Legende

Dizajn korica knjige Legende o Kraljeviću Marku

Legenda je priča u prozi ili stihu u kojoj ima puno praznoverja, sujeverja i fantastičnih elemenata. Pretpostavlja se da je poreklo legende veoma staro i da se delimično poklapa sa poreklom i nastankom mita.

Lepota legendi je u njihovoj smeloj maštovitosti i u blistavim pesničkim slikama od kojih su sazdane. U svakoj legendi je prisutna namera pripovedača da slušaoce nešto pouči i nauči. I u tim fantastičnim objašnjenjima, posebno kada se priča o nastanku mesta ili običaja, ponekad se nalazi zrnce istine, ali je duboko sakriveno sa dodatim izmišljenim objašnjenjima. Legende su po događajima o kojima pričaju uglavnom neistinite, istorijski neautentične.

Po smelim uzletima fantazije, po prisustvu izmišljenih bića (zmajeva, ala, vila, veštica, vukodlaka), legende liče na bajke i ponekad ih je teško razgraničiti. Takve su na primer, bajke-legende Usud (gde se objašnjava zašto su neki ljudi srećni i bogati, a drugi nesrećni i siromašni) i Sedam Vlašića (gde se objašnjava kako je nastalo sazvežđe Sedam Vlašića). One se mogu ubrajati u jednu i u drugu vrstu.



Legenda se razlikuje od bajke, pre svega po nastojanju narodnog pripovedača da kroz ovaj oblik kazivanja objasni poreklo i postanak pojava u prirodi i u ljudskom društvu.

Legende mogu da se podele na legende o ličnostima i legende o događajima. Legende o ličnostima, opet, mogu da se podele na legende o svecima i legende o junacima i znamenitim ljudima. I legendi o događajima ima raznih vrsta: o postanku pojedinih mesta, o postanku pojedinih nebeskih tela, o postanku pojedinih životinja, o ratnim pohodima.

Narodni pripovedač obično nije znao gotovo ništa o predmetu koji je objašnjavao. Nedostatak pravog znanja i činjenica, često je nadoknađivao maštom, fantazijom. Zato se u legendama govori o tome kako su nastale zvezde, reke, planine, životinje. kako su podizani gradovi, kako su dobijali imena ljudi i mesta. U legendama se prepliču fantastični elementi; gradovi se sami od sebe zidaju, ljudi se pretvaraju u životinje i u biljke, a zmajevi u zvezde, ljudi poklanjaju jedan drugome po nekoliko života, određuju sudbinu drugim ljudima. O nastanku velikog broja mesta postoji legenda. Tako postoje legende o nastanku mesta Šetonje kod Požarevca, mesta Hisara kod Leskovca (da su tu Jugovići imali svoje dvore). Legende se naročito vezuju za osnivanje i zidanje pojedinih manastira.

Neke legende se vezuju za određenu ličnost istorijsku, ili iz predanja. Tako se u legendama priča kako su se rađali i postajali veliki junaci, o njihovim junaštvima i izuzetnim delima. Vezujući izvestan događaj za neku ličnost, narodni pripovedač je priču doterivao i ulepšavao menjajući u isto vreme i fabulu. Za mnoge legende, posebno o svecima fabula je uzeta iz pobožnih spisa koje su sveštenici sastavljali za narod.

U srpskom narodnom stvaralaštvu legende se pletu oko Svetog Save, kneza Lazara, Juga Bogdana i njegovih devet Jugovića, Miloša Obilića, Marka Kraljevića, despotice Jerine, kralja Matijaša, Sibinjanin Janka, Starine Novaka, Ive Senjanina i drugih. Legende su nekada utkane u epske narodne pesme, a nekada imaju i svoj poseban književni oblik.

Legenda je svoj vrhunac doživela u srednjem veku, ali je ostala kao motiv inspiracije u književnosti sve do naših dana.



Reč legenda je ušla i u srpski svakodnevni govor. Njome se označava ono što je izmišljeno ili nedovoljno pouzdano. Ali, kada se kaže da je nešto legendarno obično se misli da je neko delo, neki postupak, izvanredan.

artnit.

O knjizi
Samo najtalentovaniji pisci umeju da stvore svetove koji su više od mašte. Legende, koje je uredio čuveni pisac Robert Silverberg, omogućavaju čitaocima da posete jedanaest neverovatnih svetova, najintrigantnijih među svima koje su književnici do sada kreirali pružajući nam jedanaest uzbudljivih i nezaboravnih putovanja!

STIVEN KING Sestrice Elurijske
TERI PRAČET More i sitne ribe
TERI GUDKAJND Dug kostiju
ORSON SKOT KARD Iskeženi čovek
ROBERT SILVERBERG Sedmi hram
URSULA K. LEGVIN Vilin Konjic
TAD VILIJEMS Čovek u plamenu
DŽORDŽ R. R. MARTIN Vitez lutalica
EN MEKAFRI Pernski Trkač
REJMOND E. FAJST Drvonoša
ROBERT DŽORDAN Buđenje proleća

Priča o mitu



Reč mit potiče od antičke reči muthos, što u prevodu znači "priča". Mitovi su svete priče, priče koje ujedinjuju vrednosti, verovanja i snove određenog naroda.



Svet mitologije je svet u kojem moćne nevidljive sile oblikuju i animiraju svakodnevni život. Mitovi su "prevozno sredstvo" za najdublje istine koje ljudska bića mogu razumeti ili izraziti.

Mitovi Antičkih Grka su najpoznatiji. Oni govore o vrhovnom bogu Zevsu i ostalim bogovima sa planine Olimp.

Mitovi se mogu pripovedati poput priča, ili se mogu izraziti putem umetnosti, pesme, rituala ili plesa. U mnogim kulturama ljudi održavaju ceremonije u kojima plesači igraju ulogu bogova.

Svete priče ili mitovi izražavaju duhovni i intelektualni život ljudi, a sadržina mitova jeste ključna za razumevanje načina na koji ti ljudi razmišljaju.

Većina mitologija prikazuje junake te kulture - bogove ili natprirodna bića koja mogu ukrasti sunce u ime čovečanstva, podariti vatru, naučiti ljude da love...
Ponekad su junaci polubogovi ili poluljudi. Gilgameš ( Ep o Gilgamešu) je bio jednu trećinu čovek, a dve trećine bog.

Poznati mitovi su: Mit o postanku sveta, Mit o postanku ljudi ( Prometej), Tezej, Mit o Edipu, Mit o Dedalu i Ikaru, poznati mit o Romulu i Remu, Ahilej, Pandorina kutija...

LEGENDA O GRIČKOM TOPU

Grički top se nalazi u kuli Lotršćak na Gornjem gradu, u Zagrebu. Svakoga dana, Grički top puca točno u podne, na spomen na jedan događaj iz zagrebačke prošlosti.

Naime, potkraj 16. stoljeća, Turci su odlučili kako će zaposjesti cijelo hrvatsko kraljevstvo. Hasan-paša Predojević bio je tadašnji Sultanov namjesnik u Bosni te je imao i titulu beglerbega. Na prijevaru je oteo hrvatskom vladaru Bihać, a sada je odlučio učiniti isto sa Siskom. I dok se njegova vojska nalazila u Sisku, on je sa svojim konjanicima, kojih je bilo od dvije do tri tisuće, pljačkao po selima, ili odvodio nedužno stanovništvo u roblje.

Za to vrijeme, Zagrepčani su gledali prema drugoj obali Save, kako gore sela. Bili su zabrinuti jer nisu imali top koji bi s Griča mogao opaliti tako daleko. Hasan-paša Predojević to je znao, te je bezbrižno postavio šatore, a njegova je vojska izvodila uobičajene vježbe.

Sve je teklo po planu za Hasan-pašu. Otišao je u izvidnicu kako bi mogao procijeniti koje su mu mogućnosti za osvajanje grada Zagreba, ali to je imao u planu tek kada osvoji Sisak.

Zagrepčani su znali što Hasan-paša smjera pa su svakoga dana radili na tome da dopreme što više oružja kako bi se mogli obraniti. Tako su dopremili iz Beča, iz tamošnje ljevaonice, veliki top i postavili ga na kulu Lotrščak. Cijev topa usmjerili su upravo na šator Hasan-paše.

Jednog proljetnog dana, kad Hasan-paša nije ništa slutio, a kuhar mu je donosio pijetla na srebrnom pladnju, odjeknulo je nešto snažnije od olujnog groma i svi šatori su se srušili, a Hasan, begovi, age i svi ostali popadali su na pod. Od straha su jedva ustali i dali se u bijeg.

To je opalio top s Griča! Kugla iz topa je odnijela pijetla kojeg se Hasan spremao pojesti, a zračni kovitlac koji se stvorio srušio je sve šatore.

Zagrepčani još dugo nisu znali kakav je učinak imao top. Saznali su to tek od turskih zarobljenika nakon što je bila okončana bitka kod Siska.

Turski vođa se toliko prestrašio da je pobjegao što dolje od Siska i od Zagreba. Bitka kod Siska prekinula je sva daljnja turska napredovanja, a Zagreb nikada nije bio u rukama Turaka.

Grički top od tada svakoga dana, točno u podne, podsjeti na taj davni hitac koji je spasio grad Zagreb.

LEGENDA O SOKOBANJI

Sokograd je nekada bio bastion Rimljana. Nastao je u periodu Justinijana za odbranu od Avara i Slovena od I do VI veka. Pominje se u vreme Stevana Nemanje oko proterivanja bogumila i tada je prvi put razaran. Na njegovim temeljima u XIV veku sagrađena je potpuno nova tvrđava koja nije imala dug vek. Obnovljen ostaje u sastavu srednjevekovne Srbije do 1413. godine, kada ga Bajazitov sin Musa Kesedžija konačno razara.

Neobicna legenda pripoveda se u narodu o nastanku Sokobanje, jacini i snazi njene mineralne vode.
„Nekad, u vremena davna, silan velmoža, gospodar tvrdog Soko-grada, jahaše sam kotlinom. Odjednom, smrači se nebo nad Ozrenom, sevnu munja s Oštre čuke. Pa, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na surom Rtnju. Poskoči uplašeni hat. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kad se gospodar Soko-grada osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao na noge da se osloni. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Iznenada, začu klokot vodenog ključa. Polako i bolno se pridiže da vidi odakle to dopire i vide sokola slomljenog krila kako prilazi kladencu. Soko gurnu krilo u vodu i krilo zaceli. Videvši to, primače se kladencu pa desnicu ruku u vodu stavi, a snaga u njoj ožive. Kad to gospodar Soko-grada vide, onako u odelu gospodskome, okupa se u kladencu, dotle nepoznatom, ozdravi odmah pa se orno vrati u tvrdi grad. Odmah naredi da se kuća nad izvorom digne.
Zamalo proču se glas o vodi isceliteljici na sve cetiri strane sveta. Sa svih strana navali kljasto i bogaljasto – oni sto im duša u nosu bejaše da na ključu vode vidarice melemom svojim boljkama potraže.
Ozdraviše mnogi od vode u kotlini izmedju Ozrena i Rtnja. Oni sto su najvise bolni bili, tu i domove podigoše.“
Sokobanja je dobila ime po Sokogradu koji se još nazivao i Sokolac, Sokolica i Sokolnik.

LEGENDA O VRMDžANSKOM GRADU
Na krecnjackom rtu, u dolini Pakleša, nalaze se zidine starog grada za koga meštani kažu da je "latinski". Grad je iz rimskog doba i nastao je u periodu do VI veka u vreme vladavine cara Justinijana. Podignut je radi odbrane ovog dela vizantijske teritorije od prodora Avara i Slovena. Razoren je 1416. godine i to je sve što se o njemu zna u antropološko-demografskom pogledu.
Kako je graden na nepristupacnim stenama i kako je bio dobro utvrden, Turci nisu mogli nikako da ga osvoje. Pored toga u gradu je bila dovedena voda i veca kolicina hrane. Onda su (prema legendi) potplatili jednu babu da im kaže kako da osvoje grad. Baba ih nauci da nadu konja, ajdira i da mu devet dana ne daju da pije vodu, pa da ga povedu oko grada. Gde konj pocne nogom kopati, tu da kopaju, jer su tu vodovodne cevi i da preseku vodu. Istovremeno baba poruci zapovedniku grada da ce biti pobeden, no da potkuju konje naopako i da kroz tajni prolaz napuste grad i tako se izvuku iz opsade. Ovi to i uciniše. Kad su Turci videli tragove, pomisliše da je u grad stiglo pojacanje, ali kada u grad udoše zatekoše sve pusto.
Meštani su do skorog vremena u njemu nalazili razne predmete, iz toga doba, krstice i strelice. Stari, Vrmaški grad je i dan-danas meta i destinacija lovaca na blago. Neuspešno, dabome.

LEGENDA O LEPTERIJI
Ime Lepterija je nastalo prema grckom elefterija što znaci slobodište. Nadomak Lepterije je Sokograd u kome su nekada živeli robovi. Oni su izlazili van zidina tvrdave i okupljali se oko izvora vode. Pretpostavlja se da je medu robovima bilo i Grka, pa otud ime, prema njihovom slobodištu.
Legenda, medutim, kazuje drugacije. Da je ovaj proplanak sa izvorom nazvan po tragicno nastradaloj kceri Gospodara Sokograda. On je, naime, imao lepu kcer u koju se zagledao Župan, sin gospodara i zapovednika Vrmdžanskog grada. Bila je to velika ljubav, ali pošto su im ocevi stalno ratovali zbog poseda, ta ljubav nije mogla biti krunisana brakom. Onda se dvoje mladih dogovore da Lepterija pobegne kod svog dragana. U dogovoreno vreme Župan sa družinom dode do zidina Sokograda, Lepterija se iskrade od oca i kroz tajni prolaz pode za Županom. Kad otac primeti da mu nema kceri pošalje poteru i izda naredenje da se Lepterija pogubi. Kad potera sustigne begunce, Lepteriju pogube, a Župan od žalosti za svojom voljenom skoci u najdublji vir Moravice i utopi se. I tako se do današnjih dana proplanak (izletište) naziva Lepterija, a vir Župan (na obodu parka Banjica).

Legenda o Đavoljoj varoši
Čudno izvajane a, još čudnije, poređane zemljane figure, divljina erozivne čelenke, voda čudnog ukusa i mirisa, mistika i tajanstvenost koju stvaraju zvučni efekti dok duva vetar - uticali su na maštu okolnog stanovništva da to mesto dobije naziv „Ðavolja varoš“. A sve, ove, čudne prirodne pojave objašnjava legendama koje je vekovima izmišljao. O „Ðavoljoj varoši“ postoje mnoge legende od kojih izdvajamo dve...

Prva legenda

Nekad, davno, ovde su živeli skromni, mirni, svojoj veri privrženi stanovnici. To je smetalo đavolu pa im je on spremio „đavolju vodu“ da zaborave na rodbinske odnose. Pošto su pili tu vodu, omamljeni meštani reše da venčaju brata i sestru!
Ðavolji plan je pokušala da spreči vila koja, prema legendi, i dan-danas drži pod svojom zaštitom ovaj kraj. Vila nije uspela da urazumi svatove - i oni pođoše s mladencima ka crkvi, na venčanje. Ona se, onda, poče moliti Bogu da na neki način spreči rodoskrnavljenje.
Bog usliši njenu molbu, spoji nebo sa zemljom, dunu jak, hladan vetar i - okameni sve svatove s grešnim mladencima...
Druga legenda

Zemljane figure predstavljaju okamenjene đavole koje su neki ljudi dugo nosili na svojim leđima, donoseći im zlo i nevolje, a njih su se otarasili prenoćivši jednu noć pored crkvišta Sv. Petke, koje se nalazi u neposrednoj blizini ovih čudnih zemljanih figura.

Legenda kaže da je jednom davno, postojao jedan trački kralj, koji je odlučio da sa svojim konjem od koga se nije odvajao prepliva Dunav. Došao je odvažno na obalu i dao konju znak da se zatrči ka vodi. Međutim, Dunav, hirovita reka kakva jeste, svojim jakim strujama povukla je i kralja i konja, s tim što se konj utopio, a kralj isplivao na suprotnu obalu. Besan jer je izgubio svog omiljenog konja, mokri i blatnjavi kralj dograbi štapinu koja je ležala na obali, uđe u reku do kolena i poče udarati štapom po površini vode i naređivati reci da stane… Dunav danas i dalje teče, a kralju se ni ime nije zapamtilo.

Jednorog – mitsko biće. Svaki mit u kome se pojavljuje ovo biće, predstavljeno je kao predivni i kao sneg beli konj, sa velikim rogom na čelu, ponekad sa krilima, a ponekad i bez njih. Kazuje se da žive u dubokim zelenim šumama, u blizini čistih jezera, u čijoj mirnoj vodi se ogledaju. Oni čuvaju ulaz u vilinsko carstvo, a kao ždrebad su uglavnom zlatne boje, dok tek kasnije dobijaju onu predivnu srebrno belu nijansu. Iako mitovi tvrde da su besmrtni, jednorozi imaju svoje neprijatelje, a to su zmajevi i harpije.

Postoji legenda koja opisuje redosled životinja u kineskom horoskopu. Navodi se da se okupilo 12 životinja koje su se sporile oko toga koja treba koje mesto da dobije, pa su kineski bogovi odlučili da redosled odredi takmičenje. Životinje su se složile i sve stale ispred linije na obali reke koje su dobile u zadatak da preplivaju, a biće raspoređene po redu kojim budu izlazile iz vode. Mačak se plašio vode pa nije znao kako će stići na drugu obalu, a domišljati pacov je predložio da on i mačak sednu na volova leđa i govore mu gde treba da ide, pošto on nije video dobro. Dok je vo vredno i polako prijao, pacov je gurnuo mačka u vodu i prvi odskočio na obalu. Tada se mačak zakleo da će pacovu uvek biti neprijatelj. Svinja je stigla poslednja jer je bila najviše lenja.

Legenda o „Letećem Holanđaninu“ (Flying Dutchman). Po svemu sudeći ovo je ukleti brod, koji nikada ne može da pristupi obali, već je proklet da provede večnost ploveći preko sedam mora. Dolazi na krilima oluje i prate ga sablasna svetla prokletstva. Pokušaće da se približi drugom brodu, kako bi mornari doturili pisma svojim porodicama koje su davno umrle.

Legenda o veštici iz Blera. Legenda novijeg doba, osmišljenja za potrebe niskobudžetnog filma i njegovog nastavka. Naime, navodi se da se radnja odigrava u šumi po imenu „Blek Hils“ (Black Hills), u kojoj hara duh po imenu Eli Kedvard, stanovnice Blera, koja je optužena za veštičarenje, 1785. godine, te osuđena na smrt. Navodi se da nema milosti ni prema kome, kao što nisu imali ni prema njoj.

Legenda o dve vreće. Tri muškarca su išla rame uz rame i na drvenom štapu nosila dve vreće. U jednoj su bili uspesi i lepe stvari u drugoj loši postupci, ružne misli i prljava dela. Prvi je svoju vreću sa lepim stvarima nosio iza sebe, da je niko ne vidi i ne uprlja, a sa ružnim napred, da bi mogao da radi na tome da ispravi bar nešto. On se često mučio i zastajao, gotovo i da nije napredovao. Drugi muškarac je vreću sa dobrim delima nosio ispred sebe, hvalio se drugima i davala mu je snagu. Loše je nosio iza sebe i usporavale su ga jer su nekad bile jako teške. Treći čovek je lepu vreću nosio ispred sebe a ružnu pozadi, kao i drugi, ali joj je on isekao dno, tako da šta god loše da je ubacivao u nju, nije se zadržavalo i nije ga mučilo.

Legenda o Svetom Gralu. To je sveti predmet, a odnosi se na čašu iz koje je po legendi, pio sam Isus Hristos prilikom Tajne večere. Veruje se, shodno legendi, da taj predmet ima neverovatne i čudotvorne moći, pa je zato tokom vekova često bivao i predmet potrage brojnih avanturista i lopova.

Legenda o Svetom Đorđu koji ubija aždaju. Ova legenda govori o zloj aždaji koja je izlazila iz jednog jezera u Palestini i proždirala ljude, a od njnog otrovnog daha su masovno i umirali. Neprilike su se događale sve do jednog dana dok vladar nije odlučio da se svakodnevno aždaji žrtvuje po jedno dete, kako bi bio mir. Podanici su poslušali, a kada je dece ponestalo i kad je na red došla careva kći, on se nije bunio već ju je spremio za žrtvu. Dok je prestravljena devojka stajala na obali i čekala aždaju, pojavio se Sveti Đorđe, jašući na prelepom konju i jednim udarcem koplja proboo aždaju. Zatim je naredio devojci da veže svoj pojas aždaji i da je povede u grad.

Legende mogu da se podele na legende o ličnostima i legende o događajima. Legende o ličnostima, opet, mogu da se podele na legende o svecima i legende o junacima i znamenitim ljudima. I legendi o događajima ima raznih vrsta: o postanku pojedinih mesta, o postanku pojedinih nebeskih tela, o postanku pojedinih životinja, o ratnim pohodima.

Narodni pripovedač obično nije znao gotovo ništa o predmetu koji je objašnjavao. Nedostatak pravog znanja i činjenica, često je nadoknađivao maštom, fantazijom. Zato se u legendama govori o tome kako su nastale zvezde, reke, planine, životinje. kako su podizani gradovi, kako su dobijali imena ljudi i mesta. U legendama se prepliču fantastični elementi; gradovi se sami od sebe zidaju, ljudi se pretvaraju u životinje i u biljke, a zmajevi u zvezde, ljudi poklanjaju jedan drugome po nekoliko života, određuju sudbinu drugim ljudima. O nastanku velikog broja mesta postoji legenda. Tako postoje legende o nastanku mesta Šetonje kod Požarevca, mesta Hisara kod Leskovca (da su tu Jugovići imali svoje dvore). Legende se naročito vezuju za osnivanje i zidanje pojedinih manastira.