Braća Grim

Била једном једна љупка девојка, по имену Снежана. Њена мати је умрла, а отац јој се по други пут ожeнио једном лепом, али сујетном женом, која је уствари била вештица.
Она је себе сматрала најлепшом женом на свету и имала је чаробно огледало, кoјe јој је увек све говорило. Једног дана запита она огледало као и обично: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ми ко је најлепши на свету?" Али огледало је разљути одговоривши;" Снежана је најлепша!"
Девојка је заиста била права лепотица. Маћеха је била ужасно љубоморна, па нареди једном од својих ловаца да одведе Снежану у шуму и тамо је убије. Ловац поведе Снешану, али ниjе могао да је убије и остави је тамо. Успут он закла једну свињу, извади јој срце и однесе га господарици, као доказ да је убио девојку. Тако је маћеха једно време била задовољна.
У међувремену Снежана је лутајући кроз шуму, стигла до кућице у којој је живело седам патуљака. Човечуљци су се сажалили на њу и задржали је да живи код њих. Она им је кувала, чистила кућу и сви су били срећни. Али једног дана упита маћеха опет своје огледало: "Огледалце, огледалце на зиду, кажи ко је најлепши на свету?" Кад је чула да је Снежана најлепша, просто је побеснела. Огледало јој је такође рекло да Снежана живи у шуми, у кућици код седам патуљака. Она се преруши у стару просјакињу и напуни једну корпу јабукама. Одозго је ставила једну отровну јабуку. Упутила се кућици патуљака. Они су сви били на послу, у руднику дијаманата. Пре него што су отишли, упозорили су Снежану да не разговара са непознатима. Али стара просјакиња је изгледала тако пријатељски и дала јој је тако лепу јабуку, па је она заборавила на упозорење. Залогај отровне јабуке заглавио јој се у грлу и она паде на земљу као мртва. Кад су се патуљци увече вратили, нашли су је како лежи на земљи и поред свег труда нису успели да је поврате. Сви су плакали, а један рече: "Она је и сувише лепа да бисмо је закопали. Хајде да јој направимо стаклени сандук, тако ће мо моћи још неко време да је гледамо!" И тако су је ставили у стаклени сандук. Прекрили су га цвећем и стајали на стражи поред ње.
У то време је кроз шуму пролазио принц. Чим је угледао лепу девојку у сандуку,одмах се заљуби у њу. Патуљци му испричаше ста се догодило и он се, тужан саже и пољуби је. Тог тренутка примети да она трепће. "Она је жива!", узвикну он и подиже је, а комад јабуке излете из грла. Истог часа она отвори очи. Принц је упита да ли би хтела да се уда за њега, а она, пресрећна одмах пристаде. Патуљци су их испратили до палате, где су се одмах венчали. Кад је маћеха то сазнала, била је толико љута да је пала на месту мртва.

Braća Grim: Dva veka bajki

Jednom davno, dvojica braće iz Nemačke počela su da prikupljaju najbolje bajke njihovog vremena. Skupili su veliki broj priča o prinčevima i princezama, šumama, zamkovima i magiji, ali i mračne sage o kanibalizmu, neslozi, ubistvima i zlim maćehama.



Pre tačno dva veka, 20. decembra 1812. godine, u Nemačkoj je izašla iz štampe prva knjiga "Dečijih i kućnih bajki" braće Jakoba i Vilhelma Grima.

Akademici širom sveta sastaju se zato u gradu Kaselu, u blizini rodnog mesta braće Grim. Učesnici – od leksikografa do psihoanalitičara – fokusiraće se na sve aspekte zaostavštine braće Grim i njihov uticaj na nemačku gramatiku i maštu cele nacije.

“Čak i tokom života braće Grim, njihova knjiga postala je bestseler, a kupovali su je pripadnici svih slojeva društva”, kaže Klaudija Brinker fon der Hajd, predsednica kongresa.

“Tako su postali deo svakodnevne kulture i našeg nacionalnog identiteta”.

Zato i ne čudi što će širom Nemačke u njihovu čast biti organizovano toliko kulturnih dešavanja – od umetničkih instalacija i kabarea, do pozorišnih predstava, recitala i opera. Ipak, da je kojim slučajem ovaj važan dan obeležavan pre pedesetak godina, ne bi mu se odazvao ni izbliza toliki broj Nemaca.

U nedavnom eseju objavljenom u “Špiglu”, Matias Matusek, jedan od vodećih kulturnih kritičara u Nemačkoj, kaže da su bajke braće Grim “najuspešnija knjiga na nemačkom jeziku” koja nudi uvid u “mračne duše” ljudi, ali kaže i da su Nemci sasvim izgubili želju da čitaju bajke.

One se, međutim, mogu naći bilo gde drugo – od SAD i Indije do evropskih zemalja, ali ne i u Nemačkoj.

“Braća Grim su mnogo popularniji u Kini, nego ovde. Šta drugi vide, što mi više ne vidimo? Jesmo li oslepeli jer smo se predozirali mračnim bajkama?”.

Matusek koji opisuje braću Grim, kao doktore za razum koji su “udarili” na nemačke primordijalne strahove, nade i uživanja, tvrdi da je nacistička era ubila interes Nemaca za bajke.

“Od tada, Nemci su ostali bez snova i to ne žele da menjaju”, kaže on.

Imati san ili viziju, bilo je u startu sumnjivo, jer za posledicu može imati nastanak diktatora ubice, kaže Matusek.

I drugi veruju u tu teoriju, ali sa mnogo strašnijim zaključcima.

U knjizi “Koreni nemačkog nacionalizma” iz 1978. Luis Šnajder tvrdi da su braća Grim pomogla u formiranju poželjnih karakteristika prosečnog Nemca – poslušnosti, glorifikaciji nasilja, disciplini i nacionalizmu.

Zato je posle Drugog svetskog rata knjiga zabranjena u školama pod izgovorom da je u njoj pronađen koren nacizma.

Britanski major Ti Džej Leonard čak je tvrdio da su bajke pomogle da Nemci svoju decu nauče “raznim vrstama varvarizama” i olakšali im da se uklope u ulogu egzekutora.

Nemački autor Ginter Birkenfeld video je u bajkama odgovor na to “kako su Nemci uspeli da podnesu zverstva koja su se događala u Belsenu i Aušvicu”.

Za vreme “progona” knjige iz učionica i vrtića u Nemačkoj, priče braće Grim našle su svoje mesto u Holivudu pod okriljem Diznija.

Ipak, pozorišni reditelj Jan Cimerman, koji trenutno postavlja bajkovitu verziju života braće Grim, smatra da trajnost ove bajke duguju činjenici da su prešle granice domovine.

“Braća su možda zapisivala priče, ali bajke su postojale 1.000 godina ili više, kao i grčke, jevrejske i egipatske sage i mitovi. Oni su ih očuvali, a na nama je da ih oživljavamo”, kaže on.

b92

Braća Grim: Besmrtnost kao iz bajke



Pre dva veka pojavila se prva knjiga braće Grim, koja je u Nemačkoj dostigla popularnost Biblije. Jakob i Vilhelm imali su izuzetan uticaj na sakupljače narodne književnosti, pa i na našeg Vuka Karadžića.

BILA jednom dva brata, Jakob i Vilhelm Grim. Kada su porasli sakupljali su priče o prinčevima i princezama, šumama, zamkovima i magiji, ali i mračne sage o kanibalizmu, neslozi, ubistvima i zlim maćehama. A onda su pre tačno dve stotine godina objavili svoju prvu knjigu "Dečje i kućne bajke". U njoj su bile bajkovite priče, među kojima i "Ivica i Marica", "Crvenkapa", "Princeza i žabac", "Trnova Ružica" i "Snežana i sedam patuljaka".

Tokom proteklih vekova bajke braće Grim imale su nebrojana izdanja i prevedene su sa nemačkog na 170 svetskih jezika. Pored Luterove verzije Biblije, "Dečje i kućne bajke" smatraju se za najpoznatije delo nemačke književnosti. Rukopisi braće Grim danas se čuvaju u njihovom muzeju u Kaselu, a 2005. godine uvršteni su na Uneskovu listu svetske baštine dokumenata. Njih ne čine samo bajke, već i mitovi, nordijske sage, legende, razni vidovi usmene narodne književnosti, priče o životinjama, poučne priče. Imali su izuzetan uticaj na sakupljače narodne usmene književnosti, pa i na našeg Vuka Stefanovića Karadžića.

NEZAVRŠEN PROJEKAT BRAĆA Grim, ipak, nisu uspela da završe svoj najobimniji projekt, a to je nemački rečnik, koji je objavljen stotinu godina posle njihove smrti. U ovom monumenatlnom poduhvatu, koji nadilazi granice jednog ljudskog života, učestvovalo je više od stotinu germanista.

Braća Grim su imala viziju. Želeli su da sačuvaju deo nemačkog kulturnog nasleđa od propasti. Početkom 19. veka, Nemačka je bila podeljena, ispunjena političkim nemirima, borbom za moć i vojnim pohodima. Jakob i Vilhelm su priželjkivali da se to promeni. Priželjkivali su ujedinjenu zemlju i jedinstven narodni duh. Krenuli su da istražuju nemački jezik i prikupljaju narodne mitove, sage i legende. U njihovo vreme to je bio pionirski posao. Nije bilo instituta za germanistiku kojima bi se obratili za pomoć, niti izdavača zainteresovanih za objavljivanje njihovih bajki. Nije se znalo ni šta će od njihovog dela preživeti vreme.

Činjenica da njihov rad, naročito prvih godina, nije nailazio na zanimanje ni stručnjaka, ni javnosti, nije im smetala. Od malih nogu navikli su da rade ono što im se sviđa. Ostali su bez oca još kao deca. Jakob je sa 17 godina otišao na fakultet u Marburgu, a godinu dana kasnije pridružio mu se mlađi Vilhelm.

Posle nekoliko semestara, Jakob je prekinuo studije i njih dvojica su započela sopstvena istraživanja, bez namere da od njih nešto i zarade. Novac su zarađivali na različite načine: radili su kao bibliotekari, novinari, bili su u diplomatskoj službi, profesori. Strast za prikupljanjem nemačkih bajki i legendi nije ih napuštala. I na kraju im je naizgled uzaludan posao kojim su se deset godina bavili doneo besmrtnost, a izdavačima širom sveta velika bogatstva i šanse da stalno prave nove izbore "najlepših bajki" za nove i nove generacije najmlađih.



U početku, braća su sakupljala više verzija iste priče, a onda su pravila selekciju. Zato su one u svakom sledećem izdanju bile malo drugačije. U izvornoj verziji "Pepeljuge" glavna junakinja ne dobija pomoć od dobre vile, nego od kestenja sa drveta koje raste na grobu njene majke, a zlim sestrama su golubovi iskopali oči. A, u njihovoj priči "Ivica i Marica", brat i sestra se nisu izgubili slučajno u šumi, već su ih tamo namerno ostavili roditelji, koji nisu imali sa čime da ih prehrane.

Mada je njihova prva knjiga naslovljena "Dečje i kućne bajke", ona nije pisana za decu. Braća su svoj rad smatrala naučnim, a te priče su, po njihovoj prvobitnoj zamisli, trebalo da se koriste za akademske studije, pa je njihov sadržaj bio namenjen odraslima. Međutim, kada su knjige postale popularne suočili su se sa ozbiljnim kritikama. Crkveni velikodostojnici smatrali su da nisu pisane u hrišćanskom duhu. Zato je treći brat Grim, koji se zvao Emil i ilustrovao bajke, dodao niz hrišćanskih simbola na slikama. Na primer, na noćnom stočiću Crvenkapicine bake stajala je Biblija.

Od prvog izdanja, štampanog u 900 primeraka, pa do pred kraj života braće Grim, (od 1812. do 1964) "Dečje i kućne bajke" su 17 puta štampane, tako da su oni imali dovoljno vremena da ih koriguju. Grimovi su želeli po svaku cenu da sačuvaju ono što se prenosilo kroz generacije i cenzurisali su ih usput, po potrebi. Kako su bajke postajale konzervativnije, bivale su sve popularnije. Roditelji su se konačno osećali prijatno, dok su ih čitali deci pred spavanje. Tokom 1970. u Nemačkoj su uvrštene u školsku lektiru, a u 20. veku zadržale su status druge po redu popularne knjige u ovoj zemlji, odmah iza Biblije.

Sada, dva veka kasnije, svi još znaju priče o "Hrabrom krojaču", "Uspavanoj lepotici", "Mačku u čizmama", "Vuku i sedam jarića", "Palčiću", čak i ako su neki detalji nestali kroz istoriju. To navodi na pitanje, da nisu Jakov i Vilhelm redigovali svoje priče, da li bi one preživele do danas i da li bi milioni dece tokom dva veka slušali pred spavanje priču o naivnoj devojčici koja veruje pogrešnoj osobi na putu ka kući njene bake ili mladoj ženi koja ne može da se probudi iz dubokog sna, sve dok je ne poljubi prava osoba? Upravo zahvaljujući neprekidnim korekcijama, bajke braće Grim su postale bezvremene, što na neki način potvrđuje i tek objavljena knjiga "Bajke iz braće Grim" Filipa Pulmena.

ZABRANJENE BAJKE



U VREME Trećeg rajha, priče braće Grim korišćene su za podsticanje nacionalizma. Zato su po završetku Drugog svetskog rata bajke bile zabranjene u nemačkim školama, pod izgovorom da je u njima pronađen koren nacizma, odnosno da su pomogle formiranju poželjnih karakteristika prosečnog Nemca - poslušnosti, glorifikaciji nasilja, disciplini i nacionalizmu.

Britanski major Ti Džej Leonard tvrdio je da su one pomogle da Nemci svoju decu nauče "raznim vrstama varvarizama" i olakšali im da se uklope u ulogu egzekutora. Nemački pisac Ginter Birkenfeld smatrao je da se u bajkama nalazi odgovor na pitanje kako su Nemci uspeli da podnesu zverstva koja su se događala u Aušvicu. Za vreme "progona" knjige iz učionica i vrtića u Nemačkoj, priče braće Grim našle su svoje mesto u Holivudu pod okriljem Volta Diznija.

Novosti

Klasične bajke su "strašne" za decu




Snežana i sedam patuljaka

LONDON - "Ivica i Marica", "Crvenkapa", "Snežana i sedam patuljaka", "Pepeljuga", sve su to bajke s kojima su odrastale generacije dece. Danas, međutim, mnogi roditelji izbegavaju da ih čitaju svojim mališanima, smatrajući da sadrže previše strašnih i "neprimerenih" opisa.

Istraživanje TV kanala "Watć", pokazalo je da svaki peti roditelj ne želi da svom detetu čita tradicionalne bajke dok ne napuni barem pet godina, i da radije bira neku savremeniju pripovetku.

Polovina ispitanika je rekla da ne bi nikada čitala svom detetu "Crvenkapu" ni "Ivicu i Maricu", jer bi ga rasplakao prizor vuka koji proždire baku, odnosno roditelja koji napuštaju decu u šumi.

Roditelji izbegavaju da čitaju pojedine bajke, jer ih smatraju nepodobnim. U ovu kategoriju spada na primer bajka o "Zlatokosi i tri medveda", jer navodno podstiče na krađu.

Za gotovo 52 odsto roditelja, "Pepeljugi" više nije mesto među pričama za laku noć, jer se u njoj forsira prevaziđeni imidž žene-domaćice.

Dobar deo ispitanika smatra, takođe, da termin patuljak u bajci o "Snežani i sedam patuljaka" nije društveno prihvatljiv.

"Odrasli su u stanju da razumeju nevinost bajki, ali bi petogodišnje dete bujne mašte moglo priču da shvati doslovno", izjavio je listu "Dejli mejl" autor studije Stiv Hornsi.

VUK I SEDAM JARICA - Braca Grim



Bila jednom jedna koza i imala je sedam mladih jarica koje je volela kao sto svaka majka voli svoju decu. Jednog dana podje ona u sumu po hranu kao sto je to uvek i cinila, pa pozva svih sedam jarica i rece im:
- Draga deco, ja idem u sumu, pa vas moram ostaviti same. A vi nikome nemojte otvarati vrata i dobro se cuvajte zlog vuka, jer ako udje, pojesce vas sve. Taj zlikovac se cesto pretvara, ali vi cete ga odmah prepoznati po hrapavom glasu i crnim sapama. Jarici joj rekose:
- Ne brini mamice, mi cemo se dobro cuvati, mozes ici bez brige.
Koza zameketa i mirno krenu na put.

Ne prodje dugo, a neko zakuca na kucna vrata i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vase majke, svakom sam ponesto donela. Ali jarici po hrapavom glasu prepoznase vuka i povikase:
- Necemo ti otvoriti, nisi ti nasa mama. Ona ima nezan i mio glas, a tvoj glas je hrapav. Ti si zli vuk.

Tada vuk ode nekakvom trgovcu i kupi veliki komad krede. Kad je pojede, glas mu postade nezan. Onda se vrati, pokuca na kucna vrata sedam jarica i viknu:
- Otvorite, draga deco, evo vase majke, svakom sam ponesto donela.
Ali kako je vuk stavio svoju crnu sapu na prozor jarici to opazise pa zajedno povikase:
- Necemo ti otvoriti, nisi ti nasa mama. Ona ima lepe bele sape, a tvoja sapa je crna. Ti si zli vuk.

Tada vuk brzo otrca pekaru i rece:
- Udario sam se u nogu, premazi mi je testom.
Kada mu pekar testom premaza sapu on otrca mlinaru i rece mu:
- Pospi mi sapu brasnom.
Mlinar poznajuci narav zlog vuka odmah pomisli: "Vuk hoce nekoga prevariti", pa ga htede odbiti, ali vuk mu rece:
- Ako mi to ne ucinis, pojescu te.
Tako se mlinar uplasi i zabeli mu sapu brasnom.

Onda zlikovac dodje i po treci put na kucna vrata sedam jarica, pokuca im i umilnim glasom rece:
- Otvorite, deco, dosla je vasa draga majka i svakome ponesto iz sume donela.
Jarici povikase:
- Pokazi nam prvo sapu, da vidimo jesi li zaista nasa draga majka.
Vuk onda stavi sapu na prozor i kad jarici videse da je bela, poverovase da je istina to sto im vuk govori i misleci da je njihova majka, otvorise mu vrata. Na njihovo veliko zaprepascenje, umesto majke na vratima ih doceka veliki zli vuk.

Kada ugledase njega, jarici se uplasise i stadose se sakrivati kud je koje moglo. Jedno skoci pod sto, drugo pobeze u krevet, trece u pec, cetvrto u kuhinju, peto u ormar, sesto pod korito, a sedmo, najmanje jare, sakrije se u kutiju zidnog sata. Ali vuk ih sve pronadje i nije oklevao ni casa, vec kako je koje pronalazio jedno za drugim je gutao. Sve osim jednog! Samo ono najmladje, sakriveno u zidnom satu, nije pronasao. Najzad kada se tako dobro najede, vuk se odgega negde na livadu, pa leze pod drvo u hlad i zaspa.

Nedugo zatim vrati se i koza iz sume. Ali imala je sta videti! Kucna vrata sirom otvorena, sto, stolice i klupa prevrnute, korito slupano, pokrivac i jastuci pokidani i razbacani po podu. Pocne odmah traziti svoju decu... Dozivala ih je redom po imenu, trazila ih po citavoj kuci, ali od jarica ni traga ni glasa. Najzad, kada kroz suze zovnu onog najmladjeg, zacu se njegov glasic:
- Draga majko, evo me u kutiji zidnog sata, zaglavio sam se.

Koza ga nekako izvadi te joj ono isprica kako je dosao vuk i svu njegovu bracu pojeo, a da njega nije mogao naci jer se sakrio u zidnom satu, a onda i kada je hteo pomoci svojoj braci nije mogao izaci odande, sve dok ga ona nije izvadila. Jadna koza stade tek onda plakati za svom svojom jadnom decom. Najzad u svome jadu izadje van, a jaric istrca za njom. Kada stigose na livadu, videse tamo vuka pod drvetom kako lezi i hrce. Tako jako hrce, da se sve grane tresu.

Koza ga zagleda sa svih strana i primjeti da se u njegovom prepunom trbuhu jarici koprcaju.
"Ah, to su moja jadna deca, koju je vuk progutao za veceru, a jos su ziva!" - zakljuci ona. Potom posalje njihovog najmladjeg brata u kucu da joj donese makaze, iglu i konac.
Koza prereze zlom vuku trbuh i samo sto je napravila prvi rez, jedno jare promoli glavu. Kako je rezala dalje tako su iskakali jedan za drugim, svih sest jarica. I svi su bili zivi i zdravi. Kakva je to samo bila radost! Grlili su svoju dragu majku i cupkali od srece. A onda im koza naredi:
- Trcite i brzo nakupite kamenja da ovoj bezdusnoj zveri napunimo trbuh dok jos spava.

Sedam jarica poslusase majku. Pozurise i donesose kamenja pa ih ugurase vuku u stomak sto su mogli vise. Onda ga koza opet na brzinu zasi tako da se nije ni makao niti sta primetio. Kada se vuk najzad naspavao, podize se i poce da se tegli. No, kako je od teskog kamenja u trbuhu neverovatno ozedneo, on odmah krenu prema bunaru da se napije vode.
Ali kada poce hodati i teturati se tamo-amo, poce se i kamenje u njegovom stomaku sudarati i zveckati. Tada on povika:
- Sta to zveci, sta to lupa u trbuhu mome? Ili su to jarici ili neko kamenje?

A kad stize do bunara i nagne se nad vodu, tesko kamenje ga povuce dole i strovali se u duboki bunar, pa se utopi. Kad to videse, sedam jarica dotrcase vicuci iz sveg glasa:
- Vuk se utopio! Nema vise zlog vuka! - i od radosti sedam jarica zaplesase oko bunara zajedno sa svojom majkom.

PALČIĆ




Ziveo jednom davno neki drvoseca sa svojom zenom. Preko dana je naporno radio, sekao drva, nosio ih u grad i prodavao za neke sitne novce, a kad bi uvece dosao kuci tugovao bi sa zenom sto nemaju dece...

Muz: zeno bas smo nesrecni sto nemamo dece, ma barem jedno dete da imamo ja bih bio presrecan.
Zena: Slazem se, da imamo samo jedno, pa makar da je malo i kao palac bili bi mnogo srecniji nego sada. Voleli bi ga kao sto svaki roditelj voli svoje dete... Samo kad bi smo dobili dete, kakvo god da bude...

Posle sedam meseci zena rodi dete, nimalo duze od palca. Muz i zena su bili presrecni i nazvase dete Palcic zbog svoje velicine. Iako su ga normalno hranili, dete nikada nije poraslo, vec je ostalo onoliko koliko bese prvog dana. Jednog dana podje muz u sumu da sece drva i povika zeni:

Muz: E zeno, kad bi i mi imali nekoga da upregne konja i da mi doveze kola u sumu...
Palcic: Evo oce ja cu dovesti kola u sumu.
Muz: Ali sine, ti si premali da jases konja.
Palcic: Jesam mali ali ako mama hoce da mi pomogne da veze kola za konja ja cu mu sesti na uvo i govoriti kuda da ide, ja znam put.

Otac bese malo zabrinut ali pristade. Majka zauzda konja i priveza kola a Palcic mu se pope na uvo. Kad je sve bilo spremno on povika "djiha djiha", konj krenu a majka se vrati u kucu da radi dalje... Dok su Palcic i konj prolazili kroz sumu videse ih dva prolaznika i veoma se zacudise kada su culi konjanika kako zapoveda a nisu mogli da vide:

Covek: sta je ovo prijatelju, cujem kocijasa ali ga ne vidim? Konj ide sam od sebe...
Drugi Covek: Ma to nisu cista posla prijatelju, ajmo mi za kolima da vidimo gde ce se zaustaviti.

Ubrzo kola usporise i stadose, bas na mestu gde je drvoseca redjao isecena drva. On pridje i jednom rukom uhvati konja za uzde a drugom spusti Palcica na zemlju. Kada ga videse ona dva coveka zacudise se i pridjose blize drvoseci...

Covek: Dobar dan gospodine. Kakvo je to cudo, covek velicine palca?
Drvoseca: To je moj sin, Palcic...
Covek: Mi smo iz grada, hocemo da kupimo ovog malisu. On bi mogao da postane veliki hit u gradu, hocemo da napravimo nastup sa njim i da ga pokazujemo ljudima. Dacemo ti pet zlatnika za njega, jel moze?
Drvoseca: On nije za prodaju, ne mogu rodjenog sina prodati.
Palcic: Oce uzmi ti njima pare a ja cu se vec nekako vratiti tebi i majci - prosaputa Palcic
Covek: Evo dajem ti deset zlatnika, jel moze?
Drvoseca: Hmmm, u redu. Ali mi ga cuvajte dobro...

Palcic se pozdravi sa ocem pa podje sa ovom dvojicom. Oni ga upitase gde hoce da sedi a on rece na sesir jer odatle moze da gleda okolo a nece ispasti. Tako su putovali ceo dan a kad pade vece Palcic rece da ga spuste na zemlju da protegne noge. Cim su ga spustili Palcic poce da trci levo desno dok ne naidje na neku misju rupu u koju se sakrio. Ova dvojica su pokusavala da ga nadju ali nisu uspeli jer je on bio tako mali a i vec je pao mrak. Najzad odose uz ljutite uzvike...

Malo kasnije Palcic izadje iz rupe i poce traziti mesto za spavanje. Na veliku srecu nadje napustenu puzovu kucicu i lepo se smesti u nju. Samo sto nije zaspao kad zacu dvojicu prolaznika kako pricaju:

Prolaznik: Pop ima cup pun zlata. Veceras bi bilo dobro da udjemo u njegovu kucu dok svi spavaju, niko nas nece videti... Samo kako da to uradimo a da nikoga ne probudimo?
Palcic: Ja mogu da vam pomognem...
Prolaznik: Ko je to? Ko to prica? Gde si?
Palcic: Evo me na zemlji, pogledajte malo bolje, ja sam veoma mali...
Prolaznik: Ali ti si tako mali, kako ces nam ti pomoci?
Palcic: Ja se mogu provuci izmedju resetaka na popovom prozoru i mogu vam dodati sta god zelite iz kuce.
Prolaznik: U redu, podjimo onda...

Kad dodjose do popove kuce Palcic udje kroz sipke i poce da vice:

Palcic: Kazite sta hocete. Gde je taj cup sa zlatnicima?
Prolaznici: Tise pricaj, probudices nekoga.
Palcic: Ma kazite samo sta hocete, sve cu vam dodati - opet povika Palcic.
Prolaznici: Nemoj da vices, probudices ih.

Sva ta vika je probudila sluzavku koja je spavala u susednoj sobi. Sledeci put kad je Palcic viknuo ona ustade i dodje da vidi sta se to cuje. Ova dvojica pobegose odmah. Sluzavka je pregledala celu kucu pa kako ne nadje nikoga ode nazad da spava. Palcic pronadje neko seno u ostavi koja je bila pored te sobe pa leze na njega i zaspa.

Sutra ujutru sluzavka ustade rano i uze seno iz ostave da nahrani krave i to bas deo sena na kom je spavao Palcic. Kako je bio premoren od prethodnog dana malisan se nije probudio sve dok nije dospeo u kravin stomak. Kad se probudio odmah je poceo da vice:

Palcic: zeno ne donosi vise sena, sita sam.

Sluzavka se izbezumi kad cu kravu kako prica pa pobeze u sobu kod popa.

Sluzavka: Gospodaru dodjite brzo, krava progovorila!!!
Pop: Luda zeno, kako moze krava da govori?
Sluzavka: Dodjite da vidite, brzo, brzo...

Cim udjose u stalu pop zacu glas iz krave pa naredi da je odmah zakolju jer je u nju usao zli duh. Tako i uradise, od kravinog mesa napravise rucak a iznutrice i kosti bacise na smetliste. Palcic je pokusavao da izadje napolje iz zeludca ali nije uspevao... U tom naidje gladni vuk i pojede iznutrice zajedno sa Palcicem. Tada on rece:

Palcic: Vuce, jesi li jos gladan?
Vuk: Jesam, mogao bih jos ovoliko da pojedem, nisam jeo danima.
Palcic: Ja znam gde ima dobrog mesa, ovcijeg...
Vuk: Gde, gde?
Palcic: U kuci moga oca, sacu ti objasniti gde je to.

Vuk je brzim trkom dosao do kuce, popeo se na krov i spustio se kroz dimnjak bas kako mu je Palcic rekao. Onda je usao u ostavu i pojeo svo meso koje je tamo bilo. Kad je hteo da izadje napolje nije mogao jer je bio pretezak sa toliko hrane u stomaku a Palcic kad to vide poce da vice i doziva oca i majku. Oni se ubrzo probudise pa kad videse vuka otac ode u ostavu po sekiru... Nije dugo proslo a Palcic je bio najzad slobodan.

Zena: Hvala Bogu, vratio nam se sin.
Muz: Dobro dosao kuci sine nas, pricaj gde si sve bio...

Onda im on isprica gde je sve bio i sta je sve radio a oni rekose da ga nikada vise nece dati ni za svo blago ovog sveta. Od tada su svi ziveli srecno i zadovoljno...

SCENE KRVI I STRAVE Necenzurisane bajke braće Grim koje sigurno ne biste čitali deci



U izvornom izdanju Zlatokosa zatrudni sa princom, kraljica iz Snežane i sedam patuljaka je princezina biološka majka koja želi da ubije vlastitu ćerku, a jedna majka je toliko gladna i očajna da svojoj deci kaže "moram da vas ubijem kako bih imala šta da jedem".
 
Braća Grim - Jakob i Vilhelm, objavili su svoju prvu knjigu bajki, koje će im doneti svetsku slavu, u decembru 1812, a tri godine kasnije još jednu.
 
Do 1857. uslediće još sedam izdanja, svako dodatno ublaženo, uz ubacivanje hrišćanskih referenci, kako bi bilo što prikladnije za decu.
Džek Zajps, profesor nemačkog jezika i uporedne književnosti na Univerzitetu u Minesoti, često se pitao zašto prva verzija knjige nikada nije prevedena na engleski i odlučio da to sam učini.
 
- Iako su Grimovi zadržali oko 100 priča iz prvog izdanja, prilično su ih izmenili, tako da se verzije koje su danas poznate čitaocima po mnogome razlikuju od priča iz izvornog izdanja - rekao je Zajps za londonski Gardian.
 
Njegova verzija 156 originalnih bajki, koja upravo treba da bude objavljena u izdanju PUP-a (Princeton University Preš), prikazuje sasvim drugačiju stranu čuvenih priča, koja je često mračna, puna krvi i stravičnih scena.
 
Kao na primer priča "Kako su se deca igrala klanja" u kojoj se grupa mališana igra mesara i svinje, sa jezivim ishodom u kom dečak zakolje svog mlađeg brata pre nego što ga majka u besu izbode nožem.


Ali tu nije kraj, jer dok je kažnjavala svog prvenca, majka je zaboravila na bebu koja se udavila u lavoru. Neutešna žena se naposletku obesila. A kada je muž uveče došao kući i video šta se dogodilo prepuklo mu je srce.
 
Nakon što se prepustila strasnom zagrljaju svog princa, Zlatokosa pita majku zašto joj je najednom odeća postala pretesna.
 
Maćeha Snežane kao i Ivice i Marice je zapravo njihova prava majka, a autori su kasnije napravili izmenu jer su smatrali da je "majčinstvo nešto sveto".
 
Zajps veruje da su ove izmene sociološki održavale tadašnje stanje u društvu - ljubomoru između mlade maćehe i poćerke, budući da su mnoge žene umirale na porođaju tokom 18. i 19. veka, te su se njihovi muževi kasnije ženili mladim devojkama, neretko sličnih godina kao i njihove najstarije ćerke.



- Originalno izdanje nije bilo namenjeno deci ili široj čitalačkoj publici. Tek nakon drugog izdanja, braća Grim su odlučili da prirede kraće izdanje za porodice srednje klase, što je dovelo do cenzurisanja većine bajki - objasnio je on, ističući da su izvorne priče bliže usmenoj tradiciji.

- Brutalnije su i dinamičnije. U njima se oseća snažni i naivni duh usmene tradicije, bez hrišćanske sentimentalnosti i puritanske ideologije koje su Grimovi kasnije dodali- zaključio je on.

Izvor: Tanjug | 01. 12. 2014.godine( Blic online)

https://www.dailymotion.com/video/x2gpbdf

Princ žabac

U stara, davna vremena živeo je jedan kralj koji je zbog svoje mudrosti i dobrote bio veoma omiljen u narodu.

Imao je više kćeri čija se ljupkost i lepota nadaleko pročula, a među njima naročito se isticala najmlađa. Ona je bila tako lepa da je čak i samo sunce, koje se nagledalo tolikih divota na ovom svetu, moralo da zastane na svom putu i da se okrene za njom kad god bi je srelo.

U blizini kraljevog dvora prostirala se velika, tamna šuma. U toj šumi nalazila se jedna stara lipa, a u njenoj senci dubok bunar, koji je tu stajao ko zna od kada, napušten i zaboravljen. Za toplih letnjih dana najmlađa princeza često je dolazila u ovu senovitu šumu i, zaneta u sanjarije, sedela kraj starog bunara, dok su ptičice sa mekim cvrkutom kružile iznad njene glave, a lipa šaputala beskonačne bajke koje joj je vetar donosio sa svog puta. Ponekad bi kraj princeze brzinom sene promakao kakav lakonogi srndać ili bi joj se sa grana hitro unela u lice neka nestašna veverica, željna igre. Zbog blizine očevog dvora princezu nije plašila samoća kojom je ovde bila okružena. Samo joj je bunar svojom nepokretnom, potpuno crnom vodom bez dna, ponekad ulivao jezu. Činilo joj se kao da njegove crne dubine kriju nešto ispod svoje površine.

Princeza je imala zlatnu loptu kojom se često igrala kraj bunara, bacajući je uvis i dočekujući je na ruke. Satima je znala tako da se zabavlja i ništa na svetu nije tako volela kao tu loptu.Ali jednoga dana, dok je kao obično bacala uvis svoju zlatnu loptu, princeza je ne uhvati u ruke već lopta pade na zemlju, zatim odskoči nekoliko puta i preko ograde bunara pljusnu u njegove tamne vode. Princeza se silno prepade. Bleda lica posmatrala je svoju loptu kako lagano tone u dubinu, dok je nije sasvim izgubila iz vida. Bunar je očito bio veoma dubok, tako dubok da mu se nije moglo nazreti dno. Pri pomisli da je zauvek izgubila svoju zlatnu loptu, princezi grunuše suze na oči, slivajući se niz obraze u nepomičnu vodu tamnog bunara.

Videći princezu gde plače, šumske zveri se okupiše upirući u nju svoje iznenađene poglede. Odjednom neko progovori iz vode:

– Kakva te je nevolja zadesila, lepa princezo, ti plačeš tako gorko i talasaš svojim suzama mirnu površinu mog bunara?

Princeza se preplašeno trže. Pred sobom ugleda veliku i ružnu glavu jedne žabe koja je radoznalo virila iz mirne vode napuštenog bunara. Lepotica se još više začudi jer dotle još nikada nije primetila neko živo stvorenje u tom bunaru. Savlađujući svoj strah i odvratnost ona reče:

– Ah, to si ti, uvaženi mutivodo! Kad već želiš da znaš kazaću ti! Plačem za svojom zlatnom loptom koja je pala u tvoj bunar.

– Umiri se, ne plači, lepa princezo – reče žaba. Ja mogu da ti pomognem. Samo, šta ćeš mi dati ako ti vratim tvoju zlatnu loptu?

– Sve što god zaželiš, viteže od crnog bunara – odgovori princeza. Daću ti svoje niske bisera, zlatnu krunu, dijamante, rubine ili što ti drago!

– Do bogatstva mi nije stalo – odgovori žaba – jer ovaj bunar krije blaga kakva ljudsko oko još nije ugledalo. Ja želim nešto drugo i ako pristaneš, izvadiću ti zlatnu loptu sa dna ovog najdubljeg od svih bunara na svetu.

– Govori, šta želiš?

– Hoću da me zavoliš, da me primiš kao druga u igri, da mi dozvoliš da za stolom jedem iz tvog tanjira i da noću spavam na tvom uzglavlju.

Ne razmišljajući mnogo, princeza pristade na sve što je tražila žaba, govoreći u sebi: “Trućaj ti samo, naduveni zeleni uobraženko! Ostaćeš ti lepo tu gde si, među ostalim žabama i nikada nećeš postati moj drug u igri!”

Primivši princezino obećanje, žaba odmah zaroni u dubine crnog bunara i posle nekog vremena opet izroni na površinu noseći zlatnu loptu, koju baci pred princezu u travu.

Sva srećna što je opt dobila svoju omiljenu igračku, princeza je brzo dohvati i pobeže prema dvoru, ne setivši se čak ni da se zahvali žabi, koja je vikala za njom: Pričekaj me, pričekaj! Ne mogu da trčim tako brzo kao ti!

Ali uzalud je vikao “vitez od crnog bunara”. Princeza nije obraćala pažnju na tužno “kre-kre” i čim je kraj stražara ušla u dvor svoga oca, već je zaboravila na dato obećanje.

Sledećeg dana dok je sedela za kraljevskom trpezom punom najprobranijih đakonija i jela u slast, na mramornom stepeništu začu se neko pljaskavo “šljip-šljap! Šljip-šljap”, zatim neko zakuca na vrata kraljevske trpezarije i uzviknu:

– Najmlađa kraljeva kćeri, otvori mi!

Princeza pohita vratima da vidi ko je, osećajući pri tome onu istu jezu koja ju je prožimala pri pogledu na crnu vodu napuštenog bunara u tamnoj šumi. Videći pred sobom veliku ružnu žabu, ona ustuknu užasnuto i brzo zalupi vrata, zatim opet sede za sto ne govoreći ni reči.

Kralj primeti da mu je kći vrlo uzbuđena i zapita:

– Čega si se toliko uplašila, drago dete? Da ne stoji možda pred vratima neki div koji je došao da te ugrabi?

– Ah, ne – odgovori princeza – pred vratima je nekakva glupa žaba!

– Šta hoće ta žaba od tebe i zašto je došla? – raspitivao se dalje stari kralj.

– Juče, dok sam se igrala u šumi kraj starog bunara, – poče princeza svoju priču – pala mi je zlatna lopta u vodu. Na moj plač ova žaba je pristala da izvadi zlatnu loptu iz bunara ali sam zato morala obećati da ću je primiti na dvor, da ću se igrati sa njom, da ću joj dozvoliti da jede iz mog zlatnog tanjirića i da ću joj dozvoliti da spava na mom svilenom uzglavlju. Samo, dok sam sve to obećavala nisam ni sanjala, da će žaba zaista napustiti svoj bunar i potražiti me na dvoru, da bi me podsetila na dato obećanje. Ona je tako ružna i ljigava, oče! Strašno mi se gadi!

U tom času začu se po drugi put kucanje. Princeza preblede. Kralj je pogleda strogo i reče:

– Pođi, dete moje, i otvori svom gostu! Dato obećanje mora se ispuniti!

I princeza nemade kud, već otvori vrata te pusti žabu, ona je podiže sa dva prsta u spusti kraj sebe na stolicu. Ali žaba se ne zadovolji time već htede na sto. Kada se našla na stolu, naredi:

– A sad mi primakni svoj zlatni tanjirić da ručamo zajedno!

Princeza učini kako je žaba tražila, ali se na njenom licu moglo videti koliko joj to teško pada.

Tako se žaba lepo naručala, dok je princeza ostala gladna. Nakon ručka žaba reče:

– Kad smo se ovako dobro najeli, mogla bi me odneti u svoju sobu da se malo odmorim na tvom svilenom uzglavlju!

Princeza udari u plač jer nije mogla ni zamisliti da spava sa tom gadnom žabom u istoj postelji. Ali kralj se rasrdi i viknu:

– Ne preziri onog ko ti pomogne u nevolji!

Princeza nevoljno dohvati žabu sa dva prsta i spusti je u jedan kutak svoje sobe pa brzo pobeže napolje, zalupivši vrata za sobom. Tek što je zamakla u hodnik, žaba se provuče ispod vrata i pohita za njom.

Uzalud je princeza bežala skrivajući se po svim odajama. Tek što bi pomislila da joj je uspelo umaći mrskom pratiocu, odjednom bi začula “šljip-šljap! Šljip – šljap!” I žaba bi se pojavila pred njom. Stražari i sluge začuđeno su posmatrali ovu golemu žabu a neki su se čak i smejali videći je kako užurbano promiče dugim hodnicima kraljevskog dvora. Samo princezi sve to nije bilo ni najmanje smešno i ona bi najradije naglas zaplakala, samo da se nije stidela toga pred svojim dvorskim damama.

Zato se pope na vrh najviše kule, rešena da sa nje baci odvratnu žabu u ponor i tako se konačno oslobodi ove napasti. Ali žaba izmiče i ne dade se uhvatiti, već joj izdaleka dobaci prekornim glasom:

– Zašto si tako nemilosrdna prema meni, princezo? Što mi ne daš da otpočinem na tvom uzglavlju?

kralj-zaba-4– Umukni! – povika princeza ljutito, pa hitro zalupi vrata na kuli i zaključa svih devet brava a onda se vrati u svoju sobu, zadovoljna što se bar za tu noć oslobodila odvratne žabe. Sa sobom je za svaki slučaj povela jedno malo crno psetance koje je položila na svileno jastuče pored postelje. Onda se svukla i legla da spava. Tek što se pokrila, začu se iz hodnika “šljip-šljap! Šljip-šljap!” Onda se žaba provuče ispod vrata i doskakuta pred princezinu postelju pa se zagleda u nju svojim velikim, buljavim očima. Princeza je očekivala da će se crno psetance baciti na žabu i rastrgnuti je, ali se prevarila. Psetance se nije ni pomaklo sa svog svilenog jastuka a ni žaba se nije uplašila od njega, već je nastojala da se nekako uspuže uz rub svilenog prekrivača do uzglavlja. Princezu obuze silan strah. Zurila je sa gađenjem u veliku žabu jedva primećujući da joj na glavi blista zlatna krunica. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se popne, žaba reče ljutito:

kralj-zaba-5– Sad mi je već dosta svega! Ako me odmah ne podigneš na svoje uzglavlje, otići ću tvom ocu da se požalim!

Ovo strašno razgnevi princezu te dohvati žabu i svom silinom je tresnu o zid, uzviknuvši:

– Evo ti, odvratna žabetino, pa me tuži!

Videći da je žaba ostala neozleđena, ona je još jednom tresnu o zid. Žaba i ovoga puta ostane živa. Tada je princeza u očajanju po treći put zavitla pravo u ogledalo. I gle! Žaba odjednom nestade…

Princeza se stade začuđeno osvrtati po odaji, ne verujući svojim očima: nigde žabe! Odjednom, nešto zašušta iza nje. Kada se okrenula, trgla se uplašeno, videći pred sobom nepoznatog mladića neobične lepote, koji joj se ljubazno osmehivao. Pre nego što se pribrala od iznenađenja, on se učtivo pokloni i reče:

– Ne boj se, svetla princezo, već mi dopusti da ti ispričam svoju neobičnu priču.

Princeza bez reči klimnu glavom a mladić sede na jednu stolicu i poče:

– Žaba koje si se toliko gnušala, prelepa princezo, bio sam ja. Jedna zla veštica začarala me je davši mi ovaj oblik kojega se nisam mogao osloboditi.

Princeza, koja je pažljivo slušala ovu neobičnu priču, primeti:

– A zašto te je, prinče, začarala ta veštica?

– Nisam hteo da se pokoravam njenim zapovestima i činim zla ljudima. Zato me je kaznila i pretvorila u ružnu žabu. Zlurado mi je rekla: “Voliš ljude i odbijaš da im činiš zlo. Budi onda krastava žaba pa ćete se ljudi gnušati i bežati od tebe sve dok te ove čarolije ne oslobodi najlepša princeza na svetu!”

Princeza se nasmeja i reče:

– Kako sam srećna sada što me je otac nagnao da održim dato obećanje, dragi moj prinče, inače bi zauvek ostao hladna, krastava žaba!

U tom se otvoriše vrata i na njima se pojavi kralj, koji je došao da obiđe svoju ljubimicu, te se ne malo začudi videći kraj kćerkine postelje nepoznatog mladića, koji odmah skoči na noge i duboko se pokloni pred njime. Princeza tada ispriča svome ocu sve što se zbilo i već sutradan sav je dvor znao da će se nepoznati princ i princeza venčati. A kada je venčanje obavljeno, posle svadbenog ručka na kome je ispijeno more vina i održano hiljadu toplih zdravica, pred kapijom dvora zaustavile su se zlatne kočije sa osam belih konja, koje su mladence odvezle u daleku, lepu zemlju začaranog princa.

Čarobni stočić

Bio neki krojač pa imao tri sina i jednu kozu, čijim su se mlekom prehranjivali. Svakog dana jedan od sinova vodio je kozu na pašu onamo gde je lišće najmekše i trava najsočnija.

carobni-stocic-2Jednom je najstariji sin odvede u crkvenu portu, punu bujne trave i mladog rastinja, te je pusti da se napase. Kad bi predveče, a on upita kozu:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu odgovori:

– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!

– Da krenemo onda kući – reče najstariji sin i vrati kozu u staju.

– Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više!

Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu, upita je:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu na to odgovori:

– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek!

– Dakle, tako? – okomi se stari krojač na svoga sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je ostavi da gladuje! – pa onako srdit dohvati sa stola krojački aršin te njime opauči po sinu i najuri ga iz kuće.

carobni-stocic-3Sutradan krojač posla srednjeg sina da napase kozu. I ovaj se trudio da ugodi kozi i napasao je na livadama, tražeći mesta gde je grmlje najzelenije a izdanci najsočniji. Kad bi predveče, a on upita kozu:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu odgovori:

– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!

– Da krenemo onda kući, reče srednji sin i vrati kozu u staju.

– Jesi li napasao kozu kako valja? – upita ga otac. – Jesam, oče! Sita je da jedva diše, ne može ni travke više!

Stari krojač ne poverova sinu već ode u staju da se sam uveri. Milujući kozu upita je:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu na to odgovori:

– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila- mek, mek!

– Nesrećo jedna! – okomi se stari krojač na srednjeg sina. – Ja te poslah da napaseš kozu a ti je odvede u kamenjar! – pa onako srdit dohvati krojački aršin te njime opauči po sinu i izjuri ga iz kuće.

Dođe red na najmlađeg sina da napase kozu. Trudeći se da što bolje izvrši očevu zapovest, tražio je kozi pasišta gde je grmlje najbujnije, gde je zelje najmlečnije, gde su trave najbujnije, ali mu sav trud beše uzaludan te na kraju i njega snađe sudbina njegove braće.

Sledećeg jutra stari krojač pođe sam da napase kozu, birajući joj najlepšu hranu. Kad bi predveče, on upita kozu:

– Kozo bela, kozo mila, jesi li se zasitila?

Koza mu odgovori:

– Ne mogu ni travke više, kozije mi duše, sita sam do guše – mek, mek!

– Da krenemo onda kući – reče krojač i vrati kozu u staju gde je priveza a zatim milujući je nežno joj reče:

– Eto, sad si najzad sita! – Ali koza opet zameketa:

– Kako bih se zasitila, na kamenu kad sam bila, travke nisam okusila – mek, mek!

Kad je ovo čuo starac prosto ne mogade da dođe k sebi od zaprepašćenja. Tek sada uvideo je nepravdu koju beše naneo svojim sinovima kad ih je bez ikakvog razloga oterao od roditeljskog doma. Ozlojeđen, stari dohvati korbač i otera nezahvalnu kozu u šumu gde je rastrgoše vuci. Kad ostade sam u kući, stari krojač se zažele svojih sinova, te ih stade tražiti naokolo ali ih ne nađe. Jer su bili već daleko u belom svetu.

Najstariji sin stupio je na zanat kod jednog stolara. Bio je poslušan i vredan, a kad mu je rok istekao, majstor mu pokloni na oko sasvim običan, drven stočić. U stvari taj stočić je imao jedno neobično, čarobno svojstvo. Kad mu se kaže: “Stočiću, ded, gozbe daj!” on se istoga časa zastre kao sneg belim prekrivačem a na njemu se poređaju činije pune najprobranijih jela i đakonija.

– Eto meni pune trpeze, dok sam živ! – pomisli momče, zatim se oprosti sa svojim majstorom i veselo krenu u svet. A kad ogladni, spusti samo stočić na zemlju i izgovori: “Stočiću, ded, gozbe daj!” i već bi se na njemu našlo svega što srce samo poželeti može. Kad mu dosadi lutanje po belom svetu, najstariji sin krenu opet svojoj kući jer se uželeo starog oca.

Putujući tako, on jedne večeri potraži prenoćište u nekoj drumskoj krčmi punoj gostiju, koji mladog stolara pozvaše da sedne za njihov sto i podeli s njima što se našlo na trpezi.

carobni-stocic-4– Hvala vam, dobri ljudi! – odgovori momče. – Ne bih želeo da ovako gladan navalim na vašu ionako skromnu trpezu, već dozvolite da ja vas ugostim!

S tim rečima on spusti svoj stočić nasred krčme i reče: “Stočiću, ded, gozbe daj!” Istoga časa na stolu se stvori obilje jela i đakonija kakvih krčmar i njegovi gosti nisu ni videli a kamoli okusili.

– Prihvatite se, prijatelji! – pozva momče sve prisutne, te nastade gozba koja potraja do duboko u noć. Čim se jedna činija isprazni, eto već druge, vrhom pune!

Gledao to krčmar iz prikrajka i nikako čudom da se načudi, pa najzade reče u sebi: “Bogme, ovakav kuvar i meni bi dobro došao!”

Kada se raziđoše i poslednji gosti, leže momče da spava pošto je prethodno svoj stočić sklonio u kraj. Krčmar, kome čarobni stočić nije davao mira, razmišljao je kako da ga se domogne. Najzad se seti da na tavanu među starudijama ima isti takav stočić, te ode po njega i poturi ga umesto čarobnog stočića.

Ujutru mladi stolar plati krčmaru koliko je tražio za prenoćište, uprti stočić na leđa i ode svojim putem i ne sanjajući da je krčmar umesto njegovog čarobnog stočića podmetnuo običan rasklimatani kafanski sto.

Oko podne stiže najstariji sin svome ocu, koji ga dočeka sa velikom radošću.

– Pa, sine moj dragi, reci mi kakav si zanat izučio? – najzad ga upita otac.

– Postao sam dobar stolar, oče! – To je lep zanat – prihvati otac – a jesi li što god zaradio u dalekom svetu?

– Najvrednije što sam mogao doneti, oče, to ti je onaj stočić!

Krojač zagleda stočić sa sviju strana, pa reče:

– Zar je ta stara, rasklimatana stolina sve što si zaradio?

– On je samo na oko neugledan – odvrati sin – u stvari to je pravi čarobni stočić! Na moju zapovest, za tren oka se prekrije najprobranijim jelima. Zato pozovi sve naše rođake i prijatelje. Priredićemo bogatu gozbu na kojoj će se svi najesti i napiti do mile volje!

Kad su se svi gosti iskupili, najstariji sin iznese nasred sobe svoj stočić i reče:

– “Stočiću, ded, gozbe daj!” – Ali stočić ni da makne, već ostade prazan kakav je i bio. Mladi stolar pocrvene i samo što ne propade u zemlju od stida što je ispao lažov pred tolikim ljudima, koji se uz podsmešljive primedbe gladni i žedni, raziđoše opet svojim domovima. Otac, pak skide sa klina obešene makaze i ponovo prionu na svoj stari zanat, dok se njegov sin zaposli kod nekog stolara.

Srednji sin izučio je mlinarski zanat. Kad mu isteče rok, mlinara ga pozva k sebi i reče:

carobni-stocic-5– Bio si vredan i pošten momak, zato ti poklanjam ovo neobično magare, koje ne vuče kola niti tegli vreće.

– Kakva mi je onda korist od takvog magareta? – upita momče.

– Korist je veća no što možeš zamisliti! – odgovori mlinar. – Kad prostreš ispod njega čaršav i kažeš: “Magarence, dukataj!” istog časa spreda i straga pljusnuće iz njega dukata!

Momče se zahvali mlinaru na dragocenom poklonu i krenu u svet. Kad bi se našao u besparici, samo bi rekao svom magaretu: “Magarence, dukataj!” i dukati bi se rasuli po zemlji poput zlatne kiše. Kada se nagledao sveta i kad mu je dojadilo stranstvovanje, setio se oca i poželeo da se vrati svome domu.

– Možda se već odljutio – pomisli momče – a ukoliko nije zaboraviće svoju srdžbu kada ugleda ovo magare što izbacuje dukate!

Desi se te i srednji brat zanoći kod istog krčmara koji je prevario najstarijeg brata, poturivši mu umesto čarobnog stočića običan kafanski sto. Krčmar priđe da prihvati magarca, ali mu momče ne dade, već reče da će se sam brinuti oko magarca i smestiti ga u staju, kako bi znao gde se nalazi.

Krčmar se začudi neobičnom gostu ali se još više iznenadi kada ovaj izvadi dva zlatnika i zatraži da mu se zgotovi bogata večera. Nakon obeda gost upita da li je još štogod dužan. Ne htevši da propusti retku ovako retku priliku, krčmar dodade računu nekoliko zlatnika više. Momče se maši za kesu, pa kako u njoj slučajno ne beše ni zlatnika više, on reče krčmaru:

– Sačekajte malo, krčmaru, sad ću ja! – Zatim skide čaršav sa stola i ode u staju.

Ne znajući šta je god naumio, radoznali krčmar pođe kradom za njim. Kako su vrata štale bila zamandaljena iznutra, krčmar priđe jednom otvoru u zidu i vide stranca kako razastire čaršav ispod magarca i ču gde izgovara: “Magarence, dukataj!” Istoga trena stade magare spreda i od pozadi izbacivati čitavu kišu žutih dukata.

– Dođavola – progunđa iznenađeni krčmar – ovi dukati blistaju kao da su ovog časa izišli iz kovnice! Ovakva kesa dukata i meni bi dobro došla!

Pošto je platio koliko treba, gost leže da spava i ubrzo usnu bezbrižnim snom. Kad bi oko ponoći, krčmar se odšunja do staje i izvede zlatonosno magare a na njegovo mesto priveza običnog seoskog magarca.

Rano izjutra srednji brat krenu dalje, vodeći za sobom podmetnutog magarca. Oko podne stiže svojoj kući gde ga otac radosno dočeka:

– Pa, sine moj, kakav si mi ti zanat izučio? – upita starac srednjeg sina.

– Postao sam mlinar, oče. – I to je lep zanat – otac će na to – a jesi li štogod zaradio u dalekom svetu?

– Eto, ovog magarca, oče!

– Magaraca ima dosta i kod nas – odgovori stari krojač – bolje bi bilo da si doterao neku dobru kozu.

– Da – prihvati sin – ali ovo nije običan magarac! Dovoljno je da mu kažeš: “Magarence, dukataj!” – pa da mu spreda i od pozadi pljusne ćitava kiša dukata! Nego, pozovi naše rođake i prijatelje, pa da vidiš kako ću ih časkom načiniti bogatim ljudima!

– E, to mi se dopada! – obradova se krojač i skoknu da posluša sina.

Kad se sva rodbina i prijatelji iskupiše, mladi mlinar položi ispod magarca ponjavu i reče: “Magarence, dukataj!” – ali ono što se magaretu omaklo nije ličilo na dukate a još manje na zlato! Rođaci i prijatelji odoše smejući se a mlinar osta pokunjena nosa, videći da ga je onaj krčmar prevario.

Najmlađi brat učio je tokarski zanat. Iz pisama njegove braće saznao je šta im se desilo i kako ih je lakomi krčmar nasamario.

Kada je izučio zanat, majstor mu dade jednu vreću i reče:

– Evo ti ova vreća i u njoj batina!

– Vreća bi mi još i mogla biti od neke koristi, ali što će mi batina u njoj?

– Ako ti se ko zameri – odgovori majstor, – dovoljno je da kažeš: “Batino, iz vreće!” – i batina će tako zaigrati po leđima tvog dušmanina da će mu presesti majčino mleko i udaraće po njemu sve dok ne narediš: ”Batino, u vreću!”

Momče se zahvali na neobičnom daru i ode svojim putem. Pred sam mrak stiže do one iste krčme u kojoj su i njegova starija braća zanoćila. Spustivši vreću na sto ispred sebe, počeo je da priča okupljenim meštanima o čudima kojih se nagledao putujući po belom svetu.

– Svačega sam se nagledao – reče momče – i čarobnih stočića i magaraca koji izbacuju dukate i mnogih drugih čuda. Ali sve to nije ništa u poređenju sa onim što se krije u ovoj vreći!

Krčmar načulji uši. – Sigurno mu je vreća puno dragog kamenja – pomislio je – moraću i nje da se dokopam jer, kako narod veli, triput bog pomaže!

Ka bi vreme počinku, gost se opruži na jednu klupu, poturi onu vreću pod glavu umesto jastuka i napravi se da spava. Kad bi oko ponoći, krčmar se prikrade i misleći da gost već spava tvrdim snom, stade oprezno izvlačiti ispod njegove glave vreću da bi umesto nje poturio neku drugu.

carobni-stocic-6Tek što krčmar povuče vreću malo jače, tokar skoči na noge i povika: “Batino, iz vreće!” Istoga časa izlete batina, pa stade krčamaru igrati po leđima da je bilo uživanje gledati. Što je krčmar više zapomagao, batina je sve žešće udarala po njemu, dok ovaj najzad, sav iscrpljen, ne pade na tle.

Tokar naredi: “Batino, u vreću!” zatim priđe krčmaru i reče:

– Ako mi odmah ne vratiš čarobni stočić i zlatonosno magare, narediću batini da ponovo zaigra po tvojim leđima!

– Ne, preklinjem te! – zavapi krčmar. Daću ti sve što želiš, samo me poštedi te đavolske batine!

Kada je svanulo, napusti krčmu i krenu kući sa batinom u vreći, čarobnim stočićem i zlatonosnim magarcem. Kad ga ugleda, otac mu se silno obradova, te na kraju i njega upita šta je izučio u dalekom svetu.

carobni-stocic-7

– Postao sam tokar – odgvori najmlađi sin.

– Pa jesi li štogod zaradio stranstvujući daleko od doma?

– Jesam, oče! Eto ovu batinu u vreći!

– Šta?! – upita starac, sa negodovanjem. – Ovu batinu, veliš? – pa nju si mogao i ovde odseći sa bilo kog drveta!

– Varaš se, oče! Nije ovo neka obična batina! Kad naredim: “Batino, iz vreće!” ona odmah zaigra po leđima mog neprijatelja i udara sve dok ne kažem: “Batino, u vreću!” Da ne beše te batine, ko zna da li bih mogao povratiti čarobni stočić i zlatonosno magare, koje je ona lopuža od krčmara otela mojoj braći! Nego, pozovi obojicu i zajedno sa njima i svu našu rodbinu i prijatelje na zajedničku gozbu i veselje!

Poučen ranijim iskustvom, stari krojač nije imao mnogo vere u reči svog najmlađeg sina, ali mu ne htede pokvariti veselje već ode da još jednom okupi sve rođake i prijatelje. Kada se svi iskupiše, tokar raširi nasred sobe ponjavu a onda uvede zlatonosno magare i reče srednjem bratu: – A sad, naređuj, dragi brate!

Na to mlinar uzviknu: “Magarence dukataj!” – i kiša dukata prosu se ponjavom, a gomila zlata rasla je sve dok se svi prisutni ne obogatiše.

carobni-stocic-8Onda tokar unese čarobni stočić i reče najstarijem bratu: Naređuj, dragi brate!

Čim ovaj izusti: “Stočiću, ded, gozbe daj!” – već ga je prekrilo obilje najprobranijih jela i đakonija svake vrste.

Nastade gozba kakvu krojač i svi prisutni ni sanjali nisu. To potraja do duboko u noć, a onda se gosti oprostiše od ljubaznih domaćina i odoše siti, napiti i punih džepova žeženog zlata. Stari krojač zaključa u sanduk svoju iglu, konac, aršin i utiju, te prožive ostatak života u zdravlju i veselju sa svoja tri sina.

Ivica i Marica

Ivica i Marica bili su deca siromašnog drvodelje koji je posle smrti svoje žene rešio da se ponovo oženi verujući da će tako deci naći novu majku. Jedne zime, kad su glad i beda bile veće nego obično, žena nagovori muža da decu odvede u šumu i tamo ih ostavi. Ali Ivica je prisluškivao njihov razgovor, napunio džepove kamenčićima i docnije ih putem bacao da bi znao kuda će se vratiti kući. Kamenčići su svetlucali na mesečini i brat i sestra su se lako vratili. Otac je bio duboko nesrećan što ih je morao napustiti. Kad ih je ugledao, dočekao ih je raširenih ruku plačući od sreće.
Međutim, maćeha nije mirovala sve dok ga nije nagovorila da ih ponovo odvede, i to još dublje u šumu. Ovaj put Ivica i Marica nisu imali čime da obeleže put kojim bi se vratili kući. Tako se dvoje mališana našlo samo i zaplašeno u mračnoj noći. Umorni od pešačenja seli su pod stablo i zaspali sa nadom da će im sutrašnji dan doneti više sreće. Čim je svanulo, pošli su nekom stazom i stigli do obale jezera na kojem su ugledali labuda kako tužno cvili.
— Šta ti je, labude? — upita ga Ivica.
]— Trn mi se zabo u nogu i ne mogu da plivam. — Marica se odmah lati da mu pomogne; pažljivo mu izvadi trn i previje ranu.
— Hvala, Marice — reče joj labud. Nadam se da ću jednoga dana moći da ti se odužim.
— A kuda ćemo sad? — upita devojčica brata.
— Tamo duboko u šumi vidim neku svetlost, možda to svetli neki prozor: pođi sa mnom i ne plaši se. Uputivši se prema toj svetlosti brat i sestra stignu do neke neobične kućice. Zidovi i krov bili su joj od čokolade a prozori od šećera. Ivica i Marica odlome komad krova i tako utaže silnu glad. Ali, nisu znali da u toj kući stanuje strašna veštica koja je mamila izgubljenu decu. I zaista, ubrzo su ispred kuće ugledali neku ženu.
— Uđite, dečice, da se odmorite! — pozove ih ona.
— Kuća mi je puna kolača i bombona koje možete da jedete do mile volje!
Ivica i Marica uđoše ništa ne sluteći. Ali, tek što je za njima zatvorila vrata, starica je zgrabila Ivicu i strpala ga u kavez govoreći pri tome: —Ostaćeš ovde dok se ne ugojiš kao ćuran a tada ću te pojesti sa pečenim krompirom.
Možete zamisliti kako se osećala Marica! Ali pametni Ivica je veštici svakog jutra pokazivao pileću kost da je uveri kako je još uvek mršav. Kad joj je dojadilo čekanje, veštica je rešila da ga pojede onakvog kakav jeste. Naredila je Marici da joj spremi lonac i ugreje vodu. U času kad je veštica prišla loncu sa vodom u nameri da je posoli, devojčica ju je zgrabila za noge i glavačke bacila u kipuću vodu. Ne oklevajući, pronašla je ključeve kaveza i oslobodila Ivicu. Pretražili su kuću uzduž i popreko ne bi li pronašli veštičino blago o kome su toliko slušali. I zaista, u jednom kutku podruma pronašli su džak prepun zlatnika i bisera.[/size]
Pošto su napunili džepove, Ivica i Marica su pobegli iz ove strašne kuće. Hodali su čitav dan i noć. Već su započeli da očajavaju verujući da nikad neće pronaći put koji vodi njihovoj kolibi. Tada odjednom začuju kako ih poziva labud: Deco, uzjašite me. Prevešću vas na drugu obalu jezera! Najpre Marica a zatim Ivica uzjašu labuda i on ih je prevezao preko jezera. Pošto su mu najtoplije zahvalili, krenuli su dalje držeći se za ruke. Ubrzo su ugledali očevu kolibu i oca na pragu.
Čim ih je spazio, otac je radosno uskliknuo:
— Deco moja, nikada više neću da se odvojim od vas! Veselju nije bilo kraja. Ivica i Marica su plakali i smejali se od radosti, a zatim su mu dali zlatnike i bisere govoreći:
— Dragi oče, sada više ne treba da se plašiš gladi i zime, sad smo bogati. Sazidaćemo najlepšu kuću u selu i živećemo uvek zajedno, bezbrižni i srećni.[/size]
 [/size]

Jakob Ludvig Karl Grim i Vilhelm Karl Grim ostali su upamćeni po svojoj zbirci bajki, u kojoj su većinom sakupljene priče iz nemačkog folklora. U poslednjih 200 godina mnoge od njih su iznova pisane, unošene su mnogobrojne izmene i tome slično. Slavi braće Grim doprinele su naravno i Diznijeve animirane adaptacije, ali evo nekoliko manje poznatih činjenica u vezi sa Jakobom i Vilhelmom i njihovim bajkama:

1. Dok smo mi navikli na verziju koja je ublažena tokom godina, u originalnoj priči o Pepeljuzi njene ružne sestre odseku sebi nožne palčeve, pokušavajući da smanje svoja stopala kako bi stala u staklenu cipelicu (u originalnoj verziji takođe, ona je od zlata). U bajci “Zlatokosa”, ona ostaje trudna posle običnog flerta sa princem (koji je za kaznu, možda smo zaboravili, oslepljen zato što se popeo na kulu, uz Zlatokosinu kiku). Kazna za Snežaninu maćehu, zbog pokušaja ubistva svoje pastorke, bila je igranje u usijanim gvozdenim cipelama, u kojima je plesala dok nije umrla.

2. Okrutne maćehe u bajkama “Snežana” i “Ivica i Marica” su u originalnim verzijama bile njihove biološke majke. Jakob i Vilhelm su ih izmenili i prikazali kao maćehe kako bi “sačuvali svetost materinstva.”

3. Ova prethodna činjenica nam je potvrda da su braća Grim unosila mnoge velike i krucijalne izmene u tradicionalne narative. Međutim, Jakob i Vilhelm nisu napisali ni jednu bajku.

4. Bajke koje su prikupljala braća Grim nikada nisu zamišljene da budu deo lektire iz dečije književnost – to je bio naučni projekat sa ciljem identifikacije i očuvanja duha nemačkog naroda.

5. Braća Grim nisu lutala po proplancima, brdima i livadama, tražeći seljake i seljanke da im ispričaju bajke koje su se “prenosile sa kolena na koleno”.
Njihovi izvori su uglavnom bile obrazovane građanke iz srednje klase, koje je krasio dar za pripovedanje. Izuzetak bio je jedan penzionisani vojnik koji je, u zamenu za pričanje bajki koje zna, tražio novu odeću.

6. Jakob Grim je bio lingvista i odličan poznavalac istorije nemačkog jezika. On je zapravo otkrio lingvističko pravilo koje se po njemu zove Grimov zakon. Ustanovljen je 1822. godine i odnosi se na principe zamene mesta suglasnika u izgovoru u germanskim jezicima.

7. Zapravo, oba brata su bila filolozi i lingvisti. Vilhelm je zajedno sa Jakobom počeo da radi na jednom od najsveobuhvatnijih rečnika nemačkog jezika, koji će biti završen tek nakon 120 godina od početka rada na njemu.

8. Svetsku slavu bajkama braće Grim je zapravo doneo Englez Edgar Tejlor, koji ih je preveo i objavio u Engleskoj 1823. godine.

9. Prva verzija je objavljena 1812. godine, a konačno izdanje koje su objavila braća Grim za života je iz 1857, i u toj verziji se nalazi neverovatnih 210 bajki.

10. Braća Grim su otpuštena sa Univerziteta u Getingenu, gde su radili u okviru grupe profesora pod imenom Getingenska sedmorka. Sa svojih pet kolega, braća Grim su potpisala peticiju protiv kralja Hanovera Ernsta Avgusta, optužujući ga za povredu ustavnih prava. Sva sedmorica su otpuštena, što je dovelo do toga da braća ostanu bez prihoda, zbog čega su uskoro bankrotirali.

MACAK u CIZMAMA - Braca Grim





Nekada davno je ziveo stari mlinar sa tri sina. Radili su i ziveli u mlinu, imali su magarca koji je prenosio dzakove i macka koji je hvatao miseve. Jednog dana stari mlinar umre te njegovi sinovi podelise nasledstvo - najstariji dobi mlin, srednji magarca, a najmladji macka. Kad vide da je dobio macka najmladji sin se rastuzi i poce razmisljati sta da radi sa mackom...

Mladic: Najgore sam prosao... Oni dobise mlin i magarca a ja macka. sta cu raditi sa njim, mogu da ga oderem i napravim sebi rukavice i to je sve.
Macak: Slusaj me mladicu, progovori macak. Znam sve o cemu si razmisljao i moram ti reci da ces pogresiti ako me ubijes zbog para losih rukavica. Ako zelis da ti pomognem da postanes neko i nesto u ovom svetu moras mi kupiti par cizama da mogu setati okolo i ici medju ljude.

Mladic se zaprepasti kad cu macka kako prica ali se ubrzo pribra i pristade da mu kupi cizme. Tako nadje nekog obucara i potrosi zadnju paru koju je imao. Macak zadovoljno navuce cizme, uze neku vrecu koju je nasao i nabra malo zita iz obliznje njive pa ode. Mladic ostade iza njega gledajuci sve ovo u cudu.

U tom kraljevstvu je vladao neki car koji je mnogo voleo da jede fazane ali njih je bilo jako tesko naci i uloviti. U sumama ih je bilo u izobilju ali su se vesto krili i bezali u siblje tako da lovci nikako nisu uspevali da ih ulove. Znajuci to macak ode pravo u sumu, postavi vrecu i zito posu oko vrece i u nju pa se sakri u grm. Nije mnogo vremena proslo kad pocese da dolaze fazani... Jedan po jedan su jeli zito i ulazili u vrecu. Kad ih je bilo nekoliko u vreci macak brzo skoci iz grma i zaveza vrecu sa sve fazanima u njoj. Onda se uputi u carev dvorac... Na ulazu ga zaustavi strazar:

Strazar: Stoj! Kuda ides?
Macak: Idem kod tvog cara.
Strazar: Kako ti da ides kod cara, pa ti nisi covek, ti si macak.
Drugi Strazar: Ma pusti ga, sta ima veze sto je macak... Znas da je caru dosadno po ceo dan, mozda ce ga ovaj macak malo zabaviti.
Macak: Hvala veliko.
Strazar: Kralju, primite Macka u cizmama...
Kralj: Neka udje slobodno.
Macak: Vasa visosti, donosim vam poklon od mog gospodara Grofa. Nekoliko fazana koji su ulovljeni u njegovom lovistu.
Kralj: Hvala gospodine macku. Posaljite moje komplimente i tu vrecu napunite zlatom pa mozete nositi svom gospodaru u znak zahvalnosti.

Za to vreme je mladic sedeo i razmisljao sta je uradio... Potrosio je poslednju paru na cizme u kojima je macak otisao. Ostao je bez icega - i bez novaca i bez nasledstva... U tom trenutku naidje macak, spusti vrecu ispred mladica pa rece:

Macak: Gospodaru, evo svo ovo zlato sam ti zaradio i imas veliki pozdrav od cara licno.
Mladic: Odakle ti svo to zlato, kako si dosao do njega? Nisi valjda ukrao...
Macak: Nisam ukrao gospodaru vec sam caru odneo fazane a on me je bogato nagradio. Ovo zlato je tvoje gospodaru ali ja necu stati ovde, ja cu tebe uciniti jos bogatijim.

Sutradan ujutru macak navuce svoje cizme, ode u sumu i odnese caru jos vise fazana nego prvi dan. Car ga opet bogato nagradi... Tako je macak radio iz dana u dan. Nakon nekog vremena macak je vec postao poznat sirom dvorca pa je mogao da seta po istom koliko god je zeleo. Jednog dana dok je setao i razgledao dvorac cu kako dvorski kocijas psuje zato sto ne moze ici u krcmu igrati karte sa prijateljima vec mora da vozi cara i princezu oko jezera. Macak kad to cu brzo otrca do svog gospodara i rece mu:

Macak: Gospodaru ucinio sam vas bogatim a sada sam smislio kako da postanete i poznati plemic. Podjite sa mnom odmah, idemo da se kupate na jezeru.

Mladic se zacudi ali polusa macka. Kad su stigli do jezera mladic je skinuo odecu i otisao da se kupa a macak uze njegovu odecu i sakru je iza zbuna. Samo sto to obavi cu kako nailazi kraljeva kocija pa stade pored puta i poce da vice:

Macak: Upomoc, upomoc... Opljackase mi gospodara, upomoc.
Car: Oh, kako se to desilo, da li je tvoj gospodar dobro?
Macak: Jeste vase visocanstvo ali je go u jezeru i ne moze izaci od stida pred ljude.
Car: Pa tako cestit covek koji mi je slao na poklon onako dobre fazane to ne zasluzuje! Odmah mu donesite jedno moje odelo da se grof obuce i dovedite ga kod mene u kociju, bice moj gost danas.

Dok je sva ta zbrka jos trajala macak se pazljivo odsunja u sumu i podje niz drum. Ubrzo naidje na neku livadu na kojoj je sto ljudi kosilo travu. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo livada?
Ljudi: Ovo je livada mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo livada kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku njivu na kojoj je dvesta ljudi znjelo zito. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo njiva?
Ljudi: Ovo je njiva mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo njiva kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Ubrzo naidje na veliku sumu u kojoj je radilo trista drvoseca. Macak kad to ugleda upita:

Macak: Pomoz' Bog vredni ljudi! cija je ovo suma?
Ljudi: Ovo je suma mocnog carobnjaka.
Macak: Slusajte me dobro sada - uskoro ce ovuda proci careva kocija. Kada vas car bude upitao cija je ovo suma kazite mu da je Grofova ili cete svi izginuti.

Ljudi se uplasise macka koji govori pa pristadose. Macak produzi dalje niz drum... Malo posle naidje i na visoku kulu u kojoj je ziveo mocni carobnjak. On se pope do carobnjakovih odaja, pokloni se pred njim i rece:

Macak: Mocni carobnjaku, cuo sam svakakve price o tvojoj moci pa dodjoh da se uverim licno. cuo sam da si toliko mocan da se mozes pretvarati cak i u zivotinje...
carobnjak: Istina je, dobro si cuo.
Macak: Ja sam svasta cuo i mogu da poverujem da se mozes pretvoriti u psa, lisicu ili u vuka ali nisam mogao verovati kad mi rekose da se mozes pretvoriti u slona. Jel stvarno mozes?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u slona.
Macak: Ovo je neverovatno, ja ovo nisam nikada video niti sam verovao da neko to moze uraditi. A jel mozes da se pretvoris u lava?
carobnjak: Naravno da mogu, nista lakse, rece carobnjak i pretvori se u lava.
Macak: Oh kako opasan lav... Ovo je cudesno, pa ti si sigurno najmocniji carobnjak u ovom kraljevstvu.
carobnjak: Jesam, ja sam najmocniji carobnjak i na celom svetu da znas.
Macak: Pa nisam bas siguran... E kad bi mogao da se pretvoris sada u nesto veoma malo, npr u misa ja bih poverovao da jesi najmocniji carobnjak na celom svetu i isao bih po svetu i pricao o tvojoj moci svima.
carobnjak: Veoma lepo od tebe, evo dokaza za tebe da sam najmocniji od svih carobnjaka.

Za cas se pretvori u misa a cim to uradi macak skoci na njega i pojede ga. Za to vreme je careva kocija stigla do one livade pa kad upita car cija je to livada ljudi rekose da je Grofova. Car se iznenadi, rece mladicu da ima veoma lepu livadu i produzise dalje niz drum. Sada stigose do onog zitnog polja a car kad upita cije je to polje ljudi povikase da je Grofovo. Car se opet iznenadi i rece grofu da ima izuzetno zitno polje koje bi moglo da prehrani mnogo porodica pa odose dalje. Malo posle prodjose pored one sume a car kad upita cija je to suma drvosece u glas viknuse da je Grofova. Car se vrati u kociju i rece mladicu da ima najlepsu sumu koju je ikad video i da mu je sada jasno gde je lovio onako dobre fazane. Najzad stigose i do kule... Ispred ih je cekao macak koji otvori vrata caru i pozeli mu dobrodoslicu u Grofov dom. Car izadje iz kocija a macak ih povede u obilazak... Car je bio zadivljen lepotom i raskosom u kom mladic zivi, princeza takodje. Tada mladic zaprosi princezu a kada je car umro on nasledi presto i postade vladar celog kraljevstva...