Igor Vasiljev

Igor Vasiljev
(1928 - 1954)

[You must be registered and logged in to see this image.]



Igor Vasiljev je rođen 1928. godine u Beogradu, u porodici ruskih emigranata. Akademiju likovnih
umetnosti u Beogradu, koju je upisao 1948. godine, nakon nekoliko prekida trajno napušta
1952. godine, kada upisuje istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu. Pod nerazjašnjenim
okolnostima, na studentskoj ekskurziji, tragično je izgubio život u proleće 1954. godine. Ostvario
je više od 120 slika i manji broj crteža.

( arte.rs )



[You must be registered and logged in to see this image.]

Plavi  pejzaž sa mackom


[You must be registered and logged in to see this image.]

Zimski plavi pejzaž


[You must be registered and logged in to see this image.]

Majka sa klavirom

[You must be registered and logged in to see this image.]

Štampar sa Ade

[You must be registered and logged in to see this image.]

Plavi predeo

Одржана од 3.12. до 23.12.2008.

Визионарска слутња Игора Васиљева

У Галерији РТС-а одржана је изложба слика једног од наших најособенијих
уметника, Игора Васиљева.
Изложба је обухватала 30 слика - уља на платну, картону и паусу, насталих
између 1952. и 1954. године, када је Васиљев умро. Изузев једне слике из фундуса
београдског Народног музеја и два дела из Колекције Цептер, остали радови
уступљени су из приватних збирки.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Игор Васиљев је рођен 1928. године у Београду, у породици руских емиграната,
а Академију ликовних уметности у Београду, коју је уписао 1948. године, након
неколико прекида трајно напушта 1952. године, када уписује историју уметности на
 Филозофском факултету.
У тексту каталога Ђорђе Кадијевић, између осталог, објашњава три карактеристичне
 стваралачке фазе Игора Васиљева: Прва је обележена подстицајним утицајем његовог
уметничког идола, Ван Гога. У тој фази, највећу вредност имају његови бројни аутопортрети.
 У другој фази доминирају пејзажи којима Васиљев потврђује своју везаност за београдско
насеље Сењак и оближњу обалу Саве. Трећа и последња фаза у Васиљева открива
можда најзначајније својство његовог талента - осећај за оно што је у стваралачкој
имагинацији иреално, фантастично, ониричко, мистично. Иако радознало загледан у свет
 око себе, Васиљев је једнако обузет и визијама, чудним призорима који израњају из
 несвесног дела његовог бића.
Његова финална "плава фаза" прожета је визионарском слутњом о једном "паралелном
свету" који егзистира мимо пуке стварности. Слике из ове фазе дају делу Васиљева највећи
 општи значај, јер је он у њима међу првима, наговестио појаву света поетске фантастике
 која ће, у годинама после њега, дати особен карактер сликарству београдског круга.

Визионарска слутња

Под неразјашњеним околностима, на студентској екскурзији, трагично је изгубио
 живот у пролеће 1954. године. Oстварио је више од 120 слика и мањи број цртежа.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Аутопортрет са Смрћу, 1954.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Seljacka pijaca

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pejzaz sa Save devojcica sa mackom

[You must be registered and logged in to see this image.]

Urbani pejsaž

[You must be registered and logged in to see this image.]

Autoportret sa rubaskom

Игор Васиљев: Аутопортрет са смрћу
Поводом осамдесете годишњице рођења сликара, који је, пре трагичне смрти у 26. години, оставио печат у српском сликарству после Другог светског рата, у галерији РТС у Београду биће, од 3. децембра, представљено тридесетак његових радова у избору Ђорђа Кадијевића, сакупљених из збирки МСУ, Народног музеја, Миомира Стаменковића и породице Васиљев


РУСКА ЕМИГРАНТСКА УМЕТНОСТ У СРБИЈИ

„Прва искричава младост београдске културе и послератне модерне”, „сликар смео и бескомпромисан” који је „трагао за смислом и истином постојања”, „претеча сликарства суровости и катастрофе”, „родоначелник магичне фигурације и фантастике” – све то и много више, разноврсно и контрадикторно, написали су критичари о Игору Алексејевичу Васиљеву, чија је звезда лепотом и даром блистала кратко, а траг оставила заувек и после свог физичког заснућа.
Године 1928. у породици руских емиграната Валентине Коваљскаје Јустинове и Алексеја Алексејевича Васиљева, који су се упознали и заволели похађајући школу сликања у Београду, престоници њихове нове домовине, родио се син Игор. Здрав, леп и весео дечак добија безграничну љубав родитеља који су изгубили једно дете пре његовог рођења, што је можда и разлог што нема ограничења и забрана у било ком подухвату који овај маштовити необуздани дечак замисли.
Тај однос према опасности, често на ивици срљања у суноврат, остао је такорећи основна црта Игоровог бурног темперамента до краја његовог кратког живота. Верање по фасадама кућа и топчидерским литицама, скидање сијалица са уличних бандера, вожња на крову у стојећем ставу десетак метара пре него што ће воз ући у тунел, роњење испод балвана који прекривају Саву, изазови су којима не одолева. За њега је живот узбудљив доживљај. Живи бурно, брзо, жури да све обави на овом свету, па се жени школском другарицом још пре матуре. Ускоро постаје отац девојчице Светлане. Свако ко га је бар једном видео, пријатељи, па чак и ликовни критичари који му нису увек наклоњени, сви истичу његову лепоту. „Бескрајно леп, попут ’анђела сломљених крила’, племенит и надарен, као биће са другог света, са врлином саосећања и љубави” само је један од описа његове личности; затим: „Памтио се дан када је Игор Васиљев светлоплавих очију над којима се надвија прамен ланеноплаве косе, лежерно обучен у руску рубашку или бело буретско одело, прошао Кнез-Михаиловом улицом”, али исто тако и „неодољив осмех а унутра мрак, зломисао коју треба надвладати”. Ведрина и понор. Страст за животом и опседнутост смрћу.
А све је то у његовим сликама.
Сликарством је почео да се бави одмалена, одрастајући у кући где су и мајка и отац стално за штафелајем. Да би поправио финансијске прилике породице, отац се прихвата необичног посла: дорађује и боји црно-беле фотографије које му доносе муштерије са Сењака и околине, па тако настају румени војници, шарени сватови, славе, весеља, обојене успомене на разне важне догађаје из живота обичних људи које Игор посматра, уочава, црта, и у цртежу бележи њихове психолошке и карактерне особине. Из тога се касније развија његова карикатура и гротеска, а за циклус портрета „Код фотографа” изложен у Загребу 1953. речено је да је то „можда најбоље исмејавање примитивизма и малограђанштине које је у нашем сликарству дато”.
Све око себе заразио је сликањем, па заједно са њим и само тада сликају и његови другови, у атељеу на сојеницама које су на обали Саве сами склепали од украдених балвана. После матуре било је природно да се упише на Ликовну академију која је тада, 1948. године, на злу срећу по Игоров слободоумни и радознали дух, као и свака државна институција, плаћала обол догми новог времена. Социјалистички реализам цвета, постепено га замењује апстрактно сликарство. И једно и друго је страно Игору Васиљеву. Он најављује „надреалистичка истраживања заумних предела људске подсвести”, што нарочито долази до изражаја у последњој фази његовог сликарства. Линија његовог цртежа је руоовски снажна или вангоговски уздрхтала и кривудава. Мотиви његових цртежа и слика су разноврсни: цвеће, портрети, пејзажи, слике инспирисане националним фреско-сликарством нарочито представе Христовог распећа, затим људи у различитим ситуацијама, и аутопортрети, много аутопортрета. Као да има потребу да себе стално посматра, да себе боље сагледа. Отпор према њему и његовој уметности кулминира када на Академији добија, иначе неуобичајену, најнижу оцену. Да ли се може научити оно што Игор има да каже? Да ли му је академско знање уопште потребно? Цртање према гипсаним моделима и учење перспективе? Не. Дисциплина? Никако – закључује Игор и напушта Академију.
„Непријатељска делатност у циљу спровођења терора и различитих диверзија, недозвољено поседовање оружја, читање и растурање антикомунистичке литературе, чланство у илегалној организацији Демократска омладина Југославије”, гласи оптужница по којој Игора са друговима Окружни суд у Београду осуђује на годину, а Врховни, по жалби тужиоца, преиначава пресуду и повећава на три године робије. После једанаест месеци уследила је амнестија. За тих једанаест месеци, према једном непотврђеном податку, Игор је урадио преко стотину цртежа којима се траг загубио. Остали су у Забели. Нажалост. Јер би нам о Игоровом боравку „на дну”, оном који му је, као потомку народа Достојевског, судбински припадао, речито говорили.
Изашавши из затвора Игор уписује историју уметности на Филозофском факултету у Београду, што је само узгред, јер је важније да слика, све брже и све више. Приређује убрзо прву самосталну изложбу и бива примљен у Удружење ликовних уметника Србије као најмлађи његов члан. „Имам мотива за сто година”, говорио је. А живео је само 25. Зато је и журио. Насликао је преко 120 слика за које знамо и нацртао безброј цртежа, цртајући све што види и сликајући по три слике дневно, на паусу, јер сликарског платна није било.
Игор није био неко ко дуго размишља о слици и студира сваки потез, он жури утркујући се са животом. Критичари не поричу његов таленат, али му замерају став према сликарству и према животу уопште, користећи епитете „незрео”, „безбрижан”, „нестрпљив”, „славољубив”. Нису га разумели. Понеки ипак јесу: „Васиљеви вребају са свих страна да обелодане све наказно, отрцано, изанђало и нескладно у нама” и „... у глави му се ројиле море новог Гоје”, каже Станислав Винавер.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Игор Васиљев, Свадба у гробу,
 из циклуса у аквамарину

А затим следи циклус злослутних слика у хладном аквамарину са сабласним визијама и дахом смрти негде иза ледене месечине, у пољу, на реци, на гробљу. Све врви од наказа, просјака искревељених лица. На гробљу се приређује и венчање. Једна од последњих слика, о којој су после написани есеји и чији се значај тек накнадно уочио, јесте последњи Игоров аутопортрет у загрљају (сопственог?) костура, са лобањом искежених зуба и злослутним светлуцањем помало тужних очију. Игор има ореол, свој плави прамен косе и очи, крупне, и такође помало тужне. Иза овог двоструког портрета је оно исто ледено плаво небо са месечином, гробљем и црним птицама као и на осталим сликама овог циклуса који предсказује смрт.
Зле слутње Игора Васиљева, најизраженије у слици „Утопљеник”, са телом у плићаку набујалог потока и црним псом у даљини хладног пејзажа, остварују се убрзо, јер 10. априла 1954. он испада из воза (намерно, случајно, или одазивајући се зову судбине) који вози екскурзију студената Историје уметности према манастиру Раваници.
Кад су га нашли, испод моста у плићаку невелике реке, у близини је, кажу, био један црни пас.


Светлана Ненадовић
politika, 29.11.2008.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Savsko kupaliste

[You must be registered and logged in to see this image.]

Seljacka svadba

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sveti-Naum ,Ohrid