Srpski veliki dobrotvori

Rudnik Rtanj I Porodica Minh


Rudnik "RTANJ" i porodica MINH

Gospodin Samuilo Minh je sa svojim sinovima 1870.g.stigao iz Moravske u Paraćin. Tu je otvorio modernu tekstilnu fabriku, koja je veoma dobro radila. Istovremeno je počeo đa se interesuje i za rudarstvo. Došli su na Rtanj, formirali firmu »Braća Minh" i počeli sa istraživanje 1902. otvorili su rudnik "Rtanj",a odmah zatim izgradili i prateća postrojenja: separaciju, električnu centralu, rudničku železnicu, flotaciju…

Ubrzo su otvorili privatnu školu za decu radnika i službenika, udobne stanove za činovnike i radnike(radnika je bilo: Slovenaca, Hrvata, Nemaca, Mađara, Rusa…), zdravstvenu ambulantu, bolnicu, bioskop, kafanu…

Posle smrti Samuila, gazdovanje nad rudnikom su preuzeli sinovi: na čelu sa najstarijim Juliusom Minhom. On je bio oženjen Gretom, Austrijankom jevrejskog porekla. Nišu imali dece, pa je ona velika pažnju poklanjala deci rudara. Povodom većih praznika i slavlja delila im je pakete sa odećom i hranom.

Porođica Minh je pomogla izgradnju škola u selu Mirovu i Rujištu, odakle je bilo i najviše radnika u rudniku.

Tu u samom rudničkom naselju podigli su park, površine 40-ak hektara se oko 150 vrsta drveća, rastinja i drugog cveća. Duž koloseka, kuda su prolazili vagoneti, bi1o je posađeno 3200 ruža, tako da se ugalj nije video od ruža. (O tome je pričao rudnički vrtlar pok. Bogoljub Vidojević, koji je sve do zatvaranja rudnika, pa i kasnije iako penzioner, vodio brigu o preostalim biljkama i stazama u parku).

Pošto su i sportu poklanjali veliku pažnju, vlasnici rudnika su 1935.g. izgrađili i Sokolski dom (zgrada i danas postoji).

1931. godine Julius Minh je izvršio samoubistvo, jer u to vreme zbog više sile nije mogao da ispuni obećanje, dato radnicima. Rudnik su preuzeli njegova supruga Greta i njegova dva brata Aleksandar i Adolf.

Supruga Greta je u znak sećanja na supruga podigla spomen kapelu n avrhu Rtnja (na visini od 1560 m). Na njenoj gradnji mahom su radili rudari, kojima je ona sve isplatila, kao da su u rudniku radili. U njoj je "ugrađeno" oko 1000 časova rada. Kapela je osvećena 19.5.1934. Odolevala je vremenu sve do 1990. kada su je moderni vandali srušili.

Za vreme II svetskog rata rudnik je bio pod Nemcima. Adolf Minh (jedan od braće, izvršio je samoubistvo 1941. Gospođa Minh se sklonila kod prijatelja u susednom selu Ilinu. Tu je i umrla i sahranjena 1951., ali je njene ostatke posle nekoliko godina preneo u Beograd, njen dever, Aleksandar Minh, koji je tamo živeo do 1977. g. gde je i sahranjen.

Potomci porodice Minh danas žive u Meksiku, Engleskoj, Austriji …




Julius Minh


Greta Minh

EL MUNDO SEFARAD

Otac srpskih akademaca

Najizdašniji dobrotvor Beogradskog univerziteta bio je jedan Hercegovac koji je u srpsku prestonicu došao sa dva dinara u džepu, i kome je slavni zemljak Jovan Dučić nudio novac za železničku kartu da se okane Beograda i vrati u zavičaj. Bio je to Luka Ćelović, koji će postati jedan od najvećih bogataša na Balkanu.



I pored imovine koju je umešno sticao ostao je neženja i skroman čovek. Čitavog života je spavao na gvozdenom vojničkom krevetu, a srpskoj prosveti i obrazovanju ostavio je velelepni hotel Bristol, park kod Železničke stanice i gotovo čitavu, tada elitnu Karađorđevu ulicu.

POMOĆ ZEMLJAKA
Luka Ćelović se rodio 1854. u Pridvorici kod Trebinja. O godinama u rodnom selu beogradski preduzetnik nikada nije pričao, što nikoga nije čudilo - bio je ćutljiv i usamljen čovek koji je više voleo da sluša kako drugi pričaju. Roditelji su ga još kao dečačića poslali u Banjaluku da postane trgovac. Bosna je tada, pored Primorja, bila prva stanica za sve one Hercegovce koji su hteli da se otisnu u svet. Tu je Luka šest godina šegrtovao u radnji Jovana Pištalića, a uoči punoletstva prešao u Brčko, kod strica Jovana Ćelovića. Kad je stigao u Beograd, imao je osamnaest godina i skoro prazne džepove. Za pomoć se obratio zemljacima. U susret mu je izašao arhimandrit Nićifor Dučić, zaposlivši ga u galanterijskoj radnji Petra Radosavljevića i Mite Ignjatovića. Mnogo godina kasnije, i on je prihvatao mladiće iz zavičaja i nalazio im posao u beogradskim trgovinama.

Mladi Luka je sve vreme budno pratio šta se dešava u njegovom zavičaju. Čim je 1875. pukla Nevesinjska puška, odmah se javio u dobrovoljački odred pukovnika Đoke Vlajkovića. Učestvovao je u borbama kod Ljubinja i Stoca, kao i kod Utve gde su ustanici zaustavljali pomoć koja je Turcima stizala iz Carigrada. U tim borbama su stradavali mnogi Srbi, pa je i Luka ranjen u nogu, ali se od čete nije nije odvajao. Kada su počeli srpsko-turski ratovi i u matici, požurio joj je u pomoć sa dobrovoljcima iz Hercegovine.


Svu imovinu ostavio Univerzitetu: Jedna od zgrada Luke Ćelovića u Beogradu

Kad je potpisan mir, Ćelović je već bio zreo čovek, sposoban da se sam bavi trgovinom. Ponovo su mu pomogli zemljaci, tada već čuveni trgovci Rista Paranos i Aleksa Krsmanović. Poslovao je sa hranom, najviše žitom i šljivama. Iako od škole nije imao više od dva razreda, upornošću i bistrinom brzo je postigao prve uspehe. Prešao je na snabdevanje vojske ovsom i opštinske straže hlebom, da bi već 1882. krenuo u jedan od svojih najvećih poduhvata - osnivanje Beogradske zadruge. Poratno vreme bilo je teško, ali to nije sprečilo nekoliko najodvažnijih građana da s malim kapitalom i bez ikakvog iskustva stvore pravu narodnu štedionicu za ispomoć malim trgovcima, zanatlijama i sirotinji kako bi izbegli zamke zelenaša. Među osnivačima bio je i dr Laza Lazarević, lekar i čuveni pripovedač, za koga se govorilo da je "majka trgovačke omladine".

Članstvo se sticalo uplatom od jednog dinara nedeljno. Luka Ćelović bio je među prvim ulagačima Zadruge, a od 1887. postao je njen doživotni predsednik. Zadruga je osnovala i odeljenje za osiguranje, pomogla osnivanje Srpskog brodarskog društva i Klanice. Ojačala je toliko da je davala zajmove opštini i državi, a posle Prvog svetskog rata otvorila je ispostave u Skoplju i Zadru. Luka Ćelović je ceo svoj život posvetio Beogradskoj zadruzi.


Za sitne trgovce i sirotinju: Beogradska zadruga

Pričalo se da je zalazio u kafane samo da bi posmatrao klijente koji se kockaju, pa bi onima koji su igrali u veliki novac već sutradan bio otkazan kredit i vraćene deonice. Predsednički honorar je davao za pomoć domovima slepih u Zemunu i Inđiji i za zaštitu slepih devojaka u Beogradu. Za ovim primerom poveli su se i ostali članovi Upravnog odbora Zadruge. Velika zasluga Luke Ćelovića jeste i to što je deo prljave i sirotinjske Savamale uređen po uzoru na velike evropske gradove. Tu je nekada bio Mali pijac, za koga i narodna pesma kaže da ga je često plavila Sava.

Zapuštena oaza
Na svom savamalskom imanju Luka Ćelović je podigao veliki i lep park. Često se mogao videti kako ga obilazi svakog jutra, nadgledajući baštovana koji je negovao ukrasno rastinje i ruže. Očevi su deci objašnjavali ko je taj stari gospodin, vodili ih da ga pozdrave i priđu mu ruci, što je usamljenog starca uvek radovalo. U decenijama posle Drugog svetskog rata, zbog blizine Železničke i Autobuske stanice, ta negovana gradska oaza je ponovo postala zapuštena i prljava, i pročula se najviše kao rasadnik ulične prostitucije.

Životom branio Trezor
Ukazom kralja Petra Karađorđevića Luka Ćelović je postavljen 1912. za člana Zadužbinskog saveta pri Ministarstvu prosvete, a pošto je već važio za vrsnog bankara izabran je i za člana Upravnog odbora Narodne banke Srbije. Kada su počeli Balkanski ratovi, a Banka s trezorom premeštena u Kruševac, potom Solun i Marsej, Ćelović je išao za njom, kao dežurni predstavnik uprave. U Marseju su sve dragocenosti Narodne banke Srbije smeštene u trezor Francuske banke u koji je Ćelović pohranio i imovinu Beogradske zadruge. Našao je vreme i da pomaže srpske izbeglice.
Zapuštenu gradsku četvrt je poznati bankar i trgovac 1903. odabrao za porodičnu kuću, koju je podigao na početku ulice Kraljevića Marka. Potom je učestvovao u gradnji gorostasne palate Beogradske zadruge, hotela Bristol i Beogradske berze.

Kada su se početkom 20. veka Srbi u južnoj Srbiji našli na udaru bugarskih komita, vlada u Beogradu nije znala kako da postupi. Umesto nje su "odlučili" rodoljubi koji su pod vođstvom beogradskog lekara dr Milorada Gođevca pokrenuli gerilske odrede, četnike. Luka Ćelović je odmah shvatio da se na obalama Vardara ne rešava samo sudbina srpskog juga, nego i njegove Hercegovine. Ušao je u Glavni odbor pokreta. Dr Gođevac je kasnije govorio da se bez Ćelovića poduhvat ne bi ostvario, a on je vodio mukotrpnom oslobođenju južne Srbije i Makedonije.

Pošto je srpska vlada bila protiv četničkih akcija, članovi Odbora su se tajno sastajali u Ćelovićevoj kući, sakupljajući dobrovoljce i priloge. Kad maja 1904. prva četa sa vojvodom Aleksom Aleksićem sva izginula u Četircima u sukobu sa Turcima, javno mnjenje u Beogradu se pobunilo protiv dr Gođevca i Glavnog odbora jer šalje ljude na kasapnicu. Već krajem godine četnički pokret je uzeo toliko maha da su ga s oduševljenjem prihvatili u celoj zemlji.

Bugarske komite su na Ćelovca i dr Gođevca poslale atentatore, ali ovi nisu uspeli da se probiju do Beograda. U četničkom pokretu Luka Ćelović se tesno povezao i sa studentima. Čvrsto je verovao da je nauka osnova srpske budućnosti, znajući koliko su i njega samog preticali u životu oni koji su bili obrazovaniji. Zato je već 1911. u svom prvom testamentu ostavio svu imovinu Univerzitetu, a odmah posle Prvog svetskog rata počeo je da daje nagrade najboljim studentskim radovima.

O Svetom Savi je 1927. godine osnovao Fond Luke Ćelovića - Trebinjca u korist Akademskog pevačkog društva "Obilić". Mladi pevači su tada ustanovili tradiciju da mu na dan njegove krsne slave stignu pred kuću i održe pravi koncert, počev od domaćinove omiljene pesme "Hej, trubaču", a onda i sve ostale. Pevalo se do duboko u noć. Horu bi se pridružio i sam Ćelović, inače dobar pevač. Bio je to jedan od malo trenutaka veselja koje je ovaj dobrotvor sebi dopuštao. Do kraja života je ostao skroman, što je povremeno bila tema čaršijskih šala. Ali, on je takve šale voleo i uzvraćao je istom merom, bez ljutnje.

OSTAO SAMO PORTRET
Kada je umro u leto 1929, u popisu njegovog pokućstva nije se našla nijedna skupocena stvar, čak ni zlatan sat. Imovina koju je ostavio jedinom nasledniku, Univerzitetu u Beogradu, sadržavala je placeve, nekoliko kuća i moderne palate s više od 80 stanova i dućana. Iz tog fonda su štampane mnoge studije najboljih naučnika, fakulteti se opremali savremenim učilima, dodeljivale studentske nagrade i profesorske stipendije za usavršavanje na strani. Imovina ove ogromne zadužbine se, pametno uložena, toliko brzo uvećavala, da su i posle Ćelovićeve smrti neke zgrade u Beogradu ponele njegov pečat, a u svečanoj sali Univerziteta je 1931. postavljen portret darodavca u prirodnoj veličini, rad Bete Vukanović.

Posle Drugog svetskog rata samo je jedna zgrada iz ostavštine Luke Ćelovića otišla u korist studenata, pretvorena u dom. Dobar deo drugih nepokretnosti je Univerzitet i pored ogorčenja javnosti zamenjivao za stanove, nimalo ne hajući za volju zaveštača kao ni za pomoć koju je od te zadužbine dobijala prosveta.


vestionline

Arčibald Rajs


Rodolf Arčibald Rajs (nem. Rudolph Archibald Reiss; Hauzah, Baden, 8. jul 1875 — Beograd, 8. avgust 1929) je bio švajcarski forenzičar, publicista, doktor hemije i profesor na Univerzitetu u Lozani. Istakao se kao kriminolog radom na istraživanju zločina nad srpskim stanovništvom u vreme Prvog svetskog rata.



Život

Rođen je 8. jula 1875. godine kao osmo dete, od ukupno deset, Ferdinanda Rajsa, zemljoposednika, i Pauline Zabine Ane Gabrijele, u mestu Hehcberg (danas deo Hauzaha), u južnonemačkoj pokrajini Baden. Posle završenog osnovnog i srednjeg obrazovanja u Nemačkoj, otišao je zbog lošeg zdravstvenog stanja na studije u Švajcarsku, u romanski kanton Vo.

Zvanje doktora hemije stekao je već u 22. godini, i biva izabran za asistenta za fotografiju, a potom je postao priznati docent za tu oblast, na Univerzitetu u Lozani. Za redovnog profesora kriminalistike imenovan je 1906. godine. Kao profesor bavio se predano naučnim radom i stekao ugled kriminologa svetskog glasa.

Angažovanje u Srbiji

Na poziv srpske vlade Rajs je 1914. godine otišao u Srbiju da istražuje zločine austrougarske, nemačke i bugarske vojske nad civilnim stanovništvom. Napisao je mnoge knjige i radove povodom toga, a često je slao izveštaje koji su objavljivani u uglednom časopisu neutralne Švajcarske, Gazet (Gazette). Time je kao ugledni profesor i kriminolog izveštavao svet i kvario propagandnu sliku Nemaca i Austrougara o Srbima kao divljačkom narodu.

Bio je član delegacije jugoslovenske vlade na Mirovnoj konferenciji u Parizu. Zavoleo je srpskog vojnika-seljaka i srpski narod i do kraja života ostao u Srbiji.

Sa srpskom vojskom prešao je Albaniju, Solunski front i sa Moravskom divizijom umarširao u oslobođeni Beograd, novembra 1918. godine. Posle rata modernizovao je tehničku policiju pri Ministarstvu unutrašnjih poslova nove države. Tadašnja kriminalistička tehnika po mišljenju američkih istraživača koji su putovali po Evropi ciljno proučavajući ovaj vid policije, bila je na veoma visokom nivou. Međutim, Arčibald Rajs, razočaran nekim negativnim pojavama u društvenom i u političkom životu povukao se pred kraj života iz svih javnih funkcija. Živeo je skromno u svojoj vili „Dobro polje“ (Topčider) u Beogradu.

Dr Arčibald Rajs je 1926. godine postao počasni građanin grada Krupnja. Te godine je takođe jugoslovenski ministar i general Dušan Trifunović Rajsa proglasio počasnim kapetanom I klase pešadije Vojske Kraljevine SHS.

U septembru 1928. godine Rajs je nameravao da ode iz Kraljevine SHS. U intervjuu za Politiku izjavio je:
“ Ali, svako strpljenje ima svojih granica. I moje je iscrpljeno do najdaljih granica. Moj rad se toliko ometa i bagateliše, da mi se dovoljno stavlja na znanje kako vam više nisam potreban“. Rajs dalje objašnjava kako je sa prijateljima iz mnogih beogradskih društava godinu dana radio na organizaciji proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta: „Međutim, gospodin dr. Marinković, ne obaveštavajući o tome odbor, negirao je ceo taj posao. Određen je jedan novi odbor koji će da pripremi proslavu. A proslava je zakazana za osmi oktobar. Zašto? Kakav je to znameniti dan osmi oktobar u istoriji vašega naroda. ”

Umro je 8. avgusta 1929. godine u 4.30 sati, u Beogradu.[3] Sahranjen je na topčiderskom groblju, dok je po njegovoj želji njegovo srce odneseno u urni na Kajmakčalan, gde je sahranjeno zajedno sa ostalim oslobodiocima Solunskog fronta. Na urni je pisalo:

„Ovde u ovoj urni, na vrhu Kajmakčalana
Zlatno srce spava,
Prijatelj Srba iz najtežih dana,
Junak Pravde, Istine i Prava,
Švajcarca Rajsa, kom` nek je slava.“

Nažalost, ta urna je polomljena prilikom jednog naleta Bugara u Drugom svetskom ratu.

Dela

Imao je mnoge zapažene radove u svojoj struci: Sudska fotografija (La photographie judiciaire, Paris 1903); Priručnik govornog portreta (Manuel du portrait parlé, Paris 1905) koja je prevedena na 10 jezika; Priručnik policijske nauke (Manuel de Police scientifique (technique), I. Vols et homicides, Lausanne-Paris, 1911) u IV toma, od kojeg je samo prvi završen i objavljen Krađe i ubistva.

U toku rata objavljuje brojne ratne i političke publikacije, kao i posle rata.

Pred kraj života objavio je svoj ratni dnevnik u knjizi pod naslovom Šta sam video i proživeo u velikim danima(1928). Pre toga, 1924. godine objavljuje Pisma sa srpsko-makedonskog fronta (1916—1918). Kao svoje posmrtno zaveštanje srpskom narodu ostavio je neobjavljen rukopis knjige „Čujte Srbi!“,[4][5] na francuskom jeziku, u originalu Ecoutez les Serbes!. Ova knjiga je završena 1. juna 1928. godine, a 2004. godine je štampana u velikom tiražu i deljena besplatno. Zasluge za ovo su imale fondacija „Dr Arčibald Rajs“ iz Beograda i Šabačko-valjevska eparhija.

Википедија

Наши велики добротвори – Ендру Карнеги

СВЕТЛО КРАЉА ЧЕЛИКА
За изградњу Универзитетске библиотеке у Београду Фондација Карнеги поклонила је тада огромну суму од 100.000 долара

Кад је 1835. године сиромашна породица Карнеги стигла из родне Шкотске на тло Америке, имала је само један сан – да оствари бољи и пристојнији живот за своје чланове. Сан је досањао син Ендру који је, држећи се гесла „Нека буде светла”, помогао настајање три хиљаде библиотека у 47 земаља у свету, међу њима и Универзитетске библиотеке „Светозар Марковић” у Београду.
Ендру Карнеги, сиромашни дечак из шкотског предграђа, необузданих амбиција и пријатног, благог карактера, каријеру је почео као телеграфиста и физички радник. Радио је и као помоћник у разним радионицама, а живео у близини пуковника Џејмса Андерсона, „богатог човека великог срца”. Пуковник је дечацима из суседства допуштао да слободно и бесплатно користе књиге из његове библиотеке, будући да у то време у Америци није било јавних библиотека. Један од честих посетилаца био је и млади Ендру Карнеги, који је на тај начин покушавао да надокнади немогућност редовног образовања због свакодневног напорног рада. Никада није заборавио Андерсонову великодушност и у томе, можда, треба тражити мотиве његове жеље да широм Америке и света отвори библиотеке. Природно, прву библиотеку отворио је 1883. године у свом завичајном Данфермлајну, у Шкотској. На улазу у библиотеку, према жељи донатора, није стајало његово име, већ гесло кога се држао целог живота „Нека буде светла”.
Карнегијеви савременици забележили су да су постојала два основна разлога да његов хуманитарни рад буде везан за подизање библиотека. Један од њих било је његово уверење да свакоме ко има жељу да се образује за то треба пружити прилику. Други разлог био је жеља да помогне имигрантима, сличним њему, да на најбољи могући начин сазнају историју и културно богатство Америке да би могли да буду достојни припадници њеног народа.

Улога госпође Грујић

Осим по изградњи Карнеги библиотека, овај богати амерички индустријалац остао је упамћен и као велики добротвор цркава и културних установа, а помагао је и школовање надарених сиромашних појединаца. За живота је даровао око 90 одсто свог богатства. Забележено је да је у време смрти (1919. године), за потребе градње библиотека, издвојио 4,3 милијарде долара, док је тридесет милиона долара даривао различитим фондацијама, добротворним организацијама и пензионим фондовима.
За изградњу Универзитетске библиотеке у Београду Фондација Ендру Карнеги поклонила је 100.000 долара. Кад је 1919. године умро Ендру Карнеги, на подстрек Мабел Грујић, супруге нашег посланика у Вашингтону др Славка Грујића, упућен је захтев Фондацији за помоћ у подизању зграде Универзитетске библиотеке. Одбор Фондације одобрио је поменуту суму, а београдска општина дала је грађевинско земљиште, док је тадашња краљевска влада издвојила још 2,5 милиона динара државног кредита. По пројекту Драгутина Ђорђевића и Николе Несторовића, чувених архитеката и професора Београдског универзитета, 1924. године почела је изградња библиотеке која је свечано отворена 24. маја 1926. године. Библиотечки намештај купљен је у Немачкој на рачун ратне одштете. На улазу у здање, на мермерно постоље постављена је биста Ендруа Карнегија, добијена од управе његове фондације.
Док је трајала изградња библиотеке, њен књижни фонд се увећавао, најчешће поклонима из света. Из Карнегијеве фондације стигло је 1922. године неколико сандука књига, углавном издања Карнегијевог института, а четири године касније и 50.000 динара за набавку књига. У библиотеку и данас стижу књиге из Карнегијевог института.
Ум нас чини богатим
Највећи део свог богатства велики светски и српски добротвор Ендру Карнеги дугује индустрији челика. Предузеће „Карнеги стил” основао је 1870. године, а у следећих 20 лета постало је највеће и најисплатљивије предузеће те врсте у свету. У томе му је помогло увођење новина усмерених на смањење трошкова производње, а једна од најпознатијих била је јефтина производња челичних шина за железничке пруге.
У шездесет шестој години одлучио је да се повуче из посла и да почне, како је називао, „другу фазу живота” – фазу добротвора, мудраца, научника и миротворца. Једном је записао да „живот једног богаташа треба да се састоји из два дела – једног током кога стиче богатство и другог у коме се тог богатства одриче у име општег добра”. Говорио је да „ниједан човек не може да се сматра богатим, уколико није помогао неком другом да постане то исто”, али је и тврдио да је „ум тај који нас чини богатим”.
Доносећи одлуку да престане да производи новац и да почне да га дели с остатком света, Ендру Карнеги је 1901. године „Карнеги стил” продао власнику „Ју ес стила” Џону Пиерпонту Моргану за 120 милијарди долара. Био је то највећи пренос у дотадашњој историји који је учинио један човек. Потписујући уговор, Карнеги је рекао Моргану: „Сад теби почасно предајем бреме овог посла које сам годинама носио на својим леђима.” Потпис на тај купопродајни уговор учинио га је другим најбогатијим човеком на свету, одмах после Џона Д. Рокфелера, власника предузећа „Стандард оил”. Иначе, основно Карнегијево начело гласило је: „Увек свој посао ради мало више од онога што се од тебе захтева и будућност ће се већ постарати за тебе.” Говорио је и да „просечна особа улаже 25 одсто својих капацитета и енергије у посао који обавља, а човечанство скида капу онима који улажу више од нула одсто, а дуби на глави због оних који себе улажу сто одсто у посао”. Подсетимо да данас у Србији послује огранак „Ју ес стила”, који је 2007. године помогао обнову Универзитетске библиотеке.
Ендру Карнеги тестаментом је одредио да сва његова заоставштина, вредна 450 милиона долара, буде искоришћена за подизање образовних и научних задужбина које ће радити за добробит целог човечанства. Сматрао је да је дужност сваког богаташа да се одрекне дела свог богатства у корист других. Веровао је, пак, да завештање новца у добротворне сврхе није сигурна гаранција да ће тај новац и бити употребљен у корист оних којима је намењен и којима је најпотребнији. Због тога се његова хуманитарна мисија није завршавала самим чином давања новца, већ је настављао да води рачуна и о томе на који начин ће тај новац даље бити искоришћен. За такво неповерење имао је и добар разлог, пошто се догодило да је у неколико заједница сав новац од његових прилога потрошен на изградњу непотребно скупих грађевина. Због тога је установио сопствени архитектонски правилник који је морао да се поштује приликом изградње било које грађевине коју је он финансирао, а то се посебно односило на градњу јавних библиотека. Основа правилника била је једноставност и функционалност. Његовом смрћу није се завршило и његово деловање. О томе је наставила да брине Карнеги фондација, основана још за његовог живота, која дуже од једног века не престаје да улаже у подизање и развој образовних и научних установа широм света.


Аутор:
Љиљана Миленковић
Politikin Zabavnik

Ilija Milosavljevic-Kolarac
Илија Милосављевић је рођен 1800. године у селу Колари код Смедерева по којем је добио и надимак. Као младић учествује у Првом српском устанку и бива рањен. По паду Карађорђеве Србије са породицом се сели преко Дунава, али се Илија врло брзо враћа у Београд. Почиње да ради као шегрт код неколико трговаца. Са кћерком једног од тих трговаца Синђелијом се венчава. Отвара своју прву радњу у Београду, али пошто се замерио кнезу Милошу Обреновићу прелази у Панчево. Године 1855. умире Синђелија и после њене сахране враћа се у Београд.
Почиње да тргује сољу и држи неколико рудника. Захваљујући предузимљивом раду Коларац постаје један од најбогатијих Срба.
Био је један од највећих противника династије Обреновић. Због тога је често страдао, а умро је 1878. после робије коју му је досудио краљ Милан Обреновић.
Још за живота је давао велике донације разним просветним организацијама а тестаментом је завештао сав свој новац за отварање народног универзитета. По смрти његови рођаци су покушали да оборе тестамент и да присвоје новац (типична српска посла). Ипак нису успели, а Коларчева задужбина је успела да одржи свој рад дуги низ година.
Данас је Коларчева задужбина једна од најактивних културних институција у Србији. Одржавају се концерти, предавања, школе језика. Све је то плод дарежљивости овог великог човека.

Коларац и папагај

Предање каже да је Коларац, живећи годинама у Аустрији, набављао разне занимљивости. Тако су његове комшије једног дана на веранди угледале необичну шарену птицу. Био је то папагај кога је Коларац данима покушавао да научи неку српску реч. Кажу да му је сатима понављао Коларац, Коларац, Коларац, а птица је упорно ћутала. Пргави Коларац завршавао је ове неуспешне часове речју –„магарац”.
После месец дана, враћајући се с посла, наш добротвор затекао је пред својом кућом групу људи који су се смејали и забављали, а њихов смех надјачавао је крештави папагајев усклик: „Коларац магарац! Коларац магарац!” Хроничар је записао: „На велику жалост Београђана, Коларчева птица после овог испада није дуго живела.”

Ser Carls Hajd

ПЛЕМИЋ ЧАРЛС ОД ВИНЧЕ
Извесно је да би ко зна колико каснила ископавања на нашем најпознатијем археолошком налазишту да се у целу причу није умешала госпођа Браун и да је није послушао професор Васић.


Две странкиње обележиле су најплодније раздобље доброчинстава у Србији. Једна је Мабел Грујић, супруга нашег посланика у Вашингтону Славка Грујића, и госпођа Браун, супруга Алека Брауна, тада већ бившег лектора за енглески језик на Београдском универзитету. Госпођа Грујић подстакла је српске научнике да од Карнегијеве фондације траже помоћ (додељено 100.000 долара за Универзитет у Београду), а госпођа Браун предложила је сер Чарлсу Хајду да новац уложи у археолошка истраживања у Србији. Управо захваљујући овој проницљивој жени, настављена су ископавања на археолошком налазишту Винча, која је још 1908. године започео професор Милоје Васић. Радови су трајали до почетка Првог светског рата, а накратко обновљени 1924. године, јер за то у осиромашеној држави није било новца.

Захвалност у вази

Поменута госпођа Браун, њен супруг и њихов пријатељ Џон Линтон Мајрес, професор на Универзитету у Оксфорду, указали су професору Васићу на оглас у британском „Тајмсу” у коме сер Чарлс Хајд нуди новчану помоћ за истраживање старина.
Уследила је преписка између професора Васића и надлежног министарства о условима под којима сер Чарлс Хајд даје средства за ископавање, а потом и његов одговор.
„Власти у Ираку задржавају што им је потребно за музеј у Багдаду, Британски музеј затим бира шта хоће, а остатак делим другим музејима као што је музеј у Бирмингему, задржавајући мало предмета за себе. Радоваћу се да проучим сваки предлог који ми влада у Београду буде препоручила. Ваш Чарлс Хајд.”
Винча, археолошка ископавања 1929-1930.
Било је то крајем јуна 1929. године. Влада у Београду прихватила је његове услове, а већ током јула професор Милоје Васић предложио је енглеском дародавцу да се те исте године обаве истраживања на налазишту Винча код Београда. Професор је проценио да би ископавања коштала 50.000 ондашњих динара. Истовремено је Министарству просвете предложио да се део средстава из донације Чарлса Хајда употреби за оснивање археолошког семинара на Београдском универзитету. О својој замисли обавестио је и дародавца из Енглеске који му је узвратио: „Хоћу да приложим пет стотина фуната за студије из археологије и за ископавање.”
Крајем јула 1929. године Министарство просвете одобрило је пријем поклона „под условом да му се од предмета који се буду прикупили ископавањем праисторијских старина из суме његовог поклона, стави онај део налазака-дупликата које не буде хтео Универзитет задржати за Збирку Археолошког семинара Универзитета у Београду”. Већ у октобру исте године почела су ископавања на налазишту Винча, а истовремено је настајала и Археолошка збирка при Универзитету. Новине су нашироко пратиле истраживања. Британска штампа, посебно она у Бирмингему и Лондону, нашироко је писала о резултатима истраживања чувеног археолошког налазишта у Србији. Наредних месеци и година њиме се бавила и европска археолошка наука, а током истраживања до 1934. године сер Чарлс Хајд поклонио је још новца.
Ископавањем је сакупљено више хиљада предмета из средњег и млађег неолита, а професор Васић одужио се најзаслужнијима именовањем предмета по њима. Тако је по сер Чарлсу Хајду именована култна ваза из неолитске Винче. То је чувена Хајд ваза за коју стручњаци тврде да је један од најдрагоценијих налаза. По Џону Линтону Мајресу име је добила раскошно украшена велика посуда потиске културе. Нема писаног сведочанства да је раскошна фигура жене (Lady of Vinča) добила име по госпођи Браун која је подстакла пријаву на Хајдов оглас за поклон, али није немогуће, напротив.
После почетног ископавања наступила је дуга пауза, да би посао био настављен у раздобљу од 1949. до 1977. године, кад је професор Бранко Гавела чувеној Археолошкој збирци прикључио предмете нађене на налазишту Жидовар код Вршца, једном од највећих насеља из бронзаног и гвозденог доба. Потом су професор Драгослав Срејовић и научни сарадник Загорка Летица у Археолошку збирку уврстили предмете из мезолитског доба с налазишта Власац на Ђердапу.



Да ли је фигура Lady of Vinča добила име по госпођи Браун?

Ко је човек који је својим новцем помогао истраживања историје на тлу Србије? Сер Чарлс Хајд рођен је 1876. године у Вустеру, у Енглеској. Најбоље образовање стекао је на угледним енглеским универзитетима. Потомак је чувених породица Фини и Хајд. Његов деда по мајци Џон Федерик Фини у Бирмингем се доселио из Ирске 1830. године. Био је способан новинар, па је већ 1840. године постао власник листа „Бирмингем џорнал”. Син Џона Федерика Финија, Џон Фини посао је проширио оснивањем листа „Бирмингем дејли мејл”. Он је као добротвор помогао бирмингемској уметничкој галерији да прикупи вредну збирку слика старих мајстора, а помогао је и изградњу чувених Финијевих галерија.
Почетком 20. века млади Чарлс Хајд наследио је од ујака Џона Финија бирмингемске новине које су између два светска рата достигле тираж од 40.000 примерака, што је навукло гнев конкурената. Лорд Ротермир запретио му је да ће откупити све новинске куће како би га зауставио у ширењу посла. Сер Хајд се није уплашио већ је оштро одговорио да његове новине „Бирмингем пост енд мејл” нису пропала породична имовина, већ власништво младог нежење, спремног да се „бори до последње капи крви”. Обећање је одржао, па су његове новине постале признате широм Енглеске.
И он је, као и његов ујак, био веома дарежљив. После Првог светског рата 100.000 фунти поклонио је за лечење ментално страдалих ветерана. Као и Универзитету у Београду, знатна средства подарио је и Универзитету у Бирмингему, а бирмингемском музеју и галерији завештао је своје одабране археолошке збирке у чије је ископавање уложио новац на Блиском истоку, Кипру и Краљевини Југославији. Уступио је и своју збирку слика и збирку рукотворина из Јапана.



СВЕТСКИ ПРИЗНАТ НАУЧНИК

Професор Милоје Васић сматра се првим српским школованим археологом с највишим академским звањима, пошто је, залагањем првог професора археологије на Великој школи Михаила Валтровића, упућен на специјализацију у Минхен. Тамо је одбранио докторат, да би се у земљу вратио с највишим академским звањима.
Рођен је 1869. године у Великом Градишту. Завршио је студије класичне филологије и историје на Филозофском факултету у Београду и кратко време радио као средњошколски професор. Умро је 1956. године у Београду као академик и редовни професор Београдског универзитета и светски признат научник.
Археолошка истраживања у Винчи почео је 1908. године. Осим поклона Чарлса Хајда, према неким наводима, професор Васић је нека своја археолошка истраживања обављао и уз помоћ Руског царског института. Резултате вишегодишњег истраживања на налазишту Винча објавио је у свом капиталном делу „Праисторијска Винча”, објављеном у четири тома. Уз то, написао је и 180 научних радова.


Hyde Vase, ритуална посуда, Вунча

НЕПРОЦЕЊИВА ЗБИРКА
Археолошка збирка Филозофског факултета спада у ред највећих и најзначајнијих универзитетских збирки те врсте у Европи. У њој се чува и проучава више хиљада археолошких налаза непроцењиве научне и уметничке вредности. Они потичу с најпознатијих археолошких налазишта, а многи су врхунска достигнућа древних земљорадника, сточара и занатлија који су насељавали Подунавље данашњег тла Србије, у раздобљу од 6. до 1. миленијума. У оквиру збирке, дуже од седам деценија налазе се и ремек-дела каквима могу да се похвале највећи светски музеји.

Аутор:
Љиљана Миленковић
Politikin Zabavnik

Звали су га српски Ротшилд-Kapetan Misa Anastasijevic
Овај вешт послован човек средином 19. века запошљавао је 10.000 људи, имао 23 филијале свог предузећа и 74 брода. Изнад свега, и његова доброчинства су немерљива



„Овде засад падају цванцици за сол као киша, а уверен сам да ће тако и за свагда остати, док год је сол само у вашој руци.” Овако је 1832. године писао кнез Милош Обреновић свом ортаку и чиновнику Алекси Симићу у настојању да сузбије конкуренцију.
Колико је тај посао био уносан врло брзо је схватио и Милошев сарадник, а касније и главни трговац сољу Миша Анастасијевић, познатији као Капетан Миша. То је онај капетан Миша који је српском народу даривао чувену зграду на Студентском тргу, где је данас смештен Ректорат Београдског универзитета и где је некада била Велика школа, Министарство просвете и Народна библиотека. О његовом умећу и гушењу конкуренције у трговини сољу хроничар је записао: „А сад ево и тај њихов капетан Миша дошао у земљу влашку да купује со, од које Подунавље живљаше; па не само да продаје со пошто хоће, него је и превози на својим лађама, а Турци и Бугари хоће да помру од глади.”

Учитељ са десет година

Нико у малом подунавском месту Поречу (у близини данашњег Доњег Милановца) није ни слутио да ће Миша, рођен 24. фебруара 1803. године, постати један од највећих српских богаташа, добротвора и задужбинара. Мајка Ружа умрла је на порођају, а отац Анастас, оставши сам с бебом, оженио се Миљом која је о дечаку бринула као о свом детету. После три године умро је и Анастас. Од Анастаса им није остало много – виноград на десној обали Дунава, неколико ланаца плодне земље и око 400 гроша од дућана.
За време Првог српског устанка Миша и Миља морали су да беже преко Дунава у Аустрију. У избеглиштву у Аустрији упознали су трговца Стојана Матрошлију, који је са женом и кћерком дошао у Пореч и обновио трговину Мишиног оца. После кратког повратка у Пореч, због избијања Другог српског устанка, Миља и Миша поново морају у избеглиштво на аустријску страну, да би се по султановој амнестији коначно вратили у свој Пореч. Због тога што се у Пореч није вратио и стари учитељ, његов посао поверен је десетогодишњем Миши Анастасијевићу. Мали учитељ добио је плату од осам гроша месечно и шеснаест ђака, од којих су многи били и старији и јачи од њега. Учитељевање је кратко трајало, али је дечаку донело углед писменог човека, кога Бејшир-ага са Адакалеа узима за писара. Не могавши да поднесе турски зулум, дечак се враћа у родно место где ради као трговачки помоћник и ту започиње његова успешна трговачка каријера.
Сазнавши за способности младог трговца, Јокса Милосављевић, начелник Пореча, одлучио је да га постави за ђумрукчију (цариника) на скели Добровачкој, где петнаестогодишњи Миша ради све до 1822. године. Успут има прилику да се сретне с највиђенијим и најбогатијим људима који су се у то доба бавили трговином. По окончању посла Миша је у џепу имао 300 гроша уштеђевине и могао је да почне трговачки посао. Након прве године трговања његов капитал увећао се на 6000 гроша. Ако се има у виду да је само један човек имао 40.000 гроша, онда је јасно да је Миша постао један од богатијих људи Србије.
Поставши успешан трговац, Миша се у двадесет другој години жени Христином, кћерком свештеника Илије Урошевића и тако бива близу ока кнеза Милоша, јер је Христинин брат Сима био кнежев секретар. Напушта трговину на мало и почиње трговину стоком коју купује по селима и вози за Аустрију, где сазнаје да постоји и велика потражња за волујским и јеленским роговима од којих се израђују чешљеви и дугмад. На том послу убрзо зарађује 40.000 гроша и постаје један од најбогатијих Срба. У знак захвалности што су му донели огромно богатство, на оџаке новосаграђене двоспратне куће у Поречу поставља јеленске рогове.
Кад је после хатишерифа из 1833. године решен положај Србије, чиме је она добила под управу Ђердап и Крајину, дошло је до знатног повећања становништва, а самим тим и повећаног промета разноврсне робе, посебно соли. Кнез Милош именовао је Мишу Анастасијевића за дунавског капетана. Имао је тада тридесет година. У указу кнеза о именовању, између осталог, стоји: „Многостручно искуство и особита вештина ваша у трговини вођеној, к томе, познато правдољубље ваше, која су нам качества чиновници наши Стојан Симић и Вучић Перишић, први да их је при вама приликом честократног проласка свога кроз Пореч по државним Ђелима чињеног примјетио, обратиле су наше књажевско вниманије на вас, и служиле су нам к побуђењу да вас по Ђелу воденог пута од Голупца до ушћа Тимока наименујемо под називом Капетана Дунавског.” Ново звање Миши Анастасијевићу посебно је користило у тадашњој Влашкој (Румунији ), јер је имало значење неке врсте најниже племићке титуле. Није познато кад је и од кога капетан Миша добио титулу мајора. Неки историчари верују да ју је Миша сам присвојио. Забележено је да га је кнез Михаило ословљавао том титулом. Ипак, у народу је остао упамћен по својим доброчинствима и надимку Капетан Миша. Његово трговачко царство или мултинационална компанија, како бисмо је данас назвали, бројала је 10.000 запослених, имала 23 филијале, односно камарашије-соларице (велика стоваришта за смештај соли) у бројним местима крај Саве и Дунава, за коју су превозила 74 брода. Имао је и девет спахилука у Влашкој, чија је вредност, према неким проценама, износила 1.500.000 дуката, што је за то време била изузетно велика сума новца. Главна канцеларија његове компаније била је у Букурешту, а управа у Београду.

„Ја се гушим у злату, а ти ми враћаш дуг”

Поставши врло рано богат, Капетан Миша упознао је врло утицајне људе, па је пожелео да утиче на вођење државних послова. С кнезом Милошем имао је ортачке, али и пријатељске везе. И с кнезом Александром Карађорђевићем, по његовом доласку на престо 1842. године, успоставио је пријатељство. За његову супругу кнегињу Персиду приређивао је балове с преко стотину званица, а неретко је од Аустријанаца закупљивао пароброд како би кнегињи приредио излет до Новог Сада и других места на Дунаву.
Капетан Миша био је бескрајно одан својим пријатељима. Посебно је упечатљива анегдота о његовом пријатељству с Илијом Гарашанином, који је био министар у многим владама тадашње Србије, а бавећи се политиком која му није доносила велике приходе, био је принуђен да се често задужује. Позајмљивао је новац и од Капетан-Мише и једном је, сводећи дуговања, закључио да свом пријатељу дугује између 8000 и 10.000 дуката. Написао је Миши писмо: „Мој дуг је огроман и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу с великим плацем, на добром месту. Шаљем ти прикључни акт којим ти кућу уступам. Ти је процени колико вреди, а ако ти не узмогне платити оно друго што и преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи...”
Капетан Миша одмах је написао одговор: „Овим признајем да, пошто сам свео своје рачуне с г. Илијом Гарашанином, нашао сам да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени.” Писмо је однео лично, а свом пријатељу усмено саопштио: „Пријатељ Илија, ја сам држао да си ти велики човек и умом и срцем, а сад видим да си кукавица која не схвата шта је пријатељство. Ја се гушим у злату, а ти једва имаш ову кућу коју си стекао за толике године свог министровања, па и њу сада дајеш мени. Ево ти ово писмо и ако не пристанеш на њега, моја нога твога прага неће прећи.”
Чувени српски трговац позајмљивао је новац и државама. Тако је 1855. и 1856. године државној каси Молдавије позајмио више од 5.000.000 леја уз камату од 10 и 12 одсто. Као с Илијом Гарашанином, такво пријатељство Капетан Миша неговао је с многима, па и с бечким банкаром Куртијем коме је на сличан начин опростио дуг од 40.000 дуката. Помагао је и обичном свету, па се дешавало да годишње уда по десетак девојака које је опремао миразом и даривао са по стотину дуката. Помагао је и трговце којима је претио стечај, праштајући дугове и чинећи поравнања. Остало је упамћено да је, кад год је боравио у Милановцу, поручивао код терзија да се о његовом трошку свим девојкама сашију јелеци, невестама либадета а бабама шкуртељке (горња хаљина са оковратником од самуровине). На свом главном спахилуку Клезању у Влашкој основао је две школе. Једну за мушку децу, с четири разреда и два учитеља, а другу за женску децу, с учитељицом. Те школе похађало је око 160 ђака који су потицали из румунских, српских и бугарских породица. Сви ђаци имали су бесплатно школовање, књиге и прибор за писање, а тридесет и двоје и стан, храну и одећу.
За Капетан-Мишу се говорило: „Где год се појављивао, из њега је цурело злато”, а кнез Михаило је једном рекао: „Да није било мајора Мише који се свуда јављао као Србин богаташ, свакад простране руке данас би мало ко и знао за Србију и српски народ.”

Доброчинства Мише Анастасијевића су безбројна. Сматрао је да се кроз развој просвете уздиже народ и тако опстаје, а пошто је наш народ сиромашан треба да га помажу имућни људи. Он је то свесрдно чинио. Дана 12. фебруара 1863. Миша Анастасијевић написао је завештајно писмо министру просвете којим своје велелепно здање поклања „своме отечеству”, за просветне потребе. Кнез Михаило је својеручним писмом Миши Анастасијевићу захвалио на великом дару а 2. марта те године је и обишао здање. Ту су биле смештене Велика школа и Гимназија, затим Министарство просвете, Народна библиотека и Музеј.
Помагао је многе писце тако што им је плаћао штампарске трошкове за издавање књига или им је давао новчане поклоне, али један од ретких кога није помагао већ му само позајмљивао новац био је Вук Стефановић Караџић. Њему никада није уручио никакав поклон, а савременици нису забележили због чега је то тако било.
Кад је у Београду 1846. године, као одговор на окупљање присталица Гајевог илирског покрета, основано „Друштво за читалиште”, Капетан Миша постаје његов велики поборник. Око друштва окупио се велики број угледних Београђана. Било је смештено у просторијама основне школе код Саборне цркве, а његов први председник био је Миша Анастасијевић и на то место био је биран до краја живота. Чланови су Друштву плаћали месечно по цванцик, док су ђаци Велике школе и Богословије могли бесплатно да користе Читалиште. Капетан Миша је до смрти давао по 300 цванцика годишње, док су имућни грађани давали по дукат (15 цванцика) или више. Капетан Миша давао је добротворне прилоге и за Народно позориште, за цркве, школе и сиромашне као што нико никада пре њега није чинио. За све што је чинио, Миша Анастасијевић је био одликован Таковским крстом ИИ реда, руским орденом Светог Станислава, турским Нишан-Ифтикаром, орденом румунске звезде и немачким Валдеком. Овај велики српски добротвор умро је на Светог Саву, 27. јануара 1885. године у Букурешту, у својој кући у Улици Доамна број 6. Сахрањен је у Клежанима у својој задужбинској цркви. Тело Капетан-Мише балсамовано је и он се и сада може видети кроз стакло ковчега.

Мермерне коњушнице

И на свом имању у Румунији Капетан Миша приређивао је балове, а један у част румунског краља Карола и краљице Кармен Силве стајао је 100.000 форинти и остао упамћен као нешто што никад није виђено. Били су подигнути нарочити шатори за госте, јер су на бал и у лов били позвани сви бојари и најлепше жене Румуније. Бал је трајао више дана уз позоришне приредбе и разне друге забаве. Коњушнице су биле поплочане мермером.

Желео је српски престо
Капетан Миша имао је пет кћери које је поудавао за људе који су у то време већ били значајне политичке личности или су били на прагу успешне политичке каријере. Кћерка Јелена била је удата за Васу, синовца Илије Гарашанина, Персида за Јована Мариновића, председника Српског сената, првог министра и посланика у Паризу, а миљеница Сара за Ђорђа Карађорђевића, унука чувеног Карађорђа Петровића. Кћерка Ружица била је удата за Арсенија Црнојевића, потомка велепоседника из Мађарске, док је Анка била удата за Радована Рају Дамјановића, који је био један од покретача Тенкине завере против Александра Карађорђевића. Кад је Раја умро у затвору, Капетан Миша се зарекао да ће свргнути кнеза Александра. Намеравао је да на престо доведе зета Ђорђа Карађорђевића и у то име је и почео изградњу двора на Великој пијаци, данашњег седишта Ректората, познатијег као Капетан-Мишино здање
.

Onaj deo sa ministrom Garašninom je najbolji, čovek je bio ministar u nekoliko navrata, a sve što je uspeo da stekne je kuća koju je opet hteo da založi Kapetan Miši na konto novca koji je od njega pozajmljivao.
Može li danas neko zamisliti ministra koji za jednog mandata nije obezbedio i sledeće pokolenje .
Što se kapetan Miše i sličnih ljudi tiče, n everovatno je kako je pre 200 godina postojala veća svest za potrebu "oduživanja zajednici" nego danas ...

Nikola Spasić

Bolnice na poklon narodu

Narodu je ostavio zadužbinu čija je imovina u to vreme imala vrednost gotovo kao Nobelova fondacija

Nikola Spasić je roden 2.novembra 1838.
godine u Beogradu, kao najstarije dete poznatog ali siromašnog
beogradskog trgovca Spase Stojanovića, čiji je otac Stojan oko 1807.
godine došao sa celom porodicom iz južne Srbije.
Školovanje je
otpočeo u tek osnovanom Liceju, ali su ga politički potresi 1848.
godine omeli da tu nastavi obrazovanje, te se dao na učenje
mumdžijskog, odnosno voskarskog zanata, a potom i licitarskog. No,
nijedan od tih zanata nije obećavao zaradu, pa se mladi Nikola
pridružio svom stricu u kožarskoj radnji, gde je izučio opančarski
zanat.
Godine 1864. s početnim kapitalom od dvesta dukata Nikola
želi da se osamostali. Ta ušteđevina nije bila dovoljna te mu u pomoć
pritiče pozajmicom od petsto dukata brat njegove prve žene Leposave,
trgovac Đoka Jovanović. Bila je to jedina pozajmica u životu Nikole
Spasića i Jovanoviću je ostao doživotno zahvalan pomažući mu mnogo
godina, sve do smrti.
U beogradskoj Vasinoj ulici otvorio je
kožarsku radnju pod nazivom „Nikola S. Spasić” u kojoj je prodavao
opanke, određujući im cenu tako da je na njima ostvarivao malu zaradu -
tek jedan groš po paru. Ovo je uticalo na promet, pa je vrlo brzo počeo
da prodaje i više stotina pari opanaka dnevno.
Zatim je počeo da
trguje platnom, koje se tada tkalo u seoskim domaćinstvima na primitivan
način. Nikola Spasić lično je, na kolima sa zapregom, putovao po
selima i otkupljivao bale platna, čak i u Banat i Bačku. Ostalo je
zabeleženo da je "za svoje kočijaše obezbeđivao dobru hranu i pri
svakom obroku vino, dok je sam pio vodu i na kolima jeo lepinju da ne
bi ručavao po mehanama sa ostalim trgovcima i u njima ostavljao veliki
deo teško stečene zarade." Platno je, kao i opanke, prodavao uvek sa po
jednim grošem zarade, po rifu (oko 80 cm dužine).
Spasić je svoju
robu dugo prodavao samo za gotovinu, smatrajući da na veresiju treba
davati ili svakome ili nikome. Kasnije je, pomažući pojedincima, davao
robu i na veresiju ali uvek u manjim količinama. Nikada se ni sa kim
nije sudio. Za gubitak pri pozajmici nije krivio one kojima pozajmljuje
već sebe što je to činio.
Bio je potpuno predan radu i kući, iako
ni u jednom od tri braka nije imao dece. U kafane nije zalazio, a retko
kad i u šetnje sa poslovnim prijateljima. U kući se živelo uvek
skromno i bez onog spoljnjeg luksuza koji je sve više ulazio u kuće
imućnih srpskih trgovaca. Međutim, u čaršiji je uživao ugled ne samo
bogatog trgovca već i čestitog i mudrog čoveka čije se mišljenje o
mnogim stvarima tražilo a saveti prihvatali.
Najduže je u braku
proveo s drugom ženom Stankom-Cajom Spasić. Uz njenu pomoć stekao je
ogromno bogatstvo i sagradio porodičnu kuću u Knez-Mihailovoj 33.
Projekat za kuću uradio je poznati beogradski arhitekta Kosta
Jovanović. Nikola Spasić je za života bio predsednik Berze, predsednik
Prometne banke i član upravnog odbora Narodne banke. Za života je
odlikovan Takovskim krstom IV stepena i ordenom Svetog Save III
stepena.
U ratu 1876. godine učestvuje kao redov-konjanik. U drugom
srpsko-turskom ratu nije učestvovao jer ga je država oslobodila kao
vojnog liferanta. Tada je prvi i jedini put radio sa državom. Napravio
je i izliferovao vojsci oko 25.000 pari opanaka.
Devedesetih godina
19. veka kad je srpska vlada zapala u krizu, Spasić je otkupio deo
srpskog inostranog duga. To je njegova prva donacija privrednom razvoju
Srbije.
Druga donacija Nikole Spasića bilo je „Đačko sklonište”,
sagrađeno u dvorištu palilulske osnovne škole. Bilo je to sklonište za
siromašnu decu čiji su roditelji bili u nadnici od jutra do večeri. Dao
je i novčanu pomoć koja se isplaćivala kao nagrada najboljim đacima.
Prvo
crkveno zvono iz slobodne Srbije Spasić je poslao na jug, u Prizren.
Kasnije ih je darovao i drugim mestima, i to uz znatne sume novca. A
kao veoma pobožan čovek poklanjao je i crkvene knjige, krstove i
svešteničke odežde.
Zaradivši dovoljno, uz geslo „ne moraš sve da
potrošiš što danas zaradiš, ostavi nešto i na stranu, neka se nađe zlu
ne trebalo”, Nikola Spasić je krajem 19. veka prestao da radi u radnji i
počeo da razmišlja o trajnoj zaostavštini svoje imovine.
Ratne
1912. godine Nikola Spasić zakupio je zgradu Uprave monopola i tu
osnovao i potpuno opremio pomoćnu bolnicu, dok se hrana za pacijente
pripremala u njegovoj kući. Iz Nemačke je doveo tada poznatog lekara, a
u bolnici je radila i Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji.
Nakon
završetka rata, Spasić je sve što je bilo u bolnici poklonio Crvenom
krstu. Za sav taj trud javno mnjenje predložilo ga je za odlikovanje,
što je on odbio, ali je dopustio da njegova treća supruga
Anastazija-Naka dobije Krst milosrđa za pomoć prilikom osnivanja bolnice
i rad u njoj.
U pismu ministru prosvete i crkvenih poslova izjavio je:
„Na
ovom što još živim i što moje imanje opet gledam zahvalan sam prvo
Bogu a odmah iza Boga srpskoj vojsci. Zato hoću da zahvalim srpskoj
vojsci na našem spasenju i slavi koju nam je donela na taj način što
dajem svoje imanje u Beogradu na uglu ulica Knez Mihailove i Vuka
Karadžića broj 37 kao svoju zadužbinu, kao prilog Srpskom narodnom
invalidskom fondu ’Sveti Đorđe’”.
Vrlo brzo, ukazom kralja Petra,
osnovana je Spasićeva zadužbina. Bilo je to 1915. godine, kad je Nikola
Spasić napustio zemlju i otišao na Krf, gde je naredne godine umro, 28.
novembra 1916. Po završetku rata sahranjen je na Topčiderskom groblju,
u crkvi koju je podigao kao svoju zadužbinu. Za sobom je ostavio
testament napisan još 1912. godine koji je čuvan u Narodnoj banci.
Od
izvršilaca testamenta Spasić je tražio da od dela pokretne imovine
izdvoje 350.000 dinara i podignu bolnicu u Beogradu i dve u Srbiji, tamo
gde je najpotrebnije. Testamentom je naložena i izgradnja doma za
iznemogle i sirote građane s natpisom „Podigao Nikola Spasić”, ali i
kupovina najvećeg zvona za Hram svetog Save, kad bude sagrađen. Naloženo
je, takođe, da se sve njegove pokretnosti, hartije od vrednosti,
gotovina i nepokretnosti upotrebe za opšte privredne ciljeve, „s tim da
se prihodi izdaju samo za rečene ciljeve, glavnica ne sme da se utroši i
nepokretno imanje ne sme da se zaduži i proda”.
Svojoj udovici
ostavio je u svojinu letnjikovac i vinograd na Topčiderskom brdu,
doživotno korišćenje stanova u porodičnoj kući u Knez Mihailovoj broj
33, kao i penziju u visini najveće činovničke plate u zemlji. Rodbini je
zaveštao zanemarljivo male sume novca i to uz naznaku „jedanput za
svagda”. Prijatelji i beogradski advokati savetovali su Naku Spasić da
kod suda traži svoje zakonsko pravo, da ospori testament i preuzme
upravu nad Zadužbinom Nikole Spasića. Ali ova plemenita i humana žena ni
u jednom trenutku nije posumnjala u ispravnost odluke svog muža:
„Spasićeva želja zakon je za ceo svet, pa zar može da ne bude i za
njegovu udovicu.”
Zadužbina Nikole Spasića počela je da radi 4.
decembra 1922. godine, šest godina nakon njegove smrti, i u tom trenutku
raspolagala je hartijama od vrednosti i nepokretnostima koju su činile
tri velike „Spasićeve kuće” u najvažnijem trgovačkom centru Beograda, u
Knez Mihailovoj ulici broj 19, 33 i 47. U tim zgradama izdavalo se 36
dućana, 46 velikih i manjih stanova i 2 kancelarije. Ova imovina imala
je u to vreme vrednost gotovo kao Nobelova fondacija.
Do 1934.
godine vršene su opravke na postojećim zgradama, a čist prihod od
zadužbinskih imanja je tek kasnije mogao da se koristi za privredni
razvoj Srbije. Prema želji pok. Nikole Spasiće izgrađene su: Bolnica u
Beogradu - Gradska ili Opštinska bolnica, danas KBC "Zvezdara" (1935);
bolnica u Kumanovu (1935); bolnica u Krupnju (1936) i Dom za iznemogle i
sirote građane u Knjaževcu (1935).
U Drugom svetskom ratu Zadužbina
Nikole Spasića ostala je gotovo neoštećena, a zahvaljujući novcu iz
tog fonda 1950. godine izgrađeno je keramičko odeljenje Akademije
primenjenih umetnosti u Beogradu.
U drugoj polovini dvadesetog veka zadužbina Nikole Spasića ipak je podelila sudbinu ostalih zadužbina - nacionalizovana je...
Sud
opštine grada Beograda na sednici od 1. decembra 1929. godine odlučio
da se, "u znak zahvalnosti velikom dobrotvoru", dotadašnja Trgovačka
ulica u Beogradu nazove Ulica Nikole Spasića, ona je paralelna sa
Ulicom kralja Petra I a povezuje ulice Knez Mihailovu i Cara Lazara.
Ovo ime ulica nosi i danas.

M.H.com.

Sava Tekelija

Dobrotvor Matice Srpske

Zadužbina koju je ostavio svome narodu obezbedila mu je
trajno i veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske
prošlosti

Sava Tekelija je rođen 1761. u Aradu, u
to vreme u Austrougarskoj, a danas u Rumuniji, u čuvenoj vojničkoj i
plemićkoj porodici Popović, koja je bila izdanak stare vlastelinske
srpske loze. Posle pada srpske despotovine 1459. godine ovi su se
vlastelini našli u Ugarskoj, ali bez plemićke titule. Ugled i sjaj, i
bogatstvo koje uz to ide, vratiće im dva i po veka kasnije pradeda
Savin, Jovan.
Jovan Popović Tekelija, oberkapetan i zapovednik
Pomoriške vojne krajine, istakao se u bici kod Sente 1697. godine, u
kojoj je austrijska vojska pod komandom Eugena Savojskog pobedila
Turke. Za te zasluge imenovan je za kapetana aradske tvrđave, u kojoj
će familija pustiti korene, stvarati bogatstvo, sticati oficirske
činove i ostvarivati veze preko kojih se širio njen uticaj u srpskom
društvu. Car Josif I je Jovanu Popoviću Tekeliji, njegovoj najužoj
rodbini i potomstvu darovao plemićku titulu 1706. godine.
Sava
Tekelija je u Aradu išao u srpsku osnovnu školu, gimnaziju je učio u
Budimu, a tokom studija u Beču i Pešti slušao je pravne i prirodne
nauke, učio jezike, geometriju, crtanje i muziku. Pravne studije je
završio 1785, a već sledeće godine u Pešti odbranio doktorsku
disertaciju i sa 25 godina postao prvi Srbin doktor prava.
Karijeru
je počeo u državnoj upravi 1790. godine kao vicenotar Čanadske županije.
To mesto omogućuje mu da iste godine učestvuje na srpskom
narodno-crkvenom saboru u Temišvaru i da se tamo afirmiše kao jedan od
najistaknutijih političkih vođa. Bio je delegat na Ugarskom sboru u
Požunu (Bratislavi) kao poslanik Čanadske županije. Naimenovan je potom
za sekretara Ugarske dvorske kancelarije za poslove pravoslavnog
življa.
Pošto nije video mogućnost daljeg uspona i uticaja na
državne poslove, 1798. podnosi ostavku na državnu službu i 1802.
napušta politički život.
Njegove lične osobine nisu mu dozvolile da
se uspešno uklopi u karijeru državnog službenika. Bio je suviše
nepopustljiv u svojim stavovima, preambiciozna, nestrpljiv, emotivan,
razdražljiv, pa zato nesavitljiv i nepokoran... No, bio je uspešan
poslovni čovek, umnožavao je svoj imetak, i dodavao nove posede
porodičnim spahilucima koji su bili sastavni deo njegove plemićke
titule.
Povlači se u Arad, na svoja imanja. Tada je počeo da se u
većoj meri interesuje za sudbinu svoga naroda. Za njegovu sudbinu se
posebno zainteresovao kada je u Srbiji buknuo ustanak protiv turske
vlasti 1804. godine. Svestan svoga bogatstva, obrazovanja i ugleda u
visokom društvu, Tekelija je sebe želeo da vidi na čelu oslobođene
srpske države, a nije mu bila tuđa ni ideja o stvaranju jugoslovenske
zajednice, niti misao da bude prvi čovek ujedinjenih Južnih Slovena.
Kao
pristalica Dositeja Obradovića sa kojim se poznavao i dopisivao, rano
je došao do zaključka da je obrazovanje glavni zamajac pokretanja
srpskog naroda ka boljoj budućnosti. I pre osnivanja svoje zadužbine
davao je znatne svote novca za školovanje srpske omladine i podizanje
inteligencije u svome narodu. Ostalo je zabeleženo da je bio protiv
Vukove jezičke reforme i i da je tvrdokorno zastupao slavenosrpski
jezik u nauci i književnosti. Bio je pristalica ideje prosvećenog
apsolutizma i „njen poslednji predstavnik i pobornik među Srbima“.
Dobrotvorne
aktivnosti Save Tekelije proslavile su ga u celom srpskom narodu i
doprinele uvećanju njegovog značaja u srpskoj istoriji.
U dubokoj
starosti od 77 godina izabran je za doživotnog predsednika Matice
srpske. Nabavlja štampariju za Maticu srpsku, pokreće izdavanje knjiga,
i potpomaže mnoge poduhvate ove kulturne institucije. Celokupnu
imovinu: imanje, kuće i 150.000 forinti, Tekelija zaveštava Matici
srpskoj. Poklonio je i svoju ličnu biblioteku, tako da je Biblioteka
Matice srpske postala jedna od najstarijih i najznačajnijih biblioteka
kod Srba.
Umro je 1842. godine u Pešti. Grob mu se nalazi u crkvi
sv. Nikole u Aradu. Ovu crkvu je izgradio njegov pradeda Jovan odmah po
dolasku u Arad 1698. godine. Tekelije su bili upravitelji ove crkve
sv. Nikole sve dok im se nije ugasila muška loza 1844.
Njegovi
memoarski spisi „Opisanije života“ i „Dnevnik Save Tekelije“ sačuvani
su u rukopisima i štampani u integralnom obliku tek u naše vreme.
Ostavši
bez naslednika Tekelija je, pred kraj života, odlučio da u Pešti
osnuje Tekelijanum, želeći da stvori centar srpskog kulturnog života.
Najveći deo bogatstva želeo je da usmeri na školovanje mladih Srba u
vojnoj, inženjerskoj struci, za svešteniči poziv i za visokoškolske
studije uopšte. Na taj način hteo je da stvori i unapredi intelektualni
stalež svoga naroda.
Na sednici Matice srpske 21. avgusta 1838,
kuću, u kojoj se sednica i održavala, predsedavajući Tekelija predaje
pod nadzor Matice, za svrhe đačkog doma, ali i za potrebe njenoga rada.
Tada je nastalo i "Osnovatelno pismo" kojim se tačno utvrđuje svrha
njegove zadužbine, a koju će, kasnije, uz pomenutu zgradu činiti još i
150.000 forinata gotovine, devet kuća u Aradu, još jedna zgrada u Pešti
pored samog doma te 28 jutara zemlje. Matici srpskoj on tu fondaciju
poverava "na sohranjenije, soderžanije i nadsmotrenije" (na čuvanje,
održavanje i nadzor). U dom je primljeno dvanaest pitomaca. Pored
studenata, primani su i đaci završenih razreda srednje škole, posebno
"filozofi" kako su tada zvali gimnazijske sedmoškolice i osmoškolce.
Broj pitomaca porastao je kasnije sa dvanaest na dvadeset, jer su
prihodi bili veći od troškova održavanja Tekelijanuma i izdržavanja
pitomaca.
Rad Tekelijanuma nije se prekidao tokom Prvog svetskog
rata. Iz statistika saznajemo da je Tekelijinih pitomaca između 1838. i
1878. bilo 179, a od 1878. do 1914. 167. Za srpski narod to je bio
impozantan broj intelektualaca koji su mnogo doprineli kulturi i
civilizaciji svoga naroda.
Između dva svetska rata Tekelijanum nije
radio punom snagom. Broj pitomaca je bio smanjen, jer su zadužbinska
dobra, a naročito gotovina kojom je fond raspolagao, inflacijama i
zamenama novca, veoma smanjeni. Deo zgrade morao se izdavati pod kiriju
da bi se zadužbina kako - tako održala. Tekelijanum se oporavljao, u
periodu 1941-1944. bilo je u njemu preko trideset pitomaca, od toga
dobra polovina pod punom, istina veoma skromnom stipendijom.
Vreme
posle Drugog svetskog rata nanelo je najteži, bezmalo fatalan udarac
Tekelijinom zavodu. Godine 1952. zgrada je nacionalizovana, zadužbina
je privremeno prestala da postoji. U naše dane, 1996. mađarska državna
vlast donela je odluku da u procesu denacionalizacije vrati polovinu
zgrade budimskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve. Taj gest dobre
volje omogućio je obnovu zadužbine Save Tekelije i otvorio nadu da će
se Tekelijanum u doglednom vremenu vratiti svojoj plemenitoj ulozi
jednoga od značajnih duhovnih središta srpskog naroda.
Zadužbina
koju je Sava Tekelija ostavio svome narodu obezbedila mu je trajno i
veoma istaknuto mesto u galeriji svetlih likova srpske prošlosti.

M.H.com

MILAN KUJUNDŽIĆ

Kujundžić, Milan Aberdar, filozof, pesnik, političar (Beograd, 28. II 1842 — Beograd, 26. XI 1893)

Rodio se u imućnoj i obrazovanoj građanskoj porodici. Otac Jovan, terzija, četiri puta se ženio. Dobio je ime Joanikije (Janićije), što je kasnije promenio u Milan, a tome onda dodao nadimak Aberdar, po naslovu svoje prve zbirke pesama. Osnovnu školu učio je u Beogradu (kod Saborne crkve), a u Pančevu 1850. upisao nemačku gimnaziju jer ga u srpsku kao osmogodišnjaka nisu primili. U Pančevu nije dugo ostao pa je sedmogodišnju gimnaziju završio u Beogradu. Na pravni odsek Liceja u Beogradu upisao se 1859. Na drugoj godini bio je udaljen iz Liceja zbog upornog protesta protiv nekih nemoralnih pojava, ali je posle godinu i po dana profesorski savet poništio odluku i naknadno mu priznao sve školovanje. Studije je prekinuo zbog turskog bombardovanja grada sa kalemegdanske tvrđave juna 1862, kada je postao konjički desetar u srpskoj vojsci. Potom je dobio stipendiju srpske vlade i otišao na studije filozofije u inostranstvo — jednu godinu studirao je u Beču, drugu u Minhenu, treću na Sorboni u Parizu, a u jesen 1865. otišao u Oksford. Konstantin Branković, profesor filozofije na Velikoj školi, zbog bolesti je tada prekinuo predavanja pa je ministar prosvete posle nekoliko meseci vratio Kujundžića iz Engleske. Ne dovršivši tako studije filozofije, 1865. zaposlio se kao činovnik u Ministarstvu prosvete i odmah polemisao sa Alimpijem Vasiljevićem oko početka grčke filozofije. Januara 1866. kao suplent preuzeo je katedru filozofije na Velikoj školi. Imao je značajnu ulogu u liberalnom Omladinskom pokretu i bio 1866. jedan od petorice odbornika Ujedinjene omladine srpske. Januara 1867. izabran je za člana Srpskog učenog društva, čiji je bio sekretar (1873—1882) i urednik Glasnika Srpskog učenog društva. Zbog političkih uverenja udaljen je 1867. iz Velike škole. Postao je 1868. počasni član Matice srpske. Pošto je odbio postavljenje za sreskog načelnika u Kraljevu, od 1868. do 1871. bio je sekretar Policajnog odeljenja Ministarstva unutrašnjih dela. Početkom 1871. dao je ostavku na službu kako bi uređivao list Ujedinjene omladine Mlada Srbadija (1871—1872). Bio je narodni poslanik, prvi sekretar (1874), potpredsednik (1880—1881) i predsednik (1882—1885) Narodne skupštine. Od 1873. do 1882. ponovo je bio profesor filozofije na Velikoj školi. Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima 1876—1878. kao intendant Čačanske brigade i komandant baterije (dobio je tada čin počasnog kapetana I klase, a kasnije je unapređen u majora i potpukovnika). Jedan je od osnivača Naprednjačke stranke 1881. i član njenog Glavnog odbora. Od 1882. do 1886. bio je izvanredni poslanik i opunomoćeni ministar u Rimu. Kao ministar prosvete (1886—1887) doneo je zakone o pripravnoj školi, devojačkoj radničkoj školi, osmogodišnjoj gimnaziji, bogosloviji kao višoj školi i osnovni zakon o Srpskoj kraljevskoj akademiji (1886), čiji je redovni član postao 1887. Zbog bolesti je rano penzionisan. Nije se ženio i nije imao potomstvo.

Februara 1891. napisao je Zaveštaj kojim je kuću na Topčiderskoj zvezdi poklonio Akademiji i time osnovao svoju Zadužbinu, iz koje će se kasnije finansirati izdavačka delatnost Akademije. Za političke i ratne zasluge dobio je Medalju obnovioca Srpske Kraljevine, Srebrnu medalju za hrabrost, Zlatnu medalju za hrabrost, Medalju Crvenog krsta, Takovski krst IV stepena s mačevima, Takovski krst III stepena, Orden Belog orla III stepena, Orden knjaza Danila II stepena, grčki orden Spasitelj II stepena. Jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime.

У Београду

16. фебруара 1891 год.



Izvor:riznicasrpska.net/srpskoblago.rs

Domovini je ostavio sve što je imao, a sahranili ga srpski studenti koje je ceo život pomagao, kao i vojsku i pozorište

Iako prognan iz Srbije od strane Karađorđevića, osporavan od Obrenovića, bez prava da bude sahranjen u domovini, Velimiri Teodorović, nepriznati sin kneza Mihaila Obrenovića ostavio je Srbiji sve što je imao. Redovno je finansirao srpsku vojsku, slao pošiljke svinja borcima u ratu protiv Bugarske, školovao je srpske studentne u Minhenu, osnovao danas poznati hor “Srbadije”, a testamentom je “Kraljevini Srbiji kao jedinom nasledniku” ostavio 1,8 miliona dinara u zlatu i imanje u Rumuniji sa željom da se osnuje zadužbina “Velimirijanum”. Zadužbina je trebalo da se bavi unapređenjem nauke, umetnosti, industrije, trgovine i zanata u Srbiji, tako što će da školuje mladež i potpomaže poslovanje još nerazvijene privrede. Među stipendistima su se po prvi put u istoriji Srbije našli i glumci, kao znak sećanja na Velimirovog oca, osnivača Narodnog pozorišta, koje je i sam Teodorović često finansirao.
O nesuđenom princu, međutim, nema reči među zvaničnim spisima o zadužbinarima ni danas. Prvi upravnik ”Velimirijanuma” bio je predsednik Državnog saveta Nikola Pašić, pa je njegova zadužbina uspevala neko vreme da se održi. Pripadala joj je zgrada u Beogradu u Ulici svetog Save broj 11, pored hotela "Slavija". Na zgradi je u bakru biloiispisano ime zadužbine, kojeg danas više nema, kao što nema ni Teodrovićevog imena u istoriji.
Do pada Kraljevine, njegova ostavština pomagala je dečjim obdaništima u radničkim četvrtima, raznim društvima građana, Srpskoj kraljevskoj akademiji nauka, Beogradskom univerzitetu, mnogim školama, muzejima, bibliotekama i izdavačkim poduhvatima.
Jedan od retkih istraživača srpske istorije i tradicije koja je u svojoj knjizi „Darivali su svome otečestvu“ pomenula Teodorovića bila je Mira Sofornijević. Ona primećuje da je „sramotno i tužno“ što je o čoveku, koji je sve što je imao ostavio svojoj domovini i koji je za života nesebično pomagao svom narodu, morala da saznaje tek posredno preko knjiga čije je izdavanje podržao, i dovijajući se na druge načine.

Velimir Teodorović, rođen je 1849. godine iz šestogodišnje romanse kneza Mihaila i Marije Berkhauz iz Rogaške Slatine, u kojoj je knez boravio prvi put kada je Marija imala samo šesnaest godina. Knez je u austrijskoj prestonici materijalno obezbedio Mariju i svog sina, koji je najpre nosio ime Viljem, jer je kršten u majčinoj, katoličkoj veri. Očuh, izvesni Šuster, loše je vaspitavao Velimira i trudio se da od svog posinka izvuče sve više i više novca kojeg je knez slao, pa Velimir biva prebačen u Beograd 1857. godine gde uči srpski jezik (do tada je govorio samo nemački), završava osnovnu školu i gimnaziju. Kada je Viljem napunio sedamnaest godina, na zahtev oca prešao je u pravoslavnu veru, na krštenju je dobio ime Velimir, a prezime Teodorović, staro prezime Obrenovića. Kum mu je bio beogradski mitropolit Mihailo. Dalje vaspitavan sa decom državnika i veleposlanika, Velimir je često putovao Evropom.

Mira Sofronijević o njegovom odnosu sa ocem beleži:“ Velimir se razvio u lepog mladića sklonog poeziji i sanjarenju, ali i dobrog jahača i mačevaoca. Što je vreme više prolazilo, dete je sve više ličilo na oca i to ne samo stasom i likom, već i bojom glasa, pokretima i po naravi. Osim drugova koji su ga voleli i cenili, Viljema je kao izuzetno dragu osobu prihvatila i knjeginja Julija (supruga Mihajlova – prim. nov.) i primala čak češće od samog kneza. Knez Mihailo je, međutim, ovo svoje dete, o kome se veoma starao, viđao retko. Obično, kako nam je ostalo zabeleženo, primao ga je uveče u bilijarskoj sali u suterenu starog dvora. Davao bi mu po koji savet u vezi sa učenjem ili odevanjem. Zatim bi mu poklanjao dukat i pružao ruku da je poljubi. Na kraju bi ga poljubio u čelo i time bi audijencija bila završena. Ova kneževa suzdržanost ni u kom slučaju nije bila znak nebrige ili nedostatka osećanja. Knez se plašio da ga preteranom pažnjom ne razmazi. Uostalom, tada se deca nisu mnogo mazila, prvenstveno ne dečaci,“ piše Sofronijevićeva.

U to vreme u Beogradu je Stevan Todorović, slikar i akademik, otvorio svoju "Slikarsku školu" i od učenika koji su je pohađali obrazovao "Prvu srpsku družinu za gimnastiku i borenje". Velimir je bio član te gimnastičke družine sve do odlaska u Minhen na studije. Mnogo godina kasnije pomagao je članove ovog društva.

Školovanje je 1867. nastavio u Švajcarskoj u blizini Ženeve, gde ga je otac poslednji put posetio pre atentana u Topčideru 1868. godine. Knez Mihailo je prilikom te posete znao da je izgubljena mogućnost da Velimira prizna za naslednika, jer je bio pred ženidbom sa Katarinom Kostantinović, sa kojom se nadao zakonitom nasledniku. Velimir je od oca na tom poslednjem susretu dobio brilijantski prsten izuzetne vrednosti i lepote. Nakon smrti kneza Mihaila Velimir, zahvaljujući svom kumu mitropolitu Mihailu uspeva da u nasledstvo dobije imanje kod grada Kalafat u Rumuniji i 35 hiljada dukata. Prihode od oba ova imanja koristio je za sve potonje pomoći koje je slao Srbiji iz koje je iste godine prognan. Namesništvo ga je smestilo u Minhen, ali posle studija i jedne neuzvraćene ljubavi Velimir se povukao na imanje kod Tegerinskog jezera. Njegov prijatelj iz prvih dana provedenih u Beogradu, prijatelj iz detinjstva, Živko Radivojević, izneverio ga je i prokockao njegovo imanje, te je Teodorović u tim teškim danima, bio prinuđen da proda čak i prsten koji mu je otac na rastanku poklonio.

Njegovi prijatelji iz društva, studenti koje je pomagao i svi sa kojima se družio bili su godinama proganjani u Srbiji. I Karađorđevići i Obrenovići su ga se dovoljno plašili da mu za života ni u jednom od njegovim mnogih pokušaja ne dozvole povratak u domovinu. Kralj Milan je do te mere prezirao Velimira da je ovaj odlučno odbijen kada se prijavio u dobrovoljački odred u ratu između Srbije i Turske 1876. godine, a sam kralj je o njemu uvek govorio kao o „izjalovljenom pretedentu“.

Imanje u Rumuniji uskoro je dobilo novog upravnika, a sam Velimir je već uživao ugled u evropskim prestonicama, pa se i njegov materijalni status popravio. Nastavio je da podržava vojsku, studente, nauku i kulturu. Do smrti 1898. godine, živeo je sam sa svojim vernim sobarom Teodorom Petkovićem.

Nadao se da će od slika koje njegova zadužbina bude prikupila jednom u Beogradu biti otvorena i galerija moderne umetnosti pod nazivom “Velimirijanum”. To se nije dogodilo, baš kao što ni njegovo ime nije ušlo u spisak slavnih i manje slavnih zadužbinare.

Velimira Teodorovića sahranili su srpski studenti u Minhenu, poslednji među mnogim srpskim studentima koje je podržavao, a članovi zadužbine su tek nakon Prvog svetskog rata preneli njegove posmrtne ostatke iz Minhena na Novo groblje u Beogradu.

Dragana Perić
(2008)



mojheroj.com

Sima Andrejević Igumanov
Usvojio ceo narod



Darivao je Srbima crkve, sirotišta, škole, pevačka društva…

Mudri ljudi su oduvek znali da je njihovo samo ono što Boga radi daruju drugome. Sima Andrejević Igumanov jedna je od takvih ličnosti za koga patrijarh Pavle kaže da nije založio samo sav svoj imetak, već celog sebe u prosvetne i humanitarne ciljeve čime je uzrastao u velikog dobrotvora celog srpskog naroda.

Rođen je u Prizrenu, 1804. godine, baš kad je Karađorđe digao Srbe na ustanak. Njegov otac Andrija bio je vrlo bogat čovek, i veliki srpski patriota koji je, nabavljajući oružje za ustanike, materijalno bio sasvim propao, ostavivši četiri sina bez ičega. Najmlađi, Sima, odrastao je u manastiru Sveti Marko kod Prizrena, gde je njegov najstariji brat Aksentije, koji se još kao vrlo mlad zamonašio, bio iguman.

Sima je u manastiru naučio da čita i piše, a pošto su ga po bratu već zvali "Sima igumanov", i zvanično je uzeo to prezime.

Dva njegova brata sve do sloma 1813. godine borila su se u redovima Karađorđevih ustanika: Kraguj je imao čin kapetana, što se vidi iz njegovog nemačkog pasoša, s kojim se kasnije vratio u Srbiju, a o Petrovim zaslugama za ustanak govori potvrda koju mu je, lično, napisao Karađorđe.

Sima će čitav život ostati vezan za manastir Svetog Marka, i pomagaće ga, a u testamentu je ostavio nalog da bude sahranjen kraj crkve, u grobnici koju je još za života napravio.
Aksentije ga je poslao na zanat u prizrensku fabriku burmuta, duvana koji se šmrkao, i Sima tu kasnije počinje da radi da bi brzo postao i ortak vlasnika. Turci, međutim, ovu fabriku zatvaraju i ruše, pa Sima odlazi u Aleksinac gde njegov pokušaj da otvori novu fabriku burmuta propada. Odatle odlazi u Makedoniju, gde od tamošnjeg paše uzima u zakup bare i jezera kod Bitolja da bi otpočeo trgovinu pijavicama. Skupljao ih je i prevozio do Beograda, gde ih je preuzimao neki Francuz, i distribuirao po čitavoj Evropi.

Pijavice su bile na ceni i posao je cvetao toliko da mu je turski paša jednom oduzeo već spremljenu isporuku, s namerom da je lično proda. Iz ove otimačine izrodila se duga, skupa i komplikovana parnica, posle koje je Sima u Carigradu ostao bez prebijene pare - zabeleženo je da mu je ruski konzul jednom prilikom dao hiljadu rubalja da preživi. Uz to, paša je preko svojih veza uredio da Sima bude utamničen, pa je ovaj u zatvoru proveo pet meseci - sve dok i zvanično paši nije prepustio posao sa pijavicama.

U carigradskoj tamnici zatekao je jednog prizrenskog Turčina, agu, dobrog prijatelja svog brata igumana. Po izlasku na slobodu, Sima je brinuo o agi, posećivao ga je i donosio mu hranu, a aga mu je poverio novac koji je krio, da ga upotrebi kao kapital u trgovini, uz uslov da mu vrati sa delom zarade, ili, ako ga pogube, da novac da njegovoj porodici u Prizrenu.
Sima je kasnije održao reč - do kraja života se brinuo o aginoj porodici i izdržavao ih, davši i bogat miraz aginoj ćerki. Jer, bio mu je krenuo posao prerade i trgovine duvanom, prvo u Carigradu, a zatim i u Rusiji, u Odesi i Kijevu, pa u Beogradu.

Živeći asketski i sav predan Bogu, darivao je crkve, manastire, sirotišta, škole, domove učenika, pevačka društva, ali pomagao i bolesne i nemoćne, stipendirao učenike.
U tuzi za sinom Manojlom koji je umro 1865. godine, Sima Igumanov je „usinio svu omladinu svog kraja”. Osnovao je zadužbinu kojoj je zaveštao sva dobra koja je dugodišnjim radom i štednjom stvorio. Tako će "Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca" postati jedna od najplodonosnijih ustanova te vrste u srpskom narodu. Testamentom je odredio da Zadužbinom uvek upravlja patrijarh SPC.

Godine 1871. osnovao je i Pravoslavnu srpsku bogosloviju u Prizrenu. To je bio veliki događaj, ne samo za još neoslobođene Srbe u Staroj Srbiji, nego i za ceo srpski rod. Zadatak Bogoslovije, kako je zapisano u Projektu njenog ustrojstva, bio je „da sprema mladiće srpske narodnosti, a pravoslavne vere u Otomanskoj imperiji za narodne sveštenike i učitelje”.

Zadužbina je imala sedište u Beogradu, odakle je njen odbor preko Ministarstva inostranih dela finansirao celokupnu kulturno-prosvetnu akciju u Staroj Srbiji i Makedoniji – od školovanja kadrova u Beogradu do plata za učitelje, podizanja i održavanja škola i stipendiranja đaka. U trenutku stvaranja Zadužbine njena sredstva iznosila su šest miliona dinara.

Velika Igumanovljeva palata na Terazijama, bila je glavno vlasništvo fonda iz kojeg su finansirane dobrotvorne i prosvetne akcije. Nedugo posle Drugog svetskog rata sa vrha ove palate uklonjena je kompozicija skulptura "Sima Andrejević Igumanov sa siročićima" visoka 3,7 metara.

Umro je 1883. godine.

Malo se zna da je Prizrenska bogoslovija školovala više učitelja nego sveštenika, a dala je i više vladika i trojicu srpskih patrijarha: Varnavu, Gavrila i Pavla. Prva dvojica su bili njeni učenici, a treći njen profesor.
„Kada sam još kao student Bogoslovskog fakulteta u Beogradu prolazio pored velikog zdanja na Terazijama, na čijem zidu krupnim slovima piše ’Zadužbina Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca’, divio sam se toj velelepnoj građevini i njenom zadužbinaru. Tada ni slutio nisam da ću već kroz petnaestak godina biti profesor Bogoslovije u Prizrenu, koju je takođe osnovao i podigao Sima Andrejević Igumanov”, zapisao je patrijarh Pavle.

Zaslugom patrijarha Pavla zadužbina je 1991. godine obnovila rad, što je podrazumevalo i vraćanje palate na Terazijama izgrađene 1938. godine.

Posle egzodusa srpskog naroda sa Kosova i Metohije 1999. godine Prizrenska bogoslovija je privremeno izmeštena u Niš gde je isključivo sredstvima Igumanovljeve zadužbine podignuto novo monumentalno zdanje za školovanje budućih sveštenika.

M.H.
(2009)



mojheroj.com

„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”

Velika srpska dobrotvorka, požrtvovana bolničarka u vreme Prvog svetskog rata, ledi Lejla Pedžet, rođena je 1881. godine. Većina Pedžeta bila je u vojsci, diplomatiji ili ratnoj mornarici. Mnogi među njima bili su u vezi sa Srbima. Admiral lord Klarens Pedžet, krstareći po Jadranu posetio je Petra Petrovića Njegoša na Cetinju; svekar ledi Pedžet, ser Ogastas, kao britanski ambasador u Beču družio se s kraljem Milanom Obrenovićem; otac ledi Pedžet, general ser Artur dolazio je u Niš da bi u ime kralja Džorža V predao vojvodi Radomiru Putniku visoko englesko odlikovanje. Muž ledi Pedžet, ser Ralf, bio je britanski poslanik u Beogradu od 1910. godine. Tako je ledi Pedžet u svojoj dvadeset devetoj godini života upoznala srpsku prestonicu.

Dve godine kasnije ledi Pedžet će upoznati najsurovije lice rata u svim njegovim grozotama, nakaznostima, sa ranjenicima, zarobljenicima, epidemijama... Bilo je to vreme Prvog balkanskog rata. Zna se da je Srbija u ovaj rat ušla s neviđenim žarom jer nije mogla da se ogluši o vapaje svoje braće u staroj i južnoj Srbiji koji su bili pod turskim jarmom. Tada je ledi Pedžet osetila polet srpskog naroda, njegovu težnju za slobodom, želju da Kosovo, na sablji izgubljeno, bude i na sablji vraćeno. Planula je njena velika ljubav prema Srbiji, naročito prema srpskom seljaku, običnom srpskom vojniku koji je znao kako se brani sloboda.

U Beogradu su otvorene prve vojne bolnice, a ledi Pedžet je bila među prvim dobrovoljnim bolničarkama. Previjala je ranjenike, hranila ih, ribala podove, iznosila krvave zavoje... Ponovilo se to i u Drugom balkanskom ratu, posle koga se sa suprugom, kome je u Beogradu 1913. prestala služba, vratila u London.

Kada je buknuo Prvi svetski rat, posle bitaka na Ceru i Kolubari, u novembru 1914. godine, ledi Pedžet se s velikom britanskom sanitetskom misijom i sanitetskim materijalom, preko Soluna, obrela u Skoplju. Boreći se požrtvovano protiv tifusa u skopskoj vojnoj bolnici, u martu 1915. i sama je obolela od ove opake bolesti, kao jedna od poslednjih žrtava epidemije. Lebdeći između života i smrti, ledi Pedžet je ipak prezdravila i u maju otputovala na oporavak u Švajcarsku.

Pred polazak, 16. aprila 1915. godine, ona se pismom, objavljenim u "Politici" na prvoj strani lista, 21. aprila 1915. godine (4. maja po novom kalendaru), zahvalila „celokupnom srpskom narodu svima i svakome, malima i velikima podjednako, na prijateljstvu, ljubavi, pažnji i nežnosti sa kojima su se ophodili prema meni za sve vreme moje bolesti", da bi pismo završila sledećim rečima:

"Za sve ovo ukazano mi istinsko prijateljstvo od strane srpskog naroda, moj je dug spram njih neobično veliki i ja ću ostati njegov večiti dužnik. Ja nemam načina da se za tako veliki dug odužim onako kako bi trebalo i kako bih ja to želela. Da mi taj dug bude manji mogu da kažem samo toliko, da ovo malo što sam činila nisam radila samo zato što mi je to nalagala dužnost, već što sam od uvek za Srbiju i srpski narod imala tople simpatije i što je između mene i njega postojala neka naročita veza, koja je činila da i kad sam od njih daleko s ljubavlju mislim na njih, veza koja je činila da sam u Srbiju dolazila uvek s onom istom radošću s kojom i u svoju otadžbinu. Još jednom iskreno i od srca hvala svima i do skorog viđenja.”

Pismom joj je odgovorio vrhovni komandant srpske vojske regent Aleksandar Karađorđević izražavajući najdublju zahvalnost za sva ona dobra dela učinjena srpskom narodu, posebno ranjenicima o kojima je brinula kao rođena mati ili sestra. „Zato smo vam svi u Srbiji od sveg srca blagodarni i čuvaćemo s poštovanjem i divljenjem uspomenu na vaš boravak među nama. Nadamo se da ćemo vas opet videti u Srbiji“.

Vratila se u Skoplje već u julu, i opet preuzela upravljanje bolnicom. Te 1915. godine u poljskoj bolnici u Skoplju, pod jednim šatorom, izmešali se srpski, austrougarski i bugarski ranjenici, a ledi Pedžet je svima pružala podjednaku pažnju. Kad se srpska vojska povlačila iz otadžbine, ona je ostala uz ranjenike: ni muž, ni otac nisu uspeli da je navedu da se preko Albanije povuče sa srpskom vojskom. Ostala je i bila zarobljena. Četiri meseca provela je pod bugarskom okupacijom, ali su bugarske vlasti imale poštovanja prema njenoj ličnosti. Tek kada su ranjenici napustili bolnicu, ona se, u februaru 1916. godine, preko Sofije, Bukurešta i Rusije, vratila u Englesku.
Skrasila se na svom imanju nedaleko od Londona, gde je u ogromnom parku negovala cveće i hranila ptice.

Svakako je pratila pobedonosni pohod srpske vojske i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, ali se u svojoj skromnosti i povučenosti, čak stidljivosti, nije nametala odanim prijateljima. Slučaj je hteo da na njen 53. rođendan, 9. oktobra 1934. godine, u atentatu u Marselju pogine kralj Aleksandar Karađorđević. Došla je u Beograd na sahranu monarha, posle čega se opet povukla u tišinu svog imanja, da bi tokom Drugog svetskog rata u svojoj kući otvorila veliku bolnicu, uzdržavajući se od bilo kakvih komentara ratne situacije u Jugoslaviji.

A onda je, u miru, pošto je rat okončan, njeno imanje postalo središte okupljanja srpskih političkih izbeglica. „Ja sam uz one koji pretpostavljaju izgnanstvo sužanjstvu. Njima je moja kuća otvorena”, rekla je u nekoj prilici ledi Pedžet, dajući sve od sebe da pomogne znanim i neznanim iz „njene Srbije”. Pomogla je Milošu Crnjanskom da dobije englesko državljanstvo, osim što je izvesno vreme i stanovao u njenom zamku. U svom dobročiniteljstvu ledi Pedžet je dala presudnu novčanu pomoć za uređenju Srpske crkve i Srpskog kluba u Londonu, a u crkvi Svetog Save podigla je bronzanu ploču generalu Mihailoviću.

Diplomata i istoričar Kosta St. Pavlović piše da je „na Srbe potrošila svu svoju gotovinu, prodala je kuću u kojoj je odrasla i vek vekovala, kuću za koju su bile vezane tolike uspomene, otuđila je park koji je toliko volela, cveće koje je negovala, ptice koje je zorom svakodnevno hranila, ali je svojim Srbima prethodno priredila oproštajno veče, primila ih je poslednji put i ugostila kako je samo ona umela”.
Umrla je nedugo zatim, 24. septembra 1958. godine.

Nekoliko dana pre nego što je preminula, ledi Lejla Pedžet je rekla: „Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
U znak poštovanja prema plemenitom delu ledi Pedžet, jedna beogradska ulica danas nosi njeno ime.

M.H.
(2009)



mojheroj.com

Ceo svoj imetak, procenjen između dva svetska rata na 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe"

Đoka Vlajković se, po jednom izvoru, rodio 3. marta 1831. godine u Vojvodini, tada u sastavu Austrije, a po drugom, u Beogradu. I jedan i drugi izvor se slažu u tome da je godina njegovog rođenja 1831. Bio je sin Todora Vlajkovića iz Prizrena. U Beogradu je završio osnovnu školu i, prema svim nagoveštajima, upisao se na dalje školovanje na Licej. Rano ostaje bez oca, već 1839, a majka mu umire 1845. godine. Taj rani gubitak roditelja svakako je uticao na njegovo dalje obrazovanje.

Sa četrnaest godina želi da stupi u vojsku. I pored izrazite mladosti, načelnik srpske vojske Kosta Ranisavljević prima ga kao izuzetnog i već oformljenog mladog čoveka. Godine 1845. tadašnji đeneralštab uputio ga je u junkersku vojnu školu u Rusiji, ali nema podataka da li je tu školu i pohađao. Zna se da se u Srbiju nije vratio već stupa u austrijsku vojsku gde 1847. biva proizveden za potporučnika.

Za vreme mađarske bune 1848. pridružuje se srpskom dobrovoljačkom odredu koji je organizovao Stevan Petrović - Knićanin. Taj odred pruža veliku pomoć Srbima u borbi protiv Mađara. Đoka Vlajković se posebno istakao u odbrani Srbobrana kod Varadinskog mosta. Tu je zadobio prvo od mnogobrojnih odlikovanja - Medalju za hrabrost. Imao je 17 godina... Pri kraju tzv. Mađarske bune vratio se sa mnogim dobrovoljcima u Srbiju.

Vođen avanturističkim i ratničkim duhom, nedugo zatim priključio se ruskoj vojsci, pa je u Krimskom ratu dobio čin kapetana. U bici kod Sevastopolja teško je ranjen i ostaje bez noge. Iz tog rata Vlajković se vratio u Srbiju kao penzionisani kapetan ruske carske vojske, što je izazivalo oprez kneza Miloša, koji ga je držao daleko od vojske.

Kad je na vlast u Srbiji došao knez Mihailo, Đoka Vlajković vraćen je u vojsku kao tobdžijski kapetan i svoje veliko vojničko umeće i hrabrost iskazao je prilikom događaja na Čukur-česmi i turskog bombardovanja Beograda.

Nakon smirivanja prilika u Srbiji, a naročito posle turskog napuštanja gradova, Vlajković prelazi na mirniju ali ne i manje odgovornu dužnost. Postaje upravnik vojne bolnice.

Iako je sada nastupio mirniji period sa Turcima, Đoka Vlajković i dalje okuplja oko sebe istomišljenike i postaje jedan od prvih i najaktivnijih članova Ujedinjene omladine srpske. Više puta boravi u Crnoj Gori gde uspostavlja čvrstu vezu sa knezom Nikolom. Ipak najvatreniji bio je u propagiranju rata protiv Turaka i osvete Kosova. Zbog ovakvog rada dolazi u sukob sa Dvorom i podnosi ostavku na državnu službu.
Međutim, ni posle ovog ponovnog penzionisanja nije utonuo u miran život kakav se očekivao od penzionera.

Čim je otpočeo ustanak "Nevesinjska puška", Đoka Vlajković okuplja i organizuje dobrovoljce ili kako su ih tada zvali "svojevoljce". Za taj rad je dobio i punomoćje srpske vlade te je neumorno pomagao ustanak Srba u Bosni. Tako je svoju kuću pretvorio u pravi štab. Kuća je stalno bila puna dobrovoljaca a uz njih i oružja, municije, odeće, novca i sličnih potrebnih stvari.

Kad je Srbija ušla u novi rat s Turcima 1876. godine, Đoka Vlajković ponovo je bio vojnik, sada u činu majora. Hrabro je predvodio Podrinjce i Šapčane u teškim borbama oko zauzimanja Rače, a potom i oslobađanja prostora sve do Bijeljine.
Tada mu šabački Cicvarići posvećuju svoju čuvenu pesmu
"Kapetan Đoka putuje, putuje
Kapetan Đoka putuje sad
On ide u Tursku..."
koja se sačuvala i do naših dana.

Ni on sam a ni njegovi saborci nisu primećivali da je težak invalid koji se umesto noge služi štulom.

U Drugom srpsko-turskom ratu (1878) ponovo organizuje dobrovoljce i učestvuje u borbama za Pirot, Belu Palanku, Vlasotince, Grdelicu, Svrljig, Džepu i Vladičin han.
Dobija čin pukovnika, a po završetku rata vraća se u Beograd 1879. godine, kada je penzionisan "zbog telesne nesposobnosti".

U njegovoj vojnoj karakteristici ostaje zabeleženo da je “vrlo sposoban komandant, koji je imao velikog uticaja na svoje potčinjene, vrlo rečit, a na službi revnostan i tačan”.

Đoka Vlajković, pešadijski pukovnik srpske i ruske vojske u penziji, umire 17. avgusta 1883. godine u Beogradu, gde je i sahranjen uz sve vojne počasti.

U njegovoj zaostavštini nalazio se i 21 orden, a među njima bila su dva ordena Crvenog krsta, spomenice Crnogorske i Sevastopoljske, tri ordena Takovskog krsta različitog stepena, ruski orden Svete Ane, medalja za hrabrost, ruski Krst svetog Đorđa...

I pored svog burnog života, bio je umeren, mudar i ekonomičan domaćin; od dveju penzija, ruske i srpske, stekao je za ono vreme lepo imanje. Ceo svoj imetak, odnosno placeve na današnjem Trgu Nikole Pašića i na Vračaru, procenjen između dva svetska rata na 5 miliona dinara, testamentom je ostavio "na prosvetne svrhe".Godinu dana posle smrti Đoke Vlajkovića, međutim, umire njegov sin Bogoljub, kome je otac ostavio najveći deo imovine. Manji deo ostavio je kćerki, a supruzi Aleksandri ostavio je pravo da doživotno koristi imovinu. U slučaju smrti sina ili da se porodica “oda razvratu”, kako je testamentom zapisano, imovina bi se koristila za osnivanje zadužbina sa prosvetnom namenom. Porodica Vlajković, supruga i kći, dugi niz godina otplaćivala je Upravi fondova dug koji je načinjen 1869. godine. Usled nestručne i neblagovremene otplate duga, suma kojom su se 1900. godine naslednice zaduživale, narasla je na ogromnih 4.600 dukata, tako da Aleksandra Vlajković i pored dve penzije, ruske i srpske, i prava udovičkog uživanja, umire bez ikakve imovine 1910. godine. U porodici se tada nije zateklo ni toliko sredstava da se pokriju troškovi sahrane. Stoga je kći Marija, udova bivšeg gradonačelnika Zemuna Marfija, primorana da moli ministra prosvete da u tu svrhu odobri potrebnu sumu. Marija je inače kao udovica sa bolesnom ćerkom, živela kod svoje majke.

Obe su ostale bez sredstava za život, pa je Marija molila ministra prosvete za izdržavanje. Napisala je: “Ne može se i ne sme verovati da će država dozvoliti da će se kći jednog velikog sina zemlje, koji se za nju borio i ginuo i koji je celo imanje zaveštao, ostaviti da se potuca i bori za parče hleba.”

Umrla je 1911. godine, samo dan pošto je Ministarstvu napisala pismo. Staraoci testamenta morali su da mole Ministarstvo prosvete i crkvenih dela da izmire troškove sahrane, a u zapisima iz tog vremena stoji da su obe smrti bile začuđujuće za lekare, ali su značile “dobru sreću za Ministarstvo prosvete”. Marijina kćerka ostala je bez rodbine i sredstava za život, ali dajeg pomena nje u arhivama nema.

Srpska akademija nauka i Beogradski univerzitet morali su dugo da čekaju da dobiju svoju imovinu koju im je ostavio veliki dobrotvor i vojskovođa Đoka Vlajković. Više puta pokušavali su da to izdejstvuju od Ministarstva prosvete, a 1939. godine sudskom odlukom ostavljeno je da Ministarstvo upravlja ovom zadužbinskom imovinom.

Kolika je bila vrednost i kako se koristila imovina zadužbine svedoči i zapisnik sa sastanka predsednika Akademije dr Jovana Cvijića i rektora Univerziteta dr Pavla Popovića iz 1925. godine o raspodeli sredstava u iznosu od 53.000 dinara koje im je Ministarstvo prosvete stavilo na raspolaganje za tu godinu. Trećina tih sredstava korišćena je za naučna ispitivanja iz oblasti antropogeografije i sociologije, druga trećina za kupovinu knjiga za Univerzitetsku biblioteku i trećina za potrebe Studentskog doma.

Valja reći da je na kraju 1939. godine glavnica zadužbine iznosila tadašnjih 6.433.012,41 dinara. Prema podacima iz arhiva SANU, iz fonda Zadužbine Đoke Vlajkovića novac je isplaćivan i tokom 1942. godine. Zabeleženo je da je za rad na Srpskom rečniku isplaćeno Henriku Bašiću 8000 dinara, Simi Pandureviću 2000 dinara, Isidori Sekulić 1500 dinara i tako dalje.

Ministarstvo prosvete, koje je upravljalo sredstvima Zadužbine Đoke Vlajkovića, prodalo je njegovo imanje na Vračaru i trampilo placeve u Vlajkovićevoj, a na njihovom mestu sazidalo reprezentativnu zgradu. Na nju je postavljena bista Đoke Vlajkovića koja se i danas nalazi u ulici koja nosi ime velikog zadužbinara u broju pet, a zgrada ima naziv Zadužbina Đoke Vlajkovića.

Kuća ima površinu od 1874 kvadratna metra i sastoji se od jednog poslovnog prostora, 32 stana i dve garsonjere. Zadužbina pomaže opšte potrebe Univerziteta u Beogradu u oblasti obrazovanja i nauke. Obnovila je rad 1995. godine, rešenjem republičkog Ministarstva kulture, a opština Stari grad 2000. godine prenela je pravo upravljanja i korišćenja na stanovima i poslovnim prostorijama na Zadužbinu.

M.H.
(2009)


Izvor: mojheroj.com