|
| Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:17 | |
| U zapisanoj istoriji civilizacije malo je žena vajarki. Svakako, ni slikarki nije bilo u većem broju, sve do 20. veka - no, kao da je baš skulptura predstavljala oblast umetnosti koja je nalikovala na zatvoreni muški klub. U Srbiji, pravu ekspanziju slikarki početkom 20. veka (N. Petrović, B. Vukanović) ne prati simultana pojava u vajarstvu. Sve do perioda posle II svetskog rata, žene su u skulpturi prisutne jedino kao tema (ležeći akt, stajaća figura, portet) Vajarstvo ostaje "gruba muška stvar", jedno od neprikosnovenih tradicionalno muških zanimanja, a kada zamišljamo tipične skulptore, vidimo ih snažne, velikih mišića i oznojene (nešto poput Carlstona /Charlston/ Hestona u filmu o Mikelanđelovom /Michelangelo/ životu). ..
Do promene ovog mita u Srbiji dolazi tek pedesetih godina ovoga veka. Paradoksalno, "upad" žena u skulpturu poklapa se sa opštom liberalizacijom ove discipline od dvaju stilskih pravaca koji su je godinama držali pod znatnom stegom u odnosu na svetska dešavanja u skulpturi. Prvi, akademizam, u jugoslovenskoj i srpskoj skulpturi žilavo je opstojavao pedesetak godina (celokupna prva polovina 20. veka), dopuštajući vetrovima moderne da tek ovlaš dotaknu njegove prilično tvrde kanone (R. Stijović, I. Meštrović, P. Palavicini, S. Stojanović).
Drugi, soc-realizam, nametnuo je, istina kratkotrajan, ali apsolutistički diktat - naročito u spomeničkoj skulpturi, gde je nametanjem artificijelnog heroističkog ideala "zaledio" plastička izražajna sredstva skulptoralne discipline. Tako, uz sve poštovanje za brojna remek-dela velikana srpske skulpture prve polovine veka, kao i za poneku dobru skulpturu soc-realističke epohe, mora se reći da je naša skulptura dobila krila relativno kasno. Onog trena kada se to dogodilo, međutim, doživela je vidni i nadahnuti preokret i procvat. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:17 | |
| Pošto cilj ovog skraćenog prikaza uloge žena u našoj skulpturi nije rekonstrukcija istorije jugoslovenske skulpture, reći ću tek nekoliko reči o tome o kakvoj je to revoluciji u skulpturi krajem pedesetih reč, i koje su to autorke koje su joj svojim delom najviše doprinele. Forma je, dakle, oslobođena diktata dotadašnjih kanona, na velika vrata ulaze novi materijali - gvožđe, aluminijum, kasnije plastične mase, a teme se razvijaju u dva - veoma široko shvaćena - pravca: jednom, koji ostaje u domenu figuracije, ali koji započinje niz radikalnih eksperimenata u vezi sa ljudskom figurom kroz nov pristup "starim" temama (akt, portet, animalistička skulptura) i drugom, koji se kreće u domenu ne-figurativnog, asocijativnog ili čisto apstraktnog, gde se "poznate" teme (pejzaž, napr.), ili "nove" teme (svet mašina, npr.) tretitaju na takav način da predstavljaju tek daleku reminiscenciju na svoj sopstveni izvor. Stilski, skulptura druge polovine veka prolazi kroz obilje savremenih "izama", kojima se radosno poigrava. Naše vajarke tu su radost prepoznale i odmah su joj se hrabro posvetile, stvarajući dela koja se i danas smatraju kapitalnim za istoriju savremene skulpture. Navešćemo samo neke od njih: pionirka novog pristupa figuraciji, jednog vida "lomljenja" ljudske figure na njene sastavne delove, jeste Vida Jocić; značajne rane figurativne radove imala je Olja Ivanjicki; u apstrakciji, Olga Jančić je uvela nov tretman zatvorene forme; slični problemi zaokupljali su Jelisavetu Šober; Olga Jevrić, svakako jedan od najznačajnijih i najsmelijih jugoslovenskih vajara, učinila je slično sa otvorenom formom; Lidija Mišić posvetila se murovskoj "skulpturi na rupe"; Mira Jurišić arhitektonskoj skulpturi i obradi teksture; Ana Bešlić je uvela u skulpturu nove materijale (poliester) i smelu, slobodnu primenu boje; sledila ju je Ljerka Šibenik; osamdeseith, najintenzivnije, "drečeće" boje u skulpturi primenjivala je Nada Alavanja; u drvetu, ponekad kombinovanom sa bojom, rade Marina Vasiljević-Kujundžić, Olivera Dautović, Venija Vučinić-Turinski, Željka Momirov...; među nešto mlađim vajarkama, pristalicama eksperimenta, ističu se Darija Kacić, Gordana Kaljalović. ..i time se lista ne iscrpljuje, niti se može zaključiti, jer značajnih vajarki ima još, a po svemu sudeći, biće ih sve više. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:18 | |
| U okviru zbirke skulpture Muzeja savremene umetnosti, koja je poslužila kao potka za ovo mini- istraživanje, oko 10% autora su žene. Uzevši u obzir da zbirka pokriva period od 1900-2000, a da je prva pomenuta vajarka u zbirci Vida Jocić (čije najranije delo u posedu Muzeja datira sa samog kraja pedesetih), jasno je da su ovih 10% žena kao skulptori delovale svega nekih četrdesetak godina (tokom šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina ovog veka). Dakle, stvarno procentualno učešće ovih dvadesetak autorki znatno je veće od pomenutih 10% (barem dvostruko). Kakav je kvalitet i uloga vajarki u našoj skulpturi, može se zaključiti i prema podacima vezanim za izložbu "Skulptura posle pedesetih", koju sam pripremala bez ikakvih tendencioznih, "montiranih" kriterijuma, osim kriterijuma umetničke vrednosti, i na kojoj su predstavljena remek-dela iz muzejske zbirke. Od 50 autora kapitalnih dela jugoslovenske skulpture, 10 su žene (isto kao što je, ponovo bez bilo kakve namere, od tih 50 autora, četrdesetak iz Srbije, a desetak iz bivših jugoslovenskih republika). Dakle, svaka peta skulptura koja je ocenjena kao kapitalno delo je ženske ruke. Zavidan uspeh, kada se ima u vidu sa koliko teškoća, sa kakvim zakašnjenjem i uz savlađivanje kakvih prepreka i predrasuda su se žene probile u svet skulpture.
Kakva je situacija u skulpturi danas, najbolje ilustruje podatak da je 90% studenata vajarskog odseka Fakulteta likovnih umetnosti, ženskog pola (klasa vajara Mrđana Bajića). Predrasude o tome da žene zbog svoje fizičke konstitucije ne mogu biti dobri vajari, pogotovo u materijalu koji zahteva fizičku snagu (kamen) dugo su bile deo ne samo pomenutog "Mita o vajaru" već i stvarnog mišljenja mnogih (uglavnom starijih) profesora FLU. Danas, te predrasude su prevaziđene, one su jednostavno ustuknule pred brojnim umetničkim rezultatima. Za žene, recimo, prave se specijalne, lakše, 800-gramske macole za obradu kamena. Postoji pregršt primera ženske skulpture u kamenu kod vrlo mladih i sasvim ženstvenih devojaka (impozantni, više stotina kilograma teški komadi Marine Milivojević). Žene, naravno, rade i skulpture u bronzi, različitim metalima, drvetu i glini. Savremene vajarke ponekad zauvek ostaju verne ovim trajnim materijalima. No, veliki deo ovih mladih žena budno prati razvoj umetnosti - koji se, opet, poslednjih godina prilagođava brzini življenja - i napušta dugotrajne, izuzetno spore vajarske procese, u korist eksperimenata sa novim medijima, video-artom, kombinovanim instalacijama. Najbolji primeri ovih radova odišu konstruktivnim, prostornim razmišljanjem i osećajem za plastičke vrednosti, koji su mlade vajarke upile kroz školovanje. Ove devojke i žene su obdarene izrazitim entuzijazmom, energične i prodorne, umetnički iskrene i beskompromisne, i njihova imena će, sasvim sigurno, uskoro zablistati na našoj umetničkoj sceni. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:18 | |
| Za 21. vek je rečeno da je vek žena: verujem da će ovo biti posebno vidno u umetnosti. Ženska kreativnost, toliko dugo zapretena u more svakodnevnih malih ženskih imperativa (porodica, kuća, kuhinja), sada podržana, ohrabrena i oslobođena, u ovom veku se nalazi pred svojim rascvetavanjem. A žene-vajarke, te "drznice" koje su upale na mušku teritoriju, baš zbog svoje smelosti mogle bi u toj ekspanziji žena umetnika igrati vodeću ulogu.
Ana Popović |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:25 | |
| “Žena u pantalonama” u okviru izložbe “Percepcije. Žena po meri društva”: Koji je položaj dama u umetnosti, društvu i rodnoj ravnopravnosti?
- Žena po meri društva?'', u čijem fokusu je upravo žena – i kao umetnica i kao inspiracija, već više od mesec dana pokušava da podstakne posetioce na razmišljanje na temu položaja žene u umetnosti, društvu, rodnoj ravnopravnosti, koja možda u praksi i nije tako česta, koliko u teoriji.
O: PROMOIako je tema pune ravnopravnosti u sferi politike i ekonomije dosta prisutna, izuzetno je važno da se to pitanje postavi i u kulturi i umetnosti. Ova izložba, između ostalog, tu je da postavi to pitanje, i da skrene pažnju na žene koje ovo društvo svojim radom čine boljim, koje ga konstantno menjaju ne samo u umetnosti, nego i u raznim sferama života. Položaj žene je, reklo bi se, svuda sličan, a čini se da su brojni događaji u svetu prethodnih nekoliko godina rodnu neravnopravnost u raznim segmentima života doveli u žižu javnosti. Izabrana dela britanskih umetnica zajedno sa radovima srpskih umetnika i umetnica, iako hronološki i tematski različite, u centru tumačenja imaju upravo ženu i ženska pitanja, na koja svakog vikenda brojni poznati istoričari umetnosti odgovaraju uz predavanja na kojima nas upoznaju sa životima i delima umetnica čiji radovi čine ovu izložbu. Žena u pantalonama je naziv predavanja koje će u petak 16. novembra u 18.00 sati posetiocima Galerije Matice srpske održati kustos Nikola Ivanović. Kao metafora muškosti, žena u pantalonama predstavljala je paradigmatsku sliku u borbi za ženska prava u vizuelnoj kulturi Evrope. Stoga je i predavanje „Žena u pantalonama“ zamišljeno kao kratka istorija evropskog feminizma sa akcentom na strategije i simbole reprezentacije koji su korišćeni u vizuelnoj kulturi kao sredstvo borbe za rodnu ravnopravnost. Pantalone kao metafora, ali i kao utilitaran komad odeće, pokazaće kako je istorija ženske mode zapravo govorila o društvenom položaju žene, ali i rodnim pozicijama načelno. Izložba ''Percepcije. Žena po meri društva?'' među velikim umetnicama predstavlja i pionirku srpske moderne umetnosti, koja je u srpsku sredinu donela potpuno novo shvatanje moderne slike – Nadeždu Petrović. Najdominatniji motivi na njenim radovima jesu prepoznatljivi nacionalni toposi, a osim slikarskog, važno je istaći i njen društveni angažman. Ova umetnica je učestvovala u osnivanju Kola srpskih sestara i Narodne odbrane, a bila je i dobrovoljna bolničarka u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. U subotu, 17. novembra u 18.00 sati posetiocima Galerije Matice srpske prof. dr Lidija Merenik, istoričarka umetnosti održaće predavanje „U susretu sa delom Nadežde Petrović”. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:29 | |
| U većini važnih muzeja i galerija žene su modeli i muze, ali umetnica nema. Zašto je to tako?
Džordžija O'Kif, Ovnujska glava, plavi ladolež
Istoričarka umetnosti, profesor Amanda Vikeri, u ovoj trodelnoj BiBiSijevoj seriji, putovala je kontinentom i u prošlost, od renesanse do Francuske revolucije, kako bi shvatila zašto je očima javnosti dostupno tako malo umetničkih dela koje su stvorile žene.
Berta Morizo Pred ambicioznim ženama zatvarala su se vrata i one su ostajale vezane za kuće i željne obrazovanja. Tek šačica upornih i snalažljivih žena uspela je da se probije i ostavi svoj pečat. Sredinom 19. veka, izgledalo je da će se u Britaniji sve promeniti. Godine 1842. vlada je otvorila prvu "Žensku školu dizajna" u Kući Somerset, odmah pored muške. Žene su konačno mogle da slikaju i uče uz muškarce, svoje savremenike. Umetnost koju su stvarale žene nije bila prestižna kao umetnost koju su stvarali muškarci. Žene su bile izdvojene - i zvanično niža klasa. Šta god da je umetnički svet verovao, društvo se brzo menjalo - žene su sve češće kucale na vrata univeriziteta, javnih ustanova i parlamenta. U moru potencijala, žene su napredovale kao avanturisti - kao fotografi, vajari i arhitekte.
Berta Morizo, Kolevka, 1872. U trećoj epizodi profesor Amanda Vikeri je odabrala nekoliko žena koje su na jedinstven način promenile naše viđenje sveta. Među njima je domaćica iz ruralne Švedske koja je osvežila enterijere i donela pravu revoluciju u životni stil. Umetnica čiji je slab vid promenio način na koji posmatramo otvorene prostore. I modernista koja je pobegla u surovu pustinju Novog Meksika u potrazi za novim slikarskim jezikom i stvorila originalni umetnički pejzaž. U periodu od sto godina, između polovine 19. i 20. veka, žene će umetnost odvesti u sasvim novom pravcu. Nije bilo dovoljno samo prikazati svet. Umetnice su želele da ga promene.
Elizabet Batler, Povratak Inkermana |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:31 | |
| Iskrena da budem studirajući istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu ni jednom se nisam zapitala kako je to moguće da kroz silne vekove, stilove, tehnike i vidove likovnog stvaranja uglavnom učimo o muškarcima, sve do kraja XVIII veka kada žene počinju stidljivo da se pojavljuju, retko, ali da se pojvljuju. Nije mi bila čudna ni rečenica s kojom obično počinju tekstovi o Katarini Ivanović – prva srpska slikarka. Pobogu XIX vek, a prva!!! Čitajući pre mnogo godina tekst Svetlane Alpers „Istorija umetnosti i njena isključivost: Primer u holandskoj umetnosti“ (Art History and Its Exclusions: The Example of Dutch Art) njeno pominjanje velike izložbe otvorene u Los Anđelosu u decembru 1976. pod nazivom „Žene umetnice 1550 – 1950“ (Women Artists: 1550-1950, Los Angeles County Museum of Art) prvi put me je nagnalo na razmišljanje o toj čudnoj situaciji. Zaista, ako se pažljivije pregledaju knjige i enciklopedije o likovnoj umetnosti sve do nekih 90-tih, pa i kasnije mnoga imena žena likovnih umetnica iz srednjeg veka, renesanse pa i XVIII veka neće se naći u njima. Pitanje koje je postavila jedna od dve autorke pomenute izložbe Linda Noklin (Linda Nochlin) „Zašto nije bilo velikih žena umetnica?“ nije bez osnova. Opet su prošle godine, a druge preokupacije potisnule su razmišljanje o ovoj temi. No, prošlog meseca gledajući trodelni serijal britanske profesorke Amande Vikeri (Amanda Vickery, professor Queen Mary University of London) „Priča o ženama i umetnosti“ (The Story of Women and Art“) fenomen o izostavljanju žena umetnica iz tradicionalne istorije umetnosti, pa čak i neizlaganje njihovih dela u velikim muzejima ponovo me je zaintrigiralo. I ona se zapitala zašto ih nema, gde su se dele i zašto je Vazari u svoju čuvenu knjigu „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ uvrstio samo jednu ženu. Prvo što sam uradila bilo je da otvorim tomove svoje Enciklopedije likovnih umetnosti, izdavane od 1960 – 69. (dopunjavani su u izdanjima 70-tih) ne bih li proverila da li je tačno da u većini enciklopedija nema ni pomena od umetnica koje su stvarale u XVI ili XVII veku. I gle čuda ni jedna od slikarki/vajarki pomenutih u prvoj epizodi njenog serijala nije našla svoje mesto u ovoj velikoj i ozbiljnoj enciklopediji. S druge strane pominju se neki „umetničići“, minorni stvaraoci, koji ni na koji način nisu ozbiljno doprineli umetnosti osim što su eto u tom i tom periodu stvarali i bili su muškarci. Zanimljivo! Eto na primer sestra Plautila Neli, monahinja dominikanskog reda koja je konkurisala i pobedila na konkursu za oslikavanje Tajne večere na zidu trpezarije u manastiru Svete Katarine od Sene (u kome je ona služila i živela) u Firenci. Njena Tajna večera je jedina koju je naslikala žena – duga je 7 metara. Rođena dvadesetih godina XVI veka ona je jedna od prvih poznatih žena slikarki iz doba renesanse. Ne samo da je među prvim slikarkama tog velikog umetničkog perioda, već je i među prvim slikarkama koje su radile verske teme u velikom formatu. Koristila je svoje umeće da prenese svoju moralnu poruku, znao je za nju, čak je i hvalio Đorđo Vazari, ali nije našao za shodno da je uvrsti u svoju, da je tako nazovemo enciklopediju o italijanskim velikim umetnicima. Nema je ni u mojoj enciklopediji. O Sofonisbi Anguisoli se našlo četiri reda! Zaslužila je mnogo više, zašto? Prvo zato što je njeno šegrtovanje kod lokalnih slikara bilo presedan za sve buduće zainteresovane slikarke. Do tada ni jedna, jedina žena nije mogla na šegrtovanje u pravi slikarsi atelje, a znamo da se jedino na taj način moglo napredovati i sticati klijentela. Drugo, u Rimu ju je primetio Mikelanđelo, prepoznao njen talenat i obučavao je, dakle bila je učenica jednog od najvećih majstora renesanse. Treće, pozvana je na dvor Filipa II od Španije u Madrid gde je bila dvorska slikarka, ali sa titulom „kraljičina pratilja“, jer u to vreme nije bilo zamislivo da žena može da ima titulu dvorskog slikara. Ona je mesto i posao imala, ali je titula izostala. Ako sve to nije dovoljno da u jednoj ozbiljnoj enciklopediji bude napisano više od četiri reda i konstatacije gde je i kada rođena i umrla, ne znam šta jeste. Neko bi pomsilio da je činjenica da je ona začetnik teme „portret razgovora“ u slikarstvu dovoljno važna, biće da nije. Kada joj je vid oslabio svoje bogatstvo je iskoristila da bude patron umetnicama i umetnicima i time otvorila put budućim generacijama talentovanih žena. Čak ni to joj nije donelo mesto u Enciklopediji likovnih umetnosti. Sva sreća danas imamo Vikipediju, koja nije uvek najpouzdaniji izvor informacija, ali ih ima i često su poprilično istinite. Atoportret Propecija De Rosi je zaslužila pominjanje u Vazarijevoj knjizi, kao izvrsna skulptorka, prva među ženama u to vreme, ali ne i u Enciklopediji. Iako iz porodice u kojoj nije bilo umetnika, što joj je otežavalo usavršavanje uspela je da zauzme mesto profesionalne vajarke koja je pobeđivala na konkursima za izradu oltara ili ukrasa za fasade. Da bi stekla iskustvo vežbala je na košticama od breskve, šljive ili kajsije. Slika iz 1822. predstavlja Propeciju sa svojim dovršenim delom Period renesanse bio je buđenje tj. preporod kulture i umetnosti pod uticajem „ponovnog“ otkrivanja antičke umetnosti, filosofije, kulture. Znanje, učenost, informisanost ponovo je zauzelo važno mesto te je osoba od integriteta morala da bude vešta u mnogo čemu i da poznaje mnoge nauke i umetničke grane. U to doba nastaju prvi univerziteti, slobodno se može reći da „cveta hiljadu cvetova“. Žene, jasno iz onih viših slojeva, bile su obrazovane i shvatale su važnost obrazovanja, neke poput Kristine Pizanske (Christine de Pizan) bile su i filosofkinje i dvorske spisateljice. Srpska knjeginja Milica bila je takođe obrazovana žena i potrudila se da svoju decu i budućeg despota Stefana dobro obrazuje i uputi u državničke tajne i tajne diplomatije. Ipak o svima njima malo je zapisa, malo je zvaničnih i pouzdanih dokumenata, a i ono što postoji do pre dve, tri decenije nije bilo iskorišćeno. Opet i u ovoj priči nedostaje deo o umetnicama koje su stvarale i bile brilijantne u onome što se karakteriše kao „niža kategorija“ umetnosti poput tapiserija, iluminiranih rukopisa, veza. Zašto je to tako verovatno nikada nećemo odgonetnuti, ali možemo o tome da razmišljamo i da istražujemo. U sledećjoj priči pokušaćemo da bacimo malo svetla na uslove u kojima su stvarale i sa kojim su se preprekama likovne umetnice susretale, ali i kako su ih prevazilazile. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:32 | |
| Šarlota Gitins (Charlote Gittins), pomoćnica producenta emisije „Priča o ženama i umetnosti“ svoj TV blog, o radu na emisji, počinje rečenicom: „Ne treba se vraćati 500 godina unazad da bi našli one koji sumnjaju u ženske umetničke kapacitete“. Da bi potkrepila svoju izjavu citira dvojcu važnih – nemačkog slikara i profesora na Berlinskom univerzitetu umetnosti Georga Bazelica (Georg Baselitz) i „najpoznatijeg i najkontroverznijeg“ britanskog likovnog kritičara Brajana Sevela (Brian Sewell). Slikar kaže: „Žene ne slikaju tako dobro. To je činjenica“, dok kritičar zaključuje „… da nikada nije bilo provrazrednih žena umetnica. Samo muškarci su sposobni za estetske veličine“. Ako umni muškarci danas mogu tako nešto da misle, zašto bi nas čudilo što su likovne umetnice tokom vekova zapostavljane. „Većina žena umetnica sve do XIX veka bile su pre svega supruge ili ćerke umetnika, te su ih obučavali muški rođaci. Nisu im bile dozvoljene akademske studije, a iako je bilo mogućnosti za školovanje nisu im bili dozvoljeni časovi anatomije, tim povodom su bile ograničene na portrete i mrtve prirode.“ Iz saopštenja za štampu (danas bi rekli medije) Bruklinskog muzeja povodom izložbe „Žene umetnice 1550 – 1950“. Što će reći da je glavna prepreka u razvoju žena umetnica bio pre svega pristup obrazovanju, a njihov doprinos vizuelnim umetnostima je rastao kako su pepreke za njihovo obrazovanje i razvoj karijere polagano nestajale. Setimo se kako su Katarini Ivanović i ostalim polaznicama ženskog odeljka Bečke umetničke akademije bili uskraćeni časovi istorijskog slikarstva, što je podrazumevalo slikanje velikih i kompikovanih kompozicija. Mogle su da uče slikarstvo, ali pod uslovom da ne uče anatomiju i istorijsko slikarstvo! Ergo, bilo je prihvatljivo da slikaju ptice, cveće, vaze, pejzaže, poneko lice, ali ne i ljudsku figuru u punoj veličini i slavi, a ne daj bože da bi slikale istorijske ili religiozne kompozicije. Odgovor zašto možda se krije u rečenici iz knjige [url=https://books.google.rs/books?id=a4_DzyOA514C&pg=PA236&dq=Clara+peeters&hl=sr&sa=X&ei=bUm5VMXrAoO1UbHUgqgP&ved=0CCwQ6AEwAQ#v=onepage&q=Clara peeters&f=false]„Istorija žena: renesansni i prosvetiteljski paradoksi“ grupa autora[/url] („A History of Women, Renaissance and Enlightenment Paradoxes“, group of authors): „Učenje im je (ženama, prim. aut) škrto omogućavano kako ne bi podstrekivali opasan rivalitet među polovima oko posedovanja razuma“. Uprkos preprekama na koje su nailazile žene su hrabro stupale u zabranjene zone i stvarale dela zadivljujuće lepote. „Prostor u kome su žene živele, pojavljivale se i radile bilo da su princeze ili seljanke (uprkos znatnim razlikama između) bio je onaj omeđen normama, zabranama i kontrolom, ali žene su osmislile načine življenja u takvim ograničenjima, pa čak i načine da iz njih pobegnu.“ – ibid. Početnu prednost u XVII veku, oca slikara, imala je Artemizija Đentileski (Artemisia Gentileschi). On je primetio njen talenat i podsticao je da ga razvija i koristi. Poslao ju je, kao mladu devojku, u atelje svog prijatelja slikara. Prijatelj se nije pokazao kao pravi prijatelj i iskoristio je slabost sedamnestogodišnje devojke te je silovao. Otac ga je tužio, proces je trajao pet meseci, a na kraju nije bilo ništa – kao i mnogi, bilo nekada, bilo sada i slikar se izvukao bez ikakve kazne. Mladoj Artemiziji reputacija je uništena i dugo je bila pominjana više kao žrtva silovanja i celog procesa nego kao slikarka. Hrabra, jaka i odlučna nije dozvolila da jedno ovako dramatično iskustvo obeleži njen život i ličnost, trag koji je ovaj događaj na nju ostavio vidi se u odabiru religioznih tema poput „Suzana i starci“ (dvojca starih sudija pokušavaju da ucene mladu i lepu Suzanu, ženu svog mlađeg kolege, da legne s njima no ona to sa indignacijom odbija, starci šire priču o tome kako su je zatekli sa mladićem i ona biva osuđena na smrt. No, pravedni Bog znajući pravu istinu šalje proroka Danila koji otkriva da su starci lagali i Suzana biva spašena) ili jedne od najpoznatijih Artemizijinih slika „Judita i Holoferno“ (Bila je ljupka i lepa udovica, koja je bila zabrinuta za sudbinu svog jevrejskog naroda, koji je zbog nevernosti Bogu bio u rukama stranih osvajača. Koristeći svoju lepotu u pratnji svoje verne sluškinje, hrabro je namamila Holoferna, Nabukadonosorovog vojskovođu te mu odrubila glavu i odnela je svojim sunarodnjacima. Tako je spasila jevrejski narod od nadolazeće propasti, jer su se Asirci povukli izgubivši vojskovođu Holoferna). Suzana i starci Kako je rekao Roland Barte (Roland Barthes) francuski filozof, lingvista, kritičar, književni teoretičar „slika (misli na Juditu i Holoferna – prim. aut) je vid ezorcizma“, pročišćenja za samu Artemiziju. Njena tehnika kjaroskura, koja nastavlja Karavađovu liniju baroknog slikarstva, njeno umeće i upornost omogućili su joj da bude prva žena članica firentinske Akademije za umetnost i dizajn. Ne bi bilo loše napomenuti da moja Enciklopedija ne nalazi da je Artemizija baš toliko važna, osim što je ćerka svog oca i što su „njen temperament i nadarenosti došli do izražaja u ostvarenjima ženskih likova u kompozicijama sa biblijskim temama“, to što je prva žena članica važne ustanove verovatno nije vredno pomena. Judita i Holoferno Period, u istoriji nazvan ranim modernim, od polovine XVI veka do XVIII, bio je period porasta opšte pismenosti, ne samo među elitom, plemićima i sveštenstvom, već i među običnim svetom. U knjizi „Istorija žena…“ navode četiri razloga, razvoj štamparstva (Gutembergovo otkriće omogućilo je jeftiniju proizvodnju knjiga – prim aut); porodičnim nadama za društvenu mobilnost, priližavanje Francuske revolucije i izrastanje nove klase; političkom zabrinutošću za red i religijskom privrženošću i kontraverzama. Obrazovanje i pismenost postaju dostupni, Reformacija ženama dodeljuje ozbiljniju ulogu, videći ih kao one koje će obrazovati decu i upućivati ih na Bibliju. Smatraju da je dobro vođena država poput dobro vođenog domaćinstva u kome se zna red i poredak, u kome svako ima svoje mesto i zadatak. Umetnost Reformacije je skromnija i opominjuća, a žene imaju sve više mogućnosti za obrazovanje i napredak. Nisu se naravno odjednom pojavile, prepravile svet svojim delima ali ih polako i sigurno sve češće prepoznaju i počinju da cene. U našim krajevima ćemo se načekati sve do XIX veka da bi se pojavile umetnice imenom i prezimenom. U knjizi Dejana Medakovića „Srpska umetnost u XVIII veku“ (izdanje Srpske književne zadruge“) ne pominju se ženska imena čak ni u odeljku koji govori o umetničkom vezu. „Najzad raznoliko je samo njihovo poreklo, a među njima se ističu radovi izvedeni u Beču, ili ruskim radionicama.“ Pominje se i ime Hristifora Žefarovića „kao majstora koji se bavio i umetničkim vezom“. Biće da je Žefarović davao nacrte za vez, a da su vredne, bezimene, ženske ruke njegovu zamisao sprovodile u delo. No, nisu zaslužile da ostanu zapamćene. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:35 | |
| |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu Uto 1 Okt - 15:35 | |
| |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Žene u vajarstvu | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 1 od 1 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 376 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 376 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|