Crna rupa proždire zvezde

Crna rupa proždire zvezde



U sazvežđu Zmaja snimljena je “crna rupa” udaljena oko 4 milijarde svetlosnih godina od Zemlje, koja proždire zvezde nalik suncu, a jedan mlaz gama zraka je odaslat i ka Zemlji!

Zvezda je raskomadana i progutana, kao da nikad nije postojala. Česta pojava u svekolikom kosmosu.

Nezasita „crna rupa” je prožderala kresnicu nalik Suncu, što su astronomi posredno opazili. Kako? Usnimili su nesvakidašnje dugotrajan blesak gama-zraka (stručno: Sw 1644+57), kakav je moguće opaziti tek svakih sto miliona godina.

Odmah su posumnjali da to nije uobičajeni energetski izliv, koji traje nekoliko sekundi ili hiljadinki sekundi, često u samrtnom ropcu umiruće zvezde. „Zaista je drugačije od ma kojeg rasprskavanja koje smo ikada uočili”, posvedočio je Džošua Blum, sa Berkli univerziteta, jedan od potpisnika naučnog izveštaja u čuvenom časopisu „Sajens”.

Neobični sjaj potrajao je duže od dva meseca i još se video minulih dana kroz „svemirske naočari” letelice „Svift”, odaslate da, kružeći oko Zemlje, uhodi slične kosmičke pojave. Prvi put je ugledan 28. marta.

Nedokučivi bezdan

Još je čudnije što je ova „crna rupa” u sazvežđu Zmaja, oko četiri milijarde svetlosnih godina od nas (38,62 sikstiliona kilometara ili 38 sa 21 nulom), bila takoreći tiha, jedva primetno je usisavala okolnu materiju sve dok joj se nije približila kresnica veličine našeg Sunca.

I šta biste očekivali? Nije odolela lakom plenu, uostalom to je suština prirode „crne rupe”. Sve što joj se primakne (bolje reći: sama privuče neobuzdanom silom) na odgovarajuće odstojanje, biva rastrgnuto i usisano.

Nije nimalo lako shvatiti i dočarati nedokučivi bezdan, naučnicima tek u nagoveštaju pojmljiv.

Čini se da je nezasita „kosmička proždrljivica” dremala, a onda se iznenada probudila i počela da rastrže zalutalu zvezdu. Astronomi objašnjavaju da je, jednostavno, mirovala sve dok nije pojavio plen koji je pomamljeno raščerečila. Takvo halapljivo ždranje, iako mu svaki obrok „crne rupe” uveliko sliči, dešava se jednom u milion godina. Za razliku od posestrima, podjednako nezasitih, koje neprestano gutaju sve što privuku.

Pretežna većina galaksija, pa i naš Mlečni put kojem su stari Grci nadenuli tako ljupko ime, u samom središtu ima „crnu rupu”. Ogromne (supermasivne) kriju se u samom središtu svake.

Mada su nevidljive, astronomi ih uočavaju na osnovu odbleska materije neposredno uoči usisavanja. U ovom slučaju, pomenuta se ugostila samo jednom zvezdom, ne većom od naše matične, naslađujući se krupnim zalogajima koje je besomučno otkidala.

I upravo tada je izbacivala veoma snažne mlazove gama-zraka iz svoje utrobe bez dna.

Kosmički grabež

Pretpostavlja se da većina „crnih rupa” započinje svoj večni život (verovatno do samog kraja kosmosa) s masom koja ne premašuje Sunčevu. Kako se udebljaju desetak ili, čak, milijardu puta, to još nije rastumačeno. Izvesno je da postoji neka tajna veza između njihove veličine i veličine galaksije u kojoj obitavaju, zato što se prehranjuju gasom i zvezdama koji im se približe.

Sve što postoji u kosmosu nalazi se na jelovniku ovih halapljivih proždrljivica: najvećma gas, prašina, planete i zvezde, čak i neobične poslastice u obliku tzv. veoma zgusnutih tela – neutronske zvezde, beli patuljci (omanje zvezde) i sitnije rođake (mase uobičajene zvezde).

Nijedna takva gozba ne prolazi bez zapomaganja, ali još nismo u stanju da čujemo te vriske.

Zastrašujuće oslobađanje energije najpre je, kao što smo rekli, snimio „Svift”, potom su to potvrdili brojni svemirski i zemaljski teleskopi.

„Veliko ždranje” odaslalo je izobilje gama-zraka, što je, svakako, obradovalo astronome koji su bili svedoci veoma retkog kosmičkog događaja. Jedan od tih mlazeva odaslat je ka Zemlji. Sjaj zvezdinog izdisaja, jedna od najvećih i najbleštavijih eksplozija do sada snimljenih, izbledeće postepeno u sledećih nekoliko godina.

Može li se tako nešto dogoditi i u našem Mlečnom putu? U teorijskom smislu, odgovor je potvrdan. Ali su izgledi izuzetno mali.

Lakše vam je, valjda, ako znate da je proždrljivost, pa i grabež, uobičajen u svekolikom kosmosu, a mi smo (i sve što nas okružuje) sazdani od te iste zvezdane prašine.

S početka vremena

Astronomi su ovih dana otkrili najstariju ogromnu „crnu rupu” do sada – koja je naglo iskrsla 800 miliona godina posle nastanka kosmosa (Big Bang). Istovremeno je rasla s galaksijom u kojoj se pojavila. Snimljena je kroz „svemirski dalekozor”, nazvan „Čandra”, na gotovo 13 milijardi svetlosnih godina od Zemlje.

Novi nalazi ukazuju da je bilo 30 miliona „crnih rupa” kada je kosmos napunio prvu milijardu od 13,7 milijardi godina postojanja. Postavlja se čuveno pitanje: Šta je starije – kokoška ili jaje?

——————————————————–

Tamne zvezde

Iako je osnovna zamisao koja opisuje „crne rupe” stara više od dva veka (engleski naučnik Džon Mičel koji je 1783. u svojoj raspravi zvezde, masivnija od Sunca, kod kojih je druga kosmička brzina veća od svetlosne, pa je njihova gravitacija vraća, nazvao tamnim zvezdama), ovaj naziv je prvi upotrebio američki fizičar Džon Viler 1969. godine. Smesta je ušao u mitologiju naučne fantastike.

Nepristojno ime

Stiven Hoking sa Univerziteta Kembridž (Velika Britanija), koga smatraju naslednikom Alberta Ajnštajna, uveliko je doprineo tumačenju „crnih rupa”, zbog čega ga pozivaju da drži predavanja širom sveta. Pre nekoliko godina u Parizu su mu, međutim, skrenuli pažnju na neugodno seksualno značenje na francuskom i preporučili da koristi naziv „skrivena zvezda”.

A šta li bi tek poćudni Francuzi savetovali Džonu Vileru koji je okolnost da neobična kosmička pojava ne zavisi od prirode tela čijim je urušavanjem nastala opisao rečima da „crna rupa nije maljava”.

Izvor: politika.rs

Crna rupa usisava zvezdu

Naučnici su po prvi put uspeli da snime neverovatan prizor kosmičkog mlaza koji izbacuje supermasivna crna rupa nakon što je uništila i progutala zvezdu.



Visokoenergetske čestice, koje se kreću gotovo brzinom svetlosti, i zračenje najviših energija, rendgenske i gama-zrake, uspevaju da pobegnu iz malog, središnjeg područja crne rupe u obliku dva nasuprotna mlaza, poznatiji kao 'relativistički mlazovi'.

Zbog velikih količina energije ti mlazovi mogu se prostirati hiljadama svetlosnih godina u daljinu.

Mehanizam nastanka samih mlazova naučnici još pokušavaju da objasne, međutim, pretpostavlja se da smer mlazovima određuje osa rotacije supermasivne crne rupe.

Većina galaksija u svom središtu ima supermasivnu crnu rupu čija se masa meri u milionima ili čak milijardama sunaca.

Naučnici do ovog otkrića ne bi došli da se satelit Swift nije našao na putu jednog od tih mlazova koji su izbačeni pri brzini od 99,5 posto brzine svjetlosti.

“Neverovatno je zapravo. Izvor još uvek proizvodi X-zrake i postoji velika verovatnoća da će ostati dovoljno svetao da će ga Swift moći proučavati sledećih godinu dana. Ponaša se kao ništa na što smo navikli”, izjavioje Dejvid Berouz sa Univerziteta u Pensilvaniji.

Da crna rupa proguta zvezdu događa se jednom na svakih sto miliona godina, a ova će crna rupa sada će postati još snažnija upravo zahvaljujući 'obroku' to jest masi zvezde koju je uništila i usisala u sebe.




b92.net

Astronomi čuli "samrtni vrisak" zvezde koju proždire crna rupa

Tim astronoma registrovao je “samrtni vrisak” zvezde koju proždire supermasivna crna rupa. Crna rupa je mirovala na svom mestu, sve dok njena gravitacija nije uhvatila zvezdu u prolazu, povlačeći je ka sebi i uzrokovajući emitovanje karakterističnog zvučnog signala.



- Možete o tome da mislite kao o vrisku zvezde koju proždiru, ako želite – rekao je astronom Džon Miler sa Univerziteta Mičigen, vođa studije.

Crna rupa, identifikovana kao Svift J1644+57, nalazi se na udaljenosti od 3,9 milijardi svetlosnih godina od Zemlje, u sazvežđu Zmaja. Nazvana je po letelici američke svemirske agencije NASA “Svift”, koja ju je otkrila 28. marta 2011. Ova letelica traga za tokovima gama zraka u univerzumu. Astronomi su stoga pomislili da je signal koji su čuli uobičajeni izliv gama zraka, ali njegovo postepeno stišavanje nikada do sada nije došlo iz sličnog izvora.

- Bližim proučavanjem otkriven je slabi, periodični signal, koji odgovara po frekvenciji ultra niskom dis-molu – istakao je Miler.

Koautor studije Rubens Reis kaže da su slični signali ranije registrovani od manjih crnih rupa i smatralo se da dolazi od materijala koji treba da bude usisan u nju.
- Međutim, takav signal je detektovan pre samo jednom, a dolazio je od supermasivne crne rupe, mase više od milion puta našeg Sunca, u galaksiji udaljenoj 576 miliona svetlosnih godina – rekao je Reis.

Zvezda u prolazu je bila podvrgnuta moćnim, privlačnim silama crne rupe, da bi bila “rastrgnuta”. Nešto njenog gasa palo je ka crnoj rupi i oblikovalo oko nje takozvani akrecioni disk. Najdublji deo diska zagrejao se na temperaturu od više miliona stepeni, dovoljno da emituje X zrake.

Istovremeno, u nama slabo razumljivim procesima, disk je emitovao mlazeve materije u suprotnom pravcu, okomito u odnosu na disk. Ovi mlazevi su izbacili materiju van, pri brzini od skoro 90 odsto svetlosne, duž ose rotacije crne rupe.
Jedan od ovih mlazeva je bio uperen pravo ka Zemlji.

Podaci pokazuju da se oscilacija crne rupe ili “vrisak” javljao svakih 3,5 minuta, što znači da se akrecioni disk nalazi na oko 3,5 do 9,3 miliona kilometara od centra crne rupe. Tačna udaljenost zavisi od brzine rotacije crne rupe.



blic