Mi deca sa kolodvora ZOO - Christiane F.

Surovo realna knjiga, bez imalo ulepšavanja, obogaćena fotografijama svih ljudi — odnosno dece koja nisu imala šansu da postanu ljudi.



Dramatična ispovest devojčice Christiane F., koja je sa margine posrnulog društva rano zakoračila u pakao droge, tražeći zaštitu, mir i vlastiti identitet ostavila je veliki utisak na mene tinejdžerku na školovanju u drugom gradu, samu i prepuštenu sebi,u doba najteže inflacije i opšte psihoze u društvu.
I sada, dok pokušavam da smislim kako bih ovu knjigu opisala u par reči, jedino mi na pamet pada droga, Berlin iz 1978., Hladni rat, železnička stanica, prostitucija, matori perverznjak, sumorni soliteri velegrada i deca izgubljena u svetu iluzija.
Dramatična ispovest devojčice koja je sa margine posrnulog društva rano zakoračila u pakao droge.



Priča mlade devojke počinje u dehumanizovanoj okolini berlinskog Gropiusstadta, gde beton guši svaku travku i otima svaki kvadrat prostora. Porodična klima je doslovce otrovana nerazumevanjem, nasiljem i egoizmom. U svemu tome, čini se da je skok kroz prozor jedanaestog sprata nebodera jedini izlaz iz bede i očaja takva života. Ova knjiga otkriva vrlo tužnu stranu ljudskog društva, jer govori da mlade putem heroina i droge ne vodi ludost neke zločeste dece , već neljudsko stanovanje u visokim tužnim i izolovanim soliterima, potiskivanje dečije igre, loši međusobni odnosi roditelja, izolacija i maltretiranje u školi.
U svom nesrećnom detinjstvu, nakon neljudskih batina dobijenih od oca, devojčica nailazi na pomisao o samoubistvu, ali otac taj isti otac i mučitelj sprečava njenu nameru. Ipak, presudni “skok” u potpuno drugom pravcu za maloletnu devojčicu će se desiti njenim polaskom u srednju školu. Christiane tada otkriva do tada nepoznati svet malih ljudi sebi sličnih i istovremeno biva fascinirana činjenicom da su svi oni « cool », odnosno mirni, hladni i neosetljivi na udarce društva u kome žive. Međutim, ona još ne zna da je to i stvarno hlađenje, unutrašnja smrt, koja počinje prelaskom sa blažih na “tvrđe” opijate i koja je gotovo uvek praćena fizičkim propadanjem tela i suženjem svesti.

Kompleks « totalnog autsajdera » u takvom društvu može se prevazići samo na jedan i jedini mogući način: uvek treba biti luđi i originalniji. Mora se otići « korak dalje » kako bi se izborilo mesto i obezbedilo poštovanje u društvu. Odbačena od svih, Christiane prihvata taj put iako je potpuno svesna da klizi potpunom stranputicom. U jednom trenutku, ona čak priziva pomoć od jedinog mogućeg stvorenja koje oseća svojim : « U jednom sam trenutku poželela da me majka uhodila, pa da se iznenada nađe pored mene i odvede me kući. Onda sam zaspala ». Od tog trenutka počinje njen put u prostore užasa : diskoteke, podrume i zloglasni “Kolodvor Zoo”, gde se propale egzistencije guše u sopstvenom smradu, obamrlosti i pustoši.


«U jednom sam trenutku poželela da me majka uhodila»

Jedva zakoračivši u 14.godinu, Christiane je već ovisnica o heroinu koja odlično poznaje berlinsko podzemlje sastavljeno od prodavača smrti i uvek novih i mladih kupaca. Do droge dolazi na sve moguće načine,a najčešće prodajom svog vlastitog tela matorim perverznjacima. U večitoj potrazi za parama, Christiane će surovo upoznati nastranu,bednu i izopačenu stranu ljudi – naličje sveta u kome se jedni guše u luksuzu i dosadi, a drugi tonu u mračnu močvaru. Razapeta između deteta u sebi i heroinskog zavisnika, Christiane sreće ljubav svoga života : mladića Detlefa,takođe heroinskog zavisnika.Apstinencijske krize, pokušaj odvikavanja i ponovni povratak na heroin samo su neke od scena u knjizi od kojih se tinejdžeru lako zavrti u glavi čitajući ovu dramatičnu ispovest.Šokantan je doživljaj bolnog kidanja veze sa majkom koju je « izneverila i izdala ». Nakon svih pokušaja pružanja pomoći, majka u očima svoje ćerke vidi još samo « strah i očaj » ne sluteći da su te oči već videle dubinu vlastitog groba. U trenutku kada pročita vest o smrti svoje 14-godišnje prijateljice, Christiane dolazi do poražavajućeg zaključka : « Kao da su novine pisale o mojoj smrti. Nije mi bilo jasno da li oplakujem sebe ili Babsi ».
Neprestalna nada da će jednom prestati, da će se skinuti sa heroina i živeti normalnim životom je očajni pokušaj mlade devojke da pobegne iz pakla zavisnosti.

Pitanja i moralne dileme koje pred nas stavlja ova knjiga, tiču se doslovce svakoga od nas. Mi smo ti koji grade društvo u kome naša deca žive. Nisu samo ljudi sa « druge strane zakona » indikatori takvog stanja. Sistem vrednosti društva danas doveden je u pitanje činjenicom da je sve veći broj onih koji su zavisni od neke vrste droge. Činjenica je i da institucije ne pokazuju volju da odgajaju slobodnog čoveka, sposobnog da odlučuje i stoji iza svojih odluka. Tome u prilog ide surova istina našeg doba da je heroin postao lako dostupan i u najzabačenijim delovima sveta. Ovo više nije slobodan svet, jer društvo čiji se temelji grade na negiranju jednog od najopasnijih problema današnjice i njegovih uzroka, ne može imati zdrave korene u svojoj osnovi. Loši međuljudski odnosi, društveni egoizam, izolacija i maltretiranje koje je sve više prisutno u društvu, očigledno nailaze na otpor generacija koje su na pragu svog života već prozrele šupljine, mane i nastranosti takvog društva.
Sa druge strane, ova knjiga bi trebala biti putokaz današnjim generacijama u cilju edukacije mladih, jer u društvu bez jasnih vrednosti lako se posrće. Neophodno je pokazati deci pravu sliku heroinskog zavisnika od trenutka u kome se počinje preko toga gde ta zavisnost vodi, pa sve do samog kraja koji je (blago rečeno) JEZIV!


Knjigu koja je u meni stvorila imaginarni svet poroka do koga nikada nisam želela da stignem, i danas ljubomorno čuvam u svojoj biblioteci. Jednog dana, ne tako daleko, pokloniću je svojoj deci sa istom namerom sa kojom je ona poklonjena meni. Da im pomogne da shvate zablude i iluzije sveta u kome žive i da im pokaže pravi put u drugačiju, svetliju budućnost daleko od surovog sveta zla i propale egzistencije koja se guši u sopstvenoj pustoši.



World.press