|
| Autor | Poruka |
---|
dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Nase najskuplje slike Sub 6 Apr - 15:29 | |
| НАШЕ НАЈСКУПЉЕ СЛИКЕ Шта би се десило кад би се једног дана, на аукцији у „Кристију”, „Сотебију”, или у некој другој чувеној европској аукцијској кући, нашле највредније уметничке слике које чувамо у музејима? Које би то слике биле? Колику би цену достигле?
РУЖИЧАСТА КАТЕДРАЛА „Ружичаста катедрала” коју чува Народни музеј у Београду део је низа од двадесет руанских катедрала које је насликао Клод Моне. Још пет је у париском Лувру, а остале су у приватним збиркама. Шта мислите, шта би радили колекционари кад би схватили да имају прилику да руанској катедрали коју већ поседују додају и нашу „ружичасту”? Не би питали за цену, платили би колико год треба само да је имају! С обзиром на то да је колекционарска страст један од веома битних чинилаца од којих зависи цена слике, не би било незамисливо да би на тамо некој аукцији „Ружичаста катедрала” достигла и 80 милиона евра! „Ружичаста катедрала” (уље на платну, 100 x 65 cm) део је Монеове приче о светлости. Светлост је за њега била суштина сликарства. Да би је пренео на платно, неколико пута је сликао исту ствар али у различито доба дана, под различитом јачином светлости. Руанску катедралу, која је била преко пута његове куће у улици Гран-Пон, сликао је с прозора обојену светлошћу сиве зоре, ружичастог јутра, подневним сунцем, ужареним сумраком, непровидном маглом... Сваког пута добијао је различиту слику: плаву, ружичасту, љубичасту, смеђу – зато што ниједан предмет не изгледа исто у зору и у сумрак, зими и лети. Моне је, у ствари, све време сликао своју „импресију” изазвану светлошћу под којом се слика. Зато се каже да је он изумитељ импресионизма. Свих двадесет руанских катедрала показао је у галерији Диран-Ријела марта 1895. године. Наша „ружичаста” један је од најсензибилнијих и најпоетичнијих уметникових доживљаја. У Београду је од 1939. године. Купио ју је за тадашњи Музеј кнеза Павла Милан Кашанин, његов директор, у париској галерији „Шарпантје”.
ТАХИЋАНКА Претпоставља се да би почетна цена „Тахићанке” Пола Гогена била најмање између 18 и 20 милиона евра! Обратите пажњу: почетна цена! Међутим, колико би за њу платио неко ко би на тој замишљеној лицитацији понудио највишу цену, вишу од свих осталих учесника ове куповине, не вреди замишљати. „Тахићанка” (уље на платну, 93,5 x 1,30 cm) најзначајније је и највеће од пет дела Пола Гогена која поседује наш Народни музеј. Поклоњена нам је 1935. године, а дародавац је био др Вијон, пријатељ кнеза Павла. Разочаран неуспехом своје изложбе у Паризу 1895. године, Гоген је заувек напустио Француску и на Тахитију нашао све оно што га и данас чини једним од највећих сликара. Тамо је сликао бојама какве пре њега нико није користио, ужареним и узбудљивим, бојама које иако су силне шаљу неку мирноћу. Почетком 1898. године Гоген је оболео и живео је у великој беди. Сликао је да би осећао да постоји – како је сам записао. Овом његовом стваралачком раздобљу припада и „Тахићанка”. Иста фигура Тахићанке уклопљена је у велику композицију „Одакле долазимо? Шта смо? Куда ћемо?” из 1898. године коју је Гоген сматрао кључном у свом опусу. „Мислим да никад нећу насликати боље”, написао је пријатељу Монфреду. Многи његови проучаваоци тврде да је био у праву.
ЖЕНСКА ГЛАВА Вероватно би почетна цена овог малог уља на платну (59 x 50 cm) Пабла Пикаса била најмање између 12 и 15 милиона евра. Једноставно, ово је историјски важна слика, без обзира на њену величину или израду, и нема тог колекционара који се не би потрудио да је прикључи свом благу. „Женска глава” настала је 1909. године, у првој години правог кубизма. То је правац који је увео сагледавање предмета из различитих углова како би се што објективније приказао – зато су кубистичке слике разложене на геометријске површине. Пикасо је, дакле, лета 1909. године био на југу Каталоније с пријатељицом Фернандом Оливје, сликарком. Низу портрета које је тада сликао, од „Портрета Фернанде” до „Портрета Амброза Волара”, припада и „Женска глава” из Београда. По композицији, једноставнија је од осталих из тог низа. На богато сиво изнијансираној површини дијагонално је постављена глава на облом, снажном врату. Рашчлањена је сиво-окерно-смеђим геометријским површинама, а црна боја одређује особене детаље на лицу Фернанде. Овај Пикасо је у Народном музеју од 1949. године, и припада Збирци Ериха Шломовића. Прича о њему веома је занимљива. У двадесетој години Шломовић је с позајмљеним новцем отпутовао у Париз да упозна Амброаза Волара, великог колекционара и једну од најутицајнијих личности уметничког Париза, зато што се необично дивио књизи о Реноару коју је овај написао. Волару се допао млади човек, па га је упослио као личног секретара. Неколико година пре смрти у саобраћајној несрећи, Волар је Шломовићу поклонио збирку од 600 уметничких дела, тако да се он пред почетак Другог светског рата вратио у Београд с две трећине тог блага, а остатак је склонио у сеф једне банке. Кад је почео рат, Шломовићи су отишли у село Бачине и збирку зазидали између два зида куће у којој су се крили. У јесен 1943. године Немци су их открили и стрељали све мушкарце. Кад је ослобођен Београд, воз у коме су са збирком путовале Ерихова мајка и снаја напали су Бугари. Ружа, снаха, преживела је и спасла збирку. Коначно је заувек сачувана од када је у Народном музеју.
ТРГ ФРАНЦУСКОГ ПОЗОРИШТА Почетна цена овог ремек-дела Камија Писароа готово би сигурно била између 10 и 15 милиона евра. То је уље на платну, димензија 75 x 94 cm. „Нашао сам собу у хотелу ’Лувр’ с врло лепим погледом на Авенију Опере и на један угао Краљевске палате”, писао је Писаро сину Лисјену 15. децембра 1897. године, а већ 23. јануара идуће године јавио му је: „Завршио сам ’Авенију Опере’ и отпочео ’Трг Француског позоришта’.” Овај последњи податак тиче се слике коју чува Народни музеј. На њој је сва париска врева пуна људи и фијакера, гласова, сусрета, ћаскања, све у покрету и као да је кадар неког филма. Насликана је лаким наносом боје, пуна нескривене уметникове импресије. Од свих својих слика, на Пети венецијански бијенале 1903. године Писаро је послао баш ову, зато што ју је сматрао најбољом. Зато би њена коначна цена на могућој аукцији била и неколико пута виша од почетне. У Београду је од 1930. године – поклон госпође Честера Битија, чувене британске колекционарке.
|
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Sub 6 Apr - 15:31 | |
| Kupacica Сматра се да све што је додирнуо Огист Реноар има високу цену: он је и један од најбољих светских сликара и један од најомиљенијих. Његовој „Купачици”, уље на платну димензија 54 x 65,5 cm, почетна цена од најмање осам милиона евра достигла би сигурно на крају аукције неколико пута већи износ. Купило ју је Друштво пријатеља Музеја кнеза Павла 1935. године, на аукцији приређеној у хотелу „Друа” у Паризу, за око 36.000 франака. „Купачица” је најзначајније дело Огиста Реноара од 76 његових радова које чува Народни музеј. Купачице су један од његових омиљених мотива, има их у свим фазама његовог стваралаштва, а највише у последњој, којој припада и наша. Модел је, највероватније, била Габријела, Реноарова кућна помоћница. „Седећа фигура наге жене, приказана у првом плану, пластично моделована, постављена је у предео окупан светлом, сликан кратким потезима, у односима плаве, жуте и зелене. С леве стране се, готово утопљене у трепераво, лазурно сликано зеленило дрвећа, помаљају обриси још две фигуре”, написала је Татјана Бошњак у монографији објављеној 1997. године поводом велике изложбе „Реноар”. „Купачица” је за домаћу публику занимљива и због крађе: 14. марта 1996. године, усред дана, један младић скинуо је са зида и изнео из Народног музеја. Кад је нађена, била је изузетно оштећена. Сад је рестаурирана и чека нову зграду Музеја да, заједно с осталим ремек-делима, постане део сталне изложбене поставке. ПИЈАНА ЛАЂА Пре три године, на аукцији у Паризу, продато је „Село” Саве Шумановића, уље на платну димензија 54 x 73 cm, за 64.000 евра. Почетна цена му је била 1500 евра. Била је то сензација: за једног сликара из Србије који није на листама занимања светских колекционара плаћено је 40 пута више него што је процењено почетном ценом! Од тада, колекционари се распитују да ли неко негде продаје неког Шумановића, па је зато могуће претпоставити да почетна цена „Пијане лађе” или „Јесењег пута” – да сад поменемо само та два његова ремек-дела – не би била нижа од неколико милиона евра. „Пијану лађу”, велико уље на платну (190 x 250 cm), насликао је у Паризу 1927. године, и изложио је на Салону независних, где је добила једнодушно признање и критике и публике. Сад се налази у једној приватној збирци. „Јесењи пут” (уље на платну, 91 x 71 cm), једно од последњих Шумановићевих дела, насликан је у јесен 1941. године. И на овој слици, као и на већини претходних, Шумановић се бавио лепотом Шида и сремског предела. Па ипак, у њој је толико много надахнућа и ведрине, као да први пут слика те крајеве. У овој слици Шумановић је достигао синтезу свог дотадашњег стваралаштва и савременог тренутка. Сунчани јесењи предео је стваран, цртан сигурном руком, у сплету визуелног и емотивног доживљаја, све то изражено је јарким бојама. „Јесењи пут” једно је од најзначајнијих дела нашег сликарства тог времена. Чува га Народни музеј. БОРБА ПЕТЛОВА Паја Јовановић и Сава Шумановић једини су наши стари сликари који су сигурно познати страним колекционарима. Осим оних које занимају оријентални сликари и њихове фолклорне теме, сви остали колекционари су се заинтересовали за Јовановића и Шумановића након што су се њихове слике појавиле на аукцијама. Пре десет година у „Кристију” је продата слика „Мотив из Марока” или „Кротитељ змија” Паје Јовановића за 170.000 евра. Купио ју је један љубитељ оријенталиста из Египта и тако за Пају Јовановића заинтересовао и остале колекционаре. Колико би тек он, или неко други, платио за „Борбу петлова”, „Кићење невесте”, „Мачевање”, „Издајице”, или за било које друго Пајино платно на коме је насликао неки обичај или догађај из наших крајева, с Оријента – како се каже у колекционарском жаргону. Вероватно би свако Пајино ремек-дело имало почетну цену не нижу од пет милиона евра, а до ког износа би је колекционари подигли лицитирањем – да не нагађамо. Могуће је да би од свих Пајиних слика највишу цену постигла „Фурор Теутоницус” („Теутонски бес” или „Битка у Теутобуршкој шуми”) из 1899. године, слика за коју се не зна где је, али се наслућује! Кад би међу колекционаре дошла таква слика, с таквом мистеријом, сигурно би достигла невероватно високу цену! Претпоставља се да је у Чилеу, у Музеју у Сантјагу. Народни музеј покушавао је да сазна од колега из Чилеа да ли чувају ову Пајину слику, али они нису ни потврдили, али ни оповргли ову претпоставку. На слици је битка Германа и Римљана у Теутобуршкој шуми из 9. године, у којој су Германи победили. Паја није насликао победнике, дакле варваре, у најбољем светлу. Све ово зна се захваљујући хелиогравури, резбареној репродукцији верној оригиналу, наравно знатно мањој, која се чува у Музеју града с укупном оставштином Паје Јовановића. Сачувана је и скица у уљу, коју је Паја Јовановић поклонио Браниславу Нушићу, уз посвету „Успомена од Паје”, и коју је откупио Народни музеј. НЕКОЛИКО ЗАНИМЉИВОСТИ Постоји мишљење да је немогуће одредити цену слика које су у збиркама. Никола Кусовац, наш познати историчар уметности и велики познавалац уметничких дела и тржишта, слаже се да оне имају непроцењиву духовну и културну вредност, али да на тржишту постоји начин како се рачуна цена сваке слике. „На пример, Паја Јовановић је доскора имао процењену цену, „шацовану”, како се то каже, за слику димензија 65 x 50 cm на 39.000 евра. На основу тога израчунава се колико би коштала његова слика већих димензија. Наравно, води се рачуна да ли је на њој портрет или нека историјска, односно фолклорна тема, оријенталистика, што би највише коштало.” Пре двадесетак година, сећа се Никола Кусовац, Народном музеју се јавила једна фабрика пића чији је лого Гоген нацртао на боци, на једној малој „Мртвој природи”. Тражили су дозволу да репродукују ту слику за свој годишњи календар. Нудили су велики новац за ту услугу, што значи да би им таква реклама донела зараду. Кнез Павле је имао две слике које је задржао, није их прикључио свом музеју. Била су то, како кажу колекционари, два светска капиталца: „Лаокон” Ел Грека и „Свети Јеролим” Мантења. Те две слике су му омогућиле да пристојно живи кад се из Кеније вратио у Европу. „Да су остале код нас, ми бисмо били светски музеј”, каже Никола Кусовац. „То су вероватно најскупље слике које су биле на овом подручју”. КАКО ТО РАДЕ КОД НАС Најстарија и највећа наша аукцијска кућа је „Мадл’Арт”. Од 2001. године, с пролећа и јесени, приређује аукцијску продају уметничких вредности. Дејан Поповић, директор ове куће, не би хтео да процењује колико би у њиховој кући износиле почетне цене дела наших великих сликара зато што осим за Пају Јовановића и Саву Шумановића, чија су дела била предмет аукција, за остале сликаре нема светског узора. Каже да „наше сликаре на европским аукцијама лицитирају и купују људи нашег порекла. Изузетак су ’Кротитељ змија’ Паје Јовановића и радови Даде Ђурића, Владе Величковића, Љубе Поповића, српских сликара који деценијама живе у Француској па их тамошњи купци сматрају француским сликарима. Тако је слика великих димензија Даде Ђурића пре три године у Паризу продата за око 60.000 евра, а пре две године слика Љубе Поповића димензија 3 пута 2 метра за 33.000 евра.” Поповић наводи да је прошле године у „Сотебију” за барељеф у дрвету Ивана Мештровића „Скидање с крста” из 1913. године плаћено 208.000 евра. „Није ни чудо: постоји само један примерак тог уметничког дела, оно је било излагано у Алберт хол музеју у Лондону, и по још неколико сличних места. Купили су га Енглези, очигледно колекционари скулптура које су биле излагане у музејима. Добру цену постигла је и бронзана статуа Томе Росандића, 170 цм висока – 27.500 евра.” Поповић издваја неколико слика које су на продајама у њиховој кући постигле високе цене. „Слика која је најскупље плаћена је уље на платну ’Цвеће’ Ивана Табаковића: 22.000 евра. Сликано је 1938. године, димензије 48 x 63 cm. Пре седам година је за ’Мост на Неретви’ Пеђе Милосављевића из 1964. године плаћено 20.000 евра. Истовремено је у Паризу једна слика великих димензија Владе Величковића продата за 19.000 евра, што говори, између осталог, о укусима тржишта. Пре три године продали смо „Малу луку” Косте Хакмана за 13.000 евра. Од наших скулптора, продали смо дела Нандора Глида, Ота Лога, Ане Бешлић, Ристе Стијовића. Цене су биле између 4000 и 4800 евра”. Аутор: Соња Ћирић Po redosledu- [You must be registered and logged in to see this image.] |
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Sub 6 Apr - 15:33 | |
| |
| | | dusajuca
Poruka : 8125
Lokacija : Banat
Učlanjen : 09.08.2012
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Sub 6 Apr - 15:34 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Sub 23 Maj - 19:55 | |
| Ovo je „Ukrotitelj zmija“, najskuplja srpska slika Na čelu liste najskupljih srpskih slikara zvanično i dalje je Paja Jovanović, čije je ulje na platnu “Ukrotitelj zmija” iz 1887. pre dvanaest godina na aukciji u Londonu prodato za 169.580 evra. “Kraljica Natalija” Uroša Predića, kupljena pre pet godina takođe u Londonu za 32.000 evra, danas vredi mnogo više. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Sub 23 Maj - 19:57 | |
| Kod nas kapitalnim delima Konjovića, Šumanovića, Lubarde, File, Cuce Sokić, Veličkovića, Damjana cena blago raste i u godinama krize. Zaključak: kupovina remek-dela visokokotiranih srpskih umetnika najisplativija je investicija za sva vremena. U Srbiji, poznato je, regulisanog art marketa - nema. U aukcijskim kućama Beča, Londona, Pariza pojavljuju se ponekad i dela naših umetnika. Na domaćim aukcijama, remek-dela naših velikih umetnika - nikad. S njima se trguje privatno. Njihove cene, nezvanično, dostižu neslućene sume. Zvanično - o njima se ne govori. Osim u uskom krugu kolekcionara. Ovo, naravno, ne znači da su pomenuti umetnici bili ili da su danas i najbogatiji u svojoj branši.
- U skupljanju građe za ovaj tekst mnogo nam je pomogao Nikola Kusovac, nekadašnji kustos u Narodnom muzeju, kao i Petar Popović, kustos u Narodnom muzeju, zahvaljujući kome je “Blic” dobio ekskluzivno pravo da objavi najskuplju srpsku sliku - “Ukrotitelj zmija”. Petrović kaže: “Prodaja dela naših umetnika uglavnom se završava mimo domaćih aukcija. Listu najskuplje plaćenih dela moguće je napraviti prema cenama dostignutim u aukcijskim kućama u svetu. Kretanje cena naših autora doskora sam pratio na ‘Artprajsu’, ali više nisam pretplatnik tog sajta i ne znam da li je stanje promenjena, ali bi mogla biti ovako:
[You must be registered and logged in to see this image.] Klikni za uvećanje (+)
|
Paja Jovanović je živeo samo lagodno, Uroš Predić preskromno, Savu Šumanovića su pred kraj roditelji izdržavali, Petar Dobrović je znao i da gladuje, ali cene nije obarao, Damjanu je brat pomagao, Veličković je bio profesor na “Bozaru”. Nijedan od njih ne pripada kategoriji imućnih, ali bogatstvo jeste ono što su za sobom ostavili, ili ostavljaju pokolenjima. Zato su za njihovo kapitalno delo strasni kolekcionari danas spremni da plate astronomsku cenu. Nezvanično, Šumanovićev “Most na Šidini” prodat je za više od 600.000 evra, dok se za jednu njegovu sliku iz ciklusa “Šidijanki” (u privatnom vlasništvu) nudi 500.000 evra! Predićevo remek-delo “Portret kraljice Natalije”, slikano u Beogradu, završilo je napolju spletom okolnosti. Ima naznaka da je izneto iz zemlje po izričitoj volji portretisane kraljice. Da kraljičin portret jedan naš kolekcionar iz Kanade nije prepoznao, pitanje je koliko bi danas bio cenjen. Rekord je zabeležila i slika “Selo” Save Šumanovića, kada je pre nekoliko godina, u aukcijskom nadmetanju od ponuđenih 1.500 evra dostigla 64.000 evra. Navodno je doneta u Srbiju, gde je preprodata za 150.000 evra. Opus Save Šumanovića, čija je “Pijana lađa” početkom šezdesetih godina XX veka za Muzej savremene umetnosti nabavljena po ceni salonskog stana u centru Beograda, ulazi u red najviših dometa našeg slikarstva. Među slikarkama, pak, vode Ljubica-Cuca Sokić, Zora Petrović, Milena Pavlović-Barili i Nadežda Petrović. - Nadežda je 1914. ponudila državi da joj otkupi dve slike da bi lečila giht, ali joj je ministarstvo uzelo samo jednu za 400 dinara - “Kulu Leke kapetana” - kojoj se u ratu izgubio trag. Ilustracije radi, Nadeždina plata učiteljice crtanja bila je 250 dinara. Muzej je 1954. otkupio njen “Vezirov most” za 40.000 dinara - trideset tadašnjih plata. - Sada bi ova slika vredela sigurno i 200.000 evra - navodi Ljubica Miljković, kustoskinja u Narodnom muzeju. [You must be registered and logged in to see this image.]Fotografski rad Marine Abramović prodat za 50.000 evra (Klikni za uvećanje +) Među živim slikarima izuzetno cenjen u Parizu a manje poznat kod nas je Marko Stupar (srednja vrednost 6.000 evra). Ljuba Popović drži cenu oko 14.000 evra, što je, kako kažu, jako dobro. Marina Abramović, svetska kraljica performansa je na konju ako se zna da je jedna njena fotografija prodata za čak 50.000 evra i da je jedina umetnica iz regiona koja je ušla u “Tajmsovu” anketu sto najvažnijih umetnika na svetu. Galerista i kolekcionar Aleksandar Milojević kaže: - Cene slika Cuce Sokić i Ivana Radovića stalno skaču. Visoke cene imaju i dela Marka Čelebonovića i Jovana Bijelića. Kvalitetan Lubarda nabavlja se za nekoliko desetina hijada evra. Kod nas je sve zanimljiviji Đorđe Ivačković, odavno afirmisan u Parizu. Na aukcijama u svetu u blagom je porastu i cena dela Vladimira Veličkovića, čiji crteži idu i na 40.000 evra. Zanimljivo je da sada, u kriznim godinama, ne pada cena vrhunskim delima. Cena pada samo prosečnim autorima, kao što su Nikola Graovac ili Boža Ilić. Takođe, ravno je podvigu prodati Konjovića iz sedme decenije, ali nije iz tridesetih. Sve se više traže i Damjanovi i Filovi radovi posle objavljivanja njihovih monografija. Za dobru sliku čeka se u redu! |
| | | malalila MODERATOR
Poruka : 52047
Lokacija : Haoss
Učlanjen : 04.01.2012
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike Pet 30 Mar - 11:13 | |
| Слика Паје Јовановића процењена на више од 100.000 евраДело „Bashi-bazouks Before a Gateway” српског сликара биће понуђено 24. априла на аукцији у „Садебију”. [You must be registered and logged in to see this image.]Uље на платну једног од највећих српских сликара Паје Јовановића настало крајем 19. века, наћи ће се на аукцији у лондонском „Садебију”. Слику „Bashi-bazouks Before a Gateway” (Башибозуци пред бег) реномирана аукцијска кућа уврстила је у предстојећу аукцију „Оријенталистичке уметности”, која је заказана за 24. април у Лондону. Дело Паје Јовановића међу најскупљима је у читавом каталогу, који броји шездесетак дела, јер се почетна цена креће у распону од 113.420 до 170.130 евра! Од Јовановићеве слике на већу цифру процењена су, између осталог, дела Жана-Леона Жирома, Едвина Лорда Викса или Андерса Зорна. Јовановићева слика се до сада налазила у приватном поседу истакнутог колекционара који ју је купио такође у Лондону 2004. године, стоји на сајту „Садебија”. Слика, настала 1887. или 1888. године, обима 46 са 35 центиметара, рађена је у техници уље на платну, а потпис сликара је у самом доњем десном углу дела. Јовановић (1859– 1957) се на овој слици позабавио такозваним башибозуцима, односно нерегуларним војницима турске војске који су били присутни диљем Отоманског царства – од Египта до Балкана. Иако подржавани од стране империје, нису имали регуларна војна обележја и били су познати по свом одметништву, пљачкама и бруталностима. Отуда и назив башибозук који у слободном преводу са турског гласи: обезглављени. Српски сликар на поменутом делу дочарава два башибозука, у својим регалијама, које смешта у египатско окружење… И један и други „војник” наоружани су пушкама кремењачама… И док први башибозук пуши чибук, други одмара, а све то уочи бега… Паја Јовановић, рођен 1859. године у Вршцу, и данас важи за једног од најистакнутијих представника академског реализма. Био је и члан САНУ, а на сајту „Садебија” подсећа се да је студирао на Уметничкој академији у Бечу, у класи Карла Леополда Мулера. Излагао је у Бечу, Минхену и Берлину, и био врсни портретиста који је једно време радио на двору краља Александра Карађорђевића, подсећају у овој кући пред априлску аукцију. Такође, истиче се да су Јовановићеве слике одавно стекле значајну међународну репутацију и да се нека од његових дела налазе у колекцијама богатих Енглеза или Американаца. Јовановић, у чија се најзначајнија дела убрајају слике „Мачевање”, „Сеоба Срба”, „Крунисање цара Душана”, „Битка у Теутобуршкој шуми”, преминуо је 1957. године у Бечу. politika.rs |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Nase najskuplje slike | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 695 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 695 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|