадоше живи, али Петар, немирног и храброг духа, умјесто да се склони, изађе на чистину и повика на Турке: „Ево Турци, нека знадете, Пеције нисте убили, још је жив, и наскоро ће Вам се осветити“. Тог момента га је погодило турско тане и на мјесту га убило. Било је то 29. августа 1875. године. Међу народом је кружила прича да га није убило пушчано зрно већ да је пушка била набијена пшеницом. Мртвог Пецију са Корманошем и осталим јунацима другови сахранише у селу Јабланцу ниже Јасеновца, а десет година након погибије Пецијине су кости пренешене и похрањене код манастира Моштаница подно Козаре близу Козарске Дубице.
Бајо (Николић) Пивљанин (? - 1685) је био чувени хајдучки харамбаша из Пиве. Опјеван је у многим епским народним пјесмама. Познат је и под именом Драгојло.
Учесник је Кандијског рата, четовао је и у Боки которској. Помиње се у млетачким изворима 1669. године као хајдучки поглавица који је чувао бококоторски крај од налета Турака и добио је награду од Млетака.
Средином 1671. године, он и 600 хајдука је из Рисна бродовима превезено у Пулу. У Задру се настањује у љето 1675. године и дјелује као један од вођа ускока. У Боку которску се враћа 1684. године и поново почиње са хајдучијом. Пивљани и Бањани у Боку су дошли организовано заслугом Баја Пивљанина 1685. године. Код мјеста Дражин Врт (општина Котор) постоји кула Баја Пивљанина, у којој је, по предању, боравио током четовања.
Као помоћ Црногорцима, которски провидур Зено шаље одред хајдука и Бокеља под Бајовом командом. До сукоба је дошло на Вртијељци, гдје су Османлије извојевале побједу.
Погинуо је почетком маја 1685. у бици на Вртијељци поред Цетиња. Сахрањен је пред Влашком црквом на Цетињу.
Јован Глигоријевић, познатији као Зека Буљубаша, је рођен 1785. године у Сјеници у Старом Влаху. Потиче из сиромашне породице српског сељака у којој су, поред њега, били још два брата и три сестре. Имао је упадљиво зелене очи, због чега су га родитељи и околина прозвали Зека. Касније, кад је у Првом српском устанку постао и устанички буљубаша, постао је познат у српском народу и његовој историји као Зека Буљубаша. Као дете сиромашних родитеља послуживао је у манастиру, где је научио да чита и пише. Затим је служио код турских и српских трговаца, где је добро научио и јахање коња, руковање оружјем и сналажење у беспућима, као и турски говор.
Сукоби са Турцима
Тешко је подносио турске зулуме и због тога је долазио у сукобе са њима. Због тога је променио место боравка и настанио се у Вишеграду. Службовао је код једног виђенијег трговца грађом, који је откупљивао балване, спуштао их сплавовима низ Дрину до Босанске Раче и Сремске Митровице и ту продавао. У сплаварењу Зека је нашао себе, добро научио да плива, рони и савлађује ћуди ове брзе и плаховите реке. Често сплаварећи, добро је упознао и сваки делић реке посебно њене газове, обале, али и прибежне терене, што му је било од велике користи у току његовог четовања на Дрини у бурним годинама Првог српског устанка. Зекаје добро упознао тежак и ропски живот српског сељака, турско насиље над њима, слушао приче о српским хајдуцима и прижељкивао да се и он укључи у ту борбу. Зато се и посебно обрадовао вестима о Карађорђевом устанку у Шумадији и ширењу тог пламена по читавој Србији, од Дрине до Тимока. Чувши да су се на Дрини у Мачви појавили устаници Стојана Чупића који је веома успешно сузбијао турске пљачке из Босне и чувао ослобођену територију, Зека се, уместо у Сремској Митровици, са газдом поздравио у Босанској Рачи, најавивши одлазак међу српске устанике.
Међу устанацима
Стојана Чупића је, после ослобађања Шапца, као најбољег познаваоца стаза и богаза између Дрине и Шапца, послао на Дрину Јаков Ненадовић, да затвара путеве од ове реке ка Шапцу. Он је разместио своје страже покрај Дрине, по њеним врбацима и увалама на широком подручју, од улива Дрине до Жичког потока. Седиште је често мењао: Парашница, ноћајски Салаш, Богатић... Зека је са другом препливао Дрину. Кренули су у дубину Мачве, али су их зауставила два човека са упереним пушкама и питали где иду. Одговорио је да су Срби којима је додијао турски зулум и да су пошли у Србију да се заједно са својом браћом боре против Турака. Распитивали су се за Стојана Чупића и молили да их њему спроведу. Стража је била Чупићева, па су им предали кубуре и ханџаре које су носили у торбама. Кренули су у Парашницу ка Чупићу. Стојан их је лепо примио и, после дужег испитивања, стекавши утисак да се ради о снажним, родољубивим и племенитим Србима, прихватио их међу своје момке. Он је имао обичај да провери кондицију и знање у руковању са оружјем новопридошлих момака, па их је, када се уверио да они добро рукују пушком, кубуром и ханџаром, распоредио у једну од својих чета која је чувала Дрину насупрот Босанској Рачи. Пријем међу Стојановим момцима је био изванредан. Сви су били млади, добро наоружани и одевени. Потицали су углавном из околних мачванских села и били добри познаваоци терена, али је међу њима било и људи из Семберије, Срема, па чек и Херцеговине. Владало је велико другарство и међусобно поштовање, делили су све што су имали. Зека је распоређен у десетину бившег хајдука из Црне Баре Драгоја. Чете су биле добро обезбеђене од дринског и савског правца стражама и заседама. Уз то, Стојан је, као бивши трговац, развио и веома добру обавештајну мрежу међу прекодринским српским сељацима и Србима у Срему, па су се свакодневно код њега сливали драгоцени подаци. Поседовањем дринске обале и развијеним обавештајним радом, Стојан је веома успешно чувао ослобођену територију Мачве са западне стране, док је Китошке пролазе у то време чувао прота Никола Смиљанић са својим момцима. У склопу овог обезбеђења је и Зека са друговима, распоређен по сменама, чувао дринске обале.
Живи бедем у историји Првог српског устанка посебно место заузимају Зека Буљубаша и његови голаћи, који су даноноћно чували српску границу на Дрини, потпомагали српским устаницима у свим важнијим бојевима са Турцима у Подрињу и Мачви и њиховим офанзивама у Босни. Сви су храбро изгинули штитећи одступницу устаничке војске са Равња.
Hitskin.com
Himna Haoss Foruma
Facebook
» Smešni snimci, slike..
» Razni vicevi
» Max Leiva, 1966 | Abstract Figurative sculptor
» Misli nas "malih" ...
» Pesma za moju dušu
» Uživo...
» A malo bluesa?
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
» Šta trenutno slušate?
» Pozdrav Haossu
» Koji film ste poslednji gledali?
» Disco muzika
» Domaći izvođači
» Daemon Mask Full
» Pjesma za laku noć
» Hip hop / rep
» Rec koja u sebi sadrzi 3 ista slova
» Čudesna matematika
» Najljepše balade