Ketrin Hepbern

Možda nije bila lepa kao Greta Garbo (Greta Garbo) ili Grejs Keli (Grace Kelly), nije je imala seksepil Ave Gardner (Ava Gardner) ili Lane Turner (Lana Turner), nije imala ni grudi kao Džejn Mensfild (Jayne Mansfield), niti je otvarala dušu kao Džudi Garland (Judy Garland), ali ih je sigurno sve nadživela, ne samo po godinama, nego i u srcima publike. Ipak, nije uvek bila omiljena, a naročito je odbijala publiku ekscentričnim stavom prema rodnom identitetu, seksualnosti i slavi. Nosila je staru odeću, nije se šminkala i vozila se kamionetom. Zaljubljivala se u oženjene muškarce, borila se protiv svojih kompleksa i utehu nalazila u nežnim vezama sa ženama. Njen glas po pitanju slobode mišljenja, ženske nezavisnosti, ženskih prava i drugih, tada nepopularnih tema – nadmašio je po mnogima i njenu vrlo zapaženu filmsku karijeru. Bila je i ostala ikona feminizma i neko ko je, prema rečima njenog biografa, “obukao ženama pantalone, bukvalno i figurativno”. Zahvaljujući karijeri koja je trajala šest decenija, nazvali su je “prvom damom američkog filma”, osvojila je čak četiri Oskara i stekla ukupno dvanaest nominacija. Zasluženo je ponela titulu dive, a evo i zašto.

Šta se krilo iza lepog lica ove dive?

Ketrin Hepbern (Katharine Hepburn) rođena je u Hartfordu u Konektikatu, i to ne 8. novembra, kako je kasnije tvrdila, nego 12. maja 1907. godine, kao prva ćerka a drugo od šestoro dece svojih roditelja. Njen otac, dr. Tomas Hepbern (Thomas Hepburn), bio je specijalista za polne bolesti, a majka, takođe Ketrin (Katharine), koju su zvali Kit, bila je aktivistkinja za ženska prava i legalizaciju kontracepcije. Za njihovim stolom su gotovo uvek sedeli ugledni i zanimljivi gosti, neki čak i vrlo poznati. Vodili su uzbudljive razgovore – od marksizma do seksa i polnih bolesti, a ono najzanimljivije jeste da su i decu podsticali da učestvuju u razgovorima i postavljaju pitanja kakva god im padne na pamet, ma kako provokativna. Iz tog pomalo boemskog i svakako nesvakidašnjeg načina života, Ketrin se iznedrila baš takva – jedinstvena i drugačija od vršnjaka, a taj imidž zadržala je i kasnije. U svakom interjvuu koji je davala postavši popularna, naglašavala je kako su njeni roditelji bili fascinantni i kako je odrasla u intelektualno stimulativnoj atmosferi, punoj ljubavi i konstruktivnih razgovora. Istina je da su se njeni roditelji žestoko voleli. Njihova deca su često bila svedoci strastvenih poljubaca i slušala nedvosmislene zvukove vođenja ljubavi, koji su neretko dopirali iz njihove spavaće sobe. Slobodoumni Hepbernovi nisu skrivali seksualnost pred decom i često su kod kuće bili goli – otac je “kao od majke rođen” čitao novine, a majka se potpuno gola sunčala u dvorištu. Kao roditelji ipak nisu bili tako idealni kako se činilo. Zbog kampanja za ženska prava majka je često bila odsutna od kuće nedeljama, baš u vreme odrastanja male Ketrin. Koliko god da je volela svoju decu, Kit je mnogo više zanimala politička i društevna aktivnost – poput borbe za poboljšanje uslova života prostitutki – nego svakodnevna briga o rođenoj deci. Iako je bila vrlo govorljiva aktivistkinja i verovalo joj se, postoje neke tvrdnje da je u sopstvenoj kući bila baš ono protiv čega je vodila borbu, a neki navode da joj je muž prebacivao ovako: “Možeš da radiš van kuće, ali ne smeš da zarađuješ više od mene”. Izgleda da je doktor Hepbern i bio najjača karika u lancu Hepbernovih. Sin ga je kasnije opisao kao naduvenka i egoistu koji nikada svoju decu nije ni mazio, ni hvalio. Očekivao je od njih mnogo, a kad bi to postigli, opet ne bi bio zadovoljan. Terao ih je da se ističu u sportskim aktivnostima, posebno najstarijeg sina Toma. Sam ga je trenirao, od kupanja u ledenom moru rano ujutru, do trčanja uz štopericu. Tom je toliko puta pobedio u svemu – počev od jedrenja i trčanja, do skokova u vodu, tenisa i rvanja – da su u školi ograničili broj pehara koji jedno dete može dobiti, a ovaj nazovi otac ga nikada nije pohvalio. Ali zato ga je, ako bi bio drugi pred svima vređao, a nekad ni batine nisu izostale. Jednom je Ketrin lupila neku glupost za stolom i otac joj je udario takav šamar, da joj je sva hrana izletela iz usta. Slično je reagovao i desetak godina kasnije, kad mu je Ketrin rekla da će postati glumica. “Samo se praviš važna! Gluma je gnusan posao, jedan korak do ulice!”, vikao je, ali ona nije popuštala. Zapretio joj je i da joj više neće davati novac i udario je po ko zna koji put. Nije doktor tukao članove porodice samo zbog njihovih neuspeha, već i zbog svojih nezadovoljstava i bespotrebnog besa. Ketrin je obožavala starijeg brata Toma. Tom je bio odličan učenik i izvrstan sportista, ali je patio od neobjašnjivih psihičkih poremećaja i neuroza zbog kojih je izostajao iz škole. Imao je nekontrolisane pokrete i tikove, zbog čega se otac ljutio, iako je bio lekar. Onda se desila tragedija koja je uzdrmala Ketrin i ostavila joj neizlečive rane. Tokom uskršnjih praznika 1921. godine, Ketrin i tada petnaestogodišnji Tom bili su u nekoj poseti u Njujorku. Tom je tih dana bio posebno nervozan, često je plakao i tresao se. Roditelji su tvrdili da je to zbog stresa u školi, a navodno i zbog neke devojčice koja mu nije uzvraćala ljubav. Katrin je kasnije pomišljala da je možda razlog bio dečko, što bi upućivalo na to da je Tom možda imao homoseksualne sklonosti, ili je možda bio zbunjen svojom seksualnošću. U svakom slučaju, roditelji su mislili da će ga boravak u Njujorku razvedriti. Noć pre povratka kući Tom se ubio na užasan način, obesio se. Nije ostavio poruku i do danas se nije saznalo zašto je to uradio. Telo je pronašla Ketrin koja nikada nije potpuno prihvatila činjenicu da je njen voljeni brat počinio samoubistvo. Nakon Tomove smrti uzela je njegov datum rođenja 8. novembar za svoj rođendan. Ono što je najtužniji deo te tragedije jeste upravo reakcija njihovih roditelja. Svom sinu nisu priredili nikakav pogreb, samo su njegov pepeo prevezli do kuće u kartonskoj kutiji od bombona i od tada ga nisu gotovo ni pominjali.

Ovako izgleda “Muška žena”

Izvan filma imala je takozvano antiholivudsko ponašanje što ju je učinilo jednom od najomiljenijih filmskih zvezda, ali nikako nije odgovaralo šefovima studija koji su se bojali da Ketrin nikad neće postati njihova “zlatna koka”. Godine 1933. osvojila je svog prvog Oskara za najbolju glumicu, u filmu “Jutarnja slava”. Ipak, njene osobine su u to vreme počele da ljute publiku a i medije, odbijajući intervjue i onemogućujući publici da sazna bar malo o njoj. Kad je govorila u medijima, govorila je laži, zabavljajući tako samu sebe. Ako bi i govorila za medije, bila bi to gomila gluposti, laži ili sprdnje. Jednom ju je novinar pitao da li je još u braku sa prvim suprugom, a ona je odgovorila da se ne seća. Kad ju je drugi pitao imaju li dece, odgovorila je: “Dvoje bele i troje crne”. Nije davala autograme jer je čak i to smatrala nasrtajem na privatnost. Baš takvo ponašanje donelo joj je, pored animoziteta publike, nadimak “Ketrin od Arogancije”, i višak praznih sedišta u bioskopima. Ali, kakva je ona bila zapravo? Ketrin Hepbern, zapravo je bila konstrukcija propagande, medija i same sebe. O sebi je govorila: “Ja sam sasvim različita od one osobe koju svi poznaju… Ona je legenda, ja je zapravo ne poznajem. Ja sam kao neki čovek koji čisti peć. Održavam je u pogonu”. Osim same Hepbernove, nju su u pogonu održavali i drugi. Mediji su neprestano ponavljali kako je Ketrin osoba koju ne zanima slava, iako je, sem na početku karijere, često davala intervjue novinama i pojavljivala se na televiziji.

Net

KETRIN OD AROGANCIJE

Njeno nekonformističko, antiholivudsko ponašanje izvan filma, koje ju je učinilo jednom od najomiljenijih filmskih zvezda i ikonom feminizma, nije odgovaralo šefovima studija koji su se bojali da Ketrin nikad neće postati superzvezda. Iako je bila tvrdoglava, njena radna etika i talenat bili su neporecivi, a 1933. godine osvojila je svog prvog Oskara za najbolju glumicu u filmu Jutarnja slava. Ipak, neke njene osobine počele su da ljute publiku. Iskrena intelektualka oštrog jezika, prkosila je stereotipima o platinastim seks bombama. Za razliku od diva njenog vremena, Hepbernova je umesto glamuroznih haljina i naglašenih dekoltea radije birala cigaret pantalone i ležerne košulje, a šminku nikada nije stavljala na lice.






- Svaki put kad čujem muškarca kako govori da su mu draže žene koje nose suknje, ja mu kažem: Probaj ti, pa mi kaži kako je – jedna je od njenih čuvenih izjava. Redovno je odbijala intervjue, a kada je govorila u medijima, pričala je laži i tako zabavljala samu sebe. Na pitanje jednog novinara da li je u braku sa prvim suprugom, Hepbernova je odgovorila: Ne sećam se. Nakon toga, drugi novinar zamolio ju je da se izjasni da li imaju dece, a ona je rekla: Dvoje bele i troje crne. Nije davala ni autograme jer je to smatrala nasrtajem na privatnost. Takva sklonost donela joj je nadimak Ketrin od arogancije, a publika joj se brzo osvetila jer je sve manje gledala njene filmove.







INTRIGANTAN LJUBAVNI ŽIVOT

Prvi put se zaljubila u neukrotivog pesnika i alkoholičara Felpsa Pantnama koji je bio trinaest godina stariji od nje, a uz to i oženjen. Kako se pričalo po Holivudu, kasnije ga je zatekla u krevetu sa drugim muškarcem. Njeno rame za plakanje bio je poznanik sa fakulteta Ladlou Smit, za kojeg se ubrzo i udala, ne iz ljubavi već zato što je u njemu pronašla zaštitu. Ubrzo su i novine počele da pišu o njihovoj vezi, a najviše su joj zamerali to što ne živi sa mužem, već sa prijateljicom Lorom Harding. Ketrin i Ladlou razveli su se u Meksiku 1934. godine, a on se ponovo oženio posle samo nekoliko dana. Iako je njihov brak bio promašaj, Ketrin je često isticala da mu je zahvalna na finansijskoj i moralnoj podršci koju je dobijala od njega u ranim danima karijere. Nakon početnih uspeha, usledio je ozbiljan pad, tokom kojeg je dospela na crnu listu i označena kao otrov za blagajne.






Na vrh se vratila Filadelfijskom pričom (1940) u kojoj je igrala sa velikim zvezdama Džejmsom Stjuartom i Kerijem Grantom. Naredni film Žena godine (1942) povezaće je sa Spenserom Trejsijem na poslovnom i  privatnom planu. Kada su se upoznali, Ketrin je nosila visoke potpetice koje su dodale nekoliko centimetara njenoj vitkoj pojavi i tada je rekla: Bojim se da sam previsoka za vas, gospodine Trejsi. Na ovom snimanju počela je jedna od najpoznatijih filmskih romansi, koja je istovremeno i sablažnjavala moraliste, jer je Trejsi, kao ubeđeni katolik, odbijao da se razvede od supruge.




...................

..............



Zajedno su snimili devet filmova, među kojima su ostvarenja Žena godine, Bez ljubavi, More trave, Adamovo rebro, Pet i Majk, od kojih je najpoznatiji njihov poslednji Pogodi ko dolazi na večeru (1967), za koji je dobila drugog Oskara. Hepbernova je 27 godina bila ljubavnica Spensera Trejsija, a oboje su skrivali svoju vezu od javnosti koristeći zadnje ulaze studija ili hotela i vešto izbegavali novinare. Hepbernova i Trejsi ostali su zajedno sve do kraja njegovog života. Posle filma Dugo putovanje u noć, uzela je pet godina pauze da bi se brinula o njemu. Iz poštovanja prema Trejsijevoj porodici, nije prisustvovala sahrani iako je bila ljubav njegovog života.






- Ja sam u perfektnoj vezi sa muškarcem među muškarcima. On je moja stena i zaštita. Nikada nisam zažalila što sam s njim – rekla je jednom o romansi sa Trejsijem.







ŽIVOT NA AUKCIJI

Nije imala decu, jer je mislila da neće biti dobar roditelj.





- Uloga domaćice i majke predstavlja najveći i najteži posao na svetu, ali ako te to ne interesuje, nemoj da se upuštaš u tako nešto. Ja bih bila loša majka i zato nikada nisam želela da imam decu – bila je iskrena glumica koja je poslednjih godina života imala brojne zdravstvene probleme, većinom povezane s Parkinsonovom bolešću. Jedna od najvećih holivudskih zvezda umrla je tiho i povučeno, okružena najmilijima, 29. juna 2000. u porodičnoj kući Hepbernovih u Old Sajbruku, u 96. godini. U njenu čast, na jedan sat prigušena su svetla na Brodveju, a prema sopstvenoj želji, sve što je posedovala, 2004. godine stavljeno je na aukciju u Njujorku.







Brižno je sakupljala sve što je imalo veze s njenom karijerom u Holivudu, tu je bila i bista Spensera Trejsija koju je sama napravila, kao i ulja na platnu koja je lično uradila. Aukcijom je sakupljeno nekoliko miliona dolara, koje je Hepbernova testamentom ostavila porodici i bliskim prijateljima. Poznato je da je napisala autobiografiju koja je objavljena 1991. godine pod nazivom Me: Stories of My Life, a na ovaj korak odlučila se jer nije želela da posle njene smrti bude bilo kakvih spekulacija o životu koji je vodila. Ipak, kada je Skot Berg, dobitnik Pulicerove nagrade, jednom prilikom došao da je poseti u malom mestu u kom je povučeno živela, Hepbernova je priznala da nije ispričala sve što je želela i kako bi volela da on napiše njenu biografiju u vidu memoara.



Poslednju rečenicu njene biografije, Skot Berg zapisao je 29. juna – onoga dana kada je slavna glumica umrla. Samo dve nedelje kasnije, na policama knjižara širom Amerike našla se knjiga od 370 strana u kojoj je ova glumica opisala svoj život. Hepbernova je obavezala Berga da biografija ne sme dospeti u javnost pre njene smrti.






Posebno je zanimljiv segment knjige u kom opisuje susret sa Hauardom Hjuzom, s kojim je jedan period bila u ljubavnoj vezi. Njih dvoje 1936. godine upoznao je glumac Keri Grant. Jednom prilikom, samo da bi zadivio Ketrin, Hjuz je spustio avion na golf teren kako bi stigao da završi igru s njom. Iako je on očajnički želeo da se njome oženi, Ketrin je to kategorički odbila jer je u to vreme mislila samo na sebe i svoju karijeru. Naravno, dugogodišnja veza sa glumcem Spenserom Trejsijem čini okosnicu njene biografije.






Dok opisuje ovu ljubav, glumica kaže da se osećala kao da ju je neko udario maljem po glavi. Lepa, nezavisna, impulsivna i neretko drska, Hepbernova je bila opsednuta čuvanjem svoje privatnosti. Ostajući dosledna sebi, pred kraj života, legendarna dama poručila je da jedva čeka smrt, jer tada neće biti intervjua.


Piše: Milica Prelević



glossy.espreso.rs