Velimir Bata Živojinović

Velimir (Bata) Zivojinović



Roden u Koračici pod Kosmajem 5.VI 1933. Od svoje 15. godine nastupa kao scenski radnik, ponekad i kao statista u Akademskom pozorištu u Beogradu. Bez nekog upadljivog i izrazito vidljivog talenta završio je Srednju glumacku školu u Nišu i Novom Sadu. Nakon što je dva puta pao na prijemnim ispitima za Pozorišnu akademiju, 1954. godine biva primljen na Pozorišnu akademiju. U Beogradskom dramskom pozorištu više godina igra sve što mu ponude ( cak i ženu s feredžom i crnca koji u poluprofilu prošeta scenom ). Zanimljiv je podatak da je baš u tom periodu imao po 300 angažmana godišnje.

Uveravajuci sebe i druge da `daleko više voli pozorište nego film`, na filmu se prvi put pojavljuje 1955.godine u ostvarenju R. Novakovica pesma sa kumbare. Kontinuiranu filmsku karijeru, zbog koje napušta pozorište, po broju uloga u SFRJ nedostignutu za sada, zapocinje epizodama u Vlaku bez voznog reda 1959.godine i RATU 1960. godine. Oba navedena ostvarenja su autorska dela V. Bulajica. Kasnije igra glavne i važnije uloge u skoro svim njegovim projektima: Uzavrelom Gradu (1961), Kozari (1962), Gde Je Za Lik Kozarackog Seljaka Nagraden U Puli, Pogledu U Zenicu Sunca (1966), Bitki Na Neretvi (1969), Visokom Naponu (1981), Velikom Transportu (1983) I U Obecanoj Zemlji (1986). Posebno Uspešno Saradjuje Još Sa S. Jankovicem (Radopolje, 1963.; Narodni Poslanik, 1964; Višnja Na Tašmajdanu, 1968; Partizani, 1974; Tren, 1978. Po njemu poslednje navedeno ostvarenje predstavlja krunu u njegovom dotadašnjem radu jer mu donosi nagradu u Moskvi. Uspešnu saradnju ostvaruje i sa rediteljem A. Petrovicem u delima: TRI, 1965. - za ulogu u ovom filmu dobija Zlatnu arenu u Puli kao i za ulogu u filmu NEPRIJATELJ,1967.godine, inace veliko ostvarenje našeg poznatog reditelja Ž. Pavlovica.

Tada najcenjenija nagrada za filmska i pozorišna ostvarenja je bila pomenuta Zlatna arena koja se dodeljivala na filmskom i pozorišnom festivalu u Puli, Velimiru Živojinovicu je dospela u ruke još mnogo puta i to za uloge u filmovima Skupljaci Perja (1967); Breza (1967), Praznik (1967); Majstor I Margarita (1972); Tragovi Crne Devojke (1972). Oktobarsku Nagradu Grada Beograda prima za poslednje pomenuta prethodna dva filma. Glavne i važnije uloge ostvaruje u filmovima najistknutijih reditelja svih generacija i iz svih sredina: R. Novakovica (Pesma, 1961; Bekstva. 1968; ), Ž. Pavlovica ( Povratak, 1966; Hajka, 1977), Z. Velimirovica (Derviš I Smrt, 1974; Vrhovi Zelengore, 1976; Dorotej, 1981.), V.Mimice (Seljacka Buna 1573, 1975.), G. Paskaljevica ( Cuvar Plaže U Zimskom Periodu,1976.; Pas Koji Je Voleo Vozove, 1977.), Ž. Nikolica ( Beštije, 1977, Cudo Nevidjeno, 1984.), B. Draškovica (Usijanje, 1979; Život Je Lep, 1985.), L. Zafranovica (Pad Italije,1981.) I Drugi.

Na Samom vrhu, najapartnija licnost filmske glume u bivšoj SFRJ, kroz više od cetiri decenije sa po pet do šest filmova godišnje, a ponekad i deset, autentican je "izdanak tla", glumac plemenitog kova, simbol je vremena i svedok domacih lica, naravi i mentaliteta naroda kojem pripada i to sve bez folklora i rustikalne retorike. Cak i kada ne igra, a uloge je odbijao samo kada je bio prezauzet, njegova se popularnost - koju je stekao prvenstveno u akcionim filmovima ( npr. Diverzanti, 1967; Most, 1969; Valter Brani Sarajevo, 1972; Partizanska Eskadrila, 1979.) - koristi kao "magnet" za finansiranje projekata. Vrlo agilan i sistematican, izraženog menadžerskog dara, u odbranu staleških interesa bio je inicijator i osnivac (neko vreme i predsednik) Udruženja filmskih glumaca Srbije, takodje i direktor filmskog programa Slobidarskih svecanosti u Sopotu.

Povremeno je glumio i na televiziji (npr. u televizijskoj seriji Radovan Treci). Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja (npr. Sedmojulsku nagradu SR Srbije1981. godine, te više puta na festivalu u Nišu).



Velimir (Bata) Živojinović

Gluma u filmovima:

1956 Cipelice na asfaltu
1957 Mali čovek
1959 Vlak bez voznog reda
1960 Rat
1960 Signali nad gradom
1961 Pesma
1961 Uzavreli grad kao monter
1962 Dr
1962 Krst Rakoč
1963 Dvostruki obruč
1963 Kozara
1963 Muškarci
1963 Nevesinjska puška
1963 Radopolje
1963 Zemljaci
1964 Čovek iz hrastove šume
1964 Dobra kob
1964 Narodni poslanik
1964 Put oko sveta kao lopov
1965 Lažljivica
1965 Neprijatelji
1965 Tri
1966 Glineni golub
1966 Pogled u zjenicu sunca
1966 Povratak
1966 Pre rata kao G. Novaković
1966 San
1967 Breza
1967 Diverzanti
1967 Nož
1967 Pošalji čoveka u pola dva
1967 Praznik
1967 Skupljači perja kao Mirta
1968 Bekstva
1968 Brat doktora Homera kao Simon Petrović
1968 Ima ljubavi, nema ljubavi
1968 Operacija "Beograd" kao Nemački pukovnik
1968 Uzrok smrti ne pominjati kao Mitar Velimirović
1968 Višnja na Tašmajdanu kao profesor filozofije
1969 Bitka na Neretvi kao Stole
1969 Krvava bajka
1969 Most
1969 Oseka
1970 Žarki
1971 Doručak sa đavolom
1971 Moja luda glava
1971 Opklada
1972 I Bog stvori kafansku pevačicu
1972 Majstor i Margarita
1972 Tragovi crne devojke
1972 Valter brani Sarajevo kao Valter
1972 Zvezde su oči ratnika
1973 Bombaši kao Đoka
1973 Mirko i Slavko
1973 Sutjeska
1973 Ukleti smo, Irina
1974 Crveni udar
1974 Derviš i smrt
1974 Košava
1974 Partizani
1975 Crvena zemlja
1975 Naivko kao slikar Vidak
1975 Povest o dobrih ljudeh kao Peter Kostrča
1975 Seljačka buna 1573
1976 Čuvar plaže u zimskom periodu
1976 Povratak otpisanih
1976 Vrhovi Zelengore
1977 Beštije
1977 Hajka
1977 Ljubavni život Budimira Trajkovića
1977 Lude godine kao ginekolog
1977 Pas koji je voleo vozove
1978 Nije nego kao profesor
1978 Stići pre svitanja
1978 Tigar
1978 Tren
1979 Drugarčine kao Kosta
1979 Partizanska eskadrila kao Vuk
1979 Radio Vihor zove Anđeliju
1979 Usijanje
1980 Poseban tretman kao direktor
1980 Pozorišna veza
1980 Rad na određeno vreme
1980 Snovi, život, smrt Filipa Filipovića
1981 Dečko koji obećava
1981 Dorotej kao Dadara
1981 Erogena zona
1981 Laf u srcu
1981 Lov u mutnom kao Paja
1981 Pad Italije
1981 Šesta brzina
1981 Sok od šljiva
1981 Visoki napon
1982 13. jul
1982 Idemo dalje
1982 Moj tata na određeno vreme
1982 Nedeljni ručak
1982 Progon
1983 Balkan ekspres kao Popajev prijatelj
1983 Halo taxi kao Šugar
1983 Idi mi, dođi mi kao dr. Nedeljković
1983 Igmanski marš
1983 Još ovaj put
1983 Šećerna vodica (Zuckerwasser) kao Brankin otac
1983 Stepenice za nebo
1983 Timočka buna
1983 Veliki transport
1984 Balkanski špijun kao pekar
1984 Čudo neviđeno kao Makarije čudotvorac
1984 Groznica ljubavi
1984 Kraj rata kao Baja
1984 Mala pljačka vlaka kao Todor Strašni
1984 Nema problema
1984 Opasni trag
1984 Pazi šta radiš (Maturanti)
1984 Pejzaži u magli
1984 U raljama života kao Šteficin ljubavnik
1985 Ada
1985 Ćao, inspektore
1985 Debeli i mršavi
1985 Držanje za vazduh
1985 I to će proći
1985 Nije lako s muškarcima
1985 U zatvoru
1985 Žikina dinastija
1985 Život je lep kao pregovarač
1986 Dobrovoljci
1986 Druga Žikina dinastija
1986 Majstor i šampita
1986 Miss
1986 Obećana zemlja
1986 Osveta
1986 Razvod na određeno vreme
1986 Sekula i njegove žene
1987 Hajde da se volimo
1987 Lutalica kao gazda Dača
1987 Oktoberfest kao Skoblar
1987 Zaljubljeni
1987 Zločinci
1988 Braća po materi
1988 Jednog lepog dana
1988 Špijun na štiklama kao Ružić
1988 Sulude godine
1988 Tajna manastirske rakije
1988 Tesna koža 3
1988 Vanbračna putovanja
1989 Atoski vrtovi - preobraženje
1989 Balkan ekspres 2
1989 Hajde da se volimo 2
1989 Kako je propao rokenrol
1989 Vampiri su među nama
1990 Sex - partijski neprijatelj br. 1 kao Ciganin Sekula
1991 Original falsifikata
1991 Svemirci su krivi za sve
1992 Dama koja ubija
1992 Prokleta je Amerika
1992 Velika frka kao Sima
1993 Pun mesec nad Beogradom
1993 Tri karte za Holivud
1994 Slatko od snova
1995 Tamna je noć kao komandant
1995 Treća sreća
1996 Doviđenja u Čikagu
1996 Lepa sela lepo gore
1997 Balkanska pravila kao Šef
1997 Ptice koje ne polete
1998 Bure baruta kao otac Bosanskog Srbina, vozač autobusa
1998 Kupi mi Eliota kao 'Tabakera'
1998 Lajanje na zvezde kao Božović
1998 Rane kao vojnik na tenku
1999 Belo odelo kao gospodin
1999 Nož kao Nićifor
1999 Ranjena zemlja
2000 Rat uživo kao Velibor Tatulić 'Tatula'
2000 Senke uspomena
2001 Mrtav ''ladan
2001 Seljaci kao Jeremija
2001 Sve je za ljude kao Jeremija



Izvor:Burek

''Sutjeska''

Jedan od dva najskuplja ex-YU filma svih vremena, u kojem je Tita glumio Richard Burton. To je bila Titova želja, kao i ta da film režira Stipe Delić (jer je Veljko Bulajić pao u njegovu nemilost) te da osobno nadgleda snimanje scene njegovog ranjavanja. Glazbu je napisao Mikis Theodorakis, na scenariju su surađivali Miljenko Smoje i Sergej Bondarčuk a u epizodnim ulogama pojavljuju se Irene Papas, Günter Meisner i kompletna A-liga domaćeg glumišta. Kao i Neretva i Kozara, i ovaj je film uspješno prikazivan po svijetu, najčešće pod imenom Peta ofanziva.

''Valter brani Sarajevo''






Čuvena replika iz tog filma zbog koje umalo da nastradam i popijem ban

Bata Živojinović: U susret sedamdeset osmom rođendanu



Jedan od omiljenih glumaca Velimir - Bata Živojinović, iako će za mesec i po dana napuniti sedamdeset osam godina, radi nesmanjenim žarom. Glumački angažmani mu se svakodnevno nude. Međutim, zbog funkcija člana Upravnog odbora Filmskog centra i Odbora Sekretarijata za kulturu koje obavlja već nekoliko godina, čuveni Valter prinuđen je da brojne zanimljive role ne prihvati. Nedavno mu je u filmu „Beli lavovi“, koji kao reditelj potpisuje njegov veliki prijatelj i kolega Lazar Ristovski, bila ponuđena glavna muška uloga, ali je Bata zbog sukoba interesa, ali i zbog obraza i časti, taj angažman morao da odbije.
- Meni novac nikada nije bio bitan, a tek sad kada sam zašao u neke godine i ne razmišljam o njemu. Ulogu u filmu „Beli lavovi“ najpre sam prihvatio, ali kada je Lazar Ristovski tražio novac od Upravnog odbora čiji sam ja član, morao sam da se povučem iz njegovog projekta. Ne ide da ja glumim u filmu za koji odobravam novčana sredstva. U Lazinom ostvarenju glumio bih i bez novca, ali tada mi niko ne bi verovao. Slična je bila i situacija sa „Paradom“ Srđana Dragojevića. I njega sam morao da odbijem zbog slične stvari. Znam da bi se u medijima odmah pojavile različite spekulacije, tako da je bolje ovako - rekao je na početku razgovora bard srpskog glumišta Bata Živojinović, dok je u svom omiljenom restoranu „Bevanda“, smeštenom preko puta njegovog doma, naručivao omiljeni espreso sa mlekom.

Odlazite li u još neke beogradske restorane osim ovog koji se nalazi preko puta vašeg doma?
-
Ne, samo ovaj. Kafane nikada nisam voleo. Ni kao mlađi nisam zalazio u njih. Restoran „Bevanda“ ima posebnu, mediteransku dušu. Kada sam tu, osećam se kao kod kuće. Imam svoj sto, a konobar već kad ulazim, bez pitanja, tačno zna šta da mi donese. Pošto sam posle infarkta drastično promenio način ishrane, riba i sveži morski plodovi, koji se ovde služe, neizmerno mi prijaju.

Kako se sada osećate, da li vas srce sluša?
-
Osećam se odlično. Živim normalno, vodim računa o hrani, ne pijem. Nisam prestao da pušim, ali mi duvan ne smeta. Vodim pristojan život, mada nisam zadovoljan trenutnom situacijom u porodici. To je najgore. Kada nešto treba da operišete odete pod nož i gotovo, a ovo sa detetom jako boli.

Jeste li bili uznemireni zbog činjenice da ste zbog odbrane vašeg sina Miljka, koji je optužen za poslovne malverzacije, morali da idete na sud?

- Mnogo sam se sekirao, ali mislim da je ta stvar završena. Bio sam svedok na suđenju i rekao sam ono što drugi nisu znali ili nisu smeli da kažu. Ja sam rekao istinu koja može istog sekunda da se proveri na sudu. Posle toga su se stvari potpuno okrenule u korist nas optuženih.

Pošto je vaš sin na Interpolovoj poternici, očekujete li da će se i taj slučaj završiti i njemu biti omogućen povratak u Srbiju?

- Nadam se, sve se odvija u tom smeru. Videćemo.

Odlazite li često kod sina u Francusku?

- Naravno. Pariz, gde moj sin živi, je blizu, tako da Lula i ja često odlazimo kod njega.

Ima li istine u tome da se vaš sin Miljko razveo?

-
Da, on se razveo. Pošto je morao da napusti Srbiju, otišao je u Francusku. Pet godina odvojenog života od supruge nije lako. Odlasci tamo-ovamo koštali su ih razvoda. Njegova supruga nije mogla da se preseli kod njega zbog njihove dece koja ovde idu u školu.

Čime se sada bavi vaš sin u Francuskoj?
-
Mi u Srbiji imamo firmu za proizvodnju serija i filmova. Sad spremamo tri filma, jedan će biti interesantan za Evropu, jer će govoriti o ljubavniku čuvene Lili Marlen. Da ne bude zabune, „Lili Marlen“ je pesma, tako da se radi o Loli Andeson koja je pevala pesmu „Lili Marlen“ i 1942. godine imala koncert ovde u Beogradu. Snimanje počinje u junu.

Uskoro ćete napuniti sedamdeset osam godina, da li volite da slavite dan svog rođenja?
-
Lula i ja imamo mnogo povoda za slavlje, naši rođendani, rođendani naše dece i unuka kojih, hvala Bogu, ima dosta. Sve proslave organizujemo skromno i u okviru porodice, ali uvek ih na neki način obeležimo. Nažalost, pošto moja kćerka Jelena i njena deca nisu sa nama, Lula i ja njihove rođendane proslavimo sami, pa nam oni obično pošalju slike da vidimo kako su se proveli. Sanjam o danu kada ćemo svi ponovo biti na okupu.

Kako sada, kada više nemate mogućnost da se vidite preko „Skajpa“, održavate kontakt sa kćerkom Jelenom koja živi na Kubi?

-
Neko vreme sam im odavde iz Beograda linkom obezbedio komunikaciju na „Skajpu“, ali je to brzo puklo. Svako veče se čujemo telefonom, ja ih zovem. Više ne mogu da ih vidim na slici, samo ih čujem. Jelena mi mnogo nedostaje. Ona je moja ćera. Kad ona pozove Lulu i pita: „Mama, kako si ti, a kako je moj dragi tajo“, meni srce samo zadrhti. Veoma sam slab na nju, dok moja Lula stalno brani Miljka. Čujem se ja sa njom svaki dan, ali nije to to. Nisu to obični razgovori, to se bez suza nikada ne završi.

Planira li vaša kćerka da se uskoro vrati u Beograd?

- Ona već nekoliko godina planira da se vrati u Beograd, ali joj iz ambasade gde radi ne daju. Deset godina je tamo, već deset godina. Produžili su joj ugovor za još četiri godine i ne daju joj da se vrati. To se nije desilo u istoriji diplomatije. Jelena sa svojom porodicom vrlo lepo živi
na Kubi i verovatno bi tamo i ostala, ali joj jako nedostaje to što nismo zajedno.

Da li biste vi mogli da se preselite kod nje na Kubu?

-
Ne sviđa mi se Kuba, jer je nešto sasvim suprotno od života kakav ovde vodim. Vrućine i zapare kakve su tamo ne bih mogao da podnesem. Nigde nema veće saobraćajne gužve nego u Havani, jer svi Kubanci guraju automobile ručno.

Vaša supruga Lula za koji dan putuje kod Jelene.

-
Tako je. Lula ide na Kubu na tri meseca. Ja, nažalost, zbog obaveza koje sam prihvatio ovde ne mogu više od nekoliko dana da napuštam Beograd.

Znači, tri meseca ćete biti sami?

- Pa, videćemo, možda se snađem za ta tri meseca. U Beogradu živi vanbračna kćerka mog sina Miljka, Milena, koja ima sedam godina i često me posećuje.

Na Kubu ne odlazite često, ali zato ste u Pekingu redovan gost?

-
U Kini se odlično osećam i uvek se dobro provedem. Obično odsedam u hotelima u centru Pekinga, ali jednom prilikom pošto nisam imao unapred rezervisanu sobu u hotelu, nisam imao gde da spavam, jer je uvek sve prebukirano. Tu noć proveo sam u barakama kod jednog običnog kineskog para i bilo mi je divno. Nisam morao da se smejem i fotografišem po celu noć. Zaista volim Kinu. Čudno mi je bilo da se naviknem na to da kod Kineza prilikom pozdravljanja nema ljubljenja. Na jednoj svečanosti sačekalo me je dvadeset generala i ja sam poljubio tri puta u obraz njihovog komandanta, zatim je njih dvadeset ustalo da bi se poljubili sa mnom. Bilo je mnogo simpatično.

Hoće li konačno u Kini početi da se snima serija „Valter brani Sarajevo“?

-
Ne mogu da nađem odgovarajući scenario, a nisam dovoljno pametan da ga sam napišem. Od postojećeg filmskog scenarija mogu da se naprave četiri epizode, a oni traže trideset. Problem je u tome što su Kinezi napisali
tekst na osnovu koga hoće da realizuju seriju, ali ja sam protiv toga. Oni ne mogu da osete i pokažu taj naš mentalitet i srdačnost samim tim što ne znaju da se ljube. Videćemo, ne želim da nešto po čemu sam ja prepoznatljiv bude loše odrađeno. Ja sam u okviru ovog projekta angažovan kao savetnik serije i narator.

U Kini se gradi novi grad u kome je dosta znamenitosti dobilo naziv Valter?

-
Tako je, grad se zove Bouding i smešten je sto trideset kilometara od Pekinga. To će biti najmoderniji kineski centar, a ja sam počasni građanin. Nisam prihvatio nikakvu imovinu, ali će se zato jedan trg zvati „Valterov trg“. Mislim da sam doprineo boljem odnosu i strateškoj saradnji između Srbije i Kine.

Hoćete li prihvatiti kinesko državljanstvo?

- Ne, jer to bi značilo da moram da se odreknem srpskog. Po njihovom zakonu, ne možeš da imaš dva državljanstva.

Da li i dalje često odlazite na vaše porodično imanje na Kosmaju?

-
Naravno, tamo je prelepo. Pošto je udaljen svega pedeset kilometara od Beograda, odem rano ujutru, a vratim se u Beograd uveče. Tamo posedujem predivan voćnjak i baštu, koju obrađujem kad god imam vremena. Oko moje kuće na placu je šuma. Kad su dani lova, moja šuma je puna srndaća, zečeva i fazana, jer znaju da ja nisam lovac i beže kod mene. Uživam u toj tišini, ali se brzo zaželim i gradske vreve i tako sve ispočetka.

Kada konačno izlazi vaša monografija?

-
Moja mala monografija od jedanaest kilograma izlazi za dva meseca. Radujem se tome, jer je dosta mojih prijatelja bilo prinuđeno da o meni priča sve najlepše. Biće prevedena na engleski, francuski, kineski i ruski.




Izvor: Hello magazin

''Čudo nevidjeno'' (1984), Živko Nikolić

Bata Živojinović: Dobiću i ovu bitku!

Optimista sam i mislim pozitivno. Ne dam se, poručio legendarni glumac, koji leži u bolnici „Sveti Sava“

- Dobiću i ovu bitku. Optimista sam i mislim pozitivno. Ne dam se! - poručio je ekskluzivno za Kurir legendarni glumac Velimir Bata Živojinović.



Valter nam je ovu kratku izjavu prosledio preko svog kućnog prijatelja, koji mu svakog dana dolazi u posetu. Pošto leži na intenzivnoj nezi, samo uzak krug ljudi može da ga obiđe, a naša ekipa je svakoga dana ispred ulaza u bolnicu „Sveti Sava“ i komunicira sa članovima njegove porodice i osobama kojima je dozvoljen pristup u Batinu sobu. Zamoli smo ih da nam izađu u susret i Živojinoviću prenesu našu podršku i zamole ga da nam kaže kako se oseća. Oni su to i učinili iako on i dalje otežano govori.



Inače, danas je 21. dan otkako je slavni glumac doživeo moždani udar. Prema lekarskoj proceni, upravo toliko traje kritični period bolesti, što bi trebalo da znači da će sada uslediti faza oporavka. Ukoliko sve bude kako treba, Bata će uskoro biti pušten na kućno lečenje.


PULS

Bata Živojinović (82) otvoreno o svom braku: Moja žena Lula izvela je na pravi put i decu i mene

Nema sumnje da je glavni junak jugoslovenskog filma Velimir Bata Živojinović najgledaniji filmski glumac na planeti.

Snimio je više od tri stotine filmova, a zahvaljujući čuvenom ostvarenju Hajrudina Krvavca Valter brani Sarajevo njegovo glumačko umeće videlo je više od 14 milijardi ljudi. Iako se njegov doprinos našoj kinematografiji ne dovodi u pitanje i osvedočen je brojnim nagradama, popularni Bata Životinja, kako ga je zbog upornosti i marljivosti krstio reditelj Predrag Dinulović, uvek je skromno govorio o sebi i svom radu, piše Story.



- Nema lepšeg posla od ovog: ljubiš se s glumicama, družiš s kolegama... A nije potreban ni neki naročiti talenat, ja sam živi dokaz za to – šalio se na svoj račun velikan filmskog platna.

Iako je već četiri godine zbog bolesti maltene vezan za invalidska kolica, vedri duh ga ne napušta, pa rado s prijateljima i kolegama pozira unuci Dini koja vodi Instagram nalog s njegovim imenom.

Osamdesetdvogodišnja legenda domaće kinematografije bori se godinama sa gangrenom koja mu je napala stopala, a imao je i infarkt i tri moždana udara. Međutim, najveći životni udarac za Batu bio je razdvajanje od sina Miljka, koga zbog sudskog postupka koji se protiv njega donedavno vodio nije video pet godina. Miljko živi u Francuskoj i iako je nedavno oslobođen optužbi u procesu protiv stečajne mafije, još ne može da se vrati u Srbiju.

- Bata i ja nemamo drugih želja osim da ponovo vidimo sina, ali ne želimo o tome da govorimo da naše reči ne bi bile pogrešno protumačene – nedavno je medijima rekla Batina supruga Lula.

Uprkos starosti, bolesti i nedaćama, nepobedivi Valter ne gubi smisao za humor i trudi se da njime ublaži gorčinu života.

Kada mu je pre punu deceniju povodom pedeset godina neprekidnog umetničkog rada dodeljena jedinstvena nagrada Car Konstantin za životno delo, prokomentarisao je to kao svoju prvu, malo preuranjenu komemoraciju.



- Trudio sam se, a i dan-danas nastojim da što pre zaboravim ono što sam radio i ono što ne valja, a čega je verovatno bilo više nego onoga što valja – rekao je tada pred zvanicama na svečanosti.

- Ništa u ovom poslu nije teško, teško je samo kad nema posla. Zbog toga nikada nisam birao uloge, igrao sam skoro sve što su mi nudili.

I kada priča o svom životu, Bata se često poziva na slabo pamćenje.

- Detinjstvo skoro da ne pamtim, kao ni ovu starost. Neću da se sećam šta mi se sve događalo u životu – kaže.

Rođen je 5. juna 1933. u selu Koraćica na Kosmaju, gde je živeo sve dok zbog bolesti nije bio prinuđen da pređe u Beograd. Otac Dragoljub bio je činovnik, a majka Tiosava domaćica. On i sestre Stanka i Nada bili su patrijarhalno vaspitani, pa je uvek isticao da je sve što je kod njega dobro poneo iz svoje kuće. Iz Drugog svetskog rata zapamtio je samo nekoliko nejasnih slika, a zahvaljujući sukobu svoga oca sa četnicima, dospeo je, kao i čitava porodica, u Beograd. Kao dete nije ni sanjao da će biti glumac.

- Nisam ni mogao jer sam živeo u selu gde nije bilo bioskopa – objašnjava Bata i dodaje da se u filmove zaljubio kada je u prestonici otkrio čar dvorana s velikim platnom. Obožavao je Džona Vejna, Klarka Gejbla, Erola Flina, Garija Kupera, uživao u jurnjavama i pucnjavama kauboja i mafijaša. Zajedno s društvom s Crvenog krsta, gde je stanovao, gledao je mnogo puta isti film skidajući pokrete i govor svojih idola.

PROČITAJTE JOŠ: Stara srpska tradicija u digitalnom dobu: evo kako je Bata Živojinović obeležio slavu i na Internetu (FOTO)

- Gledao sam razne Cisko Kidove i snevao, i sad mi je neshvatljivo da sam se preselio na to platno – rekao je svom biografu, filmskom kritičaru Božidaru Zečeviću.

U glumu je, kaže, upao kroz prozor. Vrzmajući se oko bioskopa 20. oktobar, kroz prozor u suterenu video je amatere AKUD Branko Krsmanović na probi. Pravi, a ne celuloidni glumci toliko su mu se dopali da je svakodnevno dolazio i gledao ih, naravno ne mirno, već dobacujući im i pokušavajući da skrene pažnju na sebe.

- Da im ne bih smetao, rekli su mi da uđem. Ušao sam i ostao celog života – seća se Bata.

U ekipi u koju je kroz prozor upao bili su Soja Jovanović, koju Bata navodi kao glavnog krivca što se zaljubio u glumu, Radoš Novaković, zahvaljujući kome je dobio prvu šansu na filmu, Rade i Olivera Marković, Đuza Stojiljković, Mića Tomić, Bata Paskaljević...

Batin otac nije bio najsrećniji što mu se sin zamajava umetnošću, a Bata je u Krsmancu radio sve fizičke poslove, uglavnom statirao i iz prikrajka učio zanat. Sa njima je išao i na dve radne akcije, Šamac–Sarajevo i Beograd–Zagreb, a potom odlučio i da završi škole za glumu. Vredan i uporan, uz majčinu i sestrinu nesebičnu pomoć, za osam godina završio je Srednju glumačku školu u Nišu i Novom Sadu i beogradsku Pozorišnu akademiju na koju je primljen iz trećeg pokušaja. Studirao je u klasi Jovana Kulundžića, zajedno sa Radom Đuričin, Ružicom Sokić, Nikolom Simićem, Radmilom Andrić... Prvi aplauz na sceni dobio je na svojoj diplomskoj predstavi Laža i paralaža u Narodnom pozorištu, a zaslužio je najvišu ocenu. Na preporuku Soje Jovanović angažovan je u Beogradskom dramskom pozorištu, gde je radio deset godina. Za prvu ulogu na daskama koje život znače, namazali su ga imalinom. Bio je crnac Lesi u kultnoj Mački na usijanom limenom krovu Tenesija Vilijamsa.



- Voleo sam da radim i mnogo sam igrao u pozorištu, ali neuspešno – kaže Živojinović.

– Video sam da nemam nikakve šanse tu da prođem. U BDP su dolazili drugi, talentovani, školovani, a ja tu nisam video svoje mesto.

Ti drugi, po Batinom mišljenju bolji od njega, bili su njegovi drugovi iz Krsmanca, ali i Ljuba Tadić, Slobodan Cica Perović, Mika Viktorović, Sima Janićijević, Ksenija Jovanović i drugi, koji su nosili repertoar čuvenog pozorišta na Krstu. Iako kaže da za tih deset godina nije uradio ništa, Bata je igrao i po 300 predstava u sezoni i ostvario nekoliko zapaženih glavnih uloga, kao onu u Korenima Dobrice Ćosića, Brehtovoj Majci Hrabrost, Ćopićevom Nikoletini Bursaću...

- Nisam bio zadovoljan. Veliki uspeh za glumca bio je da dođe u Beograd i dobije posao, o tome su svi sanjali. Ja sam taj san ostvario, i tražio sam novi. Radio sam svašta, bio i moler, i milicioner u osmoj stanici u Božidara Adžije – seća se legendarni Valter.

A onda je došao film. Bata je trčao s jednog probnog snimanja na drugo i tako jedini put u svom životu zakasnio na posao, probu u BDP-u. Tada se opredelio. Da bi dobio ulogu u Pesmi sa Kumbare, čak je i pevao na audiciji. Za glavnog glumca angažovan je neko drugi, kome je glas pozajmio čuveni operski pevač, ali je Bata ipak snimio svoje prve kadrove, u ulozi Velje iz Belog Potoka. Skroman kao i uvek, Bata kaže da su ga izabrali zbog fizičkog izgleda.



- Odgovaralo im je kako izgledam, bio sam visok, suv. A valjda su i gledali neku predstavu, pa su videli i da znam ponešto.

Kao i u pozorištu, Bata je i na filmu radio sve i nije se libio ni da statira. Zvezdu u njemu prvi je video reditelj Veljko Bulajić, s kojim je počeo saradnju epizodom u filmu Vlak bez voznog reda 1959. godine, a potom snimio i filmove po kojima ga pamte milioni Kozara, Bitka na Neretvi, Veliki transport, Obećana zemlja. Prvi pokazatelji uspeha bile su mu nagrade, među kojima je tada najznačajnija bila Zlatna arena na festivalu u Puli.

- Svake godine pojavljivao sam se u sve više filmova i ljudi su počeli da me pamte. Dobijao sam i poslove van Srbije, a prava popularnost došla je s prvom televizijskom serijom Građani sela Luga. Tada su počeli da me prepoznaju i na ulici, što mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo – kaže Bata i dodaje da je veoma brzo počeo da izbegava televiziju, jer se bojao da ga se publika ne zasiti.

Na početku karijere najviše je igrao akcione junake, svojevrsne heroje rata i revolucije, kao i širok spektar likova iz naroda. Kada ga nazovu partizanskim glumcem, malo se i naljuti jer je, kako kaže, snimio samo tridesetak filmova s ovom tematikom. Iako tvrdi da nije birao uloge i da su mu sve podjednako drage, najviše su mu legle one u komedijama.

- Obožavam komedije. Za njih ne moraš da budeš ni zgodan ni lep – kaže glumac i konstatuje da se ne bi ’leba najeo ni kao ljubavnik.

- Da sam igrao samo ljubavnike i intelektualce, bio bih gladan i žedan. Ne stidim se toga.

Na setovima se nije štedeo: bacao se u ledenu vodu, skakao iz helikoptera, lomio kosti, davio se nekoliko puta, a na snimanju filma Sok od šljiva skočio je naglavce na podvodnu stenu i slomio vrat.

- Igrao sam sam sve što sam mogao i morao, sve one situacije u kojima bi gledaoci primetili da me neko menja. A ono što se ne vidi ko izvodi prepuštao sam kaskaderima, to je njihov posao. Nije teško da se gazi po blatu, pliva u hladnoj vodi, ali neke scene mogu da budu veoma rizične. Mi nismo obučeni da možemo do perfekcije da uradimo nešto što je izuzetno opasno i to moraju da rade profesionalci – kaže glumac koji se za potrebe filma Valter brani Sarajevo sunovratio na čeličnom užetu sa sahat-kule odravši pritom kožu sa oba dlana.

- Radio sam neke stvari opasne po život ne zbog svoje ambicije već zbog publike koja bi trebalo da vidi da sam to ja. Negde sam grešio i to sam platio. Ja sam od onih što se ne nauče dok ne lupe glavom o zid, i to bukvalno – naizgled bez žaljenja kaže Bata.

Da se nesebično daje profesiji, pokazao je i  2011. kada je snimajući svoj poslednji film Led, sa punih 78 godina ponovo povredio nogu koju je godinama lečio od gangrene.

Radio je više nego što običan čovek može, snimao čak po 14 filmova godišnje. Uz sve to, početkom devedesetih okrenuo se i politici. Kao poslanik Socijalističke partije Srbije proveo je 13 godina u republičkoj Skupštini, u Odboru za žalbe i molbe i za to vreme primio više od sto hiljada građana. Iako se mnogi nisu slagali s njegovim političkim opredeljenjem, a i sam je delovao razočarano posle nekih dešavanja i sukoba unutar partije, ostao je pri svom izboru.

- Politika nije za mena bila razočaranje, znao sam u šta ulazim. Nisam ni imao velike ambicije. Stalno su me gurali i forsirali da budem nešto više od običnog poslanika, čak i kandidat za predsednika. Svesno sam ušao u sve to, i gde sam bio, tu sam i ostao. SPS je stranka u kojoj ću uvek biti, ma šta svi drugi mislili o njoj – rekao je, a odanost partiji pokazao je i nedavno, u septembru ove godine, kada je u kolicima došao na Glavni odbor SPS-a.

Zbog stalnih angažmana na snimanjima a kasnije i u Skupštini i stranci, trpeo je njegov privatni život. Supruga Julijana, koji svi znaju kao Lulu, podizala je njihovo dvoje dece sama.

- Moja žena je nas troje, sina Miljka, ćerku Jelenu i mene, izvela na put – izjavljivao je često ističući da je brak jedina konstanta u njegovom burnom životu.

Julijanu je upoznao kao mlađu sestru svog druga, još dok je nosila pelene. Obratio je pažnju na nju tek kada je gledajući je kako igra košarku na Malom Kalemegdanu, shvatio da je izrasla u prelepu devojku.



- Bila je to ljubav na drugi pogled – opisao je on početak 55 godina duge veze u kojoj su dobili sina Miljka (54) i ćerku Jelenu (51) kao i šestoro unučadi.

– Imao sam utisak kao da sam je tek tada prvi put video. Više nije bila mala, već lepuškasti devojčurak koji zavređuje pažnju.

Veliki šarmer za kojim su ludele žene širom sveta, nije imao veliku zavodničku reputaciju, ali odmah je uspeo da ubedi Lulu da pođe s njim u Skoplje, gde je igrao neku predstavu. Njen otac bio je veoma ljut zbog toga, pa je poslao telegram upravniku pozorišta tvrdeći da mu je glumac oteo mezimicu. Sve se ipak dobro završilo, a zaljubljeni par ubrzo se i venčao.

- Nije bilo vrdanja. Kada smo se vratili, nije mi bilo druge nego da se oženim kidnapovanom Julijanom – seća se Bata, koji je kasnije proputovao čitav svet i družio se s najlepšim ženama svog vremena, a ostao privržen svojoj ljubavi iz mladih dana.

Ona je znala da ga prati i da se nosi s njegovom slavom, a glumac joj je na tome javno zahvalio primajući nagradu za životno delo:

- Svi znaju kako je tekao moj privatni život koji u stvari nisam ni imao. Hvala mojoj Luli, ženi koja je uvek bila uz mene i koja je gradila moj karakter.

Kada se danas osvrne na svoj život, Bata je siguran da nema za čim da žali. Naprotiv.

- Dobio sam više nego što sam očekivao i u najluđem snu. Dobro sam i prošao kako sam počeo: u prvom filmu ubili su me posle dva kadra.



Izvor: Lisa.rs

Let do zvezda velikog Valtera

U karijeri dugoj 55 godina popularni glumac, koji upravo radi na autobiografskom filmu, snimio je zvanično 333 filma, ali postoji još 17 koji nisu ušli u monografiju
„I dan-danas mi neke stvari ne veruju. Supruga Lula voli da kaže da nikada nije verovala svojim očima. Imam milion anegdota i mnogi mi savetuju da napišem memoare. Ne znam lepo da pišem i neću da pišem, ali će za mesec i po dana izaći monografija o meni, i snima se skoro godinu dana moj autobiografski film ‘Valter’“, kaže legenda srpskog i jugoslovenskog glumišta, šmeker, šaljivdžija, borac u životu i na filmskom platnu Velimir–Bata Živojinović.

Vratolomije i nadimak Bata životinja

‘Bata Životinja nazvali su me zato što sam igrao sve što su tražili od mene, uloge nisam odbijao, a sve što sam odigrao bilo je bez kaskadera ili dublera. Lomio sam noge i ruke, operisao kičmu, ali nisam dozvolio da me menjaju kaskaderi ili dubleri. Ako vas neko nekada zameni u filmu znači da može i privatno, a to nije dobro. Nikada mi ništa nije bilo teško. Danas glumci vole da kažu da rade na ulozi. Šta tu ima da se radi? U filmu ‘Uzavrli grad’ Veljka Bulajića igrao sam mehaničara koji je napustio ženu i decu, a radi u Željezari u Zenici. U jednoj sceni dolazi moj filmski sin i počne da me šamara. Na moju nesreću bio je veći od mene i imao je 90 kila. Napravili smo 66 dublova. Posle 40 dublova meni se nadula glava. Ekipa je donela šnicle koje su mi stavljali na lice, pa posle 15 minuta kada se stanje malo normalizovalo sledilo je ponovo šamaranje. Bulajić nikada zadovoljan, ne tako nego ovako, pa pononvo šamaranje. U jednom momentu pao sam u nesvest. Flim je posle bio u Kanu i jedino je ta scena dobila aplauz’’.

Čak ni biografi holivudskih zvezda ne mogu u svaku da unesu podatak, koji nikoga ne ostavlja ravnodušnim, da je četiri ratna filma Hajrudina Krvavca, u kojima tumači glavne uloge, videlo 13 milijardi ljudi za četiri decenije prikazivanja, a samo „Valter brani Sarajevo“ milijarda i po. Višedecenijsko prikazivanje u Kini donelo je obožavanom Valteru enormnu popularnost koja u najmnogoljudnijoj zemlji sveta traje i danas, gde Bata kaže da neumorno radi na snimanju spotova za popularni „telešop“. Nudili su mu Kinezi svašta, bio bi prvi stranac koji bi dobio njihovo državljanstvo, nuđen mu je plac za kuću pored Šangaja, da se celi kvart nazove Koraćica... Ali velikan duge trake ponikao na obrancima Kosmaja odlučio se za svoju Koraćicu sa voćnjakom, u kojoj je ljuljaška na kojoj je u romansi dužoj od pola veka lebdela Lula, a potom unuci, za ostanak u Srbiji gde je poneo sve nagrade za svoju umetnost i neizbrisiv doprinos u srpskoj i jugoslovenskoj kinematografiji. Kozer, kako bi naš narod rekao „ljudina od čoveka“, za „Akter“ otkriva detalje svoje prošlosti, na čemu trenutno radi, i planove večitog Valtera.

Počelo je 1933. pod Kosmajem

Rođen je 5. juna 1933. godine u selu Koračica, kod Kosmaja. Posle srednjih glumačkih škola u Nišu i Novom Sadu, upisao je Pozorišnu akademiju u Beogradu. Njegov filmski debi bio je 1955. godine u filmu “Pesma sa Kumbare” reditelja Radoša Novakovića. Kontinuiranu filmsku karijeru, zbog koje je napustio pozorište, započeo je epizodama u filmovima “Vlak bez voznog reda” iz 1959. godine i “Rat” iz 1960. godine. Tokom 60-ih proslavio se filmovima “Kozara” (za koji je dobio nagradu u Puli) i: “Bitka na Neretvi”, ali najveću popularnost postiže 70-ih godina filmovima sa tematikom Drugog svetskog rata. Neki od mnogobrojnih filmova u kojima je igrao su i “Ljubavni život Budimira Trajkovića”, “U raljama života”, “Čudo neviđeno”, “Tajna manastirske rakije”, “Braća po materi”, “Tri karte za Holivud” i “Bure baruta“...
Opet ste Valter, ali u roli o sebi?

Produkcija i režija su pod palicom Andreja Aćina, i interesantno je da od dosad urađenog materijala nisam gledao ništa. Bili smo na Kubi, tamo smo se vozili starim kabrioletom i radili na filmu. Aćin me je snimao kako idem kroz Havanu, zatim su pravljeni kadrovi u ambijentu najstarijeg hotela „Internacional“, u njegovoj bašti i oko tog znamenitog zdanja. Pričao sam o sebi, a on mi je postavljao pitanja o privatnom životu, ulogama, filmovima... Sada se spremamo za Kinu, gde nastavljamo sa radom na „Valteru“.

Spremaju li vam specijalni doček?

Idemo u novi grad Boding, koji je sav u znaku Valtera, počev od tržnog centra do podignutog spomenika. Tamo sam proglašen počasnim građaninom. Valter tako dobija i svoj nezaobilazni kineski deo priče.

Kada će biti premijera?

Ne znam tačno, jer će Aćin dugo još na njemu da radi. Sigurno će kineski mediji javiti da sam došao i on očekuje neki spektakl, veliko interesovanje ljudi. Svestan sam, s obzirom na popularnost, šta me čeka.
Da li će gledaoci moći da prate i čuvenu, skoro filmsku, supružničku i ljubavnu priču o Bati i njegovoj Luli?

Da, naravno. Lula je deo mog života i nezaobilazna u filmu o meni. Taj deo priče sniman je u kući u Koraćici.

Svi pričaju o tome da ćete na proleće da se ženite?

Tačno je – ženim se, naravno sa mojom Lulom, a bio bi i red posle tolikih godina da se venčamo, jer kao što i sami znate naša crkva brak sklopljen u opštini ne priznaje. Kao vernik koji poštuje Srpsku pravoslavnu crkvu i našu veru, želim da to obavimo i pred sveštenikom i Bogom. Svestan sam da nisam u braku dok to ne uradim i u crkvi, pa zašto da to i ne uradim? Ne znam samo kako bi Lula mogla da se obuče. Neće valjda venčanicu u sedamdesetoj godini? Venčaćemo se jednog jutra, kada ustanemo malo ranije. Venčanje ću obaviti u svom selu Koraćici, bez velike pompe i ceremonije. Naravno i bez zvanica, zašto bismo pravili cirkus, ali prethodiće momačko veče, jer se još osećam kao mladić.

Lula vas je i u doba kada ste bili mladić pratila na snimanja velikih filmskih poduhvata iz Titovog vremena?

Da, sećam se vremena kada je nastajala „Sutjeska“. Snimali smo sa Ričardom Bartonom, a on je uglavnom spavao u Dubrovniku. Ponekad bi ostajao na Tjentištu u jednoj od dve barake, sa fenomenalnim apartmanima za Tita, a sa njime je bila i njegova Liz Tejlor koja mu je mahala jednom rukom sa balkona dok je helikopterom išao na snimanje, dok bi joj u drugoj bila čaša sa dva deci votke i deci koka-kole. Za to vreme, dok bi Barton stigao do helikoptera, Boris Dvornik i ja smo tabanali po vrletima Tjentišta jureći da stignemo pre nego se on spusti. A onda je došla moja Lula, da mi maše kao Tejlorka Bartonu sa terase, i Boris bi izašao iz spavaonice…



Sa Dvornikom ste bili više od filmskih prijatelja i partnera. U to doba bili ste i sinonim bratstva i jedinstva?

Mi smo pregurali mnogo toga zajedno, čak smo pod ruku skakali u „terevenka pauzi“ jednog snimanja u prazan bazen. Postoji i jedan film tokom čijeg snimanja sam se od prvog do poslednjeg kadra isticao u prvi plan, boreći se da dobijem Zlatnu arenu u Puli, i uspeo sam. Njegov glumački kvalitet je zasenio i sve ostale kandidate.

Snimili ste role u partizanskim filmovima rame uz rame sa Ričardom Bartonom, Orsonom Velsom, Julom Brinerom. Kako je to izgledalo?

Sa svojim partizanskim saborcem i prijateljem Borisom Dvornikom zafrkavao sam te likove iz sveta. Šta drugo? Nismo mi njihov nivo, a i tretman u ekipi nam je bio takav. Barton, pa oni, pa oni, pa nas dvojica. Jednom je sniman krupni plan, a ja čučnuo da me ne vidi kamera i držim Tejlorkinog Bartona oko pojasa da ne padne, jer kao i uvek posle podneva nije znao gde je. To je Tito gledao i komentarisao: „Pa ja nisam nikada bio pijan u ratu.“

Imali ste kao Titov miljenik i velika filmska zvezda mnogo susreta sa maršalom?

Najčešće me je zvao da mu pričam viceve o njemu, i šta narod govori i misli o njemu. Svaki put sam se tresao kad UDBA dođe i kaže mi da me Stari traži. I ti susreti sa Titom bili su boli glava, jer je on bio nezaboravan lik za svakog ko ga je znao.

Sve više je izložbi o SFRJ?

Da, a i sve televizije vrte stare filmove, što je dobro da i ova generacija upozna taj period. Period rada u Titovo doba bio je zlatno vreme zbog novca za snimanja, i imalo je smisla raditi te velike filmove, ne samo istorijske. Kod nas je bilo raznih talasa, crni na primer, a i ratni koji su danas najpopularniji u Kini. Nisu bili faktografski, autentični, već ih je kritika nazvala strip filmovima, recimo Hajrudin Krvavac i njegovi „Most“, „ Diverzanti“, „Valter brani Sarajevo“ i „Partizanska eskadrila’’. To su ne samo najgledaniji, već i najprodavaniji naši filmovi.Da li se okrenete iza sebe i prebirate po ulogama?

Ne, ne okrećem se nikad i suštinski ne sabiram šta sam sve uradio. Imam to zadovoljstvo da nisam gledao polovinu svojih filmova. Uglavnom nikada nisam odbio nijedan posao. Sad shvatam da sam, mada mi nikada niko to nije rekao, radio i koješta. Bivalo je i očajnih uloga. Nisam sad prepotentan, niti sam zastranio, valjda sam sada tek dobro sve procenio. Gledano iz ovog ugla, možda ne bih radio sve to što mi se tada nudilo, ali takvo je vreme bilo.

Mnogi vas vezuju za partizanski film, a malo njih zna da vam je komedija bila na srcu?

Naravno. Zvanično imam 333 filma, ali postoji još 17 i oni čak nisu ušli u monografiju koja izlazi, nema ih na spisku. No, nije to sada važno, nego da je od tog broja snimljenih filmova samo 30 partizanskih, a više od 50 odsto odigranih uloga je u komedijama. Samo sam kod Čavića radio 12 filmova, i komedije su mi moji najdraži filmovi sa raznolikim ličnostima koje tumačim u njima. To mi leži, komedija je u mom biću, ali desile su se i te akcione role, kriminalističke serije i pokazao sam da i to mogu da radim. Radio sam i neke ljubavne filmove, ali tu sam zalutao. Najveći broj snimljenog su komedije. Svoje filmove sam sakupljao, i oni su najbitniji.

Vratili ste se oporavljeni sa Kube. Da li radite, i šta trenutno?

Kako da ne radim, stalno i uvek, snimam spotove za centralnu kinesku televiziju. Završio sam i film „Led“ po scenariju Radoša Bajića, a u režiji njegove ćerke Jelene Bajić Jočić, i premijera se najavljuje početkom Nove godine, a publika će imati još jedno iznenađenje, pošto će iz štampe izaći monografija o meni.

Put slave i priznanja

Uloge Bate Živojinovića nisu bile samo velike, već i raznovrsne. Dva puta je dobijao Zlatnu arenu za najbolju ulogu Festivala jugoslovenskog igranog filma u Puli, za filmove “Kozara” (1962) i “Tri” (1965). Za film “Tren” dobio je nagradu na Međunarodnom filmskom festivalu u Moskvi 1978. Oktobarsku nagradu Grada Beograda primio je 1972. za filmove “Majstor i Margarita” i “Tragovi crne devojke”. Dobio je Sedmojulsku nagradu SR Srbije 1981. godine i više puta nagrađivan je na festivalu u Nišu. U avgustu 1993. je nagrađen Nagradom za životno delo „Slavica“. Sve nagrade čuva u svojoj kući u Koraćici. Na 55. godišnjicu rada i 77 godina života njemu u čast priređena je Svečana akademija u „Sava centru“.

Hoće li novi film biti još jedan bum velikog Bate u karijeri dugoj 55 godina?

Hoće i te kako, jer u svojoj karijeri nisam radio emotivniji film, što se tiče igranja, glume. To je najemotivniji film koji sam do sada radio. To je jedna od najzahtevnijih uloga koje sam radio i veoma ozbiljno mogu da je svrstam, recimo, u deset najtežih, ali mi ništa nije bilo teško dok sam snimao, iako su svi u ekipi bili veoma zahtevni. Tokom rada slušao sam ih pomno i uvideo da su i te kako opravdani i njihovi zahtevi, ali i očekivanja. Ipak, malobrojni su oni koji imaju argumente za tako nešto, a u ovoj ekipi bili su upravo takvi. Kad govorim o težini, trebalo mi je da shvatim do koje mere mogu da idem u iskazivanju emocija. Ako za nijansu pogrešiš, bilo da emocije daješ previše ili premalo – ne valja. Sve je pitanje mere! Uostalom, ona je i u životu ključna. Kada je o filmu „Led” reč, mislim da sam tu našao meru. Igrati srpskog seljaka to je gotovo uvek asocijacija ili na rat ili na komediju. Komedija na platnu, rat uživo. Ovde je uporište u nečem antičkom što srpski seljak nosi u sebi. Biću kratak, to je nebo nad njim, u koje gleda s nemom nadom, i zemlja na kojoj on treba da opstane i ostane zajedno sa porodicom, susedima, meštanima... Tu se pretapaju njihova međusobna neslaganja i sukobi, neočekivane i nagle promene koje vreme donosi, neostvarene želje, snovi...

Da li ste razmišljali da se nađete u ovom glumačkom dobu i u nekoj velikoj pozorišnoj ulozi?

Ne, nikada. I sada sam imao ponudu iz Jugoslovenskog dramskog za ulogu u ovome što je radio Umkovski, ali ne...

Samo u ovoj godini proglašeni ste Ličnošću 2011, uz omaž sa retrospektivom filmova na novosadskom festivalu Sinema Siti, gde vam je uručena i još jedna nagrada za životno delo. Koja vam je nagrada najdraža?

Moji unuci, oni su mi najveća životna nagrada.

Izvor: Akter

Živojinović:Ja sam nostalgičar

Poznati jugoslovenski i srpski glumac Velimir Bata Živojinović u prvom razgovoru za jedan hrvatski medij posle 20 godina, izjavio je da se razilaženjem, ne samo s Hrvatskom, od njega odvojio deo bića i da se zbog raspada bivše države oseća osakaćenim.

Dan uoči zagrebačke premijere dokumentarnog filma "Sinema Komunisto", autorke Mile Turajlić, poznati glumac je dodao:,,Ja sam najveći nostalgičar onog šta je bilo i žao mi je što nije sada kako je bilo".

Na pitanje novinara koliko su filmovi u bivšoj Jugoslaviji idealistički prikazivali društvo, Živojinović je podsetio da su od svih filmova koje je snimio, 30 bili partizanski, zbog čega su ga zvali partizanski glumac, i ocenio da su mnogi od njih bili drugačiji od realnosti.

On je, međutim, dodao da je bilo i faktografski autentičnih filmova.

,,Imate s druge strane Hajrudina Krvavca koji je sminio obimom mali opus od četiri filma, Most, Valter brani Sarajevo, Diverzanti i Partizanska eskadrila, ali su to bili naši najprodavaniji filmovi u svetu", rekao je Živojinović.

,,Neću da govoriom o uspomenama i ne želim ni da se sećam koliko je sve bilo divno", rekao je on, dodajući da sve ima zapisano i vizuelno, i da bi želeo da se tako nešto i danas dešava i da se zbog raspada bivše države oseća osakaćenim.

Na pitanja kako komentariše činjenicu da je zbog članstva u SPS-u u Hrvatskoj bio persona non grata, Živojinović je rekao da, kad je krenuo u taj svet gde se ljudi bave politikom, nije razmišljao ni o Hrvatskoj, ni o Crnoj Gori, ni o BiH.

Rekao je da je snimao komediju na Palama dok su neki ljudi gađali Sarajevo, ali da ništa nije bilo u njegovoj moći.

On je rekao da nije video ni pročitao pismo hrvatskog glumca Borisa Dvornika s kojima je često snimao filmove, a koji ga je putem ekrana Hrvatske televizije napao zbog političkog stava.

,,Boris i ja se nikad nismo posvađali, a glavna ideja je bila da se nas dvojica pomirimo, da bi se onda i naši narodi pomirili", rekao je Živojinović.

Na pitanje zašto mu nije otišao na sahranu, odgovorio je da je to bilo vreme ,,kad je neko nekom bušio gume s beogradskim ili srpskim registracijama ili su se bacala kola s puta".

Sinema komunisto, film koji će biti prikazivan u nekoliko bioskopa, koji je prikazan u bioskopima u Srbiji, dobio je više od deset međunarodnih nagrada i bio prikazan u konkurenciji IDFA-e i Tribeka filmskog festivala.

Izvor: B92

Bata Živojinović: Glumim tatu svih tata

U filmu „Led“, koji režira ćerka poznatog glumca i reditelja Radoša Bajića, Jelena Bajić Jočić, jednu od glavnih uloga ima doajen srpskog glumišta Velimir - Bata Živojinović. Film koji se snima u selu Grbice kod Kragujevca već skoro dva meseca sada je u završnoj fazi. Govori o propadanju seoske porodice i tradicionalnih vrednosti.
- U filmu „Led“ glumim tatu svih tata. Imam još svega nekoliko dana snimanja. Mislim da će film Jelene Bajić Jocić biti sjajan. Priča je aktuelna i interesantna za veliku publiku. Uživam u glumi i fizički se osećam odlično - rekao nam je Bata Živojinović.

Bata ovog leta nije bio na moru.
- Na letovanju u Crnoj Gori bio sam poslednji put pre 30 godina. Pre toga sam bio par puta i na Hrvatskom primorju. Ali me prosto ne zanima da idem na more. Bio sam nedavno na Kubi u poseti kod ćerke, koja radi u našoj ambasadi. Bilo mi je interesantno da vidim tu zemlju, ali je previše vlage. U Beogradu se ipak osećam najprijatnije - priča Bata.

Od novih projekata najavljivao je seriju koja bi se radila po kultnom filmu „Valter brani Sarajevo“.
- Za seriju „Valter brani Sarajevo“ postoje velike šanse da bude urađena. Kineski partneri su spremni da finansiraju 30 epizoda. Međutim, postoje neki problemi koji nisu novčane prirode i koji bi trebalo da budu rešeni do kraja godine. To je projekat koji bi trebalo da se radi iduće godine i ja sada čekam da se reše te stvari. Partizanska serija bi se svakako prikazivala i na kinskoj i na našoj televiziji - kaže na kraju razgovora raspoloženi Bata Živojinović.

Originalni film „Valter brani Sarajevo“ sniman je 1972, a gledalo ga je 1,5 milijardi ljudi.

U filmu se pojavio i Emir Kusturica kao dečak.

Izvor: Blic

U selu Donje Grbice, nedaleko od Kragujevca, danas će pasti poslednja klapa snimanja igranog filma i dramskog serijala „Led“ u režiji Jelene Bajić–Jočić. Snimanje projekta, čiji je scenario nastao po motivima istoimene monodrame autora Radoša Bajića, počelo je 20. juna. Glavne uloge su poverene Velimiru Bati Živojinoviću, Neli Mihailović, Momčilu Otaševiću, Olgi Odanović, Nedeljku Bajiću, Radoslavu Milenkoviću, Nenadu Jezdiću, Biljani Mišić... Zanimljivo je da se u filmu, kao gost, pojavljuje poznati sarajevski glumac Emir Hadžihafizbegović, dok će Radoša Bajića biti samo u dva kadra.

- Posle dosta neozbiljnih projekata koje sam radio, konačno se pojavio dobar tekst i talentovana mlada rediteljka. “Led” pruža nadu srpskom filmu! Na snimanju je bilo pravo stvaralačko druženje i moram priznati da nisam očekivao tolika znanja i umeća tokom rada. Inače, Momčilo Orašević, koji tumači glavnu ulogu, je mlad čovek pred kojim je velika karijera. Jednostavno, u početku sam mislio da je samo mladi glumac, a kasnije sam shvatio da je to bio rediteljkin pravi izbor glumca - priča Velimir Bata Živojinović i dodaje:

- Na snimanju mi ništa nije palo teško, jer je to moj posao. Ako bih rekao da mi je bilo teško, šta mislite kako je bilo ostalom delu ekipe, posebno tehničkom. Ja sam glumac i izabrao sam ovaj posao da obavljam, tako da ništa nije prenaporno. Inače, mislim da će “Led “ biti pravo iznenađenje svima koji ga budu gledali. On je po meni značajan projekat i jedva čekam da ga pogledam.

Rediteljka Jelena Bajić-Jočić je zahvalna celoj ekipi na izvanrednoj saradnji. Takođe, zahvalna je i seljanima Donjih Grbica, koji su im pružili ogromnu pomoć u snimanju najtežih i veoma komplikovanih scena oluje, grada i nevremena.

- Posebnu zahvalnost dugujem velikim glumcima poput legendarnog Bate, Olge, Nele, Momčila i ostalih, koji su snažno i sa ogromnim zalaganjem, pratili svaku moju zamisao i ideju. Verujem da će „Led“ biti iskren i pošten film u kome će dominirati vrhunska glumačka igra - izjavila je rediteljka.

Premijera igranog filma i početak bioskopske distribucije, očekuje se u drugoj polovini januara 2012. godine, dok će TV premijera “Leda” na RTS-u (u formi dramskog serijala od tri dela) biti krajem sledeće godine.

Izvor: Blic

Umro Bata Živojinović
Legendarni glumac Velimir Bata Živojinović umro je sinoć u 22.45 h u bolnici Sveti Sava u Beogradu.

Koji dan pre vaskršnjih i prvomajskih praznika, zdravlje Bate Živojinovića naglo se pogoršalo, pišu "Novosti". Upućen je u bolnicu "Sveti Sava", gde su ga lekari ove bolnice, posle teškog moždanog udara, pre četiri godine, pridigli, i posle oporavka u Selters banji procenili da mu je gotovo isto tako lekovita kućna nega. I, zaista, oporavio se u porodičnom gnezdu koje je svijao s njegovom Lulom, okružen uspomenama, fotografijama dece i unuka, za koje je posebno bio vezan, kao i oni za njega. Hrabrile su ga i posete bliskih prijatelja i kolega. A poslednje su bile Dragana Gage Nikolića i Dragana Bjelogrlića. Bio je pod svakodnevnim nadozorom lekarskog tima.

Bata Živojinović rođen je u Koraćici pod Kosmajem 5. juna 1933. godine. U karijeri je odigrao više od 300 uloga na filmu, u pozorištu i televiziji, od kojih su mnoge antologijske, a njegove filmove gledalo je preko 10 milijardi gledalaca, čime ne mogu da se pohvale ni holivudske legende. Da je bio lep glumac, kaže, "ne bi ni za hleb zaradio", pa na tu “kartu” nikad nije igrao. Bio je "crnac i žena sa feredžom", jer nije birao filmove i odbijao uloge, niti dopuštao dublerima da ga zamene.

Dvaput je odbijan na Akademiji, a filmski debi ostvario je u "Pesmi sa Kumbare" (1955, reditelja Radoša Novakovića) posle kojeg su se nizale uloge Miloša Bojanića, Mirte, Bulidže... u kojima je ubeđivao reditelje da film bez njega neće biti moguć. Bio je predstavnik nesalomivog srpskog duha bezobrazluka i drskosti u granicama dopuštenog i kao takav Bata je bio živa istorija srpskog glumišta.

Šezdesetih se filmovima, poput "Kozare" (za koju je nagrađen u Puli) i "Bitke na Neretvi", ustoličio kao jedna od najvećih zvezda kinematografije bivše Jugoslavije, ali je zenit njegove popularnosti došao sedamdesetih filmovima s tematikom Drugog svetskog rata. Jedan od njegovih najpoznatijih filmova iz ovog perioda je "Valter brani Sarajevo", koji je postigao veliki uspeh u Kini, gde je Živojinović još velika zvezda. Osamdesetih Živojinović je parodirao svoju sliku akcionog heroja ulogama u mnogim lakim komedijama.



Živojinović je dva puta dobijao Zlatnu arenu za najbolju ulogu Festivala u Puli - za filmove "Kozara" (1962) i "Tri" (1965). Za film "Tren" dobio je nagradu na Međunarodnom festivalu u Moskvi 1978. Oktobarsku nagradu grada Beograda primio je 1972. Dobio je Sedmojulsku nagradu SR Srbije 1981. godine, te više puta na festivalu u Nišu. U avgustu 1993. nagrađen je Nagradom za životno delo „Slavica“ za svoje uloge u jugoslovenskoj kinematografiji. Pre dve godine, povodom 55 godina umetničkog rada i 77. rođendana dodeljeno mu je i najveće priznanje Jugoslovenske kinoteke - Zlatni pečat.

U poslednje dve decenije, praktično od početka višepartijskog života u Srbiji, nekoliko puta je biran za poslanika u Narodnoj skupštini Srbije kao član SPS-a.

Živojinović je bio inicijator i osnivač Udruženja filmskih glumaca Srbije, takođe i direktor filmskog programa Slobodarskih svečanosti u Sopotu.

Poslednju ulogu imao je u filmu "Led" iz 2012. u kom je igrao dedu Životija.

Na ovogodišnjem Festu dodeljena mu je nagrada Beogradski pobednik za životno delo.

b92

Ćao inspektore - Bata prži Askonu

Najbolje su mu uloge u ono malo filmova i serija kada nije glumio partizana...

Dobar je bio... Stara Garda našeg glumišta.

Ilustracija...