Vasko Popa

Na kraju
Kost ja kost ti
Zašto si me progutala
Ne vidim se više
Šta je tebi
Progutala si ti mene
Ne vidim ni ja sebe
Gde sam sad
Sad se više ne zna
Ni ko je gde ni ko je ko
Sve je ružan san prašine
Čuješ li me
Čujem i tebe i sebe
Kukuriče iz nas kukurek

Nebesko putovanje
(Živo meso)
Na snimku
Načinjenom na brežuljku iznad Jabuke
Vide se moja zemaljska saputnica i ja
Držimo se za ruke
Ona u letnjoj haljini s naramenicama
Ja u košulji podavijenih rukava
Zakoračili smo s vrha brežuljka
na ravno nebo pred nama
Na snimku
Načinjenom pre trideset godina
Ne vidi se do koje smo zvezde stigli
Sočivo nas je uhvatilo s leđa
Ništa sa naših lica
Neće se pročitati

Majstor senki
Hodaš čitavu večnost
Po svome ličnom beskraju
Od glave do pete i natrag
Obasjavaš sam sebe
U glavi ti je zenit
U peti smiraj sjaja
Pred smiraj puštaš svoje senke
Da se izduže da se udalje
Da stvaraju čuda i pokor
I sebi dase klanjaju
U zenitu svodiš senke
Na njihovu pravu meru
Učiš ih tebi da se poklone
I u poklonu nestanu
Hodaš ovuda i dan danas
Ali se od senki ne vidiš

Mala kutija
Mala kutija raste dalje
I sad je u njoj orman
U kome je ona bila
I raste dalje i dalje i dalje
I sad je u njoj soba
I kuća i grad i zemlja
I svet u kome je ona bila
Mala kutija seća se svog detinjstva
I od prevelike čežnje
Postaje opet mala kutija
Sada je u maloj kutiji
Ceo svet mali malecan
Lako ga možete u džep staviti
Lako ukrasti lako izgubiti
Čuvajte malu kutiju

Ljubav na prvi pogled
Ti si moj početak
Koji me pokrenuo
Sveo sam se
Na tvoju osovinu
Savsam se usijao
Od tvog prvog obrtaja
Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu
Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim

Kuća
U pratnji prvog zubatog sunca
Posetio nas je Agim
Testeraš odnekud od Prištine
Doneo nam je dve crvene jabuke
Uvijene u maramu
I vest da je stekao kuću
Imaš Agime najzad krov nad glavom
Nemam krov
Odneo ga vetar
Imaš valjda vrata i prozore
Nemam ni vrata ni prozore
Iščupala ih zima
Imaš barem četiri zida
Nemam ni sva četiri zida
Imam samo kuću rekao sam ti
Za ostalo lako ću
_____________________

Krompir
Zagonetno mrko
Lice zemlje
Ponoćnim prstima
Jezik večnog podneva
Govori
U zimnici uspomena
Iznenadnim svitanjima
Proklija
Sve to zato
Što mu u srcu
Sunce spava

Dva Smo Lista Novina
Daleko u nama 11


Kuće su izvrnule
Gorke džepove soba
Da ih vihor pretraži

Duž naših rebara
Ulične svetiljke
Svlače haljine krvave

Dva smo lista novina
Surovo zalepljena
Na ranu večeri

Zapaljene ptice
Iz obrva mojih
Na ključnjače su ti pale

Belutak


Bez glave bez udova
javlja se
uzbudljivim damarom slučaja,
miče se
bestidnim hodom vremena,
sve drži
u svom strasnom
unutrašnjem zagrljaju.

Beo gladak nedužan trup
smeši se obrvom meseca.

Iz Tvojih Dlanova
Daleko u nama 20


Iz tvojih dlanova
Piju živu vodu ptice

Plave i smeđe ptice
Koje nam iz očiju izleću
Kad nadaleko nema nijednog lovca

Tvoji dlanovi obasjavaju
Naše dve zamišljene grudve zemlje
Kad sunce kasni

Pahuljica si snezna
Tisinu oko mene
Sto raspeva
Grana si rascvetana
Osmeh na usnama
Sto mi zapali
Oluja si letnja
Krila sto mi da
I polomi
Dunja si zrela
U srce sto mi padne
Duboko

(Vasko Popa

Kako je Vasko Popa pisao o Beogradu

Duško Radović je imao običaj da u nekoliko reči opiše svoje kolege pisce, a za Vaska Popu je rekao "Vasko Popa je najproganjaniji srpski pisac. On je prognan u – Gradski komitet!"

Svoje prve pesme Popa objavljuje u novinama "Književne novine" i "Borba", a prva zbirka njegovih pesama, pod nazivom "Kora", koja je objavljena 1953. godine, smatra se pored zbirke "87 pesama" Miodraga Pavlovića, prvim delima posleratne moderne poezije kod nas.
U drugoj polovini 20. veka dela Vaska Pope bila su najprevođenija, a i sam je bio prevodilac sa francuskog jezika. U Vršcu je 1972. godine osnovao Književnu opštinu Vršac (KOV), a iste godine izabran je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.

Umetnik iz Grebenca kod Vršca sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. U čast velikog pisca donosimo jednu od Vaskovih najlepših pesama.

"Povratak u Beograd"

Dovde do ovog vodenog krsta

Tri su me vučje stope dovele

Umio sam lice u rajskoj reci

Obrisao ga o skute suncorodice

Nadvijene nad tornjevima

Zasadio sam očev štap

U glinu na obali

Da među vrbama prolista

Krenuo sam ka velikoj kapiji

Otvorenoj nada mnom u zenitu

Nisam znao spušta li se beli grad

Iz oblaka u mene

Ili mi iz utrobe u nebo raste

Vratio sam se s puta

Da sazrelo kamenje iz zavežljaja

Ovde na trgu razdelim

Izvor: Noizz.rs

Чим отворите збирку песама Кора Васка Попе, дочекаће вас на првој страници амблем у облику шапе. Ова сличица се не налази случајно на том месту, већ по песниковој жељи. Њена улога је да нас упозори, укаже нам на основни мотив у овој збирци – мотив опасности и угрожености. Наслов Кора можемо тумачити као земљину кору, начин да нам песник сугерише свеобухватност, космолошку димензију своје поезије. Дакле, већ на првим страницама видимо – тема збирке је општа човекова угроженост у модерном свету, свету у коме се он осећа као странац.

Васко Попа својом појавом носи промену у схватању лирике. Након јасне и субјективне поезије, његове песме дошле су као естетски шок. Његова прва збирка, баш ова о којој говоримо, изазвала је бурне реакције и противљење тадашњих утицајних проучавалаца књижевности. Попа је писао поезију која „није била за масовну употребу“, коју није могао свако да разуме. Његова поезија тражила је пажљивог читаоца, који ће стварност сагледати из једног новог угла. Велики изазов који, ако савладамо, доноси вредну награду – нов и јединствен свет који се пред нама отвара.

Збирка Кора има четири циклуса. Међутим, није увек било тако – некада је у њен састав улазио и циклус Усправна земља, од којег је Попа касније направио засебну збирку. Препоручујем да је прочитате, као и остале његове збирке, јер се читаво Попино стваралаштво непрекидно надовезује, преплиће и допуњава. Укруг, баш као безизлаз о коме у овој збирци говори.

Циклус Опседнута ведрина отвара збирку песмом Познанство. Реч је о познанству човека с траком пространства, бескрајног плавог космичког свода, неба које га плаши. Читајући овај циклус, приметићете да је човек, лирски субјект, у овим песмама обесмишљен, уплашен и да спас тражи у окретању себи. Свет је представљен у облику звери, а живот човеков је само смишљање начина да се та сурова животиња завара и превари. У песми Гвоздена јабука ту угроженост уместо животиње симболише дрво које попут немани прождире човека мало по мало. Тај космички простор из првих песама се у песми Одјекивање „сели“ у собу и тиме се интимни, сигурни простор куће обесмишљава, чиме нам песник поручује – не постоји скровиште. Празна соба режи и урла, таваница скичи, углови кевћу, под завија, зидови лају. Човек Попине поезије је модерни човек у модерној ситуацији, без ослонца и наде. Преовладава осећање празнине, а угрожен и уплашен, он се окреће себи, разговара са својом крвљу (Разговор), раздваја се од свог телесног бивства и поручује нам:

Нисам више ту
С места се нисам померио
Али ту више нисам

Нека уђу
Нека прегледају нека претраже
Напушта све у последњој песми овог циклуса и као да одлази у нови свет – свет у коме је пикавац мајушно сунце, столњак се шири у недоглед, а задње се мисли легу у топлим шеширима. Предели који окружују човека у његовом свакодневном животу под песниковим пером оживљавају и постају свет за себе. У „малим“ предметима и појавама Попа види свет космичких размера и то нам једноставним језиком дочарава. Захваљујући овим песмама, завирујемо у тај свет и схватамо како је бити У јауку, На чивилуку, У забораву, На зиду, У осмеху. Песник очуђује ствари, пружа нам нов поглед на једноставан и обичан живот. Онеобичава. На длану је

Пустиња румена
Али све што у њу доспе
Смислом пропупи
Надом процвета
Нема код њега тешких речи и неразумних метафора – све је тако дечје једноставно и лако, као игра. Да ли сте знали да Попа има цео циклус под називом Игре? Лако је надовезивао мотиве и од њих стварао и читаве нове збирке. Толико је тога желео да нам каже.

На његовом Списку нашли су се још неки детаљи из света и живота. То је списак малих ствари, биљака и животиња које су обичне, једноставне. Оно што није обично је песников поглед на свет. За њега коњ има осам ногу, маслачак је жуто око самоће, кромпиру у срцу сунце спава. Ови предмети и бића сањају, желе, мисле као људи. Душу у њима може видети само неко ко и сâм има душу. Многи нису разумели Попине стихове јер им нису пришли слободног духа. Његове песме су загонетке чије одгонетке видимо већ у наслову. Попа је доказ да није велика тема нужно оно што песника чини великим. Добар песник може од малих ствари начинити тему вредну најлепше песме.

Последњи циклус у овој збирци је циклус Далеко у нама. Песник више није сâм, с њим је вољена особа, којој су песме посвећене. И даље је ту оно непознато присуство језе која онеспокојава, време је рата и човекове несигурности. Али песник се неком обраћа и његова је утеха у томе што може да се пита:

Да ли ћу моћи
На овом непочин-пољу
Да ти подигнем шатор од својих дланова
На том непочин-пољу човек је вишеструко угрожен и једини спас налази у љубави. Љубав је највише животно начело које човек проналази, поручује нам Попа.

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали
Попа није песник једне збирке. Као што сам већ споменула, све је код њега у знаку вечног круга, понављања и преплитања. Ако желите да се упустите у Ходочашће за његовим песничким путевима, ово је збирка од које треба да пођете.

Daleko u nama


Očiju tvojih da nije
ne bi bilo neba
u malom našem stanu

Smeha tvoga da nema
zidovi ne bi nikad
iz očiju nestajali

Slavuja tvojih da nije
vrbe ne bi nikad
nežne preko praga prešle

Ruku tvojih da nije
sunce ne bi nikad
u snu našem prenoćilo

Pahuljica si snežna
tišinu oko mene
što raspeva

Grana si mi rascvetana
osmeh na usnama
što mi zapali

Oluja si letnja
krila što mi da
i polomi

Dunja si zrela
u srce što mi padne
duboko

Ulice tvojih pogleda
nemaju kraja

Laste iz tvojih zenica
na jug se sele

Sa jasika u grudima tvojim
lišće ne opada

Na nebu tvojih reči
sunce ne zalazi

Koraci tvoji sa pločnikom
razgovaraju

Koraci tvoji pevaju
u mome telu

Bosi koraci tvoji vesele
stidljivu rosu

I duboke ostavljaju tragove
u snegu moga srca

Prisutna si
u žiži moje samoće
sa dve ruke
kako bih svet zagrlio

Prisutna si
u prozoru moje suze
u dva oka
kako bih svet udomio

Prisutna si
u svakoj mojoj pesmi
u jednom snu
kako bih svet obogatio

Sijalicu dobru pališ
u tuzi mojoj smedjoj

Livadu mi prostireš
na grudima svojim

Golubove okupljaš
u radosti mojoj bele

Cigaretu mojih briga
u srcu svome gasiš

U grozdu tamjanike
na moje usne čekaš