Дикан

ШЕСТ ГОДИНА
ЗА ЈЕДНУ КЊИГУ




   Уредник прве књиге-албума „Дикан” Зоран Стефановић (издавач Еверест медиа, Нови Београд) у уводној причи исписао је, поред осталог, и ово:
   „Свемир ових дана иде у добром правцу – ево и Дикана напокон у књигама... Као најутицајнији и вероватно најважнији јунак модерног српског стрипа, Дикан је одавно надишао и оквир свог рађања и све своје приче, овековечио своје ауторе. Уградио је себе и у сам „Забавник”, не мало доприневши оној бројци од 400.000 тиража којом се лист европски дичио у седамдесетим...”.
   О самом раду на овом првом албуму који садржи једанаест првих епизода насталих у раздобљу 1969–1971. овако је записао:
   „Било је потребно читавих шест година, од априла 2007, до укоричености (ове) 2013, па да подухват Сабрани Дикан почне свој јавни живот. И мора се рећи да је, технички гледано, био један од најтежих издавачких подухвата у домаћем стрипу икада. Можда и најтежи. Један део табли је скениран с црно-белих оригинала, обрађен и изнова обојен, али тамо где су оригинали табли изгубљени, рестаурирано је са отисака у самом листу. Методе које је Бобан Кнежевић, стручњак за дигиталну рестаурацију стрипова европског ранга, морао у овом случају да измисли превазишле су све оно што смо могли очекивати да ће уопште бити потребно...”.

После много година друмовања страницама нашег листа, по многима наш најпознатији цртани јунак коначно се примирио међу корице првог од четири предвиђена албума. Ово је кратка повест о животу и прикљученијима нашег (измишљеног) прапретка, о томе где је и како рођен и зашто и данас изазива лепо (под)сећање.



Осамнаести април године 1969. несумњиво је важан датум у повести „Политикиног Забавника”, новине која је петка за нама угасила 75 свећица на својој и даље свежој торти. Тада се – уз већ класичне табле стрипова Паја Патак, Изногуд, Флаш Гордон, Рипли, Бим и Бум, Попај... – појавио Дикан у епизоди „Буздованске игре” и одмах освојио бројне читаоце, и млађе и оне старије.
Неке је чак и довео у забуну, јер се у то време прилози у листу нису потписивали. Тако је, рецимо, Војо Станић, један од наших најупечатљивијих сликара, дуго веровао да је и Дикан, као (малобројна) извидница Старих Словена, стигао из неке од страних радионица, без обзира на то што је Лазо Средановић, његов ликовни отац али и потоњи аутор текстова, био један од ученика у познатој и признатој Умјетничкој школи у Херцег-Новом где је овај професоровао.



Лазар Средановић већ 35 година црта Дикана и његову дружину

А све је, првобитно, настало у глави Николе Лекића, главног и одговорног уредника (1968–1971) који је од „Забавника” формата дневне „Политике” направио новину магазинског типа. Желео је домаћи стрип с двојицом главних јунака који долазе на Балкан у извидницу, као претходница велике сеобе Старих Словена на ове просторе. Као могући узор поменут је тада у светским размерама омиљени француски стрип о Астериксу, Старом Галу. И морао је да буде млад, леп, храбар и поприлично наиван. Управо онакав какав мислимо да је био наш прапредак Стари Словен и какви ми, његови прапотомци, мислимо да јесмо и данас... Било је то време кад је први пут после (Другог светског) рата код нас (уз тада већ легендарне Мирка и Славка, цртане јунаке Народноослободилачке борбе) домаћи стрип припретио страном.

Тамо однекуд с оне стране Карпата, као претходница, са задатком да својим савременицима премери и провери будућу им отаџбину, на странице нашег листа утрчао је Дикан. Не сам, наравно. Ту је био и његов неизбежни пратилац у лику омаленог али практичног стрица Вукоја да свом горостасном и горопадном синовцу помогне да савлада многобројне препреке, посебно оне за које нису били довољни само необузданост буздована нити мишићавост мишића. Стрипом је прошетала гомила што добрих Старих Словена, што оних који нису били добри нити су, разуме се, били Стари Словени. Простор је био омеђен од Сингидунума до Ориона, а време од палеолита, преко шестог и следећег века, па до 2030. године.



А Дикан и његов стрикан, прпошни Вукоје, у мноштву епизода које су се гутале од „Вардара па до Триглава”, успевали су да, из епизоде у епизоду, надјачају непријатеље из Црне шуме, одгонетну тајне Сингидунума, од љутине лили сузе на избору за Мис папричицу, горопадали се с господаром Диоклецијанове палате, надгорњавали с царем Јустинијаном, одолевали напасној Сарки Јагуарки и умиљавали Весни Сапиенс, спречавали напад с Ориона, али и откривали Хазаре и Атлантиду, а у Боки Которској опијали се мирисом мимоза на једном фебруарском карневалу и уз обалу мора сладили бранцинима на граделама... Нема шта све нису радили, да би нас разгалили и да бисмо поверовали да смо и ми бољи и лепши него што јесмо.
И после заслуженог предаха вратили нам се и кроз нову, комплетну епизоду овом броју „Забавника”, али и кроз албум, први од четири предстојећа.



политикинзабавник