„Vestern motel” Edvarda HoperaOmaž jednom od najpoznatijih američkih slikara prošlog veka u bečkoj Kunsthale
[You must be registered and logged in to see this image.]Beč – Plavokosa žena odevena u bordo haljinu sedi nepomično na krevetu u sobi motela i, ukočenog lica, gleda u nepoznatu tačku. Obasjana je jedino svetlošću koja kroz široko prozorsko okno dopire sa parkinga motela. Spakovani koferi, njeno napeto iščekivanje nevidljivog saputnika i skoro fotografski veran prikaz sobnog enterijera razvejavaju statičnost i poklanjaju dašak autentičnosti i dinamičnosti kompoziciji u kojoj, kao kod zamrznute filmske scene radnja svakoga trenutka može da se nastavi.
Opisano ulje na platnu, „Vestern motel” (1957), tipičan je primer ikonografije američkog slikara metarealizma Edvarda Hopera (1882-1967) i ujedno je i naziv izložbe koja je početkom meseca otvorena u bečkoj galeriji Kunsthale. „Od svog nastanka, Vestern motel je postao simbol života u američkom društvu između mobilnosti i anonimnosti, vere u napredak i melanholije usamljenosti”, reči su Geralda Mata, direktora Kunsthale. Podnaslov „Edvard Hoper i savremena umetnost” ukazuje na deo izložbe posvećen umetnicima nove generacije čiji se radovi dovode u vezu sa Hoperovom tradicijom: Rejčel Vajtrid, Dejvid Klirbaut, Daun Klemens, Jonas Dalberg, Tomas Dimend, Gustav Dojč, Filip Lorka di Korča, Tim Ajtel, Rejčel Kedori, Oleg Sulimenko, Mark Luis, Markus Šinvald i Džef Vol. Kao jedini i, svakako, najpoznatiji umetnički veteran – zastupljen je i Ed Ruša sa šest radova među kojima se nalaze poznata ulja na platnu „Ekspanzija Old tajrz zgrade” (1969) i „Telefon radničke klase” (1992).
Instalacija „Sreda, 28. avgust 1957, 6 sati pre podne, Pasifik palisejds” (2007) Gustava Dojča u potpunosti rekonstruiše enterijer sobe sa Hoperovog „Vestern motela”. Fotografski portreti Filipa Lorke di Korče pokazuju izolovanost individue u provincijskom miljeu, u kompozicijama koje balansiraju između inscenacije i slučajnosti, između pažljivog prostornog planiranja i dokumentovanja američke svakodnevice.
Izložba „Vestern motel” je značajna zbog toga što se na njoj, pored Hoperovih crteža, nalazi njegovih osam ulja na platnu – „Kancelarija noću” (1940), „Transportni vagoni” (1928), „Kuće sa apartmanima, Ist river” (1930), „Sumrak u Pensilvaniji” (1942), „Avgust u gradu” (1945), „Haj nun” (1949), „Vestern motel” (1957) i „Žena na suncu” (1961) – što je presedan, jer je do sada svega nekolicina njih napustila granice SAD. Pre izložbe u Kunsthali, Evropa je jednu Hoperovu retrospektivu doživela samo 1981. i to u svega tri grada – Londonu, Amsterdamu i Diseldorfu.
Otvaranju „Vestern motela” prisustvovao je kurator crteža iz njujorškog Vitni muzeja Karter Foster.
Uprkos večitom pitanju da li je, i pored neosporno inventivnih karakteristika, njegovo slikarstvo samo produžena četkica francuskog slikarstva poznog devetnaestog veka, Edvard Hoper ostaje jedan od najintrigantnijih umetnika prošlog veka. Pre njega, niko nije bio toliko posvećen svakodnevici, a još manje nevidljivim stanicama na kojima „mali čovek” provodi dobar deo svog života. Hoper je na svojim platnima ovekovečio izolovane železničke stanice, lokalne bistroe i pabove, sladoledžinice, enterijere hotelskih soba i bioskopskih dvorana, stambene kuće i kancelarije, putničke kupee, berbernice i benzinske pumpe. Iako ga je upravo ta nepopravljiva opsesija realnim situacijama i prostorima udaljila od svojih slikara savremenika koji su marljivo dekonstruisali, svodili, šokirali i kreirali nove pravce, njegov pristup monotoniji svakodnevice kao uzbudljivoj dinamičnoj slikovnici čoveku bliskih budžaka, postao je inspiracija mnogim poznatim filmskim stvaraocima i književnicima.
Svojevoljno izolovan od slikarske avangarde, Hoper je slovio u njenim krugovima za „konzervativnog dosadnjakovića”. I pored nerazumevanja kolega za njegova platna, rado je svojatan kao izvanredni hroničar američkog društva. Alergičan na pogrešnu interpretaciju njegove umetnosti kao američke, Hoper će često ponavljati da ni ne pokušava da slika Ameriku i da se u njegovoj umetnosti radi o nalaženju univerzalnih vrednosti i odrazu sopstvene psihe.
U meri u kojoj ga nije interesovao modernizam, Hopera su intrigirale mogućnosti kinematografskog izražaja – posleratni film, filmnoar, Nju Amerikan sinema i evropski režiseri poput Lukina Viskontija, Đuzepea de Santisa, Mikelanđela Antonionija, i književnog jezika Marsela Prusta, Henrika Ibzena, Džejmsa Džojsa, Getea, Tomasa Mana i Ernesta Hemingveja.
Vremenom, Hoper je postao jednako bitan svetu književnika i filmadžija kao oni njemu; slikareva rekonstrukcija realnosti i njena reinscenacija, „zamrznuti” totali, njegovo oko za detalj i poigravanje senkama i svetlom, inspirisali su velike reditelje poput Vima Vendersa, Džima Džarmuša, čak i Alfreda Hičkoka i Mikelanđela Antonionija. Smatra se, mada ta pretpostavka nije potvrđena, da je Hičkok kulisu za kuću Normana Bejtsa u „Psihu” izradio prema Hoperovom ulju na platnu „Kuća pored železničke pruge” (1925). Pol Oster je jedan od književnika koji otvoreno priča o inspiraciji koju pronalazi u Hoperovom slikarstvu, takođe i Norman Majler, a obojica su, zajedno sa jedanaest savremenih američkih pisaca, sastavili eseje za publikaciju „Edvard Hoper i američka mašta”, objavljenu 1997.
Na izložbi „Vestern motel” na šest paralelno postavljenih ekrana mogu se pogledati isečci iz filmova „Čudnije od raja” (1982-84), „Neprekidni praznici” (1980), „Noć na zemlji” (1991), „Kafa i cigarete” (2003) i „Slomljeno cveće” (2005) Džima Džarmuša. Džarmuš, koji je poput Edvarda Hopera, dizajner imaginarnih prostora često poseže za Hoperovim scenografijama ali, umesto da stvara plagijate, pozajmljuje samo bazične ideje koje potom uobličava u autentične slike. Oba umetnika izdvajaju takve prostore što definišu ljude koji se njime kreću, koristeći se efektima svetla, senki i melanholije ogoljenih fasada, oronulih kvartova, sumornih pejzaža i lokalnih mesta za okupljanje. Džarmuš otvara svoj prvenac „Večiti odmor” (1980) serijom totala praznih, zapuštenih i slabo osvetljenih prostorija, a u filmu „Čudnije od raja” (1982-84), oslanja se na pažljivo konstruisane enterijere koji služe za to da ilustruju smisao izreke „blejati naokolo”. Gradske scene koje zamenjuju dijaloge i glumu, koristiće i za uvod u „Noć na zemlji” (1991) u kojem se Los Anđeles predstavlja svojim bilbordima, restoranima brze hrane i kičastim šoping centrima.
Vim Venders je svoj prilog „Vestern motelu” dao u vidu podužeg eseja za katalog izložbe koja će trajati do 15. februara.
Marina Bauer
objavljeno: 31/10/2008
politika.rs