Bajazit I

Бајазит I

[You must be registered and logged in to see this image.]

Бајазит I, османска минијатура из 15. века, детаљ са родослова Османске династије, Музеј Топкапи Сараја у Истанбулу

Бајазит I (рођен 1354, умро 8. марта 1403) је био османски султан од 1389. до 1402. године. Пошто је преузео власт после погибије оца Мурата I у Косовској бици 1389, Бајазит је у току наредних година наставио са успешним ратним походима против хришћанских владара на Балкану и против других турских емира у Малој Азији. Натерао је на вазалну послушност српске великашке породице Лазаревића, Бранковића и Балшића, потукао крсташе 1396. код Никопоља и након тога довршио освајање Бугарске. Био је први османски владар који је опсео византијски Цариград, додуше неуспешно. Владавина му је окончана у бици код Ангоре 1402. када је поражен и заробљен у борби са татарским емиром Тамерланом. Умро је у заробљеништву 1403, а након његове смрти уследио је деценијски грађански рат између његових синова.

Порекло

[You must be registered and logged in to see this image.]

Бајазит, рођен 1354, био је син Мурата I (1362—1389), трећег владара из османске династије, и Ђулчичек (ружин цвет) Хатун, за коју су поједини извори тврдили да је била грчког (византијског) порекла. Према каснијој традицији, Ђулчичек је првобитно била једна од жена Азлана, владара кнежевине Кареси, коме је родила сина Јакшија. Када је Муратов отац Орхан око 1344. припојио Кареси својој држави, Ђулчичек је послата у османски харем. Удата је за Мурата када је овај постао пунолетан, а претходно је одбијала друге просце. Није у потпуности јасно да ли је била Муратова венчана жена или, што је вероватније, конкубина. Иако рођена као хришћанка, Ђулчичек је јавно демонстрирала своју посвећеност исламу тако што је Бруси, османској престоници у Малој Азији, подигла џамију и дервишку текију. Текија је била основана као вакуф, верска задужбина, а Јакши је именован за старатеља мајчине задужбине. Два натписа сачувана уз џамију и текију овековечила су име Бајазитове мајке. Каснија традиција о томе како је Ђулчичек постала Муратова пратиља можда одражава стари обичај номадских Туркмена да отимају невесте.

Освајања Мурата I

Према османским обичајима, султанови синови су у младости упућивани у провинцијске градове као намесници у друштву искусних васпитача и великодостојника од којих се очекивало да принца упуте у државничке послове. Мурат је тако Бајазита 1381. послао у Кутахију, јужно од Брусе, одакле је будући султан управљао новозадобијеним областима у Малој Азији. Слично политички раздробљеном Балкану у другој половини 14. века, тако је и Мала Азија била подељена на више мањих турских емирата. Османлијама из северозападне Анадолије највећи ривали биле су емират Еретне, са центром у Сивасу на истоку Мале Азије, и Караманија, чија је престоница била Коња, некада главни град селџучког Иконијског султаната. Ширећи своју власт на мање турске државе Мурат се трудио да не изазове против себе савез Еретне и Караманије. Бајазит је око 1375, у сваком случају пре 1381. године, ожењен једном принцезом из Гермијане, ћерком локалног емира Јакуба, и преузео је Кутахију званично као део мираза. Када су Османлије припојиле и незнатни емират Хамидилије, јужно од Гермијане, чиме су се приближили престоници Караманије, Караманиди су им објавили рат. Мурат је 1387. поразио Караманиде у рату у коме је Бајазит добио надимак Јилдрим тј. Муњевити. Стекао је такође и репутацију храброг, али плаховитог војсковође. Након османске победе над Караманидима, владари Караманије, Кастамоније и Анталије постали су Муратови вазали. Једино је још Кади Бурханедин, владар Сиваса, и даље пружао отпор Османлијама.

Бајазитов отац Мурат I је био први османски владар који је одлучно проширио османске поседе на Балканском полуострву. После Маричке битке 1371. године хришћански владари на Балканском полуострву морали су да прихвате вазалне односе према Османлијама. Византијски цар Јован V Палеолог постао је Муратов вазал 1372, бугарски цар Иван Шишман 1376. године, епирски деспот Исаул Буонделмонти до 1386, а владар Пелопонеза, морејски деспот Теодор I Палеолог 1387. године. Прихватање вазалства није у потпуности зауставило даља османска освајања, тако да је Мурат редом освајао важне градове на Балкану: Једрене (1369), Сер (1383), Софију (1385), Ниш (1386) и Солун (1387). Пошто је 1388. натерао привремено одментнутог цара Трновске Бугарске на вазалство, Мурат се устремио на још непокорене српске земље. После пораза једне османске војске код Билеће 1388, где је победу однео војвода краља Стефана Твртка I Котроманића, Влатко Вуковић, и одбијања кнеза Лазара Хребељановића да прихвати вазалне обавезе према султану, Мурат је почео да припрема већи поход против Срба.

Косовска битка и Бајазитово ступање на престо

Ту су доведени пред Бајазита кнез Лазар и војвода Крајмир. Цар Мурат, отац царев, као и брат Мустафа [Јакуб], лежали су обојица на носилима. И тад рече Бајазит кнезу Лазару: „Ето видиш како леже на носилима отац мој и брат мој. Како си се смео одважити да се њему успротивиш?“ Кнез Лазар је ћутао. Рече тада војвода Крајмир: „Мили кнеже, одговарај цару, јер глава није као врбов пањ да по други пут израсте.“ Тада кнез рече цару: „Веће је чудо како се отац твој смео усудити да нападне српску краљевину. А кажем ти, царе Бајазите: да сам ово раније знао што сад очима видим, морао би и ти на трећим носилима лежати. Али је сам Господ Бог тако изволео учинити због грехова наших. Нека буде воља божија.“ У томе је цар Бајазит наредио да посеку Лазара. Константин Михаиловић из Островице, Јаничарове успомене или Турска хроника, предговор, превод и напомене Ђорђе Живановић, Просвета, Бразде 5, Београд 1966, стр. 106.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Исходиште османског похода на српске земље била је чувена битка на Косовом пољу на Видовдан 1389. године. Саме појединости битке нису остале забележене у савременим изворима. У току битке, Мурат I је био убијен и то, према одговору Фиренце на писмо краља Стефана Твртка I, захваљујући делу дванаест заклетих племића. Исход битке није деловао извесно за савременике, али за погибију султана и једног од његових синова чије се име не зна, знало се у Паризу у октобру 1389. године. Према османској традицији из средине 15. века Бајазит је приграбио престо пошто је убио брата Јакуба. Канцелар и један од везира Мехмеда II Освајача, Мехмед-паша из Карамана, записао је како је Бајазит погубио Јакуба пошто је то било неопходно како би се спречило веће зло, а неопходност оправдава и оно што је забрањено. На Западу у почетку није било јасно ко је од Муратових синова наследио убијеног владара. У Венецији су већ у јулу припремали делегацију која је новом султану требала да изрази саучешће. Међутим, венецијански посланик је са собом носио два писма—једно за Бајазита, друго за Јакуба, како би био спреман без обзира на то којег од њих двојице буде затекао као султана. Штавише, било је општепознато да се нови османски владар Бајазит морао повући на исток са главнином преостале војске. Бајазитово повлачење било је разумљиво ако се прихвати друга верзија догађаја позната из појединих османских извора по којој Јакуб Челебија није пратио оца у походу против Срба 1389. већ је током тог периода боравио у Анадолији. Јакуб, старији по годинама од Бајазита, наводно је у време Косовске битке регрутовао туркменске одреде у Малој Азији. Муратова изненадна смрт на бојном пољу у ствари је помогла Бајазиту као једином принцу из Османове династије присутном уз Мурата, да приграби престо током битке и да га тако прихвате и они елементи у војсци којима је Јакуб био ближи. Штавише, пошто је Бајазит почео да кује сребрни новац тек шест месеци после Косовске битке сасвим је могуће да је рат између Муратова два сина потрајао неколико месеци након султанове погибије.

[You must be registered and logged in to see this image.]

**Бајазитово устоличење**, сцена из Руског илустрованог летописа.
Бајазитово устоличење, сцена из Руског илустрованог летописа.

Муратова смрт током битке и Бајазитово повлачење након боја свакако су послужили краљу Стефану Твртку I да огласи своју победу на Западу. Нови султан је превасходно морао да мисли на учвршћивање власти и, у првом тренутку, није могао да расипа снаге на нову већу офанзиву против српских земаља током 1389. године. Ипак, српски губици били су огромни у односу на расположиве снаге, а смрт кнеза Лазара, који је иза себе оставио малолетне синове Стефана и Вука, ставио је кнежевину Лазаревића у веома тежак положај. Мањи пљачкашки одреди Османлија појавили су се у Србији Лазаревића већ 1389, а затим су преко српских земаља упали у Угарску 1390. године. Неизбежност османске претње натерала је Вука Бранковића да већ у јулу 1389. године започне преговоре са Угрима, док су у случају Лазаревића, где је улогу регента у име малолетног Стефана преузела кнегиња-мајка Милица, непосредну опасност представљали Угри, а не Турци. Плашећи се да би Угри и Вук Бранковић могли да поделе између себе земље Лазаревића, кнегиња Милица је пре лета 1390. године прихватила врховну власт султана Бајазита. Лазаревићи су се обавезали на плаћање трибута и редовно слање војне помоћи султану, а четрнаестогодишња кнегиња Оливера, најмлађа ћерка Лазара и Милице, послата је у Бајазитов харем. Обавезу да сестру лично спроведе османском владару морао је, највероватније, на себе да преузме млади Стефан Лазаревић. Османска заштита врло брзо се показала корисном, пошто су Срби већ у августу 1390. уз турску војну помоћ ратовали против Мађара на линији од Браничева до Шапца.

Походи у Малој Азији и политика према Византији (1389—1392)
Први поход против ривала у Анадолији


[You must be registered and logged in to see this image.]

Малоазијски беглуци око 1330. године Слично Балкану, и Мала Азија је у 14. веку била подељена на читав низ државица што је омогућило Мурату I и Бајазиту I да истовремено шире своју власт и у Европи и у Азији.

У првим годинама владавине Бајазит је лично предводио походе у Анадолији, док је контролу над поседима на Балкану препустио својим намесницима. Султан је брзо стигао у Брусу и покренуо војску у којој су били и поједини хришћански вазали. Наиме, током Муратовог похода против Срба, Алаудин, владар Караманије, окупио је око себе владаре Анадолије и под његовим утицајем Јакуб-бег, господар Гермијане, заузео је територије које је раније морао да препусти зету Бајазиту. Османлије су почеле противудар већ у зиму 1389/90. године и Бајазит је до марта 1390. поново овладао Саруханом, Ајдином, Гермијаном и другим крајевима уз западну обалу Мале Азије. Једино је Смирна остала ван османске власти, будући да су је контролисали витезови јовановци са Родоса. Као нови владар Ефеса и Милета, Бајазит је потврдио привилегије које су ранији муслимански владари даровали Млечанима. После победа над слабијим емиратима, османски султан се окренуо свом главном противнику Алаудину (1361—1398). Бајазит је заузео неколико већих градова Караманида и опсео Коњу, Алаудинову престоницу. Овакав успех Османлија, реална претња да читава Мала Азија буде уједињена под Бајазитовом влашћу, утицали су да дотадашњи османски вазал Сулејман II Џандарли, владар Кастамоније, приђе Кадију Бурханедину. Владари Сиваса и Кастамоније тако су склопили савез и понудили помоћ Алаудину. Бајазит је на вести о новом противосманском покрету међу анадолским емирима склопио примирје са Караманидима. Како је Алаудин био готово побеђен, услови примирја били су повољни за Османлије. Бајазит је задржао све територије освојене током 1390, а Алаудин је задржао крајеве источно од града Чаршамбе на обали Црног мора

Султан и византијске међусобице

[You must be registered and logged in to see this image.]

Манојло II Палеолог, византијски цар (1391—1425), минијатура из византијског рукописа који се данас чува у Националној библиотеци у Паризу.

Боравак у Малој Азији Бајазит је искористио и да се умеша у византијске међусобице. Слабашно Византијско царство, које је спало на Цариград, узак појас западне обале Црног мора и Мореју (Пелопонез) било је подељено на поседе (апанаже) чланова династије Палеолог. У Константинопољу је боравио времешни цар Јован V (1341—1391), док је царев унук, двадесетогодишњи Јован VII, владао црноморском обалом од Месемврије до Цариграда. Уз подршку Ђенове и Османлија, Јован VII је заузео неколико градова и затим се појавио под зидинама Цариграда. Старом цару Јовану помоћ је у последњем тренутку пружио његов син Манојло II, мада се и она показала недовољном. Присталице младог претендента су 14. априла 1390. отвориле капије Јовану VII пазећи да у Цариград не уђу и турски помоћни одреди које је упутио Бајазит. Јован V се са својим присталицама затворио у тврђаву Златне капије, док је Манојло II успео да утекне ван града како би нашао помоћ. Млечанима је била добро позната Бајазитова подршка Јовану VII и једно посланство упућено из Венеције у Цариград 9. априла 1390. добило је два различита упутства која је требало да примене у зависности од тога кога буду затекли као владара Константинопоља—Јована VII или Бајазита I. У међувремену, Манојло II је успео да прикупи помоћ на егејским острвима и у августу се нашао пред византијском престоницом. Ђеновљани су већ потврдили нову промену на престолу и 17. септембра 1390. године Јован V се поново вратио на власт, док је Јован VII отишао свом заштитнику Бајазиту. Уз османску подршку Јован VII је прошао без већих политичких последица и деда му је вратио апанажу на обали Црног мора. Ипак, Јован VII је сада и званично био османски вазал.

Праву природу готово безнадежног положаја Византије открио је Бајазитов поход са краја 1390. године. Уз султана били су, у складу са вазалним обавезама, Манојло II и његов синовац и ривал Јован VII Палеолог. Циљ османског похода био је, на несрећу Палеолога, град Филаделфија, једини малоазијски посед који је преостао Византинцима. Тиме су, парадоксално, византијски одреди, додуше под принудом, допринели коначном нестанку византијске власти у Малој Азији. Пратећи Бајазитове потезе, Јован V је наложио поправке на цариградским зидинама код Златне капије плашећи се да би османски владар могао да се окрене против Константинопоља. Бајазит је затим још једном демонстрирао свој надмоћни положај тако што је поручио Јовану V да разруши све што је урадио на градским бедемима. Цар је учинио шта се од њега тражило пошто му је Бајазит одлучно запретио ослепљивањем Манојла II. Убрзо након овог понижења Јован V се разболео и пао у постељу из које више није ни устао, преминувши у фебруару 1391. године. Нови цар нејаког царства постао је Манојло II (1391—1425), Бајазитов вазал и, по потреби, талац. Пошто се Манојло II домогао Цариграда без султановог одобрења, Бајазит, посвећен предстојећем походу у Малој Азији, савладао је првобитан бес и послао новом цару своју делегацију. Манојло II је и даље морао да плаћа трибут и лично одлази у османске походе, а новина је била што му је Бајазит оштро поручио да се територијом Византијског царства сматра само град унутар зидина. Све ван зидина Константинопоља сад се отворено сматрало за турски посед. Поред тога, Манојло се морао сагласити и да Бајазит именује кадију који ће у Цариграду судити престоничкој муслиманској популацији. У јуну 1391. василевс је поново напустио Константинов град да би учествовао у Бајазитовим походима.

Други поход против ривала у Анадолији

У лето 1391. године Бајазит је изнова био активан у Анадолији ратујући против својих муслиманских ривала. Прва жртва снажења Османлија била је Кастамонија и Сулејман II је убијен у јуну 1391. године. Бајазит је анектирао практично све поседе Џандарида осим Синопе на северној обали Мале Азије која је дата на управу Сулејмановом брату. Кади Бурханедин је највероватније кренуо у помоћ Сулејману, али је уз пут дознао за смрт свог савезника. Бајазит је затим кренуо ка Амасији, маленом емирату који је представљао тампон зону између Османлија и Сиваса. Појава бројне османске војске привукла је локалне владаре у Бајазитов табор, док је Кади Бурханедин избегавао отворене борбе са моћнијим супарником. Кади Бурханедин је, изгледа, однео победу у бици код Чорумлуа, али овај сукоб није био ништа више од мање чарке. Бајазит је водио поход све до зиме 1391. године. Није могао да нанесе Кадију Бурханедину убедљив пораз, али је бар на своју страну привео анадолијске емире. За пролеће 1392. Османов потомак је почео да планира освајање Синопе са мора како би најзад искоренио Џандариде. По вестима које су стигле у Венецију крајем априла те године, Бајазит је изградио сопствене ратне бродове, што је био први случај да Османлије развијају морнарицу. Заповедништво над флотом приликом напада на Синопу требало је да буде додељено цару Манојлу II Палеологу. Иако је Бајазит почео озбиљне припреме, до овог похода није дошло због прилика у Европи које су захтевале султаново лично присуство.

Балкански вазали (1390—1392)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хришћанске области и османски поседи на Балканском полуострву крајем 14. века. Године у загради означавају време када су владари појединих феудалних области постали вазали османског султана.

Прихватање вазалних обавеза према Бајазиту привремено је довело до раскида односа између Лазаревића и Бранковића, пошто је Вук Бранковић и даље пружао одлучан отпор турској експанзији. Током 1391. османски одреди су се залетали све до Зете, средње Грчке и Драча, а у зиму 1391/2. извели су велики напад на земље Бранковића. Вук је био принуђен да преда Скопље султану 6. јануара 1392, а након тога је морао да прихвати вазалне обавезе према османском владару. У новембру 1392. године Вук Бранковић је у повељи манастиру Хиландару забележио …сложих мир с Турци и приложих великом господину цару Бајазиту и сложих с њим мир. Скопље је убрзо постало седиште османског војсковође Јигит-паше кога су савременици називали Пашаит.[33][21]

Османско напредовање у правцу запада било је олакшано политичком раздробљеношћу територија данашње Албаније, као и породичним сукобима између чланова породице Балшића који су господарили Зетом.[34]1 Ђурађ II Страцимировић Балшић је у периоду након Косовског боја наишао на опозицију унутар породице коју је представљао његов брат од стрица Константин, син Ђурђа I. Константин Балшић је 1390. или 1391. отишао на Бајазитов двор и постао турски вазал, док је Ђурађ II привукао пажњу Османлија својим преласком у католичанство, везама са папством, као и захваљујући сукобу са локалним великашима Црнојевићима. Скопски санџак бег је Ђурђа позвао у Скопље у лето 1392. и затим га заробио тражећи као откупнину читав низ градова. Могуће је да су османске власти деловале формално у корист Константина Балшића који је дуго био лишен учешћа у управљању Зетом. Суочен са оваквим притиском, Ђурађ је прихватио османско сизеренство и трибутарне обавезе, а слободу је платио предајом Скадра, Дриваста и Светог Срђа на Бојани. Док је Ђурађ сада боравио у Улцињу, Константин је од османског намесника Шахина, који се сместио у Скадар, затражио овај град. Након свађе са Турцима, Константин је морао да спас тражи на једном од јадранских острва под влашћу Венеције. Ипак, прилике су се промениле када је млетачки племић Марко Барбадиђо који је управљао Кројом у име Републике пристао на вазалне обавезе према султану. Млечани су поразили свог нелојалног намесника, док су Османлије, вероватно крајем 1394, поставили Константина Балшића за владара Кроје. Поред Османлија, који су ширили мрежу својих вазала по јужном делу јадранског приморја, слично су чинили и Млечани, мада њихова власт, разумљиво, није залазила дубље у залеђе.

Територија под директном османском влашћу у Европи још увек је била релативно скромна и обухватала је Тракију и већи део Македоније. Ипак, ови крајеви су били изванредно стратешки значајни пошто су повезивали Балкан и Малу Азију и омугућавали су Османлијама да по потреби интервенишу и у европским и у азијским провинцијама. На територију под директном влашћу султана ослањала се права мрежа вазала све до Црног мора, Дунава, Саве, Дрине и Јадранског и Јонског мора. Ови вазали, као што се може видети, били су појединачно слаби и међусобно посвађани, али су њихов трибут и војни одреди Бајазиту омогућавали успешне походе по Малој Азији

Пад Трновске Бугарске

Први већи изазов Бајазиту у европском делу царства упутио је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки (1387—1437) који је већ 1392. године покушавао да организује крсташки поход против Турака. У току зиме 1392/3. године трновски2 цар Иван Шишман (1371—1395) започео је тајне преговоре са Жигмундом како би прекинуо вазалне односе према султану. Османлије су ипак сазнале за ове преговоре па су, с обзиром да је ово било већ друго Шишманово отпадништво, 1393. кренули у велики поход на Бугарску. Трново, центар државе Ивана Шишмана, освојено је у јулу 1393. после тромесечне опсаде и Трновска Бугарска је покорена. Додуше, цар Иван Шишман је опсаду Трнова провео у Никопољу на Дунаву и победник му је дозволио да ту борави и даље, наравно, као султанов вазал. Слична је била и судбина Шишмановог полубрата, видинског цара Ивана Страцимира (1365—1396) који је морао да потврди своју лојалност према султану тако да је и он остављен на власти као Бајазитов вазал.

Османлије су се такође успешно упустиле у освајање западне обале Црног мора. Једини део бугарских земаља који је, бар привремено, остао ван Бајазитовог домашаја била је Добруџа, која је била центар деспотовине независне од бугарских царева. Почетком 1390. Добруџу је заузео влашки кнез Мирча Старији (1386—1418) под чијом влашћу су се нашли и приморски градови Варна, Емона и Каварна. Османлије су већ 1391. започеле упаде на територије некадашњег деспота Добруџе. Њихове акције искористио је Бајазитов вазал Јован VII Палеолог, братанац византијског цара Манојла II, тако да се Добруџа 1391. или 1392. нашла под влашћу Јована VII, највероватније по Бајазитовом налогу чиме је желео да ојача положај свог вазала након неуспешног преврата у Цариграду.

Битка код Никопоља

[You must be registered and logged in to see this image.]

Битка код Никопоља одиграла се 25. септембра недалеко од града, премда је тачно место битке и дан данас предмет расправа. Бајазит је, по свему судећи распоредио своју војску, која је могла бројати и 15.000 људи у облику полумесеца, при чему су одреди из Румелије били на десном крилу пошто се рат водио на тлу Европе. Према османској војној традицији главнина коњице била је у центру, испред коњице стајали су стрелци заштићени палисадом, а испред њих лака коњица позната под називом акинџије. С друге стране, Жигмунд је обуздавао своју војску, која је могла бројати око 16.000 ратника, желећи да процени султанову одлучност да нападне. Намера угарског краља, изнесена на ратном већу претходне вечери, била је да пошаље лако наоружану коњицу из Влашке и Едреља да растера акинџије и тако отвори простор за јуриш западњачких витезова. Крсташи су ове планове сматрали за обичан покушај да им угарски краљ ускрати славу подвига, док су лаку коњицу из Подунавља посматрали као одреде наоружаних сељака. Жигмунд је још једном попустио и 25. септембра Бургунђани и Французи су се постројили испред крсташког бојног реда.

Уследио је јуриш француских крсташа које је предводио несмотрени гроф од Еа, конетабл француског краља8, за којим су кренули Жан од Невера и други великаши са својим пратњама. Како се између хришћанске и османске војске налазила стрма удолина, крсташи су једино могли да виде одреде лако наоружаних акинџија. Акинџије су се разбежале, док су крсташи провалили кроз редове пешадије и ограде од палисаде, да би се затим нашли опкољени са три стране. После успона и борбе са акинџијама, потом са турском пешадијом, затим са спахијама изморене крсташе напали су елитни коњанички одреди из султанове пратње. Крсташи су били потпуно разбијени, великаши су почели да полажу оружје и предају се, а то је учинио и млади Жан од Невера на наговор својих телохранитеља. Према западним и османским изворима Бајазит је Никопољску битку добио у два одвојена сукоба, прво са крсташима, затим са угарским одредима краља Жигмунда. Угри су кренули у јуриш за Французима, али, по свему судећи, нису ни стигли до палисада. После сукоба са пешадијом, Жигмундову главнину одреда су напале спахије, а потом је Бајазит задао пресудни ударац тако што је у борбу послао кнеза Стефана Лазаревића и његове Србе. Кнез Стефан је затим заробио заставу угарског краља чиме је и фактички почела бежанија Жигмундових људи. Бојно поље су још раније напустили Мирчини Власи и Жигмундови ердељски вазали.

Бајазитова победа

[You must be registered and logged in to see this image.]

Анонимни мајстор дрезденског молитвеника, Погубљење хришћанских заробљеника пред Бајазитом после битке код Никопоља 1396. године, минијатура из 15. века (после 1470. године) израђена као илустрација за Хронику Жана Фроасара. Наручилац је био француски великаш Луј од Брижа. Данас се илустрована Хроника чува у Националној библиотеци у Паризу

Жигмунд се, заједно са великашима, без већих проблема повукао према Дунаву и укрцао на млетачку адмиралску лађу. Већина обичних војника није била те среће јер су неки страдали у борбама, други су се подавили покушавајући да препливају Дунав, а било је и случајева претоварених бродова који су тонули у реку. Цитирајући сина тадашњег великог везира Кара, Тимурташ-паше, османски историчар Нешрија је записао како су Османлије заробиле око 2000 људи. Нешрија такође вели да је Бајазит био изненађен раскошношћу крсташког табора у коме је затим провео ноћ заједно са својим војсковођама славећи велику победу.[63]

У крсташком логору султан је затекао несахрањена тела ратника из Орјахова. Бајазит се разбеснео и наредног јутра наредио да му се сви заробљеници доведу. Владар је по исламским законима имао право на петину ратних заробљеника и Бајазит је могао слободно да бира међу сужњима. Преко двојице француских велможа који су говорили турски затражио је да му се доведу двадесеторица најугледнијих заробљеника за које се могла тражити велика откупнина. Остале је Бајазит у наступу гнева желео да јавно погуби као одговор на масакр његових људи у Видину и Орјахову. Султан је наредио смакнуће заробљеника и поред тога што су га учени људи из његове свите убеђивали да ће такав потез расрдити Алаха. Бајазит је, када му се призор смучио, наредио да се покољ обустави

Последице Никопољске битке (1396—1399)
Пад Видинског царства и повратак крсташа кућама

Непосредно после Никопољске битке Бајазит је искористио Жигмундов пораз да свргне Ивана Страцимира и освоји Видин. Тако је 1396. године средњовековна Бугарска у потпуности пала под турску власт. Видин је претворен у средиште одакле су убудуће предузимани походи на Влашку, Угарску и Србију. Први упад у Угарску уследио је недуго после битке. Османлије су извеле продор у Банат, разориле Земун и Сремску Митровицу и преко Посавине и Подравине стигле све до Птуја. Иако су Угарском владали поуздани намесници, земља је била обезглављена одсуством краља. Жигмунд је на млетачким лађама из Дунава упловио у Црно море и обрео се ускоро у Цариграду где се састао са царем Манојлом II Палеологом. Вести о катастрофи код Никопоља биле су тежак ударац за византијског цара који је и даље боравио у опседнутом граду. Жигмунд је обећао да ће наредног пролећа покренути нови поход против Османлија и у пријатељству се растао са царем. Бајазит је и ову прилику искористио да се наруга пораженом краљу Угарске. Док је краљевска лађа пловила кроз Дарданеле, Бајазит је наредио да се у Галипољу построје његови хришћански заробљеници који су запомагањем пропратили Жигмундов пролазак. Жигмунд је опловио Балканско полуострво и 21. децембра се искрцао у Дубровнику где је провео Божић. У централну Угарску се вратио после четворомесечног одсуства преко Сплита, Сења и Загреба. Почетком 1397. године Жигмунд је кренуо у кажњавање бившег палатина Стевана Лацковића, заповедника ердељских одреда код Никопоља, који је погубљен и лишен имовине. За Жигмунда био је то почетак нових заплета који су га спречили да се активније бави противосманском политиком све до периода након Ангорске битке.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Антонио де Пукио-Писанело (?), **Жигмунд Луксембуршки**, краљ Угарске (1387-1437) и Чешке (1419-1437) и цар Светог римског царства (1433-1437), портрет настао највероватније 1433. године.


Вести о тешком поразу код Никопоља стигли су до Француске током децембра 1396. године захваљујући групицама преживелих. Први доносиоци лоших вести били су у Паризу сумњичени као скитнице и неколицина је затворена под оптужбом да шире лажне вести. Тек када су двојица притворених идентификовани као слуге конетабла од Француске, бургундијски војвода је послао свог коморника да се распита о судбини Жана од Невера. У међувремену, младић је са најугледнијим заробљеницима био заточен у Бруси где је уживао благ третман који је подразумевао добру исхрану и ограничено кретање. Неколицина старијих великаша, укључујући и некада ратоборног грофа од Еа, притиснути годинама, поразом и понижењима, разболели су се и убрзо поумирали. Османлије су њихова тела предали Ђеновљанима који су их сахранили у фрањевачком манастиру у Галати. У Париз је на Божић стигао и Жак од Ејиа, кога су Бајазит и Жан од Невера заједнички упутили на Запад. Жак од Ејиа је предао бургундијском војводи писмо његовог сина, а затим се са угледном пратњом и богатим даровима вратио Бајазиту. У јануару 1397. низ писама је циркулисао Западном Европом у коме су породице заробљених тражиле помоћ пошто је султан захтевао огромне откупнине. Новац је прикупљен и затим послат на Исток преко италијанских банкара и дипломата ђеновљанске породице Гатилузи која је владала егејским острвом Лезбос. Жан од Невера, који је учешћем у бици код Никопоља зарадио надимак Неустрашиви, вратио се у Дижон 22. фебруара 1398. године, скоро две године након свог одласка из Бургундије. Са собом је донео и неколико личних дарова од Бајазита: гвоздени буздован, ланене тунике по турској моди, неколико лукова са кожним тетивама (за које се у Француској веровало да су од људских црева) и мали бубањ. Иако су савременицима ови дарови деловали збуњујуће, Бајазитова порука је највероватније била да Османлије рат воде успешно простим оружјем, без сувишно нагиздане опреме и оружја какво су крсташи носили.

Заточеништво и смрт

После заробљавања Бајазита, Тимур је послао свог унука Мухамеда у правцу османске малоазијске престонице Брусе. Не чекајући Татаре, Сулејман Челебија је из Брусе однео део владарске ризнице и пребацио се у Европу. Како су се Тамерланови ратници окомили на Брусу, пљачкајући је да би је на крају спалили, српски одреди под командом Стефана и Вука Лазаревића успели су на време да преплове Дарданеле. Ипак, Татари су заробили Гргура Бранковића који је нешто касније откупљен из ропства. Према каснијим османским хроникама Тимур је био задивљен јунаштвом српских ратника током битке код Ангоре, па је наложио да се заробљени Срби отпусте са коњима и оружјем који су им припадали. Тамерлан је пак задржао седамдесет српских неимара пошто су му Византинци потврдили да су Срби вешти у изградњи камених мостова, кула и богомоља као и Млечани. Док је татарски емир боравио у Кутахији његов унук Абу Бекр је палећи и пљачкајући стигао све до Никеје. Да би свом походу, усмереном против Османлија, некако дао особине газе, светог рата против неверника, Тамерлан је опсео јовановце из Смирне. Смирна је заузета 28. децембра 1402. године и поново су татарски војници извели масакр бранитеља. Ђеновљани са Хиоса и из града Фокеје успели су да се спасу исплатом богате откупнине, а Јован VII Палеолог је преко посланика изразио жељу да призна Тимурову врховну власт. Међутим, Тимур није био заинтересован за даље ратовање на западу, прилике у Западној Азији су захтевале да се врати на исток. Пре него што ће се, после осам месеци напустити Анадолију, Тамерлан се потрудио да уреди прилике у Малој Азији у складу са својим интересима. Обновио је раније емирате, Караман, где је на власт довео Алаудиновог сина Мехмеда II (1402—1423), Кастамонију, Сарухан, Ајдин, Ментешу, Гермијан и Теке. Тимуров циљ, по свему судећи, није био да искорени Османлије, већ да успостави равнотежу снага у Малој Азији при чему је места било и за Бајазитове потомке. Османлијама је остављен појас територија од Амасије на истоку све до Брусе и Мраморног мора на западу. Међутим, ови крајеву су били подељени између принчева из Османове династије. Младом Мехмеду је препуштена област Амасије и Токата у североисточном делу Анадолије, а Иси Кареси, док је разрушена Бруса дата на управу Мурату, Сауџијевом сину. Сулејман се до тада учврстио у Једрену у европским провинцијама царства. У Тамерлановом заробљеништву остали су Муса и Мустафа, затим побеђени Бајазит, као и жене из султановог харема које су Татари заробили у Бруси.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Романтичарска представа Бајазита у заробљеништву где је доспео након Ангорске битке. Рад Јохана Напомука Гајгера (Johann Nepomuk Geiger) из око 1860. године.

Да би спречио Бајазитово бекство Тамерлан је наложио да заробљени султан путује у носиљци са решеткама, коју је каснија традиција претворила у гвоздени кавез. Према традицији коју су забележили познији аутори Садедин и Евлија Челебија, Тимур је једном приликом дочекао Бајазита као себи равног, одвео га у свој шатор и сео поред њега. Победник је тада упитао побеђеног шта би учинио да је исход битке био другачији. Охрабрен тоном разговора, Бајазит је одважно рекао Тимуру да би га, у случају да је овај допао заробљеништва, водао унаоколо у гвозденом кавезу. Тимур је тада наредио да се искује велики кавез у који је смештен Бајазит. Иако савремени извори спомињу да је Бајазит био уважаван у заробљеништву, ипак је његов положај био тежак и понижавајућ. Према Халкокондиловим речима, Тимур је решио да унизи Бајазита тако што је наредио да му се доведе султанова најмилија жена, српска кнегиња Оливера. Тимур ју је са собом водио по татарском логору, а затим је наложио да га служи вином у Бајазитовом присуству. Султан је поручио емиру да Тамерлан, као човек скромног порекла, не би требало да исмева децу и жене царева и вређа своје природне господаре. На ове речи Тамерлан се само насмејао дозволивши да дела говоре уместо речи10. Арабшах, османски историчар, писао је како је Тимур сваког дана примао Бајазита прво дворећи га и обраћајући му се уљудно, да би га потом вређао и изругивао му се. У овим разговорима ни Бајазит није остајао дужан Тимуру. Тамерлан је, како Лаоник Халкокондил пише, критиковао Бајазитову опседнутост ловом, на шта му је заробљеник одвратио да лов и није за таквог степског разбојника, већ бављење псима и соколовима приличи њему као потомку Мурата и Орхана. Разљућени Тамерлан је затим Бајазита посадио на мулу и наредио да се води кроз татарски табор како би га вређали. Бајазит ни тада није клонуо духом, већ се распитивао међу Тимуровим људима да ли је међу њима уобичајан лов са соколовима и псима.

Из византијских кратких хроника познато је да је Бајазит преминуо 9. марта 1403. у Акшехиру, северозападно од Коње. Нису познате околности по којима је султан умро. Византијски историчари 15. века познавали су две различите верзије: Дука је тврдио да се Бајазит отровао, док је Халкокондил записао да је султан умро од туге. Евлија Челебија је доста касније забележио како је Бајазитов син казнио Тимура и покушао да спасе оца, али га је у томе спречила Божија воља. Бајазит је наводно умро исте ноћи од високе температуре у кавезу. И поред свега, Тимур се побринуо да Бајазит буде са свим почастима сахрањен у Бруси.

Обнова османске моћи

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мехмед I, османска минијатура из 16. века

Влада Мехмеда I (1413—1421), кога је османска традиција касније сматрала за директног наследника Бајазита I, представљала је период мира за његове хришћанске савезнике из времена борбе са Мусом, али и доба унутрашње консолидације Османског царства. Мехмед је потврдио византијском цару Манојлу II територијалне уступке из 1403, а достојно је и наградио деспота Стефана Лазаревића. Положај Србије, чији је владар истовремено био вазал две углавном завађене силе, Османлија и Угарске, био је јединствен и тежак, али се сматра да је владавина Мехмеда I омогућила успон деспотовине. Највећи изазов за Мехмеда била је прво обнова османске превласти у Анадолији, затим борба са преосталим братом Мустафом, за кога се раније веровало да је нестао у Ангорској бици, као и обрачун са славним верским мистиком, шејхом Бедредином. Слично Мусином доласку у Европу и сада је главна подршка изазивачу Мустафи, познатом у османској историографији као Дузме Мустафа (Лажни Мустафа), дошла из Влашке. Из подунавске кнежевине Мустафа се, уз помоћ авантуристе Џунеида, бившег владара Смирне, домогао Македоније 1416, али га је Мехмед одлучно поразио. Мустафа и Џунеид су се склонили у византијски Солун, а Мехмед је, на вест о побуни шејха Бедредина у Добруџи, пристао да плаћа цару Манојлу II 300.000 акчи годишње како би се бегунци држали на сигурном, ван османских граница. За разлику од Мустафе, који је био претендент на престо, Бедредин је био верски вођа који је око себе окупљао ниже слојеве становништва, без обзира на порекло и веру. Ипак, Мехмед га је ухватио и обесио у Серу децембра 1416. године. Тиме је Мехмед I повратио унутрашњу стабилност Османског царства, а осим са Венецијом, са успехом је ратовао против хришћанских држава.

Са изненадном смрћу Мехмеда I постепено се завршило примирје Османлија са Византијом и Српском деспотовином. Мехмеда је наследио способни син Мурат II (1421—1451), кога су, иронично, и Дука и Бертрандон де ла Брокијер овековечили као човека мира. Када је син и савладар онемоћалог цара Манојла II, Јован VIII Палеолог покушао да употреби Бајазитовог сина Мустафу да покрене нови рат око наслеђа у Османском царству, Византија је брзо изгубила територије које су јој враћене 1403. године. Мурат II је без већих проблема савладао Мустафу и затим га обесио као обичног разбојника показујући тиме јавно да га не признаје за свог стрица, а самим тим ни за Бајазитовог сина. Византија је помогла и побуну у Малој Азији у којој је као противкандидат Мурату истакнут Мехмедов млади син Мустафа, али је и тај изазов султан савладао лако. Османске борбе са Угарском, које је Мехмед I водио покушавајући да се наметне Босни и Влашкој, пренеле су се и на Србију током последњих година владавине деспота Стефана. Укратко, Мурат II је током своје владавине наметао све теже вазалне обавезе деспоту Србије Ђурђу Бранковићу, коначно је покорио Солун 1430, и нанео тешке поразе хришћанским војскама, прво крсташима код Варне 1444, а затим Јаношу Хуњадију и Угрима на Косову 1448. године. Његова владавина била је само увод у још сјајнију владу његовог сина Мехмеда II Освајача (1451—1481) који је успео оно о чему је Бајазит I сањао—да створи пространо централизовано царство од Дунава до Еуфрата са центром у Константинопољу.

Почетак прве османске опсаде Константинопоља
**Анадоли хисар** или **Анадолијски хисар**, савремени изглед, ову тврђаву подигао је Бајазит I како би могао да опседа Цариград.
Анадоли хисар или Анадолијски хисар, савремени изглед, ову тврђаву подигао је Бајазит I како би могао да опседа Цариград.
Још у Серу Јован VII је султану указивао на нелојалност цара Манојла II. Пошто је Бајазит у пролеће 1394. био превасходно заинтересован за освајање Тесалије и Мореје, Манојло II се вратио у Константинопољ. Према историчару Халкокондилу, Бајазит је позвао на свој двор Манојла II, али је цар одбио да се појави. Сада је Бајазит послао великог везира Али-пашу цару, државника од раније наклоњеног василевсу. Велики везир је пренео Манојлу ултиматум—султан је захтевао предају Константинопоља—док је приватно упозорио цара да не иде на Бајазитов двор. Суочен са пропашћу вишедеценијске политике задовољавања захтева Османлија, Манојло је изабрао отпор. Цар је прво од Млечана, а затим од западних владара почео да тражи помоћ у борби против султана. Како је цар променио своју туркофилску политику, Бајазит је наложио опсаду Цариграда. Опсада је почела у септембру 1394. године и Бајазит се наводно заносио мишљу да по освајању града претвори саборну цркву Свете Софије у своју палату. Међутим, после првог великог јуриша и употребе опсадних справа постало је јасно да султан просто не може да заузме град који су штитиле древне зидине Теодосија II, али је Константинопољ био подвргнут блокади која је, уз прекиде, потрајала чак осам година

Даљи ток опсаде Константинопоља и пут цара Манојла II на Запад
**Цариград, приказ из 1422. године**; мапу је израдио фирентински картограф Кристофоро Буонделмонти (Cristoforo Buondelmonti); (Description des îles de l'archipel, Национална библиотека у Паризу). У питању је најстарији сачувани приказ Цариграда и једини сачувани пре осмаснког освајања Града 1453. године.
Цариград, приказ из 1422. године; мапу је израдио фирентински картограф Кристофоро Буонделмонти (Cristoforo Buondelmonti); (Description des îles de l'archipel, Национална библиотека у Паризу). У питању је најстарији сачувани приказ Цариграда и једини сачувани пре осмаснког освајања Града 1453. године.
У јуну 1398. Венеција је поново радила на измирењу цара и султана, а у септембру исте године Млечани су вршили војне припреме уколико Бајазит покуша да изврши препад на град флотом коју је окупљао у Галипољу. Све време Млетачки сенат је упућивао цара да помоћ и савезнике тражи међу западним монарсима. Манојло је тако ушао у преписку са папом, великим московским кнезом Василијем I, енглеским краљем Ричардом II и француским краљем Шарлом VI. Византијски апели су највише одзива имали на француском двору. У околини Шарла VI се отворено планирао нови крсташки поход, а краљев стриц, војвода од Орлеана, већ се нудио да преузме вођство над крсташима. Као одговор на Манојлове сталне молбе, Шарл VI је у пролеће 1399. организовао војну експедицију која је требало да делује као претходница већег крсташког похода. Под командом маршала Бусикоа, ветерана Никопољске битке и некадашњег Бајазитовог заточеника, две галије и још четири брода испловили су из јужне Француске крајем јуна 1399. године. Бусико, који је од раније познавао цара Манојла, стигао је у Цариград са око 1.200 ратника у пратњи још неколико бродова Млечана, Ђеновљана, породице Гатилузи и јовановаца са Родоса. Измучени опсадом, Цариграђани су топло дочекали ову малену војску која је затим у парадном поретку промарширала Константиновим градом. Под командом цара и маршала Бусикоа француски одреди су очистили околину града од Турака, неуспешно напали Никомедију и опљачкали неколико османских градова на малоазијској обали. Војни домети француске војне експедиције, кад се узму у обзир размере османског притиска, били су веома скромни, тако да је Бусико почео да убеђује Манојла да напусти Цариград и крене на Запад да лично тражи помоћ. У међувремену, Бусико је радио на измирењу цара и његовог синовца Јована VII који је изгледа од 1397. године одустао од сарадње са Бајазитом. Бусико је почетком децембра 1399. године отпутовао у Селимврију и одатле довео Јована VII у Цариград. Стриц и синовац су се сложили да Манојло отпутује на Запад, а да Јован VII управља Цариградом као регент, да би по царевом повратку Јован добио као апанажу Солун са околином, које је додуше, тек требало отети Османлијама.[73][74]

У децембру 1399. Манојло II и Бусико су отпутовали на Запад, док се Јован VII прихватио регентства уз новчану помоћ Млечана и Ђеновљана намењеној одбрани града. Цар Манојло II је са собом повео и супругу Јелену, ћерку Константина Драгаша, и два сина, али само како би их у млетачком Модону на Пелопонезу поверио на бригу брату Теодору I Палеологу. Долазак Јована VII у Цариград свакако је привукао Бајазитову пажњу. Изгледа да је Јован VII морао да Бајазиту препусти Селимврију и околину Константинопоља, као и да дозволи долазак турског кадије у град, што је 1391. године Манојло II Палеолог обећао, али упорно одбијао да изврши. Долазак Јована VII у Цариград деловао је као догађај који би, дугорочно гледано, био у османским интересима. Како год било, османска блокада града је настављена и Млетачки сенат је 1400. упозоравао Јована VII да не верује лажним обећањима султана и да се придржава савета свог стрица, а да ће му Венеција помоћи у очувању града. Дука преноси да је у том периоду, иако се не може датовати, Бајазит упутио Јовану VII ултиматум да му се град преда у замену за провинцијску апанажу коју је нудио Палеологу, обећавајући да ће разорити град ако му се не удовољи. Јован му је одговорио да су Цариграђани можда беспомоћни, али да се уздају у Божију помоћ. Ипак, и поред претњи и константне опсаде града, Бајазит се све више и више морао бавити приликама на Исток

Обнова османске моћи
**Мехмед I**, османска минијатура из 16. века
Мехмед I, османска минијатура из 16. века
Влада Мехмеда I (1413—1421), кога је османска традиција касније сматрала за директног наследника Бајазита I, представљала је период мира за његове хришћанске савезнике из времена борбе са Мусом, али и доба унутрашње консолидације Османског царства. Мехмед је потврдио византијском цару Манојлу II територијалне уступке из 1403, а достојно је и наградио деспота Стефана Лазаревића. Положај Србије, чији је владар истовремено био вазал две углавном завађене силе, Османлија и Угарске, био је јединствен и тежак, али се сматра да је владавина Мехмеда I омогућила успон деспотовине. Највећи изазов за Мехмеда била је прво обнова османске превласти у Анадолији, затим борба са преосталим братом Мустафом, за кога се раније веровало да је нестао у Ангорској бици, као и обрачун са славним верским мистиком, шејхом Бедредином. Слично Мусином доласку у Европу и сада је главна подршка изазивачу Мустафи, познатом у османској историографији као Дузме Мустафа (Лажни Мустафа), дошла из Влашке. Из подунавске кнежевине Мустафа се, уз помоћ авантуристе Џунеида, бившег владара Смирне, домогао Македоније 1416, али га је Мехмед одлучно поразио. Мустафа и Џунеид су се склонили у византијски Солун, а Мехмед је, на вест о побуни шејха Бедредина у Добруџи, пристао да плаћа цару Манојлу II 300.000 акчи годишње како би се бегунци држали на сигурном, ван османских граница. За разлику од Мустафе, који је био претендент на престо, Бедредин је био верски вођа који је око себе окупљао ниже слојеве становништва, без обзира на порекло и веру. Ипак, Мехмед га је ухватио и обесио у Серу децембра 1416. године. Тиме је Мехмед I повратио унутрашњу стабилност Османског царства, а осим са Венецијом, са успехом је ратовао против хришћанских држава.[130][131][132][133] [134]

Са изненадном смрћу Мехмеда I постепено се завршило примирје Османлија са Византијом и Српском деспотовином. Мехмеда је наследио способни син Мурат II (1421—1451), кога су, иронично, и Дука и Бертрандон де ла Брокијер овековечили као човека мира. Када је син и савладар онемоћалог цара Манојла II, Јован VIII Палеолог покушао да употреби Бајазитовог сина Мустафу да покрене нови рат око наслеђа у Османском царству, Византија је брзо изгубила територије које су јој враћене 1403. године. Мурат II је без већих проблема савладао Мустафу и затим га обесио као обичног разбојника показујући тиме јавно да га не признаје за свог стрица, а самим тим ни за Бајазитовог сина. Византија је помогла и побуну у Малој Азији у којој је као противкандидат Мурату истакнут Мехмедов млади син Мустафа, али је и тај изазов султан савладао лако[135][136][137][138]. Османске борбе са Угарском, које је Мехмед I водио покушавајући да се наметне Босни и Влашкој, пренеле су се и на Србију током последњих година владавине деспота Стефана. Укратко, Мурат II је током своје владавине наметао све теже вазалне обавезе деспоту Србије Ђурђу Бранковићу, коначно је покорио Солун 1430, и нанео тешке поразе хришћанским војскама, прво крсташима код Варне 1444, а затим Јаношу Хуњадију и Угрима на Косову 1448. године[139][140][141][142][143][144]. Његова владавина била је само увод у још сјајнију владу његовог сина Мехмеда II Освајача (1451—1481) који је успео оно о чему је Бајазит I сањао—да створи пространо централизовано царство од Дунава до Еуфрата са центром у Константинопољу.